Kakva je to „rezolucija o Srebrenici“, gde tačno piše da je to „naša obaveza“ i kako tačno ta „obavezna“ rezolucija treba da glasi, predsednik Srbije Boris Tadić u svojim obraćanjima na tu temu još nije izričito rekao. Zloslutna su, međutim, bar dva nagoveštaja: Tadić je izabrao Televiziju Republike Srpske da svoju nameru saopšti celokupnoj srpskoj javnosti, i to dan posle Sv. Arhiđakona Stefana, slave Republike Srpske; sledećeg dana, na udarnom Drugom dnevniku RTS-a, dok je spiker govorio o stranačkim reakcijama na Tadićevu najavu, iza njega je stajao veliki broj, „8372…“
ČITAJUĆI TEKSTOVE STRANIH NEZAVISNIH POSMATRAČA I ANALITIČARA, MOŽEMO, NAŽALOST, DOĆI DO ZAKLJUČKA DA NAS NAŠI GLAVNI DRŽAVNI MEDIJI PRIPREMAJU ZA REZOLUCIJU O SREBRENICI KORISTEĆI NEPRIJATELJSKI „SAJOP“ (SPECIJALNI OBLIK PSIHOLOŠKOG RATOVANJA)– KOJI MI SVI, PUTEM TV PRETPLATE, JOŠ I SPONZORIŠEMO
Prvi, u podnaslovu pomenuti, momenat je zlokoban jer je došao kao hladan tuš na proslavu Republike Srpske, i to u momentu kada je srpski entitet u Dejtonskoj Bosni i Hercegovini pod najvećim međunarodnim pritiskom u svojoj istoriji. Kao diplomirani psiholog, predsednik Srbije je morao da zna koliko njegova najava, baš u to vreme i tim povodom, može da demorališe i stanovništvo i rukovodstvo Republike Srpske koje, osim Srbije – i, još uvek u manjem obimu, Rusije – nema istinskog oslonca u svetu. Uz to, svi u Republici Srpskoj su svesni da izveštaj Komisije za ispitivanje događaja u Srebrenici, donet 2004. pod pritiskom Pedi Ešdauna (koji je, prema svedočenju francuskog pukovnika Patrika Barioa u Hagu, „izdiktirao izveštaj Komisije“, koja, ipak, nigde nije priznala postojanje „genocida“), ne da nije doneo Republici Srpskoj ništa dobro, niti primakao stanovnike Bosne i Hercegovine nekakvom pomirenju, već je samo intenzivirao histerične pozive Harisa Silajdžića i sličnih da se „genocidni entitet“ ukine. Dakle, moramo zaključiti da je, kao profesionalni psiholog, Tadić znao efekat ovakvog svog nastupa, i da je to svesno uradio, upravo sa pomenutom svrhom (ovde bi mu jedini izgovor mogao biti ako mu je u glavu udarila nedavno primljena vakcina protiv novog gripa, na način kako je udarila ministra zdravlja, Tomicu Milosavljevića, koji se nekontrolisano kliberio pred kamerama Drugog dnevnika RTS-a posle pelcovanja krajem prošle godine).
Drugi momenat je, pak, zlokoban jer je reč o brojki koja stoji na spomeniku u „Memorijalnom centru“ u Srebrenici, kojeg je 20. septembra 2003. otvorio poznati borac za istinu, bivši predsednik SAD-a Bil Klinton. Broj „8372“ predstavlja, prema navodima Federalne komisije za nestale osobe BiH, broj „nestalih žrtava genocida na području Regije Srebrenica“. Već ova kvalifikacija predstavlja besmislicu jer, kako se može znati da li je neko „žrtva genocida“ bez forenzičkog nalaza koji, opet, nije moguć ako je žrtva „nestala“? A tri tačke iza brojke nisu štamparska greška: one treba da svedoče o tome da, kako piše na spomeniku, taj broj „nije konačan“. Zlokobno je to što se ova, ničim dokazana, potpuno proizvoljna brojka nekritički nudi gledaocima najgledanije informativne emisije u Srbiji. Voditelj dnevnika se čak nije ni osvrnuo na nju, što treba da sugeriše da je neupitna. A nije. Zapravo je izuzetno upitna, što bi trebalo da zna, ako ne svaki bolje informisan građanin Srbije, a onda svakako svaki urednik, voditelj, pa i radnik državnog informativnog programa. Dakle, znali su, i svesno su tu brojku nekritički servirali višemilionskom auditorijumu, koji upravo od Medijskog javnog servisa zavisi za većinu svojih informacija.
ODABRANE INFORMACIJE ZA „PSIHOLOŠKE OPERACIJE“ Ova dva momenta veoma liče na ono što se u stručnim, mahom vojno-obaveštajnim, krugovima naziva „SAJOP“ (PSYOP), što je skraćenica za „psihološke operacije“ (Psychological Operations). Kratka definicija sa jednog američkog sajta posvećenog ovom aspektu ratovanja glasi: „Psihološke operacije ili SAJOP su planirane operacije za prenošenje odabranih informacija i pokazatelja publikama, radi uticanja na njihove emocije, motive, objektivno rezonovanje i, napokon, ponašanje organizacija, grupa i pojedinaca. Korišćeno u svim vidovima ratovanja, to je oružje čija je delotvornost ograničena samo dovitljivošću komandanta koji ih koristi.“ Srpska javnost, možda bolje od i jedne u svetu, može da navede i konkretne primere SAJOP-a: izveštavanje o „granatiranju“ reda za hleb u ulici Vase Miskina u Sarajevu (korišćeno kao povod za uvođenje međunarodnih sankcija SR Jugoslaviji 1992.), navodi o „desetinama hiljada“ silovanih muslimanki od strane „srpskih snaga u Bosni“ (korišćeno kao sredstvo satanizacije koja bi opravdala održavanje i dodatno stezanje sankcija), izveštavanja o „srpskim granatiranjima“ sarajevske pijace Markale (korišćena kao povod za NATO bombardovanja Republike Srpske 1994. i 1995), izveštavanje o „masakru“ u Račku (korišćeno kao povod za početak NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999.). U svim ovim slučajevima „prenesene su odabrane informacije radi uticaja na emocije i objektivno rezonovanje“ – ovog puta svetskog javnog mnjenja, koje je trebalo da, bez prethodnog, definitivnog utvrđivanja istine, podrži agresivni vojni angažman zapadnih vojnih snaga u bivšoj Jugoslaviji.
Što se tiče događanja u Srebrenici u julu 1995, sa razlogom se može reći da je njihovo tumačenje od strane zapadnih vlada i mas-medija takođe korišćeno kao SAJOP. I to su prozreli mnogi nezavisni posmatrači iz samog ishodišta srebreničkog SAJOP-a. Na primer, Edvard Herman, profesor na jednom od najboljih svetskih univerziteta, Univerzitetu Pensilvanije (SAD), je 2005. napisao: „‘Srebrenički masakr’ predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima… To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kao i pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući i bombardovanje i kolonijalnu okupaciju Bosne i Hercegovine i Kosova.“ Stela Džatras je, pišući za američki antiratni sajt „Antiwar“, prozrela igru još 2000. godine: „Srebrenica jednako holokaust. Srebrenica jednako genocid. Srebrenica jednako etničko čišćenje. I, pošto se sada diskredituju tvrdnje o masovnim grobnicama i genocidu na Kosovu, postoji li bolji način da se nastavi s demonizacijom Srba nego da se američki narod podseća na Srebrenicu? Jer ima još nezavršenog posla u rasparčavanju Jugoslavije, putem amputacije Crne Gore, Sandžaka i Vojvodine. Zver Novog svetskog poretka neće biti zadovoljna dok ne napuni želudac, a to zahteva da američki narod prihvati sledeću intervenciju NATO-a na Balkanu.“ Tara Mekormak sa londonskog Vestminsterskog univerziteta je u engleskom časopisu „Spiked“ 2005. napisala: „Od Kosova 1999. do Konga 2005, Srebrenica se ističe kao konačni dokaz da je Zapad moralno obavezan da vojno interveniše u konfliktnim situacijama. Džek Strou (tadašnji britanski ministar spoljnih poslova, prim. aut) je pravdao zapadnu intervenciju u Makedoniji 2001. koristeći Srebrenicu kao primer šta se dešava kada se Zapad ustručava da interveniše. Liberalni komentator Dejvid Aronovič je upotrebio isti argument da bi opravdao svoju podršku vojnoj akciji u Iraku. Govoreći o ubistvu 60 kongoanskih vojnika od strane vojnika UN, general UN Patrik Kamert je iznosio argumente u korist snažne vojne intervencije, zbog lekcija iz Srebrenice, Somalije i Ruande.’“
Aleksandar Pavic,Pečat
2010/01/16
2009/10/07
Profesor Dr Mila Alečković-Nikolić za Srpsku politiku piše o Srbiji u kojoj postoji veliki nedostatak moralnog mišljenja i shvatanje, pa dolazi do brkanja fizičkog i moralnog sveta
Šta je to fašističko u "fašizmu"?
Na francuski i opštehrišćanski praznik, 15. avgusta, 1945. godine, u 4 časa ujutru, francuski maršal Filip Peten osuđen je na smrtnu kaznu. U optužnici je navedena saradnja sa nacističkom Nemačkom, traženje primirja sa Hitlerom i želja da se promeni vrsta vlasti u Francuskoj. Protiv Petena svedočili su Pol Rejno, Eduard Daladije, Leon Blum i drugi. Ugledan vojnik i pobednik u Verdenskoj bitci, Peten je dugovao ostatak života ovoj činjenici zbog koje je general De Gol odbio da izvrši smrtnu presudu nad njim i odlučio da ga pomiluje. Ali, De Gol nikada nije rehabilitovao njegov čin potpisa primirja sa Nemačkom, niti je to jedan vođa otpora francuskog naroda mogao da učini. U pitanju nije bio maršal Peten, već je u pitanju bio čitav režim "Višija", iako je Gering priznao da je primirje sa Francuskom ostala najveća greška Firera.
General De Gol je bio poznat i po tome što nije hteo da se sretne sa Josipom Brozom Titom. On nije hteo da primi Broza, ne zbog toga što je ovaj bio vođa komunističkog režima (sam De Golov ministar kulture Andre Malro bio je kripto-komunista), već zbog toga što je Josip Broz streljao njegovog školskog druga, Dražu Mihailovića.
U tadašnju Jugoslaviju, De Gol je slao svoje ministre i nesaradnja sa Titom nije značila nesaradnju sa komunističkom Jugoslavijom. De Gol je očigledno razlikovao ljudske i psihološke razloge od političkih razloga, pa je bio i jedan od prvih zapadnih državnika koji su putovali u Sovjetsku Rusiju i komunističku Kinu. On je imao običaj da kaže: "Mi ne održavamo odnose sa režimima, nego sa državama."
1998. godine, odlukom od 23. septembra, evropski sud u Strazburu dozvolio je slobodu čina odbrane maršala Filipa Petena. Time Peten nije rehabilitovan, nego je dozvoljen sam čin njegove odbrane, ili bolje reći, isti nije osuđen kao govor mržnje. Ali, režim Višija nikada u Francuskoj nije rehabilitovan, niti bi to učesnici pokreta otpora, brojni logoraši, a još manje mnogobrojne streljane žrtve ikada dozvolili. Iz datog sledi da bi u Francuskoj bilo nemoguće rehabilitovati ratna delanja Dragiše Cvetkovića, srpskog potpisnika Trojnog pakta, verovatno manje zaslužnog za srpski narod nego što je to bio maršal Peten za francuski.
Naravno, jedno je pitanje da li mi u Srbiji gest Dragiše Cvetkovića možemo da objasnimo i shvatimo, a sasvim je drugo pitanje možemo li mi takav gest (sa stanovišta komandne odgovornosti) da rehabilitujemo. Prvo, naravno, možemo, ali drugo ne.
Na žalost, u Srbiji u ovom trenutku postoji veliki nedostatak moralnog mišljenja i shvatanje da je sve ono što je objašnjivo, ujedno i oprostivo. To je brkanje fizičkog i moralnog sveta, činjenice i norme, brkanje koje je nastalo u prodoru sirovog kapitalizma 19. veka u Srbiju, koji više ne pruža nikakvo validno obrazovanje ljudima, i gde glas "i", kako bi rekao Robert Muzil, dovodi u incestuoznu vezu sve živo jedno s drugim, bez ikakvog reda i logike. Taj nedostatak elementarne logike i mišljenja u celini, upravo je ono što je pokojni Aleksandar Zinovjev ustanovio u obrnuto proporcionalnoj jednačini ljudske političke sudbine: Što je neko na višem političkom položaju, njegov govor je dvosmisleniji, nelogičniji, i nejasniji. Logika i koherentnost rečenog prestaju da budu preokupacije uspinjućeg ariviste.
Šta je to fašističko u fašizmu?
U svakoj ideji i ideologiji postoje članovi i sledbenici koji su potencijalne psihopate, surove ubice, ili kriminalne strukture ličnosti. Njih osuđuje već sama nauka, etika, biologija, psihopatologija, kriminalistika i socijalna psihologija. Ali, ove osude nisu specifične za istorijski sud. Ono što je specifikum istorijske osude jeste osuda određene ideje ili određenog društvenog pravca. A koja je to ideja osuđena u "fašizmu" ?
U Musolinijevom fašizmu, zamišljenom prvobitno kao "društvo vrlina", doduše totalitarno društvo, najgore što postoji jeste nesloboda pojedinca, odnosno nužnost žrtvovanja pojedinca, pri čemu mu se ne ostavlja nikakva sloboda da sam napravi ljudski izbor. Reč je o nedostatku liberalizma (u izvornom značenju pojma slobode) i nedostatku demokratije. Ali, Musolinijev fašizam u svom nacionalnom i socijalnom momentu (revolucionarni sindikalizam i anti-berzijanstvo) ne podrazumeva nikakav rasizam, uprkos spoljnopolitičkoj najvećoj strateškoj grešci Benita Musolinija koja se sastojala u činu potpisivanja saradnje sa Adolfom Hitlerom. Dakle, jedino što u idejnom smislu može da se osudi jeste nemački nacizam, kao teorija i kao praksa. A ono što može da se osudi u nemačkom nacizmu jeste: politički rehabilitovana starozavetna ideja krvi i tla, ideja višeg naroda i više ljudske rase, odnosno poziv da se svi drugi i drugačiji ljudi diskriminišu, uklanjaju i uništavaju, iz koje će se kasnije razviti pojam genocida.
Međutim, čak ni sama zamisao postojanja viših rasa ne bi po sebi mogla da bude osuđena kao takva, jer ona može da predstavlja plauzibilnu naučnu hipotezu, kao što, recimo, medicinska antropologija ima pravo da naučno proučava razlike ljudi u pogledu veličine frontalnog korteksa, kako individualne, tako i kolektivne. Ali, ono što je svakako za osudu, to je politička zloupotreba ovakvih neproverenih i neistraženih (pa čak i proverenih i istraženih) zamisli, ako bi ona u sebi sadržala poziv na istrebljenje ili prosto maltretiranje ljudi koji se u takve obrasce ne uklapaju.
Potpuni relativizam je ili glupost ili nagon smrti
U Srbiji su stvari ipak najzamršenije. Da li će srpske generacije u budućnosti postavljati pitanja rehabilitacije nas koji smo živeli u ovom vremenu, rehabilitacije onih koji su sarađivali sa "okupatorom", sa onim ko nam je zatrovao vazduh, planine, šume i reke, unutrašnje organe, ko je doneo radijaciju, zračenja, kisele kiše, i otrove ? Da li će postavljati pitanje saradnje sa silama koje su donele ratove, sankcije, ili ono što se danas zove "ekonomski genocid"? Hoće li buduće generacije rehabilitovati one koji su na slobodu pustili UČK ubice sa Kosova, ili one koji su dozvolili otvaranje NATO kancelarije u Beogradu, a danas narod žele da nateraju da bez referenduma uđe u Nato pakt? Kako će se takve inicijative sutra braniti i rehabilitovati? Možda će se i u budućnosti govoriti da su ovo bili samo pokušaji da se spase srpski narod, kao što se danas govori za nekadašnje delovanje Nedića ili Cvetkovića u okupiranoj Srbiji. Sa stanovišta psihologije, ljudi mogu ili ne mogu da oproste. Ja, recimo, ne mogu da oprostim nikome ko je sarađivao sa specijalnom policijom Gestapoa u ratnom okupiranom nacističkom Beogradu, u kojoj su moju majku zatvorili i tukli volujskim žilama.
Ali, pitanje istorije je načelno, principijelno pitanje.
Umro je u Beogradu jedan francuski momak, potpuno nevini stvor, stradavši od ruku obesnih psihopata. Ali, izginuli su i brojni ljudi u Srbiji stradavši takođe od ruku obesnih sadista i psihopata sivih i moćnih odela i kravata. "Smrt pojedinca je tragedija, a smrt hiljada ljudi su statistike" - govorio je francuski pisac Leon Dode.
Da li to znači da treba biti relativista? Naravno da ne, jer nijedan relativista ne može dosledno da odbrani svoju sliku sveta. Na relativizmu se ne može graditi nijedno društvo, ono na taj način može samo da se ruši.
Srpski antifašizam
Kada se sve vrste zločina i svi nivoi rasprave pobrkaju, onda se dolazi do jalovih rasprava kakve se ovih dana i meseci vode u Srbiji. Prepirke oko toga d a li su četnici klali i da li su komunisti za vreme rata i posle rata ubijali, odnosno zaključak da je bilo i jednog i drugog, stvaraju privid relativizma tipa: bilo je zla na obe strane. Naravno da ga je bilo. Bilo je i utilitarističkih manipulacija od strane anglosaksonskih službi na obe strane. Ali, to zlo nije istoga reda, niti iste vrste kao ono zlo zbog koga je idejno pokrenut drugi svetski rat. Zločin onoga koji ubija ili se iživljava nad nevinima, spada u kategoriju psihopatologije i kriminalistike, čak i kada je počinjen u ime neke ideje. Jalove su rasprave o tome na kojoj je strani ovakvih zločina bilo više, da li kod četnika, ili kod partizana. Jedino što je stvarno specifikum istorijskog zločina, jeste zlo ili dobro u IDEJI zbog koje se ratovalo. Jer, mi Zlo ne možemo da pobedimo dokle god osuđujemo samo ljude koji su ga sprovodili, a ne ideju koja ih je pokretala.
Ali šta je to srž Zla drugog svetskog rata? Upad u tuđu teritoriju bez objave rata? Svakako, međutim to je fizički čin nasilnog napada. Odgurnućete i čoveka koji vam nedozvoljeno upadne u kuću, ali ga zbog toga nećete zvati "fašistom". Ono što je bilo najnegativnije u ideologiji okupacije i kolaboracije, jeste podržavanje jednog režima koji je smišljeno proklamovao istrebljenje određenih grupa ljudi i ljudskih zajednica, na osnovu čega je kasnije i definisan pojam genocida. Svi oni koji su sa takvim režimom, odnosno sa tom idejom koketirali, ili svi oni koji su prosto pokušavali da joj se ne zamere, krivi su u moralnom smislu reči, bez ikakve relativizacije. A svi oni koji su se u Srbiji i Jugoslaviji okupatoru sa takvim idejama suprotstavljali, moralno su ispravni, i ispravnost njihove orijentacije ne može da poremeti čak ni postojanje osvetnika ili psihopata u njihovim redovima.
Ljudska psihološka krivica nalazi se u ravni psihopatologije i kriminalistike, odnosno u ravni zlog u dubinama ljudske duše. Pravom krvoloku nije ni potrebna ideja da bi ubijao. Nasuprot etičko-psihološkoj krivici, etičko-istorijska krivica nalazi u ravni pogrešne, grešne, ili zle ideje koja je u jednom trenutku istorije vodila ili pokušavala da vodi ljudski rod.
Samo ako se ova dva nivoa razdvoje, Srbija može da prekine jalove rasprave o tome ko je više duša "zaklao", a ko više "streljao".
Ni politička ideja četnika, niti politička ideja partizana-komunista o tipu i uređenju budućeg društva u Srbiji ili Jugoslaviji nisu bile za osudu. To su bile dve legitimne ideje koje su mogle politički da se bore i međusobno suprotstavljaju. Ali, ono što je za psihološku i kriminalističku osudu s jedne strane, jeste svaki psihopatski čin mučenja i ubijanja ljudi iz kog god pravca da je došao. Sa druge strane, ono što je za istorijsku osudu jeste neodupiranje ideji smišljenog genocida i istrebljenja određenih grupa ljudi i naroda, takođe iz bilo kog pravca da je došlo.
Ako je neko potpisao pakt sa ovakvom idejom ili sa nosiocem takve ideje (nacistička Nemačka), njegov čin nikada ne može da bude rehabilitovan.
Piše: Dr Mila Alečković-Nikolić
www.srpskapolitika.com
Šta je to fašističko u "fašizmu"?
Na francuski i opštehrišćanski praznik, 15. avgusta, 1945. godine, u 4 časa ujutru, francuski maršal Filip Peten osuđen je na smrtnu kaznu. U optužnici je navedena saradnja sa nacističkom Nemačkom, traženje primirja sa Hitlerom i želja da se promeni vrsta vlasti u Francuskoj. Protiv Petena svedočili su Pol Rejno, Eduard Daladije, Leon Blum i drugi. Ugledan vojnik i pobednik u Verdenskoj bitci, Peten je dugovao ostatak života ovoj činjenici zbog koje je general De Gol odbio da izvrši smrtnu presudu nad njim i odlučio da ga pomiluje. Ali, De Gol nikada nije rehabilitovao njegov čin potpisa primirja sa Nemačkom, niti je to jedan vođa otpora francuskog naroda mogao da učini. U pitanju nije bio maršal Peten, već je u pitanju bio čitav režim "Višija", iako je Gering priznao da je primirje sa Francuskom ostala najveća greška Firera.
General De Gol je bio poznat i po tome što nije hteo da se sretne sa Josipom Brozom Titom. On nije hteo da primi Broza, ne zbog toga što je ovaj bio vođa komunističkog režima (sam De Golov ministar kulture Andre Malro bio je kripto-komunista), već zbog toga što je Josip Broz streljao njegovog školskog druga, Dražu Mihailovića.
U tadašnju Jugoslaviju, De Gol je slao svoje ministre i nesaradnja sa Titom nije značila nesaradnju sa komunističkom Jugoslavijom. De Gol je očigledno razlikovao ljudske i psihološke razloge od političkih razloga, pa je bio i jedan od prvih zapadnih državnika koji su putovali u Sovjetsku Rusiju i komunističku Kinu. On je imao običaj da kaže: "Mi ne održavamo odnose sa režimima, nego sa državama."
1998. godine, odlukom od 23. septembra, evropski sud u Strazburu dozvolio je slobodu čina odbrane maršala Filipa Petena. Time Peten nije rehabilitovan, nego je dozvoljen sam čin njegove odbrane, ili bolje reći, isti nije osuđen kao govor mržnje. Ali, režim Višija nikada u Francuskoj nije rehabilitovan, niti bi to učesnici pokreta otpora, brojni logoraši, a još manje mnogobrojne streljane žrtve ikada dozvolili. Iz datog sledi da bi u Francuskoj bilo nemoguće rehabilitovati ratna delanja Dragiše Cvetkovića, srpskog potpisnika Trojnog pakta, verovatno manje zaslužnog za srpski narod nego što je to bio maršal Peten za francuski.
Naravno, jedno je pitanje da li mi u Srbiji gest Dragiše Cvetkovića možemo da objasnimo i shvatimo, a sasvim je drugo pitanje možemo li mi takav gest (sa stanovišta komandne odgovornosti) da rehabilitujemo. Prvo, naravno, možemo, ali drugo ne.
Na žalost, u Srbiji u ovom trenutku postoji veliki nedostatak moralnog mišljenja i shvatanje da je sve ono što je objašnjivo, ujedno i oprostivo. To je brkanje fizičkog i moralnog sveta, činjenice i norme, brkanje koje je nastalo u prodoru sirovog kapitalizma 19. veka u Srbiju, koji više ne pruža nikakvo validno obrazovanje ljudima, i gde glas "i", kako bi rekao Robert Muzil, dovodi u incestuoznu vezu sve živo jedno s drugim, bez ikakvog reda i logike. Taj nedostatak elementarne logike i mišljenja u celini, upravo je ono što je pokojni Aleksandar Zinovjev ustanovio u obrnuto proporcionalnoj jednačini ljudske političke sudbine: Što je neko na višem političkom položaju, njegov govor je dvosmisleniji, nelogičniji, i nejasniji. Logika i koherentnost rečenog prestaju da budu preokupacije uspinjućeg ariviste.
Šta je to fašističko u fašizmu?
U svakoj ideji i ideologiji postoje članovi i sledbenici koji su potencijalne psihopate, surove ubice, ili kriminalne strukture ličnosti. Njih osuđuje već sama nauka, etika, biologija, psihopatologija, kriminalistika i socijalna psihologija. Ali, ove osude nisu specifične za istorijski sud. Ono što je specifikum istorijske osude jeste osuda određene ideje ili određenog društvenog pravca. A koja je to ideja osuđena u "fašizmu" ?
U Musolinijevom fašizmu, zamišljenom prvobitno kao "društvo vrlina", doduše totalitarno društvo, najgore što postoji jeste nesloboda pojedinca, odnosno nužnost žrtvovanja pojedinca, pri čemu mu se ne ostavlja nikakva sloboda da sam napravi ljudski izbor. Reč je o nedostatku liberalizma (u izvornom značenju pojma slobode) i nedostatku demokratije. Ali, Musolinijev fašizam u svom nacionalnom i socijalnom momentu (revolucionarni sindikalizam i anti-berzijanstvo) ne podrazumeva nikakav rasizam, uprkos spoljnopolitičkoj najvećoj strateškoj grešci Benita Musolinija koja se sastojala u činu potpisivanja saradnje sa Adolfom Hitlerom. Dakle, jedino što u idejnom smislu može da se osudi jeste nemački nacizam, kao teorija i kao praksa. A ono što može da se osudi u nemačkom nacizmu jeste: politički rehabilitovana starozavetna ideja krvi i tla, ideja višeg naroda i više ljudske rase, odnosno poziv da se svi drugi i drugačiji ljudi diskriminišu, uklanjaju i uništavaju, iz koje će se kasnije razviti pojam genocida.
Međutim, čak ni sama zamisao postojanja viših rasa ne bi po sebi mogla da bude osuđena kao takva, jer ona može da predstavlja plauzibilnu naučnu hipotezu, kao što, recimo, medicinska antropologija ima pravo da naučno proučava razlike ljudi u pogledu veličine frontalnog korteksa, kako individualne, tako i kolektivne. Ali, ono što je svakako za osudu, to je politička zloupotreba ovakvih neproverenih i neistraženih (pa čak i proverenih i istraženih) zamisli, ako bi ona u sebi sadržala poziv na istrebljenje ili prosto maltretiranje ljudi koji se u takve obrasce ne uklapaju.
Potpuni relativizam je ili glupost ili nagon smrti
U Srbiji su stvari ipak najzamršenije. Da li će srpske generacije u budućnosti postavljati pitanja rehabilitacije nas koji smo živeli u ovom vremenu, rehabilitacije onih koji su sarađivali sa "okupatorom", sa onim ko nam je zatrovao vazduh, planine, šume i reke, unutrašnje organe, ko je doneo radijaciju, zračenja, kisele kiše, i otrove ? Da li će postavljati pitanje saradnje sa silama koje su donele ratove, sankcije, ili ono što se danas zove "ekonomski genocid"? Hoće li buduće generacije rehabilitovati one koji su na slobodu pustili UČK ubice sa Kosova, ili one koji su dozvolili otvaranje NATO kancelarije u Beogradu, a danas narod žele da nateraju da bez referenduma uđe u Nato pakt? Kako će se takve inicijative sutra braniti i rehabilitovati? Možda će se i u budućnosti govoriti da su ovo bili samo pokušaji da se spase srpski narod, kao što se danas govori za nekadašnje delovanje Nedića ili Cvetkovića u okupiranoj Srbiji. Sa stanovišta psihologije, ljudi mogu ili ne mogu da oproste. Ja, recimo, ne mogu da oprostim nikome ko je sarađivao sa specijalnom policijom Gestapoa u ratnom okupiranom nacističkom Beogradu, u kojoj su moju majku zatvorili i tukli volujskim žilama.
Ali, pitanje istorije je načelno, principijelno pitanje.
Umro je u Beogradu jedan francuski momak, potpuno nevini stvor, stradavši od ruku obesnih psihopata. Ali, izginuli su i brojni ljudi u Srbiji stradavši takođe od ruku obesnih sadista i psihopata sivih i moćnih odela i kravata. "Smrt pojedinca je tragedija, a smrt hiljada ljudi su statistike" - govorio je francuski pisac Leon Dode.
Da li to znači da treba biti relativista? Naravno da ne, jer nijedan relativista ne može dosledno da odbrani svoju sliku sveta. Na relativizmu se ne može graditi nijedno društvo, ono na taj način može samo da se ruši.
Srpski antifašizam
Kada se sve vrste zločina i svi nivoi rasprave pobrkaju, onda se dolazi do jalovih rasprava kakve se ovih dana i meseci vode u Srbiji. Prepirke oko toga d a li su četnici klali i da li su komunisti za vreme rata i posle rata ubijali, odnosno zaključak da je bilo i jednog i drugog, stvaraju privid relativizma tipa: bilo je zla na obe strane. Naravno da ga je bilo. Bilo je i utilitarističkih manipulacija od strane anglosaksonskih službi na obe strane. Ali, to zlo nije istoga reda, niti iste vrste kao ono zlo zbog koga je idejno pokrenut drugi svetski rat. Zločin onoga koji ubija ili se iživljava nad nevinima, spada u kategoriju psihopatologije i kriminalistike, čak i kada je počinjen u ime neke ideje. Jalove su rasprave o tome na kojoj je strani ovakvih zločina bilo više, da li kod četnika, ili kod partizana. Jedino što je stvarno specifikum istorijskog zločina, jeste zlo ili dobro u IDEJI zbog koje se ratovalo. Jer, mi Zlo ne možemo da pobedimo dokle god osuđujemo samo ljude koji su ga sprovodili, a ne ideju koja ih je pokretala.
Ali šta je to srž Zla drugog svetskog rata? Upad u tuđu teritoriju bez objave rata? Svakako, međutim to je fizički čin nasilnog napada. Odgurnućete i čoveka koji vam nedozvoljeno upadne u kuću, ali ga zbog toga nećete zvati "fašistom". Ono što je bilo najnegativnije u ideologiji okupacije i kolaboracije, jeste podržavanje jednog režima koji je smišljeno proklamovao istrebljenje određenih grupa ljudi i ljudskih zajednica, na osnovu čega je kasnije i definisan pojam genocida. Svi oni koji su sa takvim režimom, odnosno sa tom idejom koketirali, ili svi oni koji su prosto pokušavali da joj se ne zamere, krivi su u moralnom smislu reči, bez ikakve relativizacije. A svi oni koji su se u Srbiji i Jugoslaviji okupatoru sa takvim idejama suprotstavljali, moralno su ispravni, i ispravnost njihove orijentacije ne može da poremeti čak ni postojanje osvetnika ili psihopata u njihovim redovima.
Ljudska psihološka krivica nalazi se u ravni psihopatologije i kriminalistike, odnosno u ravni zlog u dubinama ljudske duše. Pravom krvoloku nije ni potrebna ideja da bi ubijao. Nasuprot etičko-psihološkoj krivici, etičko-istorijska krivica nalazi u ravni pogrešne, grešne, ili zle ideje koja je u jednom trenutku istorije vodila ili pokušavala da vodi ljudski rod.
Samo ako se ova dva nivoa razdvoje, Srbija može da prekine jalove rasprave o tome ko je više duša "zaklao", a ko više "streljao".
Ni politička ideja četnika, niti politička ideja partizana-komunista o tipu i uređenju budućeg društva u Srbiji ili Jugoslaviji nisu bile za osudu. To su bile dve legitimne ideje koje su mogle politički da se bore i međusobno suprotstavljaju. Ali, ono što je za psihološku i kriminalističku osudu s jedne strane, jeste svaki psihopatski čin mučenja i ubijanja ljudi iz kog god pravca da je došao. Sa druge strane, ono što je za istorijsku osudu jeste neodupiranje ideji smišljenog genocida i istrebljenja određenih grupa ljudi i naroda, takođe iz bilo kog pravca da je došlo.
Ako je neko potpisao pakt sa ovakvom idejom ili sa nosiocem takve ideje (nacistička Nemačka), njegov čin nikada ne može da bude rehabilitovan.
Piše: Dr Mila Alečković-Nikolić
www.srpskapolitika.com
Abonnieren
Posts (Atom)
Posts
