Književnik Vitomir Pušonjić o srpskim zabludama, nesvesnosti, ali i interesnim i programskim ciljevima, srpske vladajuće „elite“

Evroljublje i rodoljublje

Današnja podela na evroljube i rodoljube, hteli mi nju priznati ili ne, identična je nekadašnjoj podeli na četnike i partizane, ili mnogo davnijoj podeli na Srbe-hrišćane i Srbe-poturice, odnosno Srbe-pravoslavce i Srbe-unijate (potonje Hrvate). Današnji evroljubi, kao i nekadašnji komunisti, odnosno poturice i unijati, pokazali su se jednako destruktivnim po ukupno srpsko biće.

Pad višedecenijske komunističke diktature, krajem osamdesetih godina prošlog veka, svi smo jedva dočekali da bi smo se oslobodili zala komunističkog ideološkog, policijskog i birokratskog totalitarizma. Laž ''bratstva i jedinstva'' bila nam je svima dozlogrdila. Kako Srbima koji su zbog nje najviše propatili, jer su im u ime ''bratstva i jedinstva'' rasparčavane teritorije, uništavana crkva, razgrađivan nacionalni identitet, tako i Hrvatima, Slovencima i Šiptarima, iako su oni baš na antisrpskim krilima ''bratstva i jedinstva'' realizovali svoje ''tisućljećne snove''. One snove koje nisu mogli čak ni u svoje zlatno genocidno doba za vreme Hitlerove, Austrougarske ili Turske okupacije.

Priroda Laži jednostavno je takva - podsvesno je mrzi čak i onaj kome donosi korist. Predugo su se, naime, narodi i narodnosti Jugoslavije ''trpeli u slozi'' (kako to u jednoj svojoj posprdnoj pesmi rekoše Rokeri s Moravu) pa smo s radošću dočekali trenutak kada smo, oslobođeni ''bratstvenojedinstveničkih'' stega, napokon mogli da olakšamo duši i progovorimo o svemu o čemu se pedeset godina ćutalo. Zato smo se valjda mi Srbi i obradovali romanima Danka Popovića, Obrena Jovića, Momčila Selića, poznog Ćosića, pa i ranog Vuka Draškovića, kao i drugim delima disidentske i pseudodisidentske literature koja su razobličavala komunističke laži. Obelodanjivala skrivane istine o ustaškim i oznaškim zločinima nad Srbima, na konkretnim primerima dokazivala totalitarni, podmukli i antisrpski karakter titokomunističke aparature i sl. Verovalo se da će otkrivanje ovih i drugih istina dovesti do narodnog osvešćivanja i vraćanja zaboravljenim duhovnim temeljima sa kojih će otpočeti istinska nacionalna obnova na svim poljima života. A pošto se ''demokratski Zapad'' gnušao totalitarizma ''komunističkog Istoka'', oberučke je dočekana i njegova nesebična pomoć ''demokratskim procesima'' u bivšim zemljama Istočnog bloka, koja se podudarala sa raspadima SSSR-a, Čehoslovačke, Jugoslavije i nacionalnim osamostaljenjima zemalja iz kojih su se te internacionalne tvorevine sastojale.

Tako su sa raspadom Jugoslavije i Srbi bili ubeđeni da će im ''zapadna demokratija'', koja je naspram komunizma u to vreme doživljavana kao sušto oličenje slobode, prava i pravde, omogućiti da u svom nacionalnom biću obnove, preporode i povrate sve ono što im je totalitarni komunizam uskraćivao, zabranjivao ili potpuno uništavao. Očekivalo se da će nas ''istorijski saveznici'' iz oba svetska rata podržati na putu nacionalne obnove, i da je ''demokratski višepartijski sistem'', koji se uz njihovu direktnu ili indirektnu pomoć uspostavljao, biti osnovni preduslov tog narodnog preporoda. Tih dana je recimo Vuk Drašković, osnivač i vođa Srpskog pokreta obnove, novinaru ''Vašington posta'' dao ovakvu izjavu: ''Hoćemo Veliku Srbiju koju će stvoriti njena demokratija, ekonomija, kultura, duhovnost, standard i kvalitet života''. No Draškovićeva ideja o Velikoj (zapravo etničkoj) Srbiji, koja će se ostvariti uz pomoć ''demokratije'' i ''istorijskih saveznika'' sa Zapada, ideju koju je delio i veći deo tadašnje srpske inteligencije, vrlo brzo se pokazala kao najteža zabluda.

Jer ispostavilo se da ''evroatlantski Zapad'' nije rušio komunizam iz saosećanja sa narodima potlačenim njime, niti što se kao ''slobodarski i pravdoljubiv'' navodno gnušao komunističkog totalitarizma (kome je na gori i perfidniji način i sam pribegao). Činio je to samo zato što nikada nije ni prestajao da sanja svoj ''tisućljećni san'' o ''Prodoru na Istok'', o kome su kroz čitavu zapadnoevropsku istoriju sanjali i krstaši, jezuiti, kolonizatori, imperatori, nacisti. Zarad ispunjenja tog neusahlog osvajačkog sna, ''zapadne demokratije'' su početkom HH veka podržavale i komunizam, čiji im totalitarizam nije smetao kada je trebalo rušiti monarhije Istoka. A pošto je nakon višedecenijskog terora po tim zemljama zbrisao njihova plemstva, kraljeve i careve, došlo je vreme da i sam komunizam bude uklonjen, navodno zbog nedopustivog ''totalitarizma''. Pored pružanja utočišta sovjetskim i drugim disidentima i veličanja njihove žrtve (ali ne zbog disidenata samih, već svojih osvajačkih interesa), rušenja Berlinskog zida i rasturanja Varšavskog pakta, ...''demokratski Zapad'' je radi ''Prodora na Istok'' zavađao i narode po Balkanu. Ispostavilo se - da bi ih po okončanju ratova, iz jugokomunističkog postepeno preveo u novo, evroatlantsko ''bratstvo i jedinstvo'', naravno ukoliko zadovolje novouspostavljene kriterijume ''moralno-političke podobnosti'' na globalnom nivou.

Kao i ranijim germansko-katoličkim i nacističkim, tako su se i novim, evro-demokratskim pohodima Zapada na Istok, Srbi ukazali kao prepreka, a da toga u početku ni sami nisu bili svesni. Stoga je zapad je besomučno rasturao SFRJ kao ''poslednji bastion komunizma u Evropi'' u kojoj su navodnim ''velikosrpstvom'' gušena prava Hrvata, Slovenaca i Šiptara na ''nacionalnu samobitnost'', iako je u toku višedecenijske komunističke diktature najugroženija bila upravo ''srpska samobitnost''. Svi znamo da se ''srpstvo'' u Titovo doba nije smelo ni pominjati, kamoli ''velikosrpstvo'', dok se još u ono vreme na šiptarska divljanja po Kosovu komunistička vlast nije ni obazirala, a Hrvatima je čak dozvoljavala i ustašolike manifestacije poput ''Hrvatskog proljeća'' početkom sedamdesetih.

U svojoj selektivnoj mržnji prema „komunizmu“, a sasvim celovitoj prema srpstvu, ''demokratski Zapad'' je kao najveću svetinju uzeo republičke i pokrajinske granice unutar SFRJ, iako se baš u njima najočiglednije ispoljavao diktatorski karakter navodno ''omraženog komunizma''. Stvorene ne prema etničkim i istorijskim, već ideološkim kriterijumima, tim su granicama Srbi ostavljeni bez ogromnih teritorija naseljenih isključivo srpskim stanovništvom, dok je više od trećine srpskog življa ostalo van granica administrativne republike Srbije, zbog čega su raspadom SFRJ i postali meta ubijanja i progona od strane ''bratskih naroda''. A sam pokušaj Srba da se tome suprotstave, od strane ''demokratskog Zapada'' prerušenog u ''Međunarodnu zajednicu'' proglašen je ''zločinačkim nasrtajem'' na ''tuđu'' teritoriju i stanovništvo. Nasuprot slovenačkom, hrvatskom, ''bošnjačkom'' i šiptarskom, srpsko rodoljublje proglašava se zlom većim, ne samo od urušenog komunizma, nego i od nekadašnjeg fašizma i nacizma, dok se branioci srpstva, bez obzira na njihova stvarna dela, svi odreda proglašavaju ''ratnim zločincima''. Zbog svega toga ''demokratski Zapad'' napada Srbe i ''bratskim narodima'', vatrenom političkom propagandom, ekonomskim sankcijama, na kraju i oružanom silom pomaže da od Srba otmu ono što nikada nije bilo njihovo. Duhovno i biološki ugroženi tolikim ''miroljubljem i čovekoljubljem demokratskog Zapada'' i njegovih balkanskih pomagača, koji su (da li slučajno?!) to bili i Austrougarskoj i Hitleru, Srbima je, kao i uvek u istoriji, jedini izlaz bio u jedinstvenoj i snažnoj oružanoj odbrani. Istoj, kakvu su u Prvom svetskom ratu pružili Austrougarskoj, a kakvu su ''demokratskom Zapadu'' u novije doba uspešno pružili Vijetnam ili Irak.

I umesto da nas ovo novo, a po svemu staro neprijateljstvo Zapada, ujedini kao narod i pofronti u jedinstvenu liniju odbrane, ono je poslužilo kao osnov za naše nove, a po svemu takođe stare podele. Ne samo da smo se iscepkali na bezbrojne i međusobno zavađene partije, već se na osnovu ličnog odnosa prema neprijateljskom nasrtaju ''demokratskog Zapada" na našu kuću, po sred same kuće otvorio front nepomirljivih evroljuba protiv rodoljuba. Slično posleratnim komunistima zaljubljenim u "proleterski internacionalizam" na uštrb srpskog bića, crkve, jezika, istorije, predanja, teritorije i ljudstva, veliki broj savremenih Srba, zaljubljenih u evro-američke "integracione procese", postali su spremni da na ovim prostorima iskopaju i samu klicu iz koje su nikli, ne bi li umesto srpske uspostavili ''evropsku Srbiju''. Evropski internacionalizam za njih je sam po sebi nešto ljudsko, čak i kada im zatire sunarodnike, dok je nacionalizam najopakije zlo i kada brani goli život.

Vođeni ovom naopakom svešću, ''demokratski procesi'' davali su zamah novim podelama, koje su posle 2000.-te godine prevazišle i one što su nas urnisavale od 1941. pa nadalje. Evrosrbi, Drugosrbi ili kako već sebe nazivaju ljudi koji govore srpski, a vole i razmišljaju evropski, svesno ili nesvesno, tajno ili otvoreno, zbog visokog profita ili ''visoke evropske svesti'', ali u svim tim slučajevima jednako drsko, uporno i izazivački zaguljeno, čine sve što mogu u korist onih koji bi da nas kao naciju unište. To jest kao pravoslavnih Srba, kao slobodnog, samostalnog i sa svim okolnim i evropskim narodima ravnopravnog naroda. U nastupima egzaltiranog evroljublja osvajači sa Zapada izgledaju im kao dobroželeći mirotvorci, utemeljivači Evrosrbije koja neće imati alternativu ni u čemu ličnom i svom. Nužno je, po njima, ropski se prepustiti zapadnim osvajačima kao istinskim humanistima, jer za sva zla koja su nam u proteklih dvadeset godina činili i još uvek čine, krivi su pre svega ''sami Srbi''. Ponajviše oni rodoljubivi, jer su najuporniji u nastojanjima da se odbrane od "dobra'' koje nam evro-humanisti žele.

Utaboreni po vladinim i nevladinim organizacijama, ali i mimo njih, toliki evroljubi sve glasnije i strasnije jurišaju na srpsku dušu, dostojanstvo i moral, klevećući rodoljube i po domaćim i po stranim medijima, otvoreno likujući nad svakim zlom koje bi ih na njihovu inicijativu snašlo. Ništa srpsko, po njima, niti je valjalo niti valja niti može valjati. Ni ''mitomanska'' prošlost, ni autentična pravoslavna duhovnost, ni usmena ni pisana književnost. Mrska im je epika, taman koliko i Njegoševi, Rakićevi ili Šantićevi stihovi, naročito takvi poput "Mene sve rane moga roda bole" ili "Sunce tuđeg neba neće nas grijat ko što grije naše". Jer srpske evroljube ničije rane ne bole, osim tuđinske. Ni rane od uranijumskih evro-bombi od kojih im sunarodnici i danas oboljevaju od raka. Nisu ih bolele ni izbegličke kolone iz Krajine i Kosova, kao što ih ni danas ne bole mase obeshlebljenih, obespravljenih i na sve načine poniženih Srba. Ali ih zato ''sve rane tuđeg roda bole'' i to žestoko, čak i kada su nanete najljućim srpskim neprijateljima, poput koljača Nasera Orića, takozvanim ''srebreničkim žrtvama''. Bole ih i onda kada su te ''žrtve'' preuveličane do apsurda ili potpuno izmišljene, kao u slučajevima ''Markala'' i ''Račka''. A i one ih ''bole'' samo zato, što se zbog njih može pljuvati po Srbima, inače ne bi.
Na bilo koji način izraženo srpsko rodoljublje, jezuitski hladno proglašavaju nacizmom, fašizamom, rasizmom, šovinizmom, poistovećujući ga sa svim mogućim destruktivnim ideološkim doktrinama nastalim baš u Zapadnoj Evropi, nipošto u Srbiji. Ne smeta im nijedan evro-američki zulum, ni u svetu ni kod nas, ali im smeta i najsitnija sitnica ako nije po meri evro-standarda (zapravo gospodara Novog svetskog poretka). Čežnja za bezviznom Evropom njima je razlog nad razlozima da se ''sarađuje sa Hagom'', prizna ''nezavisnost Kosova'' i pristaje na sve moguće ucene i poniženja. Ne vide ništa sporno u isporuci tolikih Srba osvajačkom sudu (koji se krije iza naziva ''Međunarodni tribunal''), jer su se samim činom branjenja svoje zemlje od hrvatske i muslimanske agresije, šiptarskog separatizma, navodno ogrešili o ''običaje rata'' i ''međunarodno pravo''. A šta podrazumevaju takvi ''običaji'' i da li su oni uopšte mogući (pošto rat sam sobom predstavlja krvoproliće i haos), nikada nikome nisu objasnili. Nisu objasnili ni zašto svoje osvajačke interese, ''zapadne demokratije'' nazivaju ''međunarodnim pravom'', kada je svakoj budali jasno da se radi o ''pravu jačega''. Dakle istom onom kojim se koristio i Hitler, koji bar nije bio toliki licemer da se krije iza humanističkih kovanica i parola. Takva objašnjenja srpski evroljubi ne smatraju neophodnim, obzirom da sve odluke Brisela i Vašingtona za njih imaju status matematičkih aksioma tj. ''istine'' koje se ne dokazuju. Smestili bi oni u Hag i Obilića i Karađorđa i Gavrila Principa da su živi, pošto ionako grdnu muku muče kako da ih i kao mrtve omalovaže i zauvek istisnu iz srpskog pamćenja.

Ljubav prema čoveku kao biološkom, a nipošto i duhovnom biću, evroljubima daje moralnu snagu da histerično ocrnjuju sve koji ne žele da "prodaju veru za večeru". Jer evroljubi ni sebe ne doživljavaju kao išta više od biološkog potrošačkog živinčeta, te osim zadovoljenja potrošačkih hirova i strasti, život drugi smisao niti ima niti treba da ima. Zato im svi koji tvrde ili životom dokazuju suprotno, pa makar bili ljudi najuzvišenijeg duha i najplemenitijeg karaktera, izgledaju kao ''fašisti''. Značenje ''fašizma'' oni su proširili na sve što makar za milimetar odskače od gole biologije.

Njihovi panični apeli da okrenemo leđa srpskoj istoriji i autentičnoj baštini, ne govori o prevaziđenosti našeg ukupnog nasleđa, koliko o njihovom strahu od simboličkih značenja koje to u sebi sadrži. Nasleđe i njegovog životvornog uticaja na saplemenike, protiv čega nemaju nijedno oružje. Zato i pribegavaju lažiranju istorije putem soroševskih naučnih simpozijuma gde se akademski suptilno i krajnje podlo preinačuju čak i golim okom vidljiva fakta. ''Reformisanju'' školskih programa ili uveliko odomaćenom medijskom etiketiranju, omalovažavanju i klevetanju. Uznemiravaju ih istorijske činjenice koje ih rečito podsećaju da možda nisu ono što o sebi misle – napredni i civilizovani humanisti - već nešto poput poturica i drugih odroda, koji su ''zarobili sebe u tuđina'', kako reče Njegoš. Od njihovih evro-reformi nisu pošteđene ni srpske škole, univerziteti, kulturne institucije, čak ni crkva Nove generacije treba ''zaštititi'' od svega što je preteklo turska, latinska, germanska, engleska, komunistička duhovna nasilja, kako bi u novosvetski kapitalistički internacionalizam Srbi ušli, ne kao samosvojna nacija, već obezličena potrošačka masa. Čak i "Užu Srbiju" bez pokrajina, Ujedinjena Evropa vidi kao opasnu velikosrpsku celinu, te je njeno zakonsko rasparčavanje putem takozvane ''regionalizacije'' velika šansa da se pokaže visoka svest evroljublja, u beskompromisnom drobljenju poslednjih uporišta rodoljublja. Sveukupnim evro-reformama, umesto kuće u kojoj se narod i materijalno i duhovno slobodno ostvaruje, savremena srpska država postala je zahvaljujući evroljubima najveći neprijatelj svog naroda. Ali i svih njegovih samobitnosti, pisanih i nepisanih pravila, proisteklih iz krvnih i duhovnih datosti, koje se ne mogu menjati kao donji veš. Poput ''proleterskih internacionalista'' koji su se Titu klanjali kao bogu, a u ime ''komunističkih ideala'' po Srbiji satirali sve što je čini Srbijom. Tako su danas, i ''evropski internacionalisti'' od Evrope napravili kult, kome prinose na žrtvu kulturna, verska i imovinska dobra sopstvenog naroda.

Kao što je socijalistička država ozakonila otimačinu lične i privatne svojine da bi je pretvorila u ''društvenu'' i evroljubi izglasavaju zakonsku regulativu kojom se imovina širokih narodnih masa pretvara u privatnu svojinu evro-kapitalista. Sve u ime naroda, a protiv naroda, kako onda tako i danas, pa se čak ni ''ljudska prava'' ne odnose na većinske Srbe, nego na strane i nastrane ''manjine''.

Može se ipak smatrati nedostatkom srpskog rodoljublja što se u oslanjanju na istorijsko predanje, svodilo uglavnom na proslavljanje velikih nacionalnih pregalaca, koji su gradili i izgrađeno branili, čak i po cenu života. Dok su veliki i mali izrodi, izjelice i nikogovići, koji su radi privilegija ili čisto animalnih potreba išli na ruku svim istorijskim neprijateljima, prošli gotovo neopaženo. Ne treba u tom smislu zanemariti ni veliki broj, narodski rečeno - lakovernih avetinja - među kojima su mnogi bili čestiti ljudi, ali su se olako prepuštali ''naprednim idejama'' ili ''prijateljskoj pomoći saveznika'', te time često i nesvesno, činili sve što neprijatelj traži. Da smo u dovoljnoj meri obraćali pažnju i na ove pojave i grupacije, te ih na vreme predupređivali, i današnji neprijatelji bi sigurno ostali uskraćeni za toliki broj evroljuba u našim redovima. Dok smo se kao narod poistovećivali isključivo sa podvizima Lazara, Obilića, Marka Kraljevića, nismo se obazirali na ''proklete duše'', kako ih je nazvao Njegoš, koje ''na komade razdrobiše carstvo''. Odnosno, jezikom današnjih evroljuba rečeno ''izvršiše sami teritorijalnu regionalizaciju srpske carevine'', što je osvajačima sa Zapada dobrodošlo, kao olakšavajuća okolnost.

Sve u svemu, današnja podela na rodoljube i evroljube, hteli mi nju priznati ili ne, identična je nekadašnjoj podeli na četnike i partizane, ili mnogo davnijoj podeli na Srbe-hrišćane i Srbe-poturice, odnosno Srbe-pravoslavce i Srbe-unijate (potonje Hrvate). I današnji evroljubi, kao i nekadašnji komunisti, odnosno poturice i unijati, pokazali su se jednako destruktivnim po ukupno srpsko biće. Slično Ajtmatovljevom „mankurtu“, biću razorenog identiteta i uništenog pamćenja, koji odapinje strelu u rođenu majku da ga ne bi podsećala na to ko je i čiji je. Oni su udarili na klicu iz koje su nikli, udarili na sve što ih je rodilo, verujući da se baš time dokazuje ''naprednost'' i dostiže ''viši civilizacijski nivo''.

Moramo zato priznati sebi da pored junačke krvi, iz koje se rađaju Nemanjići, Hrebeljanovići, Obilići, Mišići, Mihailovići i Tepići, ima u nama i one kainovske, proklete, iz koje niču Brankovići, Drljevići, Đukanovići, Lukovići, Kandićke, Pešićke i Jovanovići. Dobro je zato podsećati se ne samo slavne, nego i neslavne prošlosti, ne bismo li napokon razumeli sami sebe i prevazišli taj dubinski unutrašnji raskol unutar srpstva, koji sa svakom dušmanskom invazijom vaskrsava u obliku novih političkih i društvenih podela, te umesto da se obračunavamo sa samim dušmanima, mi se istrebljujemo između sebe.
Dobro je podsećati se svega toga, pošto je veoma tanka i sama granica koja razdvaja savremeno rodoljublje od evroljublja, tako da ni onaj kome se danas čini da je potpuno utemeljen u srpskom korenu i biću, ne može biti sasvim siguran da se sutra, pod pritiskom ko zna kakvih okolnosti, neće premetnuti u evroljuba. O čemu nam rečito govori primer Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, doskorašnjih ''radikalnih Srba'' a sadašnjih ''evroentuzijasta''. Obzirom na sve žešće evro-pritiske na Srbe i Srbiju, nije isključeno da će se slični ''entuzijasti'' sve više pojavljivati među rodoljubima, pogotovo što i bez toga među njima ima priličan broj iskrenih poklonika Evrokulta. Nisu se, naime, ni i u stara vremena turčili isključivo ''plahi i lakomi'', prelazili su u poturice i ljudi junačkog soja, o čemu svedoči i Vuk Karadžić, koji u svojim spisima navodi primer odvažnog šumadijskog mladića koji se poturčio iz inata selu, te se u turskoj armiji proslavio kao znameniti vojskovođa. I u štabu đenerala Draže Mihailovića bilo je ubeđenih marksista i levičara, duha i raspoloženja veoma nalik komunističkom. A ne treba gubiti iz vida ni primer „velikog Srbina“ Vuka Draškovića od čijeg ''ravnogorstva'' i ''demokratskog velikosrpstva'' početkom devedesetih ostade samo golo evroljublje, koje se čak proširilo i u natoljublje.

Mada se veoma retko dešava, ali možda je ipak moguć, i preobražaj Savla u Pavla, u konkretnom slučaju evroljublja u rodoljublje. Bilo bi zaista lepo kada bi srpski evroljubi, kao i svi drugoljubi, naučili nešto iz istorije i razumeli da je ljubav prema rodu iznad svakog drugoljublja. Tada bi nas mimoišle sve one pošasti, koje su u međusobnim obračunima snalazile partizane i četnike. Ko ne bi oprostio, na primer, Teofilu Pančiću sve one antisrpske ''čašice otrova'' (kako je neko nazvao njegove kolumne po ''Vremenu'' i ''Peščaniku''), kada bi se on dosetio ovako jednostavne istine, pa okrenuo svoje pero protiv onih koji mu upropaštavaju narod. Narod kome pripada, s kojim živi i koji ga, uprkos svemu što o njemu govori i piše, ipak trpi (mada neizvesno dokle). Ali kao što su Srbi-katolici postali Hrvati tj. ''veći katolici od Pape'', kao što su Srbi-poturice postali ''Bošnjaci'' tj. ''veći Turci od Turaka'', kao što su u bivšoj Jugoslaviji srpski komunisti bili jedini iskreni komunisti, te su zaključno sa Miloševićem, Jugoslaviju jedini branili do poslednjeg daha, izgleda mi da će se i srpski evroljubi pokazati kao najiskreniji evroljubi u Evropskoj Uniji. Mislim, bar prema srpskoj tradiciji, radiće će oni na štetu svega srpskog, i ostati verni njenoj utopiji i kada je drugi budu napuštali glavom bez obzira. Sve je to toliko antisrpski i u nekom paradoksalnom smislu - tipično srpski.

A gde bi nam samo kraj bio da smo svu tu snagu utrošili na zidanje sopstvene kuće na sopstvenim temeljima, umesto što smo je svesno ili nesvesno traćili na kojekakve bratsvenojedinstveničke utopije i internacionalističke vavilonske kule, za koje se pre ili kasnije uvek ispostavljalo da su zidane na pesku.

Vitomir Pušonjić

www.srpskapolitika.com