God is the only being who,in order to reign,doesn't even need to exist.

Loading...

2008/11/29






Etnički prostor Srba na Balkanu u srednjem veku u svetlu arheoloških i pisanih izvora


Splet istorijskih okolnosti uslovio je da Srbi žive zajedno tek od stvaranja Jugoslavije 1918. godine. Ni tada, međutim, jedinstvo Srba nije postignuto u potpunosti. Istorija i arheologija nisu sagledavale celovito etnički prostor Srba, osim retkih izuzetaka. (Uzrok je bio u nedostatku stručnjaka i u usmerenosti na jugoslovenstvo. Zbog toga jedva da je bilo rada na istraživanju starije srpske prošlosti.)
U Drugom svetskom ratu su Nemačka i Italija podelile i razdvojile Srbe. Posledice cepanja države nisu izbrisane ni posle pobede saveznika. Srpski narod, podeljen u novostvorenim republikama, nije imao mogućnosti da se jedinstveno stara o svojoj baštini i kulturi, pa ni o svojim arheološkim spomenicima. U bivšoj Jugoslaviji postojale su razne nacionalne arheologije, ali ne i srpska.
Ipak, deo arheoloških spomenika vidljiv je na površini tla, pa se može koristiti za izučavanje. I arheološki nalazi ispod površine zemlje postepeno izlaze na svetlo dana. Sada dostupni arheološki podaci o srpskom etničkom prostoru potpuno potvrđuju ili objašnjavaju oskudne pisane istorijske izvore. Kartiranje arheoloških spomenika kroz vreme pokazuje stalnost i postepeno širenje srpskog etničkog prostora, počev od ranog srednjeg veka.
***
Jedini pisani izvor u kome je sačuvano predanje o doseljenju Srba jeste Spis o narodima cara Konstantina VII Porfirogenita.[1] Nastao je sredinom X stoleća. U Spisu o narodima opisane su srpska istorija i teritorije. Prema predanju iz tog spisa, u Bojki, gde su Srbi nekada živeli, narod se podelio između dva naslednika prestola. Knez jednog dela naroda prebegao je, zajedno sa narodom, vizantijskom caru Irakliju (610-641), koji im je za naseljavanje dao grad u oblasti Soluna, nazvan kasnije po Srbima Servija (Σερβλια). Zatim se odsele na Dunav, ali se predomisle i preko zapovednika Beograda dobiju dozvolu cara Iraklija da se nasele u Dalmaciji.
Ustanovljena je arheološka veza u VII stoleću između Dunava u okolini Brze Palanke i oblasti Pljevlja.[2] To može značiti da su Srbi iz današnje severoistočne Srbije prešli u oblasti ondašnje provincije Dalmacije. To dalje ukazuje da bi podatak o prelasku Srba iz okoline Soluna na Dunav mogao biti tačan. Međutim, nema drugih vesti o Srbima u okolini Soluna, pa se podatak o Srbima, Solunu i Serviji može drugačije tumačiti. Naime, Solun (Θεσσαλουικη) sličan je nazivom antičkom Solinu kod Splita (Σαλυνα, Salona). Servija, koja se nalazi oko 135 km daleko od Soluna, suštinski je istog naziva kao i Srb kod Knina, udaljen oko 150 km od Solina. Dakle, moglo bi se pomisliti da se predanje odnosi na Srb i Solin, da su Srbi najpre došli u zapadnu Dalmaciju, a ne u Serviju i Solun. Ova domišljanja pokazuju da se problem tačnosti podatka o naseljavanju Srba ne može rešiti bez arheoloških iskopavanja.
Za poreklom i značenjem srpskog imena odavno se traga, ali do danas nema opšte prihvaćenog tumačenja. Preovlađuju mišljenja da je ime Srba iranskog, čak indo-iranskog porekla.[3] Prihvatanje ove ili neke druge pretpostavke o poreklu srpskog imena sprečava nepoznavanje najstarije srpske prošlosti, odnosno određivanje vremena kada je određena skupina Slovena ponela to ime. Ili, obratno, kada su nosioci srpskog imena postali Sloveni. Kao narod koji se verovatno sam tako nazvao, Srbi se ubrajaju u najstarije slovenske narode. U Predanju o prošlim vremenima, početnom ruskom letopisu, Srbi su među prvih pet poimence nabrojanih slovenskih naroda.[4] U letopisu se pominju u sklopu događaja koji se verovatno odnose na prvi milenijum pre nove ere. Međutim, nauka ne uzima u obzir ovaj izvor, jer se za sada ne može arheološki proveriti. Starost srpskog imena jednostavno se dokazuje velikom rasprostranjenošću u ranom srednjem veku. Malo je takvih primera u Evropi. Osim na Labi i u rimskoj Dalmaciji, Srbi u to vreme žive u pomenutom gradu Serviji u oblasti Soluna. Žive i u Gordoserbi (Gορδοσερβα) kod Nikeje u Maloj Aziji, episkopskom gradu koji se više puta pominje počev od VII stoleća.[5] Pošto se Srbi javljaju istovremeno na tako širokom prostoru, očigledno je da su bili brojni i jaki, te da su svoje ime nosili pre raseljavanja Slovena u VI-VII stoleću. Jedinstven je i slučaj da Srbi danas žive na dva mesta, na Balkanu i u savremenoj Nemačkoj.
Državu Srbiju beleži tek car Konstantin VII. Ime Srbije se od tada stalno javlja. Od XII stoleća, u zapadnim (latinskim) pisanim izvorima država Srba u Podrinju i Pomoravlju naziva se Raškom (Rassa, Rassia).[6]Poslednji put se naziv Raška koristi za srpsku oblast u međurečju Save i Drave i u današnjoj Vojvodini, u XV-XVI stoleću.[7] Za države i zemlje Srba na zapadnoj strani koriste se obično oblasni nazivi, kao što su Bosna, Rama, Hercegovina itd.
U vizantijskim pisanim izvorima Srbi se često imenuju i imenima antičkog doba, po oblastima u kojima su živeli (Dalmati, Tribali, Dačani itd.). Srbe najčešće nazivaju Dalmatima, po zemlji u kojoj stanuju, rimskoj provinciji Dalmaciji. To je zemlja koja počinje Kosovom, sa gradovima Lipljanom i Zvečanom.[8] U Analima Franačkog kraljevstva, pod 822. godinom zabeleženo je da Srbi "drže veliki deo Dalmacije". Taj podatak se odnosi na oblast Une, kako je to pokazala N. Klaić.[9] Kasniji latinski izvori navode da Srbi žive u Dalmaciji ili Slavoniji (Sclavonia), zavisno od toga da li se misli na antički ili onovremeni pojam Dalmacije. Naime, rimska provincija Dalmacija prostirala se od Istre do sliva Morave i od mora do doline Save. Na tu Dalmaciju misle i franački anali i vizantijske hronike. Ali, pošto je onovremena vizantijska tema Dalmacija obuhvatala samo uzan primorski pojas, latinski izvori nekad Srbiju nazivaju Slavonijom, koja se prostire između Dalmacije (obuhvata gradove Trogir, Split, Dubrovnik i Bar) i Mađarske.[10]
U poslednjim stolećima Srbe u Dalmaciji nazivaju Vlasima, Morlacima, Morovlasima.[11] Italijanski izvori i Srbe iz Beograda nazivaju Morlacima i Vlasima.[12] Sloveni su Vlasima nazivali Romane i stočare Romane, a potom se taj izraz preneo na sve stočare. Kada je u Hrvatskoj (Dalmacija) stanovništvo bilo ozbiljno proređeno u mongolskoj najezdi 1242. godine, otvoren je prostor za naseljavanje. Posle toga počinju da se pominju "Vlasi" u Cetini, Kninu i Lici.[13]
Ime "Vlasi" izvedeno je za Srbe zbog stočarskog načina života. U planinskim oblastima Dalmacije, naročito u krajištima, Srbi su se tradicionalno bavili stočarstvom. To im je omogućilo lakši opstanak uz stalne ratove. Od najranijih vremena Srbe odlikuje pretežno stočarska privreda, po kojoj se razlikuju od suseda. Prirodu srpske privrede, koja se održala u nekim vidovima do naših dana, pokazuju i arheološki i pisani izvori.
Konstantin VII Porfirogenit je prvi ostavio belešku o stočarenju Srba. On piše da Srbi Paganije stanuju na ostrvima Mljetu, Korčuli, Braču i Hvaru i da "poseduju svoja stada i od njih žive".[14] Jovan Kinam, opisujući osvajanje Galiča blizu Kosovske Mitrovice 1149. godine, beleži da su Vizantinci zarobili mnoštvo varvara "koji su delom bili ratnici a delom stočari"[15] Istovremeni zapadni izvori takođe beleže stočarsku privredu Srba. Vilhelm Tirski piše, sredinom druge polovine XII stoleća, da Srbi žive u planinama i šumama, ne poznaju zemljoradnju, imaju mnogo stada, mleka, sira, masla, meda i voska.[16]
Takav stočarski, još uvek sačuvan narodni život današnjih Srba, najcelovitije je opisao Jovan Cvijić.[17] Sezonska kretanja koja je izdvojio, sa Dinarske oblasti u međurečje Save i Drave, a donekle i u Primorje, verno odražavaju stari srpski etnički prostor. Naselja su smeštena u brdsko-planinskim predelima, a preko zime se ispaša traži u nizinama. Tako je bilo i u srednjem veku, kada su Srbi nastanjivali Dinarsku planinsku oblast, sa nizom površi, te susedne župske i ravničarske predele pogodne za zimovališta. U skladu s takvim životom morao je biti položaj naselja, grobalja, izgled domaćinstava, zanati i narav stanovništva.
Nesumnjivo je da su se na današnjem srpskom tlu naselili i drugi Sloveni u ranom srednjem veku. U onovremenim pisanim izvorima obično se ne pominju po imenu, jer su to bile male skupine. Iz raznih pisanih podataka IX-X stoleća vidi se da Srbe na Balkanskom poluostrvu okružuju neka plemena koja su i u susedstvu Srba na Labi. Ta plemena su se stopila u jedinstven srpski narod. To je proces koji je završen u XIII stoleću, mada je i dalje nastavljeno upijanje novih slovenskih skupina.
Tako za zahumskog kneza Mihaila Konstantin UP beleži da je od roda Litcika. U isto vreme, Licikaviki žive između donje Odre i donje Varte.[18] Po Vilcima (Vucima), koji su živeli na Labi u oblasti Meklenburga,[19] kao da je dobio ime današnji Vukovar (nekad Vlcou, Wolkov, Volkow). Potrebno je obratiti pažnju i na druge Slovene poznate na severu - Havoljane na reci Haveli, zatim Ljutiće, Glinjane, Glomače, Moračane, itd. Može se pretpostaviti da su u Dalmaciju stigli i pripadnici južnoslovenskih plemena.
***
Ustanovljeno je da se Sloveni, od sredine V stoleća, naseljavaju na teritorije koje su držali Rimljani. To je doba kada je rimska odbrana na Dunavu slomljena usled hunsko-germanske najezde. Tako se datuje najstarije istraživano slovensko naselje na Balkanu, kod Mušića na Drini.[20 ]Pisani i arheološki izvori pokazuju da su Južni Sloveni poseli balkanske i zapadne panonske prostore tokom druge polovine VI i početkom VII stoleća.[21] U to rano vreme treba razlikovati Južne Slovene od Srba.
Kultura Južnih Slovena dobro je poznata iz istraživanja u Bugarskoj, Rumuniji i unekoliko kod nas.[22] Naselja su smeštena u rečnim dolinama na blagim padinama, u blizini vode. Polu ukopane drvene kuće imaju kamene ili zemljane peći u jednom uglu. Od takvih kuća se obično sačuva četvorougaoni ukop i peć. Svoje pokojnike su, kao i svi Sloveni, spaljivali a zatim sahranjivali, sa urnom ili bez nje, u zemlju. Takva naselja i groblja na prostoru bivše Jugoslavije, poznata su u Podunavlju i Posavini.[23]
Srbi žive u brdsko-planinskim predelima. Naselja sa nadzemnim drvenim kućama smeštena su na padinama, u blizini izvora i lokvi. Na podu kuće, bliže zidu ili u uglu, nalazilo se ognjište. Od takvih kuća malo šta se moglo sačuvati, te ih je teško otkriti. Položaj jednog ranog srpskog naselja poznat je u Pešterskom polju.[24] Jedino istraživano naselje nalazi se u Batkovićima kod Bijeljine.[25] Tu su nađeni plitki nepravilni ukopi - tragovi nadzemnih kuća. Ovo naselje je korišćeno tokom celog srednjeg veka, počev od ranog VII stoleća.
Srbi su svoje pokojnike spaljivali, a ostatke su izlagali iznad tla. Tu je reč o osobenom sahranjivanju u vazduhu. Arheološki ostaci tog običaja se samo uslovno mogu nazvati grobovima. Takav postupak sa pokojnicima opisan je u Predanju o prošlim vremenima.[26] Arheološki su takva "groblja" istraživana na prostoru Lužičana.[27] Danas se vide kao male humke, prečnika oko 3 i visine oko 0,5 m. Konstrukcija humki još nije dovoljno istražena. Po obodu ili u unutrašnjosti humke ponekad se nađu ulomci posuda preostalih od daće i zadušnica.
Srpska groblja iz VII-VIII stoleća su kod nas arheološki ispitivana u Ljutićima kod Pljevalja i na Jezerskoj planini između Prizrena i Štrpca.[28] Pošto su takve humke lako uočljive, poznate su i na mnogim drugim nalazištima - na Pešteru, kod Šavnika, Drvara, Grahova, Srba, itd. Kod Konjica je delimično istražena jedna humka.[29] Ona po relativnom obilju nalaza grnčarije podseća na humke sa Dunava, otkrivene na Velikom Ostrovu u Rumuniji.[30] Takva groblja se teško mogu održati na tlu koje se obrađuje i gde nema kamena. Na tlu Panonije ili sličnom mogu se samo slučajno sačuvati i uočiti. Groblje na Velikom Ostrovu nije uništeno, jer su tamo bile utrine, a ne oranice.
Groblja sa humkama su obično blizu izvora, što ukazuje na to da su u blizini bila i naselja. Po pravilu se i danas u blizini tih grobalja nalaze savremena naselja ili bačije, ali za sada u blizini nisu nađena onovremena naselja. Da su ona postojala, pokazuju posredna svedočanstva o društvenom životu koji se odvijao u blizini. Naime, u Predanju o prošlim vremenima opisana su paganska "igrišta" (igrišča) između sela.[31] Na njima su se Sloveni pagani okupljali, igrali i sklapali brakove. U povelji cara Dušana (1331-1355) Hilandaru, u kojoj se opisuju međe kod manastira Svetog Petra Koriškog, navodi se za jedan od vrhova Jezerske planine toponim Igrište (Igrišče).[32] To nam ukazuje da se na Jezerskoj planini nalazilo ne samo srpsko groblje već i pagansko središte društvenog života, što nesumnjivo pokazuje da se tu živelo u okolnim selima. Takvih toponima ima i danas. Na primer, u najužoj Bosni, istočno od Kaknja, nalazi se vrh Igrišća (1303 m), a na Javoru, južno od Vlasenice - Igrište (1406 m).
Znači, i groblja i naselja Srba smeštena su u brdsko-planinskom predelu kakav je upravo i predeo Dinarske oblasti. U takvim predelima se živi pre svega od stočarstva. Raspored do sada poznatih humki ocrtava prostor koji su Srbi nastanjivali u VII-VIII stoleću: od razvođa Sitnice i Lepenca na jugoistoku, do sliva Une na zapadu. O istočnim granicama za sada nema podataka.
Izvan tako omeđenog prostora otkriveni su arheološki tragovi Južnih Slovena i drugih naroda. Groblja uobičajena za Južne Slovene sa ostacima spaljenih pokojnika zakopanim u zemlju, otkrivena su na Dunavu (Čelarevo, Slankamen) i u Posavini (Laktaši, Bijeljina), a određuju tadašnje severne granice Srba.[33] Takvi grobovi u primorju mogu pripadati Hrvatima (Kašić, Bakar).[34] U granicama srednjovekovne Hrvatske u primorju, arheolozi su otkrili više skeletnih grobalja, koja nesumnjivo pripadaju Hrvatima iz vremena usvajanja hrišćanstva u VIII IX stoleću.[35] Ona određuju moguće jugozapadne granice Srba.
Pored Slovena, na našem tlu je bilo stanovništva romanskog govora. O Romanima ili Vizantincima u unutrašnjosti postoje arheološka svedočanstva zaključno sa VII stolećem[36] U primorju se Romani održavaju duže - u gradovima kao što su Drač, Dubrovnik ili Zadar, poznatim iz pisanih izvora. Značajan je primer Svača, grada udaljenog oko 10 km od mora i Ulcinja. U njemu su otkrivene grobnice sa hrišćanski sahranjenim pokojnicima. Uz skelete je nađen vizantijski nakit, posuđe i drugi predmeti, poznati u vizantijskim oblastima od Krima, preko Sicilije, do Istre. U grobnicama su nađeni i čisto slovenski proizvodi, kao što su lonci rađeni na sporom vitlu, ukrašeni češljem. Slična groblja otkrivena su i u Draču.[37]
Ova vizantijska groblja su naročito važna zbog određivanja porekla kulture Koman - Kruje, Obrazovana je krajem VII stoleća, a nestala u IX stoleću. Nju albanski naučnici pokušavaju da iskoriste za dokazivanje kontinuiteta između starog romanizovanog stanovništva i savremenih Albanaca.[38] Međutim, skeletna groblja ove kulture odlikuju ostaci osobene nošnje i prilozi. Nađeni su jedinstveni zaponi, zatim okovi poznati kod nekih nomada, sekire kao ratnička oprema i uvozni vizantijski nakit. Ti nalazi ih bitno razlikuju od Romana iz Svača i Drača, gde nema takvih predmeta. Po planinskom položaju grobalja kulture Koman-Kruje, reč je o stočarima. Zahvatali su prostor od Rumije do Ohridskog jezera. Sve ukazuje na to da su nosioci kulture Koman - Kruje naseljeni krajem VII stoleća.[39] Verovatno su tu naseljeni sa zadatkom da brane put Drač - Solun, a uništeni su tokom širenja Bugara u zaleđe Drača u IX stoleću.
Arheološki nalazi plemena Južnih Slovena, Romana, Hrvata i Koman-Kruje kulture uokviruju etnički prostor Srba. Potrebno je naglasiti da se svi arheološki podaci o Srbima i njihovim susedima podudaraju.
Istorija Srba u IX-X stoleću mnogo je bolje poznata zahvaljujući delu cara Konstantina VII. On je dosta jasno odredio granice srpskih zemalja u primorju. Po njemu, Srbi žive u Duklji, Travuniji i Konavlima, Zahumlju, Paganiji i Srbiji. Na jugoistoku se prva prostirala Duklja, u zaleđu Drača, Lješa, Ulcinja, Bara i Kotora. Na severozapadu je Paganija bila poslednja srpska zemlja na moru, koja se na Cetini graničila sa Hrvatskom. I Zahumlje se "prema severu" graniči sa Hrvatskom. Duklja, Travunija i Zahumlje graniče se sa Srbijom planinama u zaleđu. Srbija se na "severu graniči Hrvatskom i sa juga Bugarskom", odnosno, na severozapadu dopire do Hrvata na Savi a na jugoistoku do Bugarske na Vardaru. Primorska Hrvatska je jasno omeđena, od reke Cetine do grada Labina u Istri, a "prema Cetini i Livnu" graniči se sa Srbijom.
Od osam gradova koje Konstantin VII pominje u kneževini Srbiji, malo kojem je tačno određen položaj. Ako se pretpostavi da su gradovi navedeni određenim redosledom, može im se približno odrediti položaj, oslanjajući se na one za koje se zna gde su bili manje-više pouzdano. Prvi od nabrojanih gradova Destinik, sasvim je izvesno, bio je u Metohiji.[40] Naredni gradovi Černavusk i Međurečje verovatno su bili negde zapadno od Metohije. Sledeći Dresneik bi mogao biti Drežnik grad blizu Une. Između Dresneika i grada Salinesa (nesumnjivo današnja Tuzla, nekadašnji Soli), bio je Lesnik nepoznatog položaja. Dva poslednja grada, koji se navode u Bosni a u kneževini Srbiji, jesu Kotor i Desnik. Jedan od njih je bio kod Sarajeva, na prostoru Rogačića ili Ilidže, gde su otkriveni ostaci crkvi iz tog vremena.[41] Drugi bi mogao biti kod Desetnika blizu Kaknja.
Za određivanje zapadnih granica Srba, važne su granice Hrvatske[42] Posle smrti srpskog kneza Časlava oko 950. godine, Hrvatska se proširila na banovinu Krbavu, Liku i Gacku.[43] Anali Franačkog kraljevstva sadrže podatke koji objašnjavaju pojam te banovine, mada ne poznaju Hrvate. U njima se pominje Borna (oko 818-821), knez Guduščana, koji su nesumnjivo živeli na prostoru današnje Like, odnosno između Hrvatske u primorju i Hrvatske na Savi.[44] Nešto posle toga, opisuje se slom ustanka kneza Ljudevita protiv franačke vlasti. Ljudevit se 822 godine sklonio iz Siska kod jednog od srpskih župana. Pošto je ubio svog domaćina i probao da zadrži njegovu županiju, Ljudevit je morao da pobegne ka moru, gde je ubijen. Kao što je pomenuto, na osnovu puta kojim se mogao kretati knez Ljudevit i podataka o župi i gradu Srb od XIV stoleća, izgleda da se sklonio u današnji Srb kod izvora Une Prema tome, Srbija se na krajnjem zapadu u IX-X stoleću oslanjala na oblast Guduščana u današnjoj Lici, koji su kasnije uključeni u Hrvatsku.
Nije pouzdano ustanovljeno gde je bila severna Hrvatska u unutrašnjosti. Zato je teže odrediti severnu granicu Srba. Opseg Zagrebačke biskupije, obrazovane pred kraj XI stoleća, pokazuje gde je mogla biti severna granica Srbije. Uobičajeno je da se oblasti biskupija u Mađarskoj poklapaju sa granicama administrativno-upravnih oblasti To znači da su granice nove episkopije odražavale oblast starije kneževine sa sedištem u Zagrebu. Sudeći po tome, južna granica Zagrebačke biskupije, odnosno starije kneževine na Savi, protezala se približno na pravcu Zrinska Gora - Bela krajina.[45] Dakle, Srbima je u IX-X stoleću dostupno međurečje Une i Krke, sa današnjom Banijom i Kordunom (dokle su se prostirala područja pogodna za stočarenje). S obzirom na prirodu tla, Srbi su se mogli širiti planinama u pravcu Ogulina.
U IX stoleću Donjom Panonijom (Vukovo, Srem, Mačva) upravlja knez kocelj (861-876). Ime današnje Koceljeve u Mačvi potvrđuje da se Srbija graničila Panonijom. Papa Jovan VIII (872-882) piše srpskom knezu Mutimiru (oko 850-891/2) da svoju episkopiju potčini Panonskoj arhiepiskopiji Svetog Metodija.[46] To je još jedna potvrda da se na severu Srbija neposredno oslanjala na oblasti kneza Kocelja. U retkim podacima o mađarskim pohodima na naše tlo početkom X stoleća, navodi se da su opljačkali Zagreb, Požegu i Vukovo, pri tom bez pomena Srba ili Hrvata. To ukazuje da su ti gradovi bili sedišta posebnih kneževina, verovatno Hrvata, Vilka - Vukova i nekog trećeg plemena nepoznatog imena. U vreme kneza Časlava (927/8 - oko 950) granica Srbije se mogla pomeriti do Drave i Dunava.[48]
Na severoistoku i istoku granica se pomerala zbog sukoba sa Bugarskom. Sredinom X stoleća, negde na prostoru Šumadije, Pomoravlja i Braničeva nalazila se kneževina Morava.[49] Ona severo-istočnu granicu Srbije određuje približno na isti pravac gde je nekada bila granica rimske Dalmacije - od planine Cera prema Rudniku. Dalje se granica spuštala na jug negde između sliva Zapadne i Južne Morave. Za sada je teško odrediti gde je tačno bila granica na jugu, ali treba pomišljati na razvođe Morave i Vardara i razvođe Vardara i Drima.
Arheološki podaci o Srbima u IX-X stoleću suviše su retki da bi se g koristili za određivanje etničkog prostora. Iz poređenja sa susednim državama, poznatih po brojnim, ponekad i raskošnim nalazima, može se steći pogrešna predstava o onovremenoj Srbiji. Na srpskom etničkom prostoru nisu istraživane prestonice, gradovi, episkopska sedišta. Međutim, neki slučajni primeri pokazuju da bi to bio pogrešan zaključak. Crkva Svetog Petra i Pavla u Rasu, jedina je prvobitna episkopska crkva među Slovenima, koja i danas stoji u manje-više neizmenjenom izgledu. To je redak primer očuvane tradicije i kontinuiteta od najmanje 1000 godina.[50] Drugi rečit primer je sačuvani deo grnčarevog zapisa glagoljicom o zapremini, na krčagu iz Čečana na Kosovu.[51] To je svedočanstvo ne samo rano raširene pismenosti, već i razvijene države sa primenom mernih jedinica i ustaljenim porezima. Za sada možemo samo nagađati kakvu je veliku ulogu nekada Srbija imala u slovenskom svetu.
Arheologija ne može bolje osvetliti ni doba XI-XII stoleća. Mada su se spoljnopolitičke okolnosti izmenile, srpska država je ostala snažna i manje-više u istom obimu kao i pre. U vreme kralja Mihaila (oko 1055-1082) i kralja Konstantina Bodina (oko 1082-1101), Srbija je predstavljala ozbiljnog protivnika za susedne sile. Vredi pomenuti težak put krstaša pod Rajmundom Tuluskim u zimu 1096/7 godine. Oni su putovali skoro 40 dana kroz "Slavoniju" (Sclavonia), od zapadne granice do Skadra, gde ih je dočekao kralj Bodin.[52] S obzirom na dužinu puta, verovatno su ušli u Srbiju negde na području Like, na krajnjem zapadu Srbije.
Na jugoistoku Srbi žive na Kosovu, kako piše Ana Komnina, a niže na jugu im je granica na Drimu oko Debra.[53] U susedstvu, negde u oblasti Elbasana i Tirane, od sredine XI stoleća pominju se Arbani.[54]
Raskol crkava i pojava bogumilstva teško se odražavaju na Srbe. Pod pritiskom Mađara i Rima, u krstaškim pohodima, od Srbije su izdvojeni [55]severozapadni delovi. Iz njih je kasnije nastala Bosna. Tokom mnogih stoleća vršeni su stalni napori da se srpsko i drugo slovensko stanovništvo pokatoliči i uklopi u bezimeni slovenski korpus mađarske države. Međutim, stalni pomeni "šizmatika" u međurečju Save i Drave i u Vojvodini pokazuju da je slovenska, odnosno pravoslavna služba opstala bez prekida do pojave Turaka.[55] Od XIV-XV stoleća pravoslavni Sloveni u Mađarskoj ne mogu se razlikovati od Srba, bilo zato što su Srbi tu i ranije živeli bilo zato što su se pretopili u Srbe.
Teritorijalni odnos između pravoslavne i katoličke crkve na terenu pokazuje raspored epigrafskih spomenika. Do XIII stoleća ćirilični spomenici su poznati na zapad do Brača i Cetine, a u unutrašnjosti obuhvataju prvobitnu Bosnu.[56] Kasnije, u XIV i XV stoleću, epigrafski spomenici su brojniji, a naročito su česti na stećcima. Zato su zabeleženi na zapadu do pravca Mljet - Pelješac - Gradačac - Pakrac.[57 ]Otkriveno je i više latinskih epigrafskih spomenika, naročito u primorju, ali oni samo izuzetno razlikuju slovensko stanovništvo. Od 1248. godine, kada je Rim odobrio ponovo upotrebu glagoljice, pojavljuju se mnogi glagoljski zapisi.[58] Njihov raspored se nadovezuje na rasprostranjenost ćirilice u pravcu zapada. Neznatno preklapanje pokazuje da nije bilo znatnijih pomeranja Srba na zapad. Tako je tačno omeđen srpski etnički prostor na zapadu u poznom srednjem veku.
I pored podele Srba čak na desetak državica od kraja XIV stoleća, prvobitni etnički prostor je zadržao kulturnu jedinstvenost. To najbolje pokazuju stećci. Stećci su masivni kameni nadgrobni spomenici, najčešće u vidu različitih sanduka. Ima ih ukrašenih, bilo figurama bilo nekim simboličnim predstavama ili šarama. Njihova umetnost je dobro poznata i odavno privlači pažnju. Propaganda je stećke dugo prikazivala kao vid bogumilske umetnosti, što se pokazalo kao netačno.[59]Zapisi na stećcima su bez izuzetaka ćirilični.
Groblja sa stećcima smeštena su na istom prostoru kao i stara paganska groblja sa humkama. Znači da su i naselja u blizini, te da postoji kontinuitet održavanja starog, stočarskog načina života. Sa širenjem Srba stočara na zapad (Vlasi) širi se i upotreba stećaka, pa ih ima mnogo u Dalmaciji i u Krajini, od Cetine do Like i Pakraca.
Groblja sa stećcima nalaze se pored crkava, srušenih i onih koje danas postoje i gde se danas sahranjuje.[60] Po pravilu, to su crkve okrenute ka istoku, pravoslavne, kao i sami stećci. U retkim slučajevima crkve su i savremena groblja uz stećke - katolički. Kada se prvobitni izgled sada katoličke crkve može ustanoviti, vidi se da su to prepravljane crkve. Na primer, crkva Svetog Đorđa u Cavtatu, oko koje ima lomljenih stećaka, danas na istočnoj strani ima ravan zid. Međutim, iznutra u oltarskom prostoru vidi se u podu sačuvana polukružna apsida. U Mokrom polju, kod Zavođa blizu Knina, na očuvanom groblju sa stećcima, nalaze se ruševine crkve polukružne apside. Na njenu apsidu dozidan je sa istoka prav zid kao u Cavtatu. To dozvoljava pretpostavku da su nekada sve crkve na grobljima sa stećcima bile pravoslavne.
Sa rasporedom stećaka podudara se istovremena grnčarija, prikupljena na iskopavanjima. To je grnčarija osobena za srpski dinarski prostor, grubo rađena, najčešće na sporom vitlu. Zastupljena je uglavnom loncima za kuvanje, dugog, razgrnutog oboda, bez ukrasa šaranih utisnutim valovnicama, prugama i jamicama. Na dnu mogu imati otisak pečata s vitla. Zapadno od Drine nalaženi su u utvrđenim gradovima, a na prostoru Despotovine - i u manastirima koji su istraživani.[61] Datuju se vreme turskih pohoda - pozno XIV i XV stoleće. Takvo grnčarstvo je odlika prvobitnog srpskog etničkog prostora, sačuvana do najnovijeg vremena. Raspored radionica sa sporim vitlom u XX stoleću, podudara se potpuno sa rasporedom lonaca iste izrade iz XIV-XV stoleća, pa čak i izgled lonaca.[62]
U XIII-XV stoleću uobličio se srpski etnički prostor na istoku. Posle sloma Vizantije 1204. godine, Nemanjići su pomerili granice Srbije na istok i jug. U vreme cara Stefana Dušana granica na istoku se prostirala od Đerdapa do doline Strume, a na jugu je izlazila na Korintski zaliv. Ovi događaji i granice dobro su poznati iz pisanih istorijskih podataka. Materijalna kultura Srba i drugih Slovena u oslobođenim i priključenim oblastima, bila je unekoliko različita, zbog vizantijskog uticaja. Međutim, iako su sačuvane mnogobrojne crkve, arheoloških podataka o slivu Vardara i Strume ima vrlo malo.
U vreme kneza Lazara (1371-1389) oblikovala se oblast koja približno odgovara pojmu današnje uže Srbije. Uz stalnu opasnost od turskih napada, tu se razvila materijalna i duhovna kultura pod snažnim uticajem carigradskih i solunskih teologa, umetnika i zanatlija. Najveći privredni i kulturni uspon dostignut je u vreme Despotovine. U arheološkom smislu, Srpska Despotovina je prepoznatljiva, uz osobene crkve i gradove, po nakitu i naročito po grnčariji. Gleđosane zdele, činije, tanjiri, krčazi, buklije, imaju osoben ukras izveden u zgrafito tehnici. Kuhinjski lonci su obično rađeni na brzom vitlu, sa dugim razgrnutim obodom i ukrašeni naizmenično rebrima sa jamicama i urezanim ukrasom.
Grnčarija Srpske Despotovine poznata je i u Ključu i Negotinskoj krajini.[63] Posle priključenja Vidina Turskoj 1396. godine, Ključ i Krajina su u sastavu Srbije, gde su ostale do konačnog pada Despotovine pod tursku vlast 1459. godine. O tome nema izričitih istorijskih podataka,[64]ali to potvrđuje pomenuta grnčarija. Pomoću rasporeda nalaza te osobene grnčarije, arheološki najlakše pratimo pomeranja Srba, izazvana najezdom muslimana. U južnoj Mađarskoj (današnja Vojvodina, međurečje Save i Drave, Baranja), među grnčarijom srednjeevropskog tipa, lako se raspoznaje grublja srpska grnčarija XIV-XV stoleća, kao i ona vizantijskog stila.[65]
***
Iz izlaganja o sada pristupačnim arheološkim svedočanstvima vidi se nesumnjiv kontinuitet na srpskom etničkom prostoru. To je prostor koji se nije bitnije menjao od sedmog stoleća. Izvesna širenja srpskog naroda su razumljiva s obzirom na to da su Srbi bili i ostali najveći slovenski narod na Balkanskom poluostrvu.


Đorđe Janković



Šta je Globalizam?

Zamislite da ste investirali nekoliko milijardi dolara u naftne bušotine u Saudijskoj Arabiji. S obzirom da je u pitanju posed koji nije vaš, morali ste nekim ugovorom da dobar deo kolača (nafte) na mestu gde bušite ostavite vlasniku. Recimo da je to neki arapski vlastelin (šeik), koji ima kontrolu nad lokalnim stanovništvom. I sa njim ste napravili pogodbu. Problem je što naftu odatle treba da transportujete preko 15 000 kilometara na najveće tržište, na primer SAD.

To znači da morate skupocenu sirovinu prevesti preko još mnogo tuđih poseda. Zamislite da vas svaki vlastelin oporezuje, uzme vam deo robe ili vas jednostavno svojom vojskom presretne i uzme vam svu naftu. Dakle, morate smisliti kako da kroz sve teritorije obezbedite prijateljski dil, ali takav da vas košta što manje.

Ova međunarodna trgovačka veština se naziva još politikom. Država je najveći ekonomski posed. Veština međudržavne trgovine se naziva državnom politikom. Kada ste u poziciji da morate da transportujete robu (u ovom slučaju naftu) preko više država onda je najbolje da imate kontrolu nad tim državama i narodima. Kako ćete je ostvariti pitanje je samo vaše domišljatosti i fizičke sile kojom raspolažete.

Možete pobiti narod i izvršiti genocid i jednostavno isprazniti teritoriju. Možete ubiti vlastelina i njegove naslednike sa kojima ne možete da napravite dobar dil, i onda putem kontrolisane revolucije ( uz pomoć demokratije ili komunizma) postaviti svoje robove na «vlast» ili svoju ili familijarnu vanbračnu decu (da niko ne zna da su vaša) što je učinjeno u Rusiji, Francuskoj, Nemačkoj, Titovoj Jugoslaviji. Ili dovedete članove dalje familije koje stavite na kraljevski tron (što je učinjeno u Engleskoj, Holandiji, Španiji, Kraljevini Jugoslaviji...) A možete se bračno oroditi sa vlastelinskom porodicom, ukoliko su oni u stanju da vam budu dobri biznis partneri. Kod vlastele brak i deca su takođe biznis. Priča o bračnoj ljubavi ili ljubavi prema deci je priča za narod. Deca su naslednici i nastavljači gramzive krvne loze. A ženidbe i udaje sa krvnim srodnicima su zato najpoželjnije. Nema mnogo "razvodnjavanja" zle krvi . Što veće mešanje krvi je preporučljivo samo za običan narod. Zato se incest najoštrije osuđuje.

Tako je za globalan biznis najvažnije imati «friendly government» na svakoj teritoriji kuda se protežu naftni putevi. Brisanje granica i regionalno i nacionalno prekomponovanje teritorija , ali i naroda, je zapravo uređivanje puteva kojim se transportuju nafta, zlato, dijamanti i mnoga druga roba, ali i oružije i droga kao biznis iz koga se finansiraju tajne operacije tajnih službi. Niste valjda ludi da vi to plaćate? Jednostavno im napravate prostor da se sami snađu i pomozite im da "operu" pare na vašim Kajmanskim ostrvima.
Marionetske stranke i nevladine organizacije, koje finansiraju i kontrolišu oni koje ste pustili da se "sami snađu" , nepogrešivo će se zato u "svojim " političkim ideologijama i programima zalagati za brisanje državnih granica i preuređenje državnih institucija. Poželjna je regionalizacija, a unitarna jaka nacionalistička država će se prikazivati narodu kao najveće zlo. Komunizam i liberalizam samo su neke od ideologija koje su vaši stručnjaci za ideološki rad teorijski obradili i servirali onim mozgovima koji su kao sunđer spremni da sve to upiju. Sva sreća da preko 95 posto ljudi na svetu upšte ne koristi svoj mozak za razmišljanje, već isključivo kao antenu (sunđer) za primanje informacija.
Ljudi koji žele da imaju svetski biznis znaju da se bogatsvo ne stiče preko noći i da za to treba imati i znanja i strpljenja i, naravno, pravilno odgojene potomke - naslednike. Zato se veština vođenja politike uči u najelitnijim i najskupljim školama. Državna politika koja se izučava u građanskim školama namenjenim podanicima, kao što su komunistički fakulteti koje je otvorio za brzu "edukaciju" raje Josip Broz, samo su obična magla za robove koji vole da se kite akademskim titulama. Ali tu znanja nema, Pravo znanje ne može dobiti svako. Trgovačke tajne i istorija koja nigde nije zapisana prenose se sa kolena na koleno samo odabranima da vladaju. Beogradski Fakultet političkih nauka je upravo škola za učenje GLUPOSTI.

Tako, kada ostvarite dovoljno moći, i zaradite prvi trilion dolara (što je najmanja ulaznica za klub vlastelina) možete lako da slabite konkurenciju i sve potencijalne konkurente podredite svojim interesima. Ili ih jednostavno uništite.

OD LJUDI NAPRAVITI «MAJMUNE»

Na prostoru od oko 15 000 kilometara kuda sa Srednjeg Istoka do SAD prenosite naftu živi nekoliko stotina miliona ljudi. Sve njih morate vešto kontrolisati, kako vam ne bi opelješili zlata vrednu naftu. Znanje je moć koje vredi više od ubojitih bombi, pa onaj ko poznaje ljudsku dušu zna i da njome upravlja, odnosno zna da se ljudskom spoznajom može lepo manipulisati. Kao testom. Nekada su to radili sveštenici, a danas agenti uticaja. Platite stručnjake da vam taj posao odrade i to najbolje tako što ćete od ljudi napraviti «majmune» koji neće shvatiti šta je za vas nafta i kako vi pravite biznis sa onim što izvlačite iz njihove zemlje.
Dakle, ako vam je tržište globalno, morate nametnuti čitavom svetu sistem edukacije i informisanja koji će ih totalno umajmunisati u intelektualnom smislu. Napravićete od podanika «majmune» koji će se zadovoljavati samo bananama. Te banane ćete uobličiti u novac, čiju vrednost vi kontrolišete, a onda među »majmunima» napravite podelu tako da oni koji više rade za vas (i zapravo su veći majmuni) budu bolje plaćeni. I svi "majmuni" će početi da se zalažu za kapitalizam i globalizam.
Naučite ih da vam za «banane» pomažu u nadgledanju vašeg biznisa i to tako što će potpuno zaboraviti da vi pravite biznis sa njihovom sirovinom, njihovim radom i uz njihov nesvesni pristanak. Čak će i oružijem, za samo nekoliko «banana», čuvati vašu naftu lišavajući tako sebe ogromne dobiti. Naravno, vi ćete im preko svojih medija kao najbogatijeg čoveka na svetu predstaviti nekog Bila Gejtsa koji je procenjen na oko 12 milijardi dolara (ili banana), dok se vaše bogatstvo meri stotinama triliona dolara, u zlatu, dijamantima, zemljištu, nekretninama i živim robovima. Naravno, kada neki rob dođe do 12 milijardi dolara bogatsva, naložite mu da se od sutra bavi «humanitarnim radom».

Mudro, zar ne?

Da se negde ne bi pojavila i najmanja mogućnost da vas neko namagarči, izigra uzme vam biznis ili vas ošteti, morate brzo imati o tome informaciju i sprečiti ga. Naravno i ovu kontrolu vršite preko «majmuna». Zato ćete službe za ove poslove nazvati službama državne bezbednosti. Baš kao što ste i vaše privatne banke u kojima pravite novac ni iz čega nazvali «Narodnim bankama».U ovim tajnim službama svako zna da mora da zna samo nešto, a sve ostalo je, zna se -TAJNA. Neka i oni misle da rade to zbog sebe i očuvanja bezbedosti svojih banana

Današnja vlastela ima najveći biznis u nafti i u bankarstvu. Da bi ga zaštitili imaju pod kontrolom sve globalne medije, mnoge međunarodne organizacije (UN, Svetska banka, MMF...), merodavne istorijske institucije, izdavače, kao i najjače svetske vojne organizacije. I naravno, obaveštajne službe koje su SVE tajno povezane u sistemu hijererhije. Tu su i posebne tajne službe, za koje su i ne zna da postoje. Pod njihovom kontrolom su mnoge državne vlade, političari, parlamenti i nevladine organizacije, a glavna poluga političkog uticaja im je ono što se krije iza fraze: "MEĐUNARODNA ZAJEDNICA".

Naravno, pod njihovom kontrolom su svi glavni trgovački putevi strateških sirovina kao i proizvodnja: tu su energenti, hemija, farmacija, hrana, zdravstvo, obrazovanje, tekstilna industrija... Vlastela je moćna i ona nikada ne nestaje, bez obzira šta o tome pisala istorija. Narodi i države koji zbog nesuglasica ulaze u ratove, samo su vidljivi deo zapisane istorije. Pa gde su danas ti stari vavilonski i venecijanski trgovci, odnosno njihovi potomci i naslednici?


I.Živković

2008/11/28





Kosovo i Metohija, velika laž


Gotovo sve što se u zapadnim medijima o Kosovu i Metohiji može videti, čuti ili pročitati je jedna velika laž. Da bi čitalac moga da stekne objektivnu sliku o svim današnjim događanjima u Srbiji i oko Kosmeta bilo bi normalno da se bar ukratko upozna sa nekim važnim brojkama i ostalim podacima vezanim za to područje.
U svim materijalima na zapadu Kosovo i Metohija (skraćeno Kosmet ili KiM) se isključivo naziva Kosovo jer je navodno lakše i kraće. Tako se i novoproglašena država naziva samo Kosovo, dok je Metohija iz naziva izbačena. Pravi razlog je u tome što „Metohis“ na starogrčkom znači manastirski posed. Kako da Šiptari dokažu da je to oduvek bilo njihovo kada oni kao muslimani nemaju manastire već džamije, iako je Kosovo visoravan a Metohija znatno niži deo koji se geografski i klimatski jasno razlikuju.

Na Kosmetu nikada pa ni danas nije živelo više od 1,2 miliona Šiptara i sva, često i naivna, pisanja da ih na Kosmetu ima 2 ili čak 2,5 miliona su obična šiptarska propaganda. Na KiM ima 7 gradova, pre bi se reklo gradića. Priština (oko 180 hiljada stanovnika), Mitrovica (85), Peć (75), Prizren (65), Gnjilane (50), Đakovica (50). i Uroševac (45). Svi ovi gradovi su u stvari sa okolinom jer se radi o ukupnom broju stanovnika opština, gde su uključene i ostale nacionalnosti. To su procenjeni podaci iz 1999 (pre bombardovanja), jer su Šiptari da bi mogli da lažno prikazuju svoju etničku zastupljenost na Kosmetu bojkotovali i opstruirali sve državne popise od 1971. godine do danas. Na Kosmetu je do proterivanja posle NATO bombardovanja 1999 pored Šiptara živelo i Srba (320 hiljada), plus Romi (45), Muslimani (27), Turaka (12), ostali (7), a u samoj Prištini od ukupnog broja stanovništva 38% su činili Srbi.

Ako ovome dodamo da je ukupna površina KiM 10.686 km2 te da je jedna trećina planinsko područje nepogodno za život, a po površini je više od dva puta manje od ravničarske Vojvodine (1,8 miliona stanovnika), postavlja se pitanje gde su upakovali tih 2 miliona Šiptara. U zadnjim biračkim spiskovima Šiptara je na Kosmetu upisano 1,18 miliona građana gde su i svi novodošli iz Albanije posle dolaska NATO-a. Ispada da na Kosmetu ima 820 hiljada šiptarske dece. Koliko to škola treba imati za toliku decu a u Prištini ih ima ukupno 6 osnovnih i 4 srednje. Njihova odeljenja nisu po 200 učenika već po 30-tak kao i u Beogradu.

Šiptarske igre brojkama nisu tako bezazlene kako se može pomisliti. Da bi u Makedoniji dobili pravo da budu konstitutivni deo države trebalo je da ih je više od 25%. U Makedoniji Šiptara ima između 15 i 17% ali su nekim zapadnim „popisima“ nakarikali 26,3%.

Kako to Šiptari rade. Pošto imaju (stare lične karte SFR Jugoslavije) kada je popis ili se glasa u Makedoniji pola Kosmeta i Juga Srbije ide tamo na glasanje. Kada se nešto slično događa na Kosmetu svi Šiptari idu i glasaju na Kosmet. Cilj svega ovoga je da prikažu svoju populaciju kao brojčano apsolutno dominantnu što im navodno daje pravo na određene teritorije. U knjige državljana Šiptara kao Jugoslovenskih državljana na Kosmetu je upisano oko 930 hiljada i to je i njihova realna brojka, koja se može uvećati za najviše 100 hiljada, onih koji su pole Drugog svetskog rata naseljavani iz Albanije a koji nisu ni do danas upisani u knjige naših državljana. Ali govoriti o milionima je krajnje netačno i čista propaganda kojom Šiptari svetu šalje potpuno iskrivljenu sliku o njihovoj zastupljenosti na Balkanu.

Kada, u detalje neupućeni čitalac, sve ovo pročita neminovno se nameće pitanje zašto sve to država zvanično ne objavi i insistira na tačnim podacima? To je pravo ali kompleksno pitanje. Da je država odrađivala samo ono na šta je bila obavezna, mi danas i ne bi imali problem Kosmeta. Komunistička Jugoslavija je Srbiji nametnula dve pokrajine Vojvodinu i KiM kako bi veštački izbalansirala 6 republika jer bi u protivnom Srbija bila od 2-12 puta veća od svih ostalih republika. Pošto je u SFRJ živelo oko 74% Srba odmah posle rata 1945 stvorene su i nove nacije. Tako je stvorena Makedonska nacija iako se radi o Južnim Srbima sa geografskog prostora Makedonije, kao i Crnogorska nacija iako su se svi njeni vladari i u periodima samostalne države izjašnjavali kao Srbi sa prostora Crne gore. 1965 je stvorena čak i muslimanska nacija mada je jasno da su to Srbi koji su u vreme Turske vladavine na Balkanu pod raznim oblicima pritiska primili Islam. Čak je odmah posle rata 1945 donet i zakon o zabrani povratka svih prognanih Srba na Kosmet kako bi se demografska slika Kosmeta što pre izmenila i stekla „pravo“ da bude pokrajina. Inače pre Drugog svetskog rata na KiM je živelo oko 32% nesrpskog življa.

Pogibeljna trojka po Srbiju i Srbe
Tako su Tito (nejasnog porekla), Kardelj (Slovenac) i Bakarić (Hrvat) izbalansirali veličine republika pa i nacija, a sve u duhu navodnog Jugoslovenstva (koje nikada nije zaživelo), i „bratstva i jedinstva“ ali isključivo na štetu Srba. Po sličnim kriterijumima povučene su i republičke granice opet na štetu Srba, pa je jedna trećina Srba ostala u drugim republikama. Ovakve među-republičke granice povučene su uz obrazloženje da one i nisu bitne jer su samo administrativne. Kada se ta „bratska“ Jugoslavija počela raspadati, te na štetu Srba iscrtane administrativne granice, pod pritiskom Zapada pretvorene su u državne, pa su jedino Srbi ostali rasuti u više novoformiranih država. Da bi slika o Titovoj Jugoslaviji bila kompletna treba obavezno spomenuti i 1948 kada dolazi do razlaza između Tita i Staljina pa se Jugoslavija okreće Americi i zapadu, te tako postaje ekspozitura CIA usmerena ka rušenju Varšavskog pakta. Da bi se ovaj politički zaokret mogao sprovesti dolazi do političke platforme zvane „Informbiro“, odnosno hapšenja oko 12.000 gotovo isključivo srpskih i crnogorskih kadrova koji su bili za saradnju sa SSSR-om. Oni su svi deportovani na „Goli otok“ (ostrvo u Jadranskom moru), najozloglašeniji zatvor koji je ikada formiran. Na taj način se iz partije, vlasti i vojske eliminišu svi najistaknutiji srpski kadrovi pa u strukturama vlasti ostaju samo poslušni Srbi, čiji je osnovni zadatak borba protivu bilo kave srpske dominacije.

Ovakvo srpsko rukovodstvo u periodu 1945-1956 po nalogu partije na Kosmet naseljava iz Albanije oko 180.000 Albanaca i Šiptare ubrzano „školuje“. Kavo je to školovanje bilo može se zamisliti kada su za samo četiri-pet godina odabrani šiptarski kadrovi, od polupismenih postajali fakultetski obrazovani. Ovo školovanje je SKJ (Savez komunista Jugoslavije) bilo neophodno jer posle Drugog svetskog rata i bukvalno ni jedan Šiptar nije imao fakultetsko obrazovanje, a trebalo ih je postaviti na najodgovorinije funkcije u pokrajini. Ovo nekritičko favorizovanje Šiptara kulminira 1967 Titovim govorom u Splitu, posle koga na Kosmetu dolazi do masovne smene srpskih kadrova od šefova, direktora preduzeća pa do najviših državnih funkcija. Od te godine Šiptari preuzimaju kompletnu vlast na Kosmetu a Srbi se njega ubrzano iseljavaju. Ustanovljava se i ključ pri zapošljavanju, prvo 4:1 a kasnije 7:1 što podrazumeva da se na posao moraju primiti 7 Šiptara pa tek 1 Srbin. Ova antisrpska komunistička kampanja dobija svoj konačni pečat donošenjem novog ustava SFRJ 1974. godine gde republike postaju države, ali po kome se i obe srpske pokrajine faktički izjednačavaju sa republikama. Sve ovo dovodi do decenijskog iseljavanja Srba pa se procenjuje da se u periodu od 1955 do 1985 sa KiM iselilo oko 360 hiljada Srba.


Već od 1967 za Srbe na KiM počinju ozbiljni problemi da bi sredinom sedamdesetih ti problemi prerasli u progon uz stalne šiptarske napade i maltretiranje sve do čestih ubistva Srba. Karakterističan primer šiptarskog zverstva iz 1979. je i slučaj kada su Đorđu Martinoviću iz okoline Gnjilana dok je radio u polju Šiptari nabili pivsku flašu u analni kanal i onda je u utrobi slomili. U selu Samodreža kod Vučitrna 03. jun 1982. ubijen je Danilo Milinčić na pragu svoje kuće i pred očima majke. Ubica je bio komšija Šiptar koji je želeo da uzme njihovo lepo imanje, i iz čista mira je na pragu kuće Milinčića ubio Danila - oca troje dese. Po sudskim istragama u periodu od 1970 do 1985 bilo je preko 2.200 predmeta napada batinanja i ubistava u kojima su u 92% slučajeva žrtve bili Srbi. Na hiljade žalbi Srbi upućuju najvišim držanim rukovodstvima zemlje, opisujući svoju nepodnošljivu situaciju na KiM, koje ostaju bez odgovora. Na sve ovo i srpsko i jugoslovensko rukovodstvo žmuri, ali najuporniji Srbi ipak opstaju nadajući se da će Tito skoro umreti (već je prevalio osamdesetu) pa da će stvari početi da se rešavaju. Srpsko razočarenje je bilo ogromno kada se i posle smrti Tita (1980. godine) ništa nije počelo da menja. Upravo ta neizmenjenost nepodnošljivog stanja pokreće Srbe sa KiM u masovne proteste (kasnije nazvano „Događanje naroda) što će u prvi plan izbaciti Miloševića kao lidera svih Srba.

Privredna slika Kosmeta
U celom posleratnom periodu od 1954. KiM uglavnom živi od dotacija svih republika, ali najviše Srbije (57%). Privreda i pored ogromnog ulaganja ne funkcioniše jer su na rukovodećim mestima nestručni Šiptari koji što neznanjem što namerno uništavaju i ono sto je dotacijama izgrađeno. Možda je najbolji primer Šiptarskog neznanja i nerada situacija sa strujom, koje danas na kosmetu nema. U Obiliću kraj Prištine sagrađene su dve termo elektrane „Kosovo A“ sa (5 blokova) ukupne instalirane snage 745Mw i „Kosovo B“ (2 bloka) 640Mw. Iako je Srbija bila u sankcijama skoro 10 godina pa je i održavanje pogonske spremnosti elektrana bilo nedovoljno, do odlaska Srba 1999 gotovo svi blokovi su radili sa prosečnim stepenom iskorišćenja od 62%. Danas te iste elektrane u koje je zapad uložio skoro pola milijardi $ ne rade ni sa 15% instalirane snage pa KiM redovno uvozi struju iz Srbije i Bugarske. Na raspolaganju im je 1.385Mw i oko 170 milijardi tona uglja na svega 5-15 metara dubine ali Šiptari nisu u stanju da proizvedu ni oko 400Mw koliko bi za potrebe KiM bilo dovoljno već struju uvoze iz Srbije i Bugarske.

Osim nekoliko pogona i tri rudnika „Trepče“ sve ostalo što je od industrije na Kosmetu izgrađeno urađeno je iz „Fonda za nerazvijene“ (dotacije) u koji je ulagala cela SFRJ ali tu industriju danas zapadni gaulajteri (kod kojih je vlasništvo svetinja) rasprodaju, dok Srbija još uvek redovno otplaćuje međunarodne kredite koje KiM dobilo. I pored najsavremenijih fabrika i tehnologije retko koja od njih je uspešno radila osim onih retkih gde su rukovodioci bili Srbi. Šiptari niti su znali niti hteli da fabrike uspešno posluju, jer je na Kosmetu „osnovna privredna delatnost“ bio šverc. Šverc svega, a posebno droge, oružja i zabranjenih materija. O tome sam pisao opširnije u tekstu: „SAD i EU otvorili puteve terorizma ka Evropi“.

Ne zato što Šiptari imaju posebne afinitete za te prljave poslove, već zato što se brojne šiptarske porodice mogu ishraniti samo tim visoko-profitabilnim „poslovima“. Radnička plata ma kako bila dobra, nedovoljna je da neki Šiptar može da ishrani vrlo brojnu porodicu i oni su onda pribegavali rizičnim „poslovima“ šverca, pa i droge. Osim toga tamo gde se posluje kešom, bez bankarskih i drugih garancija neophodno je izuzetno poverenje među partnerima, a među braćom je poverenje ipak najveće. Tako su brojne porodice pravile lance za šverc, gde jedan od braće kupuje robu, drugi vozi teći to prebacuje preko granice, četvrti prerađuje a peti prodaje. Sobzirom da Šiptari žive u brojnim zajednicama, među braćom nema potkradanja jer svi žive u istoj porodici i sav, iz tog šverca, zarađeni novac predaju ocu koji onda shodno potrebama to deli na celu porodicu. Tko su stvarane male zadruge koje su u odnosu na normalni četvoročlanu srpsku (evropsku) porodicu bile u velikoj prednosti, od rada u polju, bilo kakvog privatnog biznisa, pa sve do same bezbednosti porodice. Ako je porodica osnovna ćelija društva, onda je država bila obavezna da bar u domenu bezbednosti zaštiti tu normalnu evropsku porodicu. To je bilo neophodno jer su na jednom prostoru živele dve civilizacijski i kulturološki potpuno različite grupacije. Pošto te državne zaštite Srba nije bilo, već pod Titovim politikom sasvim suprotno, šiptarska manjina je potiskivala srpsku većinu. To je bio put kojim se došlo do današnjeg stanja na Kosmetu.

Možda sam u iznošenju svih ovih podataka bio opširniji nego što je to potrebno ali sam pošao od pretpostavke da ruski čitaoci „RP-Monitor“ nisu dovoljno upućeni u stvarno stanje na KiM. Posebno jer ih zapadni mediji kao i sve nas stalno bombarduju neverovatnim lažima. Zbog svega toga je više nego licemerno kada svakodnevno slušate od „svetskih“ (belosvetskih) medija da su Šiptari bili proganjani. Šiptari ni u jednom periodu od 1945. ne da nisu bili proganjani, već favorizovani do neverovatnih razmera. SKJ je takvu politiku favorizovanja Šiptara objašnjavao neophodnošću njihove emancipacije i ekonomske razvijenosti kako bi se oni integrisali u jugoslovensko društvo. Suprotno od očekivanja, što je ulaganje i favorizovanje Šiptara bilo veće povećavala se i njihova separatistička težnja. Na otvoreni separatizam i antidržavno delovanje i savezno i republičko rukovodstvo je zatvaralo oči, a Šiptari su intenzivno gradili uslove i mostove za svoju punu samostalnost.

Ni u periodu vladavine Miloševića od 1989 pa do 2000 niko Šiptare nije proganjao a kamo li ubijao. Tek kada su 1997 po nalogu zapada podigli oružanu pobunu Srbija je morala da interveniše. Pa i ta intervencija je bila prosto stidljiva i više se vodilo računa da neko „nevin“ ne strada nego što se intervenisalo punom snagom. Najgori deo te izvrnute slike je kada čak i sadašnji „naši“ politički lideri se tome zaključku o maltretiranju i zločinima nad Šiptarima pridružuju. Iako dobro znaju ko je na Kosmetu decenijama bio ugnjetavan, politički im je korisno, a zapadu potrebno da okrive Miloševića kako bi se razbijačka politika zapada prema Srbima opravdala. Zapadu je posebno važno da nečim opravdaju divljačko bombardovanje 1999 koje Srbi ničim nisu izazvali. Srbija je morala da interveniše protivu terorista OVK („Oslobodilačka vojska Kosova“)koji su napadali sve što se na putevima KiM kreće, a posebno Srbe po selima i izolovanim sredinama. To bi činila i svaka druga zemlja na čijoj teritoriji aktivno deluju teroristi, ali verovatno znatno žustrije i odlučnije, upravo onako kako to vidimo u zemljama zapada.


Z.Trajković
Ideologija Male Srbije


Svako društvo bez jasnog cilja i uverljive slike budućnosti iznova ispituje smisao svog postojanja. Srpski rod suočava se sa nedoumicom: ima li smisla slobodoljublje, ako je već očigledno da je prostor istočno od Drine (osim RS) genocidima, progonima i `kulturnim` radom očišćen od Srba; Crna Gora i Republika Srpska pod udarom kroatizacije i srbofobije; BJR Makedonija u geopolitičkom nestajanju; Kosovo i Metohija zauzeto i etnički očišćeno, a ostatak Srbije u statusu kvaziustavne prepravke. Uz dramatičan razvoj nacionalnog pitanja tu je i ekonomsko evroreformsko beznađe koje dovodi u pitanje izvore obnove privrede i povratak uravnotežnoj ekonomskoj politici. Ako se mitska kolevka Srba može preboleti, nejasno je na temelju čega će se izgraditi ta nova, moderna Srbija čija dugovanja premašuju nacionalni proizvod. Dva su moguća izvora sredstava za oporavak privrede: novo zaduživanje ili aktiviranje oskudnih prirodnih potencijala i geografskog položaja. Novom zaduživanju u inostranstvu nazire se kraj, ali i rasprodaji privredne zaostavštine. Pošto joj je oduzeto Kosovo i Metohija, Srbija nije kadra da aktivira zamašne resurse u oblasti rudarstva i energetike. Ostaje mogućnost da se izgrade saoboraćajnice i tako ubere položajna renta, ali je pitanje da li je to moguće pošto je iznurena zemlja predusretljiva prema smrknutim susedima, podozrivim prema njenim planovima bilo kakve integracije.
Predložak ideologije Male Srbije jeste srbofobija, lagano učvršćivana u vreme komunističkih skorojevića, posle oktobra 1944. Nakon Oktobarske revolucije 2000. srbofobija je, bez zazora i drsko, na velika vrata uvedena u državne institucije i javni život kao nova vera i kurs demokratske države. Deo naivnih srpskih intelektualaca poverovao je da srpska Oktobarska revolucija donosi ukidanje nasilno ustoličenog antimonarhističkog komunizma, a ne njegovu transformaciju i zato je 2000. godina bila prekretnica srpskih levičara koji jesu i desničara koji će biti.

Pre otvaranja javne rasprave o položaju srpske manjine, koja će u slučaju oduzimanja Srema, Banata i Bačke biti brojnija od matice, valjalo bi u ostatku Srbije raspraviti da li je ideologija malog, nasleđena od komunističke levice, projekt srpske budućnosti tj. zašto je Mala bolja od Velike Srbije? Posebno iz razloga što oktobarska nomenklatura podstiče promenu kulturnih obrazaca, uz pažljivo zanemarivanje fondova sećanja, te u temelj nove ideologije modernizacije ugrađuje izmaštanu bajkovitu budućnost. Nova demokratska levica izvršilac je ekskluzivističke ideologije Male Srbije, naslonjene na nušićevsku malograđanštinu lišenu kulture prostora i države. Kako i inače biva, sam život razgolićuje zagovornike Male Srbije, koja se u Beogradu, Podgorici ili Novom Sadu ispoveda tajno i prikriva navodnom borbom protiv himerične velikosrpske ideje. Dakle, srbofobna ideologija utemeljena je u svim javnim glasilima i elektronskim medijima osim u crkvenim, među rodoljubivim intelektualcima i onemoćalim pukom. Čuvari ideologije Male Srbije su, pre svega, veliki postkomunistički biznismeni, reciklirani i blagosloveni od strane novih revolucionarnih vlasti. Premda intelektualno beznačajni i mekušci, volšebno stečenim novcem u Srbiji, finansiraju nekoliko hiljada novinara, samozvanih analitičara, profesora univerziteta, veštih lobista iz domena nevladinog sektora i stranačkih stratega koji besno i samouvereno telale o ideji Velike Srbije, jer ne smeju javno da kažu da su neumorne glasonoše ideologije Male Srbije. Plašeći narod Velikom, gone ga u Malu Srbiju, čiju preteću veličinu prikrivaju zamašnim prostorom EU bez granica. Samo najodvažniji među njima, obuzeti mržnjom i ličnom nesrećom, ne kriju zadovoljstvo, dok istaknuti namesnici iz Brisela ili Vašingtona prete da će Srbija biti svedena na bedeme beogradskog pašaluka.

Tenori iz orijaškog hora koji uporno navežbavaju najtežu deonicu himne Male Srbije `ideologiju radikala pregazilo vreme`, verovatno misle da je, po njih i njihove komšije, opasnija granica Ogulin-Karlobag nego Vranje-Prokuplje-Raška-Ivanjica-Čejetina-Drina-Sava-Dunav. Ova klijentistička ideologija ne osporava teritorjalne pretenzije balkanskih režima prema Srbiji, već himeričnu Veliku, u epohi stagnacije vašingtonskog imperijalnog generalštaba. I nacionalisti i mondijalisti u Srbiji mogu mnogo da nauče od titana londonsko-vašingtonskog dvojca, koji su rešili balkansku kvadraturu kruga. Naime, nedoumicu kako uspostaviti antirusku zonu na jugoistoku Evrope, sledbenici Makindera su između dva rata (1918-1941) i između pada Berlina i berlinskog zida (1945-1989) uspostavili Jugoslaviju lojalnu Zapadu. Kada je granica prema Rusiji pomerena za nekolio hiljada kilometara na istok, proruski Srbi, do tada tolerisani, mogli su biti razbaštinjeni, a antiruska zona uspostavljena na temelju atomizacije prostora i naroda, shodno načelu da je Balkan najbolje uređen ako je Srbija razbijena, a novonastali geopolitički kepeci nemoćni da pojme svoj položaj i mogućnosti. U dve različite geopolitičke situacije Jugoslavija se, prvo prividno monolitna, a potom u sitne atome razbijena, savršeno uklapala u mozaik antiruskog intermarijuma.

Pred sledbeničkom nomenklaturom Male Srbije i njenim podanicima nerešena je dilema: da li mali narod može pobediti prostor? Njeno ubeđenje je da, uprkos geografskom položaju, evropska zemlja Srbija može, koliko god umanjena, da propagandnim radom i ekonomskim razvojem `pređe` na željenu stranu i, koliko sutra, postane Zapad. Zato evropejska nomenklatura u Srbiji nema nedoumica u dvojbi: Rusija ili Evropa, ubeđena da je mali evropski rukavac, trostruko manji od Rusije i Kine, centar, a ne periferija. Ideolozi Male Srbije misle da mogu pomoći Zapadu i osvojiti ga, dok ovaj uz pomoć natovskog alata kleše džepnu Rusiju, baš kada kosturi Goldmana i Morgana hodaju Volstritom. Ali ne može biti da esencija neoliberalizma bude dovedena u pitanje svuda u svetu osim u Srbiji. Zato oholi i nabusiti atlantisti iz Beograda prećutkuju svetske mene verujući da je izlaz iz ćorsokaka korupcija parlamentarnih institucija. Velika nepoznanica je kako će se srpske novajlije u svetu finansijske matematike i postbipolarne geopolitike ponašati u vremenu velikih iskušenja. Sledbeničke mantre neće mnogo značiti u kriznom razdoblju u koje zalazi srpsko društvo pripremano za budućnost neoliberalnim tranzicionim vežbama.

Zagovornici Male Srbije primorani su da uporno navežbavaju onu tešku deonicu, jer se jedino stalnim prizivanjem rata i sukoba može održati jedna besmislena antiruska zona u kojoj su Srbi razbacani u nekoliko država kao zaloga srećne budućnosti Evrope. No, ako se pretpostavi da bi ujedinjenjem Srbija formirala zajedničku državu sa RS, možda i Crnom Gorom, čitav projekt atomizacije Balkana pokazao bi se besmislenim. Naime, ta zvana Velika Srbija ne bi mogla biti antiruska i antievropska, već negacija vašingtonske arhitekture i kratkovidosti zlobnih nemačkih amerofila. Pre ili kasnije `opaka` Srbija ćuteći će otvoriti pitanje preuređenja čitavog prostora Balkana i učiniti neizbežnim razgraničenje Srba, Arbanasa i Hrvata. A tada će se razjasniti kako je naš (jedan) jezik koga su Vuk Karadžić i Mrkalj nazivali srpskim imenom dobio mnoge nazive (hrvatski, bošnjački, crnogorski, bosanski). Dalje opstajanje Srbije, makar u krnjoj formi, noćna je mora kako za Hrvate tako i za Arbanase koji bi da nove granice uspostave tako što će srpsko pitanje utopiti u nekoliko nejakih protektorata, a onda ga rešavati u ujedinjenoj Europi. No, oni, izgleda, zaboravljaju da su te protektorate uspostavile evroatlantske sile sa kojima Srbi i Rusi treba da pregovaraju, pošto o svojim granicama i mestu u Evropi nisu pitani. Sudbinu istočne Evrope i Balkana ne mogu urediti Varšava, Zagreb i Tirana te ne čudi neurotičnost poljskih, hrvatskih i albanskih političara koji se, svako iz svog razloga, pribojavaju da protektorati na evropskom istoku nisu izraz večnosti i volje Svevišnjeg, već promenljive volje sila protektora.

Mada se Srbija nalazi u stadijumu poluraspada, sasvim je jasno da je revizija postojeće balkanske arhitekture neminovna, ne toliko zbog Srba, već drugih evroazijskih aktera kojima balkanski nered sve više smeta, suštinski i simbolično. Kosovski slučaj to ponajbolje potvrđuje. Upravo dok najgore dolazi, najprirodnije je odbiti političko i kulturno sužanjstvo i propadanje, te prigrliti slobodu bez straha i opreza, a bezličnoj demokratskoj ideologiji pretpostaviti slobodu. U velikoj i parlamentarnoj zemlji slobodnih ljudi.


Slavoljub Lekić

www.nspm.rs


Gospođa zvana Irena Sendler

Nedavno je umrla 98 godišnja gospođa koja se zvala Irena Sendler. Za vreme Drugog svetskog rata dobila je dozvolu za rad u Varšavskom getu kao vodoinstalater/stručnjak za odvode.
Iza svega je imala jedan skriveni motiv …
Budući da je bila Nemica, znala je šta nacisti planiraju sa Jevrejima.
Irena je na dnu svoje torbe za alat koju je nosila, kradomice iznosila malu decu. Pozadi u svom automobilu imala je vreću od grubog platna za veću decu.

Imala je i psa koji je bio izvežban da laje kada bi je nemački vojnici puštali unutar i izvan geta.

Njegovo je lajanje prkrivalo plač dece. Vojnici, naravno, nisu ništa hteli psu. Dok je tamo radila uspela je izvuči 2500 dece.

Ipak su ju uhvatili i slomili su joj obe ruke i noge i žestoko su ju pretukli.
Irena je sačuvala zapis s imenima sve dece koju je prokrijumčarila, držeći ga u staklenom peharu ispod drveta u svom dvorištu koje je kasnije izgorelo. Nakon rata pokušala je da pronađe bilo kog od roditelja koji su možda preživeli da ujedini porodice.

Većina ih je, na žalost, bila ugušena plinom, pa su deca kojima je pomogla smeštena po drugim porodicama ili su usvojena.

Prošle godine, Irena je nominovana za Nobelovu nagradu…
Nije ju dobila. Pobedio je Al Gore,bivši zamenik Bila Klintona



Što više Srbija kleči,to je više gaze


Šta je potrebno da ljudi u Srbiji progledaju? Šta još treba da se desi da bi postalo jasno kako nas vide na tom navodno ”prijateljskom” Zapadu (sa takvim prijateljima, ko nam je onda neprijatelj, pobogu!?), još jedno bombardovanje? Malo li su bile 1944 i 1999? Možda još jedna okupacija, tipa austrougarske iz 1915, ili nemačke iz 1941, onakve kakvu nam priželjkuje Obamin posilni Bajden? I da li u Srbiji još uvek metaforički ljube Obamin skut iako je ovaj jasno rekao da podržava NDK? Ne bih se čudio.
Ne slažete se?

Pa šta da vam kažem. Nasera Orića, srebreničkog gospodara rata koji se hvalio klanjem srpskih seljana i neuzimanjem zarobljenika tokom ”racija” iz njegove ”zaštićene zone,” prvo je Haška inkvizicija osudila na već odsluženo vreme, a onda u žalbenom postupku oslobodila u potpunosti. Isto se desilo Ramušu Haradinaju, krvniku terorističke UČK. Koliko je to Srba oslobodila Inkvizicija? A koliko osudila na apsurdno visoke kazne za nekakvo ”saučesništvo” u navodnom ”udruženom zločinačkom poduhvatu” jer su bili na funkcijama gde je navodno trebalo da znaju da bi neko, negde mogao da počini zlodelo? Koliko video-snimaka postoji na kojima ratni vođa BH Muslimana, Alija Izetbegović, srdačno dočekuje mudžahedine iz Afrike i Azije, koji su klali, sekli glave, pekli ljude na ražnju i nabijali ih na kolac u ime ”multietničke demokratije” u BiH? A Izetbegovića ne samo da niko nije dirao, već su njegovog vojnog komandanta, Rasima Delića, osudili na tri godine zatvora. Kao običnog džeparoša. Ali zato Srbiji nema ni pomisli o ulasku u EU dok se svaki Srbin optužen u Hagu ne uhapsi i izruči.

Nije vam dosta?

Samo par dana pre nego što je inicijativa Srbije u Generalnoj Skupštini UN da se Svetski sud pravde izjasni o legalnosti otimačine Kosova konačno i izglasana, predsednik Tadić izjavljuje da bi Srbija mogla da prihvati i podelu. Vraćeni su i ambasadori u zemlje koje su priznale kosovsku nakazu od ”države”. Rezultat? Nezavisnu državu Kosovo (NDK) priznaju Portugal, Makedonija i Crna Gora. Još jedan briljantan uspeh ”naše” diplomatije - ako joj je cilj da od Srbije ne ostane ni Beogradski pašaluk.

Još niste ubeđeni?

Marti Ahtisari, bivši finski predsednik i ”posrednik” UN za ”pregovore” o Kosovu koji je onomad izrazio svoje ubeđenje u srpsku istorijsku krivicu, dobio je danas Nobelovu nagradu za mir. Za mir, ej! Kao, pregovarao je sedamdesetih u Namibiji, pa u Indoneziji za oblast Aće (gde i danje muslimani kolju hrišćane - zvuči poznato?), pa onda u Iraku (komentar suvišan), ali to je sve šuplja priča. Zna se za šta je Marti dobio Nobela - za ovogodišnje ”životno delo”, stvaranje tzv. nezavisnog Kosova. Ono jeste, činjenica je da nikome nije pošlo za rukom kao što je njemu, da jedan protivzakoniti, nelegitimni predlog ”konačnog rešenja” jedne okupacije propadne u UN, ali da svejedno bude primenjen do poslednjeg slova na terenu. Ali nije to uradio Ahtisari, već Imperija kojoj on služi. Uz izdašnu pomoć poslušnih vlasti u Srbiji, koje se tome nisu protivile aman ni verbalno, a kamoli fizički.

Mogao bih sad da kažem da je Nobel za Ahtisarija sramota Zapada, ali to nema svrhe. Zapad više ne zna za sramotu. To je tradicionalna vrednost, a samim tim politički nepodobna. Stideti se jedino može za zvanične grehe - rasizam, islamofobiju, itd. (Namerno ne koristim navodnike, dosadilo mi da ih stavljam na svaku treću reč. I jezik su, eto, do te mere silovali.) Za mržnju i zlodela prema Srbima nikako; to je vrlina!

Samo me jedno zanima. Šta je potrebno da ljudi u Srbiji progledaju? Šta još treba da se desi da bi postalo jasno kako nas vide na tom navodno ”prijateljskom” Zapadu (sa takvim prijateljima, ko nam je onda neprijatelj, pobogu!?), još jedno bombardovanje? Malo li su bile 1944 i 1999? Možda još jedna okupacija, tipa austrougarske iz 1915, ili nemačke iz 1941, onakve kakvu nam priželjkuje Obamin posilni Bajden? I da li u Srbiji još uvek metaforički ljube Obamin skut iako je ovaj jasno rekao da podržava NDK? Ne bih se čudio.

Ne verujem da na kugli zemaljskoj trenutno postoji narod koji toliko radi u korist vlastite štete. Svakoga dana, u svakom pogledu, Srbija se sve više saginje. I svakoga dana je samo još više udaraju, pljuju, ponižavaju. Gde je kraj? Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila ”velika”? Da li uopšte treba da postoji? Znam da ima onih koji misle da ne treba - i to ne samo u svetu, već i u samoj Srbiji. Oni su nedodirljivi, niko im ništane može, jer iza njih stoji Imperija, je li.

Razumem, dakle, zašto se Zapad ne stidi. Ali zašto Srbiju nije stid? Kako je nije sramota da se ovako ponaša? Da traži još! Je li sasvim skrenula pameću, onako kolektivno? Namerno kažem Srbiju; Srpska se ponaša sasvim drugačije - onog trenutka kad je prestala da se savija i klanja pred Imperijom i njenim namesnicima, njihova apsolutna vlast i moć se sasvim istopila, a RS je jača nego ikad. Kada će Srbiji postati jasno da Imperija nema nikakvu moć ako njene žrtve odbiju da u nju poveruju? Hoće li možda doći do osvešćenja kada se spozna prava razmera finansijskog kraha, kada se američka privreda i konačno udavi u septičkoj jami sopstvenog dužničkog otpada? Ili će se i tada pričati o ”EUroatlantskim integracijama” i ”da živimo kao sav normalan svet”, a - što je još strašnije - ljudi će i dalje padati na tu priču?

Jedno je kad se čovek trudi da pre isplovljavanja dobije kartu na Titaniku, pa makar i sred potpalublja. Veliki je to brod, nepotopiv, je li, a Amerika ima posla za sve, ulicama teku med i mleko. Svako ima pravo na iluzije. Ali da neko pokušava da se ukrca na Titanik dok ovaj već uveliko tone a ljudi se dave u ledenoj vodi… za takvu glupost jednostavno nema reči.


Nebojša Malić

www.vidovdan.org

2008/11/27

Srbija pred Međunarodnim sudom pravde

Međunarodni sud pravde nas je sve iznenadio kada se oglasio nadležnim po tužbi Hrvatske, međutim, cilj ovog članka nije da se bavi ovom odlukom MSP-a, već predstojećim savetodavnim mišljenjem Suda po pitanju Kosova i Metohije. To je za nas mnogo značajnije pitanje jer Hrvatska ima malo argumenata da spor po svojoj tužbi dobije.

Međunarodni sud pravde (MSP) nas je sve iznenadio kada se 18. novembra 2008. godine oglasio nadležnim po tužbi Hrvatske protiv Srbije za navodno počinjen genocid. Rezignacija našeg pravnog tima i javnosti je bila očigledna. Odluka je iznenađujuća prevashodno zbog toga što se isti sud oglasio nenadležnim po tužbi Srbije protiv 10 NATO država podnetoj 1999. godine sa obrazloženjem da Srbija tada nije bila član UN, ni potpisnica Konvencije o genocidu, pa samim tim nije imala pristup sudu. Tužba Hrvatske je podneta iste godine, ali se u ovom slučaju sud ipak proglasio nadležnim, obrazlažući oprečnu odluku "potrebom za fleksibilnošću". Srbija je munjevito reagovala odlukom da podnese protiv-tužbu i, ko zna, možda su ova dešavanja u skladu sa onim engleskim izrazom koji naoko nepovoljne događaje označava kao "blagoslove u prikrivenju" ("blessing in disguise"). Jer, ako naš pravni tim valjano formuliše protiv-tužbu, gotovo je sigurno da će naši argumenti biti daleko jači od hrvatskih. Tu pre svega treba imati na umu akciju "Oluja" u kojoj je oko 160.000 Srba etnički očišćeno iz Krajine. Inače, šanse Hrvatske da u raspravi o glavnoj stvari dokaže da je Srbija počinila genocid su praktično - nepostojeće. Stoga bi predlaganje nekakve vansudske nagodbe sa naše strane bilo kako izraz slabosti, tako i bespredmetno.

Međutim, cilj ovog članka nije da se bavi ovom odlukom MSP-a, već predstojećim savetodavnim mišljenjem suda po pitanju Kosova i Metohije. Ovo stoga što je rok za podnošenje našeg podneska u vezi KiM 17. april 2009. godine, dok će se o tužbama u sporu sa Hrvatskom raspravljati znatno kasnije. Dakle, 08. oktobra 2008. Generalna skupština UN je usvojila predlog rezolucije Srbije i zatražila Savetodavno mišljenje od Međunarodnog suda pravde da li je odluka privremenih institucija Kosova o proglašenju nezavisnosti u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Time je jedan period izvesnog kolebanja u pogledu pravnih sredstava koje treba preduzeti nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine - okončan. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je period pred redovno godišnje zasedanje Generalne skupštine UN proveo u energičnoj aktivnosti u cilju pridobijanja saglasnosti što više zemalja za našu inicijativu, a Predsednik Tadić je na samom zasedanju održao odista impresivan govor. Rezultat je da se našoj inicijativi, uz 74 uzdržanih, protivilo svega šest zemalja: SAD, Albanija, Mikronezija, Maršalska ostrva, Nauru i Palau.

Ovakvom ishodu prethodila je diskusija koje je pravno sredstvo bilo bolje preduzeti, odnosno da li je bilo bolje tužiti zemlje koje su priznale nelegalnu nezavisnost Kosova ili zatražiti savetodavno mišljenje. U tom pogledu mišljenja su i dalje podeljena: profesor Flajner iz Švajcarske i jedan broj stručnjaka za međunarodno pravo i dalje smatra da su tužbe bile bolje rešenje, pre svega zato što su presude MSP-a obavezujuće, a u takvom postupku bi sud u svakom slučaju morao da ispita, kao prethodno pitanje, da li je proglašenje nezavisnosti Kosova bilo u skladu sa međunarodnim pravom ili ne. Zagovornici tužbi navode da se u tom slučaju od MSP-a mogla zatražiti i privremena mera zabrane priznanja Kosova od strane zemalja koje to još uvek nisu učinile, i to do konačne odluke suda, te da broj zemalja koje su priznale Kosovo ne bi bio onoliki koliki je sada da se odmah reagovalo tužbama. I na kraju, ne bez osnova, zastupnici tužbi navode da su zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova tim činom povredili suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, delajući u suprotnosti sa obavezujućom rezolucijom SB UN 1244, završnim aktom iz Helsinkija, Poveljom UN i drugim međunarodno-pravnim aktima. Ovakve stavove deli i g. Koštunica, kao i njegova stranka DSS.

Zastupnici mišljenja da je bilo bolje tražiti Savetodavno mišljenje, koje nema obavezujuću snagu, ali je uglavnom poštovano zbog ogromnog autoriteta suda, smatraju da bi u slučaju da Srbija izdejstvuje mišljenje koje ide njoj u korist dobila vrlo jaku pravnu i političku kartu u rukama, navodeći da precedenti za povlačanje priznanja postoje: to je slučaj kada je Makedonija (BJRM) povukla svoje priznanje Tajvana pod pritiskom Kine, kao i povlačenje priznanja Južne Sahare od strane bivše SFRJ. Takođe, očigledno je da su zastupnici ovog puta, koji je očigledno i stav Ministarstva spoljnih poslova, povlačenjem ovakvog poteza pokazali i zabrinutost u pogledu eventualnog negativnog dejstva tužbi na odnose sa tuženim zemljama, prevashodno onim iz EU dok su pregovori o našoj kandidaturi u toku. Ministar Jeremić u pogledu eventualnog povlačenja priznanja u slučaju pozitivnog ishoda za nas navodi da mu je u bilateralnom susretu ambasador Kostarike u UN lično obećao povlačenje priznanja.

Koji stav je ispravniji, reći će vreme. Do sada je 51 zemlja priznala nezavisnost Kosova, a neke poput Crne Gore, Makedonije i Malezije su to učinile nakon što se GS UN obratila MSP-u za Savetodavno mišljenje. Broj priznanja ipak nije mali. Zastupnici tužbi su tu pokazali da je jedan od njihovih argumenata opravdan, jer sada ne postoji razlog da, dok se čeka mišljenje suda, bilo koja druga zemlja prizna Kosovo i time uveća broj priznanja. Takva situacija bi znatno otežala našu poziciju i olakšala posao sudu u smislu eventualne primene načela efektivnosti u međunarodnom pravu. To načelo bi se, slobodnim rečima, moglo okarakterisati kao mogućnost da sud prihvati političku situaciju na terenu kao pravnu realnost. U tom smislu nema dileme da su Crna Gora i BJRM priznale Kosovo pod spoljnim pritiskom ne bi li se nakon uspeha Srbije u GS UN prebacila ta psihološka granica od 25% zemalja članica UN koje su priznale Kosovo.

Mora se primetiti da je Srbija tokom proteklih 15-tak godina postala žrtva jedne čudne "doktrine" koja se zove "nelegalno, ali legitimno". Kada je NATO bombardovanje 1999. godine preduzeto bez autorizacije Saveta bezbednosti UN, čuli su se komentari međunarodnih pravnika sa zapada da je to bombardovanje "nelegalno, ali legitimno". Ovakvo rezonovanje u pogledu nelegalnog proglašenja nezavisnosti Kosova nije moguće, pošto priznanje tog nelegalnog akta od strane nekih država ga, po međunarodnom pravu, ne može retroaktivno legalizovati.

Šta nas čeka pred MSP-om i koliko daleko u prošlost Srbija treba da ide ne bi li argumentovano dokazala da je nezavisnost Kosova nelegalna? Kratak odgovor bi bio: očekuje nas uspeh ukoliko iznesemo čvrste pravne argumente i apolitično idemo u prošlost onoliko koliko to bude trebalo.

Vilijam Montgomeri: „Odluka da se Kosovu dodeli nezavisnost doneta još 1999 godine“!
Prvo pitanje koje se postavlja je da li bi NATO bombardovanje Srbije trebalo da bude deo predmeta rasprave pred sudom, odnosno deo argumenata koje će Srbija izneti? Ovo pitanje se postavlja pošto (ne samo) u Srbiji postoji mišljenje da je ta agresija za cilj u suštini imala otimanje Kosova, a da je taj grabež učinjen pod velom "humanitarne intervencije". Odgovor na ovo pitanje je vrlo efektno dao niko drugi do Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Beogradu, kada je gostujući uživo, preko video linka u emisiji "Upitnik" RTS-a 11. marta 2008. bez ikakvog okolišavanja izjavio "da je odluka da se Kosovu dodeli nezavisnost doneta još 1999 godine"! Tom prilikom g. Montgomeri nije rekao ko je tu odluku doneo, ali iz njegove izjave svako može izvući svoje zaključke, pri čemu znamo da je tada na čelu SAD bio Bil Klinton, a i britanski premijer - Toni Bler. Možda bi ovu izjavu g. Montgomeri mogao da pojasni upravo pred Međunarodnim sudom pravde.

U tom smislu, tokom samog bombardovanja, su se čuli gotovo očajnički apeli moralnih međunarodnih pravnika da se agresija na SRJ zaustavi. Gospodin Volter J. Rokler, bivši tužilac pred Nirnberškim sudom koji je osudio najokorelije nacističke zločince obratio se američkoj javnosti u "Čikago Tribune"-u 10. maja 1999. godine sledećim rečima: "Mi smo preduzeli flagrantnu vojnu agresiju, neprestano napadajući jednu malu zemlju prevashodno da bi dokazali da vladamo svetom...Kao primarni izvor međunarodnog prava, presuda Nirnberškog tribunala iz 1945-46 glavnim nacističkim zločincima je čista i jasna. Naši lideri često citiraju i veličaju ovu presudu, ali je očito nisu pročitali. Taj međunarodni sud je presudio (citat): inicirati agresivni rat nije samo međunarodni zločin, već vrhunski međunarodni zločin koji se od drugih ratnih zločina razlikuje samo u tome što u sebi sadrži skup svih tih zločina zajedno." Odista snažne reči jednog visoko moralnog i moćnog čoveka i to usred bombardovanja koje treba da zauvek budu zapamćene.

Nadalje, na red dolazi ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za mir Marti Ahtisari. On je pred kraj bombardovanja zajedno sa Viktorom Černomirdinom doputovao u Beograd i tom prilikom je 02. i 03. juna 1999. godine skovan sporazum Ahtisari-Černomirdin-Milošević. Po tom sporazumu Kosovo ostaje deo Srbije, na njega dolaze međunarodne mirovne snage, a bombardovanje prestaje. Nema dileme da se Ahtisarijev potpis nalazi na ovom dokumentu koji je zatim 10. juna iste godine pretočen u Rezoluciju SB UN 1244. Nakon toga, isti taj Ahtisari postaje izaslanik UN i sačinjava plan u kome Kosovu daje atribute nezavisne države! Ovakva "akrobacija" na tako visokom nivou je verovatno nezabeležena u istoriji diplomatije. Naši zastupnici pred MSP-om ne bi trebalo da propuste da sudu ukažu na ovaj "luping" Ahtisarija koji bi se mogao čak nazvati i obmanom. Ovo je lako učiniti pošto navedeni sporazum postoji, kao što postoji i Ahtisarijev potpis na njemu.

Deklaracija nezavisnosti Kosova se bazira upravo na Ahtisarijevom planu. Međutim, taj plan nije prihvaćen niti od UN, niti od bilo kog drugog tela, niti od Srbije koja na njega nije stavila svoj potpis. Dakle, taj plan je prazno slovo na papiru i to prevashodno u svetlu Bečke konvencije o pravu ugovora. Stoga je kosovska deklaracija bazirana na aktu koji formalno-pravno ne postoji, te je ništava. To je upravo razlog zbog koga naše vlasti moraju biti izuzetno oprezne da na bilo koji način, izrično ili prećutno, ne priznaju taj plan, a to se pre svega odnosi na misiju EULEX, ustanovljenu tim planom, koja možda predstavlja "kukavičje jaje".

Pored toga, deklaracija nezavisnosti Kosova pokazuje da se Kosovo ne može smatrati nezavisnom državom pošto se u deklaraciji ingerencije koje ima jedna suverena država prepuštaju spoljnim činiocima. Naime, prema Konvenciji o pravima i dužnostima država iz Montevidea iz 1933. godine, koja predstavlja čvrsto ustanovljene principe međunarodnog prava, jedna teritorija se može smatrati državom ukoliko ima stalno stanovništvo, definisanu teritoriju, vladu koja vrši vlast nad njima, kao i kapacitet da održava međunarodne odnose. Međutim, kosovska deklaracija nezavisnosti, koja izričito prihvata Ahtisarijev plan i navodi da će ga slediti, prenosi mnoge nadležnosti koje može vršiti isključivo nezavisna država u korist inostranog činioca. Konkretno, ta deklaracija dozvoljava strancu da stavi veto na kosovski ustav. Ahtisarijev plan u tački 10.4. predviđa: " Skupština ne može formalno usvojiti Ustav sve dok ga međunarodni civilni predstavnik (ICR), imenovan od ključnih predstavnika međunarodne zajednice i EU, ne odobri u skladu sa odredbama ovoga plana". Dakle, teritorija koja ne može sama da donese svoj ustav i oformi vlast na osnovu njega ne ispunjava principe kako su formulisani u Konvenciji iz Montevidea i ne zadovoljava uslove za postojanje nezavisne države. Jer, jedna teritorija ili ispunjava ili ne ispunjava te principe. Ahtisarijev plan, pak, ustanovljava neki novi pojam "nadgledane nezavisnosti" što samo po sebi dokazuje da Kosovo još uvek ne zadovoljava uslove iz Montevidea. Stoga je priznanje takve tvorevine kao nezavisne države i preuranjeno i nelegalno. To je još jedan argumenat koji ide u prilog pristalicama tužbi pred MSP-om.

Razmatrajući pitanja vezana sa bombardovanjem i motivima za njega, dolazimo i do nedavne autobiografije Helene Rante, finskog (zubnog) patologa, čiji je neistiniti ekspertski izveštaj u vezi događaja u Račku poslužio kao direktan povod za bombardovanje. U toj autobiografiji ona priznaje da je bila pod pritiskom Vilijema Vokera, šefa civilne misije OEBSA, kao i pod pritiskom tri finska ministra da događaje u Račku okarakteriše kao masakr. Gospođu Rantu očito grize savest, pa nam saopštava i to da je Vilijam Voker lomio olovke i gađao je polomljenim delovima, ljut što je njen izveštaj prvobitno bio blag. Ima pravo naš patolog Dr. Duško Dunjić koji je bio angažovan u Račku što sada zahteva saslušanje Helene Rante od naših vlasti, jer je njen lažni izveštaj doveo do smrti više hiljada ljudi i bombardovanja Srbije.

Pored toga, Račak je izuzetno mnogo interesovao i Džefrija Najsa, tužioca haškog tribunala u slučaju Milošević. Aferi Račak je tokom tog suđenja dato značajno vreme, a g. Milošević je praktično dokazao da je u pitanju inscenirani događaj. U svakom slučaju, haško tužilaštvo ni na koji način nije bilo u stanju da van svake razumne sumnje dokaže da je u pitanju masakr. Briljantno vođen svojim pravnim savetnicima, kao i patolozima iz Beograda, g. Milošević je tribunalu prezentirao čak i fotografije koje dokazuju da su tela pomerana, tj. da su jedna te ista tela fotografisana na različitim mestima u okviru same scene "zločina".

Dakle, može se izvući zaključak da bi naši pravni savetnici pred MSP-om ipak trebalo da se pozabave određenim pitanjima koje se tiču samog bombardovanja i događajima koju su neposredno prethodili i desili se nakon njega. Oni će to verovatno i morati, a to sugeriše i činjenica da pred haškim tribunalom tek predstoji izricanje presude generalima Pavkoviću, Lazareviću i Lukiću, kao i Nikoli Šainoviću, a u vezi dešavanja na KiM. Ta presuda će verovatno biti predmet posebne analize MSP-a. Što se Prištine tiče, nagrađivati je nezavisnošću, pri čemu je Kosovo sada verovatno teritorija sa najgorim stanjem ljudskih prava u svetu, sa oko 250.000 proteranih Srba, a povratka nema, 1.500 ubijenih i nestalih, oko 150 srpskih svetinja porušenih, 200 grobalja sravnjenih i 5.000 nadgrobnih spomenika oskrnavljenih deluje odista izopačeno u očima vrednosti koje bi trebalo da gaji civilizovani svet. Valja reći još jednu stvar: kada bi i pretpostavili da je akcija "Milosrdni anđeo" odista izvršena iz humanitarnih razloga, nije li njome Srbija već kažnjena? Zašto joj pored toga otimati i deo teritorije (priznavanjem Kosova)? Bilo bi to dvostruko kažnjavanje, a dvostruka sankcija za istu stvar je strana svakoj grani prava.

Na red dolaze čisto međunarodno-pravna pitanja. Prvo je da li je naše pitanje sudu pravilno formulisano. Ono je kratko i jasno: da li je proglašenje nezavisnosti od privremenih institucija Prištine u skladu sa međunarodnim pravom? Pitanje jeste dobro formulisano, a izričito pominjanje Rezolucije 1244 je suvišno, budući da će njeno postojanje sud svakako imati u vidu. Inače, ta Rezolucija eksplicitno poziva sve članice UN na poštovanje suvereniteta SRJ tj. Srbije u skladu sa završnim aktom iz Helsinkija i to ne samo u preambuli, već se isto pominje i u aneksima 1 i 2. Stoga je tumačenje većine zapadnih zemalja da je nezavisnost Kosova moguća po ovoj Rezoluciji upravo začuđujuća. Jer, poznato je da završni akt iz Helsinkija iz 1975. godine garantuje nepovredivost granica, a da se u Rezoluciji 1244 nezavisnost Kosova uopšte ne pominje, već ona predviđa "suštinsku autonomiju i značajnu samoupravu" za pokrajinu.

U pogledu navedene Rezolucije i njenog poštovanja Stenli Kobler iz američkog Kato instituta u slikovito nazvanom članku "Evropska olupina od voza dolazi" ("Europe s Approaching Train Wreck") 24. marta 2007. u "International Herald Tribune"-u piše: " Ukoliko 1244 ne bude poštovana, nerazumno je očekivati da naši postupci neće biti tretirani kao precedent za ignorisanje drugih rezolucija UN u budućnosti. Upravo stoga je poštovanje Rezolucije 1244 tako važno. A ukoliko budemo klesali rešenja koja zaobilaze postojeće pravo, onda treba da priznamo da stvaramo prilike za nevolje u budućnosti."

Sledeće pitanje je da li je MSP pred lakim zadatkom? Svakako ne. Odgovornost suda u ovom predmetu je ogromna i bolje je da stoga ne odlučuje u hitnom postupku. Rusija je, na primer, povukla izuzetno spretan potez kada je, znajući za našu inicijativu pred UN, priznala Abhaziju i Južnu Osetiju. Tajming ovakvog poteza ruske diplomatije može biti i te kako od pomoći Srbiji. Jer, savetodavnim mišljenjem koje bi bilo suštinski protiv Srbije, a u prilog secesije Kosova, MSP bi praktično raskomadao dve države odjednom - Srbiju i Gruziju. A ukoliko bi u međuvremenu Baski u Španiji i Škoti u Ujedinjenom Kraljevstvu održali referendum u korist nezavisnosti, komadanje država koje bi sud aminovao bi se nastavilo. To samo ukazuje da će odluka MSP biti od dalekosežnog značaja, prilikom čega će sud morati ne samo da gleda u prošlost, već i daleko u budućnost imajući stabilnost svetskih političkih prilika u vidu.

Jedno od složenijih pitanja po kojima će sud na samom početku morati da zauzme stav jeste da li kosovski Albanci u Srbiji, u međunarodno-pravnom smislu, imaju status "naroda" ili "nacionalne manjine", pošto pravo na samo-opredeljenje imaju samo "narodi". Mišljenja su tu podeljena već sada. Profesor Đankarlo Guarino sa napuljskog Univerziteta Federiko Drugi, smatra da pitanje samo-opredeljenja nema veze sa Kosovom. Po njemu, Kosovo je deo Srbije, pa se stoga može govoriti o pravima nacionalne manjine koja bi trebalo rešiti, na primer, kao što je u Italiji rešeno vruće pitanje pokrajine Alto Adiđe. Guarino zastupa tezu da se nezavisnost ne može uspešno suprotstaviti preovladavajućem principu teritorijalnog integriteta država, te da do secesije može doći samo u slučaju konsenzusa, recimo referenduma, celokupnog stanovništva jedne države, nikad samo jednog njenog dela. Na kraju, prof. Guarino ističe da bi primena principa efektivnosti u slučaju Kosova dovela do vrlo opasnog precedenta. Stav profesora Guarina je očito podstaknut činjenicom da Albanci kao narod već imaju jednu državu, NR Albaniju, kao izraz svog prava na samo-opredeljenje. Njegov stav je takođe u skladu sa rečnikom koji koristi Rezolucija 1244 kada predviđa suštinsku autonomiju i značajnu samoupravu. Dakle, naš pravni tim bi trebalo da zastupa tezu da su kosovski Albanci nacionalna manjina u okviru Srbije, imajući u vidu da su Albanci kao narod svoje pravo na samo-opredeljenje ostvarili još 1912. godine kreacijom NR Albanije, pa ne mogu imati pravo na dve države.

Stoga, ukoliko bi naš pravni tim uspešno prezentirao pred MSP-om tezu da kosovski Albanci u okviru Srbije imaju status nacionalne manjine, a ne status "naroda", to bi bio ogroman uspeh. Takva teza bi morala biti poduprta činjenicom postojanja NR Albanije kao izraza prava albanskog naroda na samo-opredeljenje kao celine. U tom slučaju bi pitanje secesije gotovo sigurno palo u vodu. Jedan od zastupnika teze da kosovski Albanci u okviru Srbije imaju status nacionalne manjine je i profesor beogradskog pravnog fakulteta Dr. Milan Paunović. Ipak, MSP ume da neprijatno iznenadi kao u slučaju kada se oglasio nadležnim po tužbi Hrvatske protiv Srbije. Stoga treba biti spreman na sve, pa i na mogućnost da sud zauzme stav da kosovski Albanci imaju status "naroda" u okviru Srbije.

Nema dileme da će kosovski Albanci u svom izjašnjenju pred MSP-om, pak, izneti tezu da imaju pravo na samo-opredeljenje kao narod. Takav stav mogu izneti i neke druge države koje budu eventualno podnele svoje podneske sudu, a neki zapadni autori takođe diskutuju u tom pravcu, upadljivo previđajući da Albanci kao narod već imaju jednu državu. U slučaju da MSP pođe od teze da kosovski Albanci u Srbiji imaju status "naroda", na red će gotovo sigurno doći analiza jednog vrlo važnog pravnog izvora. Taj izvor je čuveno Savetodavno mišljenje Vrhovnog suda Kanade iz 1998. godine po pitanju secesije Kvebeka. Ova odluka detaljno analizira pitanje samo-opredeljenja u međunarodnom pravu.

Navedeno Savetodavno mišljenje Vrhovnog suda Kanade, iako izričito ne pominje krvavi raspad SFRJ, je sigurno doneto sa jednom nobl intencijom: da u svetu nikada ponovo ne dođe do krvoprolića u slučaju kada jedna teritorija pokuša otcepljenje od majke-države. Ova odluka priznaje dve vrste prava na samo-opredeljenje: spoljne i unutrašnje. Po odluci Vrhovnog suda Kanade, narodi pravo na samo-opredeljenje prevashodno ostvaruju u okviru matične države, dakle putem prava na unutrašnje samo-opredeljenje. Ovo pravo podrazumeva ostvarenje političkog, ekonomskog, društvenog i kulturnog razvoja unutar granica postojeće države. Primetno je da je ovakva definicija unutrašnjeg samo-opredeljenja takođe u skladu sa rečnikom koji upotrebljava Rezolucija 1244, dakle ostvarenje suštinske autonomije i značajne samouprave za Kosovo u okviru Srbije.

Pravo na spoljašnje samo-opredeljenje, secesija, pak, se javlja samo u najekstremnijim slučajevima, pa čak i tada, pod vrlo pažljivo definisanim okolnostima. Ovo pravo imaju samo dve vrste naroda: 1/ narodi pod kolonijalnom vlašću i 2/ oni koji su pod stranom okupacijom. Očigledno je da kosovski Albanci ne potpadaju ni pod jednu navedenu kategoriju.

Kvebek mišljenje može poslužiti kao značajna pomoć u ostvarenju naših želja pred MSP-om, pošto poput prof. Guarina daje prevagu principu teritorijalnog integriteta nad pravom na secesiju. Pored toga, ova odluka do detalja opisuje kako bona fides proces pregovora između matične države i teritorije koja teži otcepljenju treba da bude sproveden. Taj proces, kako je izložen u Kvebek odluci, nikako nije ispoštovan tokom pregovora srpskih i kosovskih predstavnika, niti od Ahtisarija niti od samih kosovskih Albanaca. Čak šta više, proročanski, Kvebek mišljenje predviđa da pregovori odu u ćorsokak, tj. impasse, što se i desilo u pregovorima srpske i kosovske strane. Vrhovni sud Kanade tu zastaje i izričito navodi da ne može predvideti ishod zahteva za secesiju u takvom slučaju. Ali je sud jasan: svaka strana ima dužnost bona fides pregovora, a to nije bio slučaj sa kosovske strane. Tada nema ni secesije. Naš pravni tim sigurno neće ovu činjenicu ispustiti iz vida.

Ma koliko korisna za nas, Kvebek odluka u pojedinim segmentima nalaže oprez. U njoj se navodi da pred željom jednog dela teritorije za secesijom matična država ne može držati zatvorene oči. To se navodi u paragrafu 92; u takvom slučaju slede pregovori vođeni u dobroj veri, ali ti pregovori, kaže Vrhovni sud Kanade, niti će biti laki, niti garantuju da će njihov krajnji ishod odista biti secesija.

Takođe, u paragrafu 134 Vrhovni sud Kanade navodi da, eventualno, još jedna kategorija naroda može prizvati pravo na secesiju i to samo kao krajnje sredstvo. To su oni narodi koji su u okviru matične države suštinski lišeni mogućnosti da ostvare pravo na unutrašnje samo-opredeljenje. Ovo pak Vrhovni sud Kanade navodi sa jednom velikom ogradom: za takav stav se ne može reći da je usvojen kao važeće pravilo međunarodnog prava, tj. nije jasno da li jeste ili nije. Naš pravni tim mora biti spreman za slučaj da MSP pokuša da dublje razvije ovo nedovoljno razjašnjeno pitanje. Ovo u pravcu dokazivanja da su kosovski Albanci imali različiti status široke autonomije od 1945 pa nadalje, da su imali dva predsednika Predsedništva SFRJ (!), da i time nisu bili zadovoljni, te da se njihovo neučestvovanje u političkom životu i drugom obliku angažovanja u institucijama Republike Srbije može pripisati njima samima. Oni koji svesno i namerno bojkotuju matičnu državu u cilju ostvarenja dugotrajnih secesionističkih ideja nemaju pravo da se pozivaju na navedeni argumenat, a secesionističke ideje kosovskih Albanaca nisu od juče i postajale su intenzivnije iz godine u godinu nakon Titove smrti, iako ih niko nije sprečavao da učestvuju u vlasti.

Ipak, ma koliko verovatno bilo da će se MSP baviti odlukom Vrhovnog suda Kanade, stoji činjenica da kosovski slučaj sadrži i određene specifičnosti i različitosti u odnosu na slučaj Kvebeka. Tu pre svega valja navesti činjenicu da je Kvebek federalna jedinica Kanade, a Kosovo autonomna pokrajina. Nema dileme da su Kvebečani "narod" u okviru Kanade, dok je to malo verovatno kada su u pitanju kosovski Albanci, koji za razliku od Kvebečana imaju NR Albaniju kao izraz samo-opredeljenja celog albanskog naroda. Pored toga, važan izvor prava direktno vezan za raspad Jugoslavije je i izveštaj Badinterove komisije koja u svojem trećem mišljenju, pozivajući se upravo na praksu MSP-a u slučaju Burkina Faso v. Mali iz 1986. godine, izričito navodi da su granice republika bivše SFRJ, a time i Srbije, nepromenljive. Možda bi se moglo bi reći da je ovaj stav Badinterove komisije čak i lex specialis u odnosu na Kvebek odluku, budući da se direktno odnosi na republike bivše SFRJ.

Nadalje, nema dileme da će se Priština u svom izjašnjenju pozivati i na kršenja ljudskih prava kosovskih Albanaca, pri čemu će ta kršenja neizbežno biti preuveličavana do ekstrema. To sve u cilju dokazivanja da je Srbija time izgubila moralno pravo na Kosovo. U tom pravcu, naš tim će se verovatno baviti transkriptima sa suđenja Slobodanu Miloševiću koji se ovim pitanjem efektno bavio, prosto raznevši eksperta tužilaštva Patrika Bola koji je svedočio o tom pitanju, a posebno o broju žrtava na Kosovu tokom 1999. godine. Iako je mnogima teško da priznaju tu činjenicu, odbrana Slobodana Miloševića u Hagu je bila briljantna, a on je tamo branio ne samo sebe, već i srpske interese minimizujući mnoga preterivanja zapadnih medija, kako u pogledu svoje ličnosti, tako i o obimu srpskih zločina.

Uostalom, danas niko ozbiljan ne može da porekne da je talas izbeglica sa Kosova počeo tek nakon što je počelo bombardovanje, dok se pitanjem srpskih izbeglica, kako sa Kosova, tako iz same Srbije, malo ko bavio. Potvrđujući ove činjenice, Džejms Biset, bivši kanadski ambasador u Beogradu piše u autorskom tekstu u "Otava Citizen"-u 18. februara 2008. godine: " Iako zapadni mediji nastavljaju da opravdavaju nezavisnost Kosova na bazi etničkog čišćenja i zločina počinjenih od snaga bezbednosti Slobodana Miloševića, činjenice ne podupiru ovakve navode. One, pak, stoje kao svedočanstvo uspeha propagandne mašine NATO-a. Intervencija na Kosovu nije imala ništa sa humanitarnim razlozima, već je namerno smišljena da opravda daljnje postojanje NATO-a i da fundamentalno izmeni njegovu ulogu iz čisto odbrambene organizacije koja dela u skladu sa Poveljom UN, u organizaciju koja će intervenisati kada god i gde god joj se prohte, sa ili bez autorizacije UN". A koliko ovog meseca, u tekstu u "Die Zeltu", bivši nemački kancelar Helmut Šmit kaže: " U slučaju Kosova i Bosne svesni smo teškog propusta da je intervencija pod plaštom humanitarnog delovanja predstavljala kršenje Povelje UN sa stanovišta međunarodnog prava, a učešće Nemačke je kršenje Ugovora dva plus četiri koji je osnova za naše ponovno ujedinjenje. Sa ovom greškom svi moramo da živimo". Sa njom živimo i mi u Srbiji, ali nam je takvih vaših grešaka već preko glave.

Razloga za optimizam za ishod naše inicijative pred MSP-om svakako ima. Oklevanje nakon proglašenja nezavisnosti Kosova verovatno nije pomoglo, pošto se blagovremenijom akcijom moglo sprečiti da se broj zemalja koje su priznale Kosovo popne na 51. Ali, broj međunarodnih pravnika, profesora i učesnika dešavanja na Balkanu koji uviđaju da je nezavisnost Kosova nelegalna i da vodi ka nestabilnosti svetskog pravnog poretka nije mali. Zato za kraj, valja navesti dve izjave, generala Luisa Makenzija i profesora Roberta Hajdena, direktora Centra za ruske i istočno-evropske studije Univerziteta u Pitsburgu, SAD.

U autorskom članku gotovo neverovatnog naslova "Bombardovali smo pogrešnu stranu" general Luis Mekenzi (Lewis Mackenzie) 06. aprila 2004. godine u "Canadian National Post"-u piše: " Kosovski Albanci su nas odsvirali kao Stradivarijus. Mi smo dotirali i indirektno pomogli njihovu nasilnu kampanju za etnički čisto i nezavisno Kosovo. Nikada ih nismo krivili kao učinioce nasilja ranih 90-tih i nastavljamo da ih opisujemo kao žrtve danas, uprkos dokazima koji ukazuju na suprotno. Kada budu ostvarili nezavisnost uz pomoć naših poreskih dolara i onih od Bin Ladena i Al Kaide, zamislite koju će to poruku ohrabrenja poslati drugim teroristički potpomugnutim pokretima za nezavisnost širom sveta. Smešno kako sami sebi kopamo rupu sve dublje!" Ove reči generala Makenzija, koji je komandovao UN trupama u Bosni, bi samo valjalo ispraviti u jednom pravcu: ako budu ostvarili nezavisnost, jer će ipak poslednju reč imati Međunarodni sud pravde.

A odmah nakon proglašenja nezavisnosti Kosova profesor Hajden je rekao: " U Srbiji imamo situaciju u kojoj su SAD isforsirale akciju - proglašenje nezavisnosti kosovskih Albanaca - koja predstavlja čisto kršenje najfundamentalnijih principa međunarodnog prava nakon Drugog svetskog rata. Granice ne mogu biti promenjene silom i bez pristanka, a taj princip je bio glavni razlog naveden za američki napad na Irak 1991. godine".

Piše: Advokat Mr. Goran V. Cvetić

Srpska politika