Dr.Slobodan Milošević u Hagu o razbijanju Jugoslavije




Molim ustanite. Medunarodni krivicni sud za bivšu Jugoslaviju

zaseda. Izvolite, sedite



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, možete da pocnete sa

izlaganjem svoje uvodne reci.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: Gospodine Robinson (Robinson), meni za

uvodno izlaganje bi bio potreban i sutrašnji dan. Napominjem da je

druga strana imala tri dana, pa ocekujem da budete tako ljubazni

da mi omogucite da imam na raspolaganju i danas i sutra. Mogu li

sada da pocnem?



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, ovo je treci put da

izlažete svoju uvodnu rec. Vi ste je vec izlagali kao odgovor na

uvodnu rec Tužilaštva. Za kosovski deo ovoga Predmeta ste dobili

osam sati, odnosno dva dana. Isto tako, odgovarajuci na uvodnu rec

za bosansko-hrvatski deo optužnice, dobili ste tri i po sata. Ovo vam

je treci put. Izvolite, nastavite.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: Hvala, gospodine Robinson. U medunarod-

noj javnosti, veoma dugo i sa jasnim politickim namerama, stvarana

je jedna neistinita, iskrivljena slika o dogadajima na prostoru

nekadašnje Jugoslavije. Ove optužbe predstavljaju beskrupuloznu

manipulaciju laži, sakacenja prava, poraza morala i jedno krajnje

neodgovorno prekrajanje istorije. Sve je postavljeno na glavu da bi

se stvarni nosioci odgovornosti za tragicne dogadaje zaštitili od

odgovornosti i da bi se tumacenjem tih dogadaja izveli pogrešni

sudovi i zakljucci o priridi i pozadini rata protiv Jugoslavije. Ima

jedna fundamentalna istorijska cinjenica od koje se mora poci u

razumevanju dogadaja iz koje je proizašlo sve šta se dogadalo na tlu

Jugoslavije od 1991. godine do danas, a to je nasilno razaranje jedne

evrospke države, Jugoslavije koja je proizašla iz državnosti Srbije,

jedine saveznice demokratskog sveta na tim prostorima u poslednja

dva veka. Nesumnjivo je da ce ta fundamentalna istorijska cinjenica

dati pecat evropskoj istoriji u vremenu koje dolazi. Razorena je jedna

multietnicka, multikulturalna, multikonfesionalna država koja je

imala svoj istorijski i medunarodno pravni legitimitet da bi na njenoj

teritoriji, po diktatu Nemacke (Germany) i Vatikana (Vatican), pot-

pomognutih Sjedinjenim državama (United States of America) i

Evropskom zajednicom (European Community) bile stvorene ciste

nacionalne mini države. Razorena je država osnivac svih univerzal-

nih medunarodnih organizacija, od prve Poštanske unije (Universal

Postal Union) 1874. godine, preko Društva naroda (League of

Nations), Medunarodne organizacije rada (International Labor

Organization), Ujedinjenih nacija (United Nations), Svetske banke

(World Bank), Monetarnog fonda (IMF, International Monetary

Fund) i svih ostalih specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija, pa

do Organizaije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE, Organi-

zation for Security and Cooperation in Europe), cijom se zaslugom

dogodila katastrofa, razaranje suverene države, što po Nirnberškim

principima (The Nuremberg Principles) predstavlja najteži medu-

narodni zlocin, zlocin protiv mira, cijom se zaslugom dogodio rat u

kome je poginulo na desetine hiljada civila, osakaceno na stotine hil-

jada, prognano i izbeglo više od milion ljudi, najvecim delom Srba, a

materijalna šteta prakticno neprocenjiva i penje se na stotine mili-

jardi dolara, o ekološkoj katastrofi da i ne govorim. Medunarodna

javnost morace da se suoci sa istinom, a problem odgovornosti je

utoliko teži što nije razorena samo jedna država, razoren je pravni

sistem Ujedinjenih nacija, razoren je korpus moralnih nacela na

kojima je pocivala svetska civilizacija. Uz to, nikada u istoriji nestanka

jedne države nije bio slucajnost. Oficijalna retorika za zbivanja na tlu

Jugoslavije od pocetka izbijanja krize do danas, pruzeta i od ovog

takozvanog Tužilaštva pada u vodu pred golim cinjenicama. Prob-

lem je u tome što se Jugoslavija nije raspala niti volšebno nestala,

kako je to pokušao da objasni gospodin Robert Badinter (Robert

Badinter), pribegavajuci nekoj vrsti pravne metafizike. Ta država

razorena je planski, nasilno i ratom koji se i nadalje vodi, u kome je

pocinjena serija ratnih zlocina. Ugledni americki teoreticar Stiven

Džon Stidmen (Stephen John Steedman), umesno je primetio 1993.

godine u casopisu “Forin afers” (Foreign Afairs), da u pocetku rata,

citiram: “Nije bilo Slovenije ili neke druge države, postojala je samo

država Jugoslavija”, završen citat, pa se, logicno, u pravnoj analizi

mora poci od te cinjenice. Jugoslavija na cijem se celu u tom najkri-

ticnijem periodu nalazio predstavnik Hrvatske, Stjepan Mesic,

predsednik Vlade, takode iz Hrvatske, Ante Markovic, ministar

spoljnih poslova, takode iz Hrvatske, Budimir Loncar. U celom

vojnom vrhu, o cemu smo ovde mogli da se informišemo, od 16

glavnih generala samo dva su bili Srbi, vecinom Hrvati, Slovenci i

druge nacionalnosti. Ta je država raspolagala snažnom i organizo-

vanom silom koja je bila u mogucnosti da kontroliše sukob i spreci

katastrofu. Ta vlast prepustila je teren paravojnim formacijama,

švercerima oružja, kriminalcima, pa i narko mafiji, kada se ima u vidu

kraj celog tog procesa na Kosovu, ali ta vlast delovala je sinhronizo-

vano sa Evropskom zajednicom, posebno sa Nemackom i

Vatikanom. Još krajem juna 1991. godine Evropska zajednica zahte-

vala je zatvaranje legitimne vojske u kasarne, uzdržavanje od bilo

kakve akcije, dakle dobrovoljno pretvaranje vojske u zatocenike u

sopstvenoj zemlji, što je sasvim logicno otvaralo prostor za dejstvo

paravojnih snaga secesije. Oružana dejstva otpocela su secesijom

Slovenije 1991. godine koja je bila pracena oružanim akcijama. Juna

1991. godine slovenacke paravojne snage, bez ikakvog povoda,

mucki su poubijale vojnike JNA koji su obezbedivali granicu prema

Madarskoj (Hungary) i Italiji (Italy) i preuzele granicnu kontrolu. Sa

stanovišta Ustava Jugoslavije, Povelje Ujedinjenih nacija (Charter of

the United Nations), opštih pravnih principa priznatih od civilizo-

vanih nacija, u pitanju je školski primer oružane pobune protiv

države što državi nalaže preduzimanje svih raspoloživih mera u cilju

uspostavljanja reda. A znamo da je, postupajuci po naredenju

saveznog premijera Ante Markovica, komandant Pete armije,

Slovenac, general Konrad Kolšek, obavestio Vladu Slovenije da ce

Jugoslovenska narodna armija povratiti kontrolu na granicnim lini-

jam i da ce zadatak biti izvršen. Slovenacko rukovodstvo, umesto da

omoguci mirno sprovodenje odluka saveznih vlasti, reklo je da pri-

hvata izazov i da ce se suprotstaviti silom što je i uradilo. Paravojnim

jedinicama koje su tada brojale 36.000 boraca, ilegalno naoružanih,

Slovenija je krenula u ofanzivu. Svi su oni dobro znali da Jugosloven-

ska narodna armija, vaspitavana u duhu bratstva i jedinstva, nece da

puca u Slovence koje smatra svojim gradanima. Tako da je, u stvari,

ubijanje vojnika JNA predstavljalo obican i smišljen zlocin, a ne

nikakav rat. Izvršeni su teški ratni zlošini, a nisu bile poštedene cak

ni vojno zdravstvene ustanove. Trojka Evropske zajednice obišla je

teren i opisala dramaticnu situaciju. Spisak zlocina je dug, a postoji i

filmski materijal o zlocinima slovenackih paravojnih snaga koga je

snimila austrijska kompanija. Zbog vremena koje mi dajete, odnosno

ne dajete, ja nemam mogucnosti da te trake puštam sad, ali cu isko-

ristiti svedocenje odredenih svedoka da se one pokažu. Evropski par-

lament (European Parliament) je usvojio 10. jula 1991. godine

rezoluciju kojom je osudio ne pobunjenicku stranu, ne secesioniste,

nego legalnu silu, Jugoslovensku narodnu armiju. Izvršena je inverz-

ija zlocinca i žrtve, što su americki i svetski mediji svestrano podržali,

stavili se u službu rata i postali njegovo pogonsko gorivo. Ovo

naglašavam, jer je zamena teza u odnosu na zbivanja na tlu

Jugoslavije, postala od toga doba formula obilato korišcena u dal-

jem procesu razbijanja Jugoslavije. U Hrvatskoj, zlocini nad Srbima otpoceli su cak ranije, pre objave secesije, istim metodama, u istim

krajevima gde je otpoceo genocid nad srpskim narodom 1941.

godine od strane ustaških jedinica u takozvanoj Nezavisnoj Državi

Hrvatskoj. Svetski eksperti koji su proucavali genocid koji se dogo-

dio u razno vreme i u razlicitim delovima sveta, naprimer Leo Kuper

(Leo Cooper), Peter Drost (Peter Drost), Ted Gurc (Ted Gertz), Luis

Horovic (Louis Horowitz), Džordž Krem (George Cram) i tako dalje,

došli su do zakljucka da se genocid nad jednim narodom može

dogoditi samo jedan put. Svaki drugi pokušaj pretvara se u gradan-

ski rat. Ta teza našla je svoju potvrdu u Hrvatskoj. Genocid nad

Srbima u Hrvatskoj 1941. godine otpoceo je pravljenjem spiskova i

pozivom grupa radi davanja obaveštenja, a umesto davanja

obaveštenja Srbi su ubijani ili odvodeni u logor. Ovoga puta, na

slicne pozive i slicne postupke Srbi su odgovorili otporom, osetivši

se teško izmanipulisanim od strane politicara koji su, koliko juce,

branili ideale bratstva i jedinstva, a tada pozivaju na rat u ime

nacionalnih ideala. U nešto prepakovanoj ambalaži bile su u opti-

caju stare ustaške formule, ustaški simboli, a kroz na brzinu izmen-

jene zakone, Srbi su izgubili status konstitutivnog naroda. Bez

ikakvog naloga spolja, bez podrške Beograda, bez zaštite armije

izolovane u kasarnama, Srbi u Krajinu bili su spremni da prihvate

rizik smrti kroz borbu, ali ne i novi genocid. Davno pre secesije 1991.

godine u Hrvatskoj su operisale naoružane grupe, takozvane

“Dobrovoljne postrojbe narodne zaštite” koje su delovale u okviru

HDZ-a i to pod razlicitim imenima: “Zebra”, “Crna legija”, “Vukovi

Vukovara” i tako dalje. U Zagrebu je 28. maja organizovana vojna

parada, dakle mesec dana pre secesije na kojoj je prikazano

naoružanje prispelo pretežno iz Nemacke. Bile su to psihološke

pripreme za ono šta ce uslediti. Grupe hrvatskih paravojnih snaga

tih dana prebacene su i u Bosnu, jer je predsednik Tudman najavio

obnovu Hrvatske sa granicama do Drine. Nakon donošenja odluke

o povlacenju JNA iz Hrvatske 18. jula 1991. godine, oružana dejstva

paravojnih snaga u Hrvatskoj prerasla su u frontalni rat. Od 20. jula

do 4. avgusta zabeležena su 75 napada na jedinice JNA, 23 na

kasarne, 13 na vazduhoplove namodernijim oružjem iz arsenala

NATO.

prevodioci: Molimo govornika da uspori. Prevodiocima je nemoguce

da prate.



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, prevodioci mole da gov-

orite sporije.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: Mogli su to meni da kažu, ja nisam cuo.



SUDIJA ROBINSON: Oni su to ucinili.


OPTUŽENI MILOŠEVIC: Dobro. Paljene su srpske kuce i od individ-

ualnih zlocina nad Srbima prešlo se na masovnu likvidaciju. U kuku-

ruzištu kod sela Jankovca, zaklano je 65 Srba. Svi su identifikovani.

U selu Svinjarevu, 25 i tako dalje. Razorena su citava sela na

podrucju Papuka i Slunja. Najmasovniji vid terora nad srpskim naro-

dom bilo je prinudno iseljavanje cime je ispoljena najtešnja veza

izmedu 1941. i 1991. godine. Akcija je zapoceta u Zapadnoj Slavoniji

odmah nakon pobede HDZ-a na izborima stvaranjem psihoze straha

da bi se podstaklo stanovništvo na iseljavanje. Primenjene su

razlicite metode, izvrgavanje ruglu srpske dece u školama,

privodenje ljudi u policiju, isklucivanje telefona, masovno izbaci-

vanje Srba sa posla, miniranje kuca. Krizni štab iz Slavonske Požege

doneo je naredbu 29. oktobra 1991. godine o iseljavanju Srba iz 24

sela: Oblakovac, Orjaca, Slatina i tako dalje i to u roku od 48 sati.

Naredba je bila obnarodovana putem radija i štampe. Oni koji su

odbili da se povinuju, odvedeni su logore. Došlo je do prvog velikog

egzodusa Srba sa podrucja Podravske Slatine i Daruvara. Od jula

1991. godine do avgusta 1992. godine etnicki su ocišcena 193 sela

sa srpskim stanovništvom. Verodostojni dokumenti o svemu tome

dostavljeni su Evropskoj zajednici. Ratna dejstva preneta su na teri-

tiriju Bosne i Hercegovine. Ideološki temelji postavljeni su još 1970.

godine objavljivanjem “Islamske deklaracije” Alije Izetbegovica kao

tajnog politickog programa, a zatim, 1984. godine objavljena je

knjiga istog autora pod nazivom: “Islam, izmedu istoka i zapada”, a

zatim 1990. godine ponovo objavljena “Islamska deklaracija”. Poz-

nato je da u njoj kaže “ne može biti mira i koegzistencije izmedu

islamske i neislamske vere”. To se ponavlja u tim knjigama svim i

mnogo puta. Na zasedanju Skupštine Bosne i Hercegovine 21.

decembra 1991. godine, Izetbegovic je izjavio: “Za suverenu Bosnu

i Hercegovinu spreman sam žrtvovati mir”. Na principima “Islamske

deklaracije” izvršena je mobilizacija masa i otpoceo je gradanski rat

uz obilatu finansijsku pomoc koja je pristizala iz Saudi Arabije (Saudi

Arabia), Irana (Iran) i drugih islamskih zemalja. Usledio je i dolazak

velikog broja mudžahedina. Na VI samitu organizacije islamske kon-

ferencije održane od 9. do 12. decembra 1991. godine, dakle pre

nego što se rat razbuktao i pre nego što je Bosna i Hercegovina priz-

nata, pružena je puna podrška “braci po veri” i njihovoj borbi za

integritet prve islamske države u Evropi (Europe). Ni danas Bosna i

Hercegovina nema vecinu muslimanskog stanovništva. Uz obilatu

finansijsku pomoc odato je priznanje Aliji Izetbegovicu. Bosna i

Hercegovina bila je jedna od glavnih tema i na vanrednom min-

istarskom sastanku ove organizacije održanog u Džedi (Djeda), 1. i

2. decembra 1992. godine. Svoju brigu proširili su ovoga puta i na

dva podrucja u Srbiji, na Kosovo i rašku oblast ili, kako je oni nazi-

vaju, Sandžak. Prvi “sveti ratnici”, mudžahedini, stigli su iz Avgan-

istana (Afghanistasn), Libana (Lebanon), Maroka (Morocco) i

Pakistana (Pakistan), naoružani oružjem koje je CIA (Central Intelli-

gence Agency) uputila pobunjenicima u Avganistanu. Prispela je i

grupa od 400 clanova Hezbolaha (Hezbollah) u Sarajevo, kao vojni

instruktori. Sledeci tradiciju iz Drugog svetskog rata zajednickog nas-

tupa borbenih jedinica u ratu u sastavu nacisticke Nemacke protiv

demokratske koalicije kojoj je pripadala tadašnja Jugoslavija, dva lid-

era pobunjenickih snaga, Tudman i Izetbegovic, potpisali su u

Zagrebu ugovor koji predvida, pored ostalog, da ce oružane snage

Hrvatskog vijeca odbrane biti deo jedinstvenih oružanih snaga

Republike Bosne i Hercegovine. Usledila su izgnanstva Srba iz kra-

jeva koje su kontrolisale muslimanske snage. Desetine hiljada je

isterano iz Mostara, 2.500 iz Goražda i tako dalje. Kao i u Hrvatskoj,

kako se dogodilo i u Bosnu i Hercegovinu upuceni su navodno pen-

zionisani americki oficiri kao instruktori hrvatsko-muslimanske

vojske. Ratne operacije imale su svoju putanju razvoja i pomerale su

se od severa ka jugu i konacno su prenete na tlo Srbije, to jest na

Kosovo. Sam obrazac po kome je planirano razaranje Jugoslavije i rat

protiv Jugoslavije, cija je poslednja faza Kosovo, je veoma prost.

Osnovu su cinile paravojne pobunjenicke snage, kriminalne grupe,

teroristi, a na Kosovu i narko mafija, uz optužbe na racun legitimne

sile, u vreme Slovenije i Hrvatske JNA, a kasnije u vreme Savezne

Republike Jugoslavije, Vojske Jugoslavije. U otvorenoj agresiji na pre-

ostali deo Jugoslavije, to jest na Srbiju i Crnu Goru, sruceno je na

desetine hiljada tona bombi, sa osiromašenim, desetine hiljada pro-

jektila sa osiromašenim uranijumom i do sada nepoznatim otrovima.

Kako su to utvrdili svetski eksperti, baceno je pet do šest puta više

otrova nego na Hirošimu (Hiroshima) u agresiji protiv Jugoslavije

1999. godine izvršenoj od NATO. Umešanost zapada, pre svega

Nemacke i Vatikana, bila je ocita od samog pocetka rata. Istaknuti

americki teoreticar Donald Horovic (Donald Horowitz) argumento-

vano je dokazao u svojoj studiji “Etnicki i nacionalni konflikti” (Eth-

nic and National Conflicts) da nacionalni i etnicki konflikti prerastaju

u svoj najsuroviji oblik, rat, onda kad jedna ili obe strane zadobiju

medunarodnu potporu.



prevodioci: Molimo da citate sporije.


OPTUŽENI MILOŠEVIC: I to se upravo dogodilo na tlu Jugoslavije.

Rat na ovom prostoru bio je sinhronizovana akcija secesionistickih

snaga i spoljnih snaga koje su u pripremi razbuktavanja krvoprolica,

masovno implantirane u Jugoslaviju. Rec je o ustaškim ekstremistima

i nacistima, islamskim fundamentalistima i albanskim teroristima

koje su u postojecim tenzijama imale ulogu detonatora izbijanja

sukoba. A one same spoljne snage su u pocetnoj fazi delovale iza

scene, snabdevajuci secesioniste oružjem i novcem, ubacujuci

placenike u zemlju. Konacno razaranje Jugoslavije izvršeno je kroz

institucionalne obmane. U Završnom aktu iz Helsinkija. (Helsinki

Final Act), evropske zemlje i SAD obavezale su se da ce poštovati ter-

itorijalni integritet svih država potpisnika. U skladu s tim da ce se

uzdržati od bilo koje akcije usmerene protiv teritorijalnog integriteta,

politicke nezavisnosti jedinstva bilo koje države potpisnice. To je clan

4. Ti principi potvrdeni su svecano u Parizu (Paris) 1990. godine pot-

pisivanjem Pariske povelje (Paris Declaration). Samo godinu dana

posle toga, Evropska zajednica istupila je otvoreno na politicku

pozornicu kao udarna snaga razbijanja Jugoslavije. Na Brionima je

7. jula 1990. godine potpisana “Deklaracija o mirnom rešavanju

spora izmedu federalnih jedinica SFRJ”. Pozivom na ove akte koje

sam pomenuo, Evropska zajednica se obavezala da ce u iznalaženju

mirnog i trajnog rešenja za krizu izmedu federalnih jedinica pošto-

vati teritorijalni integritet Jugoslavije, od koje je, kao jedino pravno

zašticenog subjekta, dobila mandat za posredovanje. U istoriji civi-

lizovanog sveta posrednicki proces polozio je od dijagnoze uzroka

spora, preko postavljanja nekoliko varijanti mogucih rešenja, do

navodenja koncesija sa kojima se može racunati. Umesto svega toga,

lord Karington (Peter Carrington) je na vanrednom sastanku Kon-

ferencije o Jugoslaviji (International Conference on the Former

Yugoslavia) 18. oktobra 1991. godine, ultimativno postavio nestanak

Jugoslavije kao države i subjekta medunarodnog prava bez alterna-

tive i prekrajanja prostora Jugoslavije po modelu koji je primenio

Hitler (Adolf Hitler) 1941. godine. Nacisticke vredosti odnele su

pobedu. Pravu na razbijanje države, na secesiju dat je primat u

odnosu na ocuvanje države i na pravo na ocuvanje države origi-

nalnog clana Ujedinjenih nacija. Paradoks je u tome što pravo na

pobunu te iste države osporavaju u sopstvenoj zemlji Englezi Ircima,

Španci Baskijcima, Francuzi Korzikancima i tako dalje, a nije na

odmet podsetiti da u vreme kad su se srpski borci zajedno sa

saveznickim snagama borili u Drugom svetskom ratu, da su tada

trupe takozvane Nezavisne Države Hrvatske, kao i neke iz Bosne, ali

tada takode u sastavu Nezavisne Države Hrvatske, na mnogim fron-

tovima se borile u sastavu nacistickih snaga. U to vreme cuvena

Handžar divizija iz Bosne upucena je u sastavu nacistickih kažn-

jenickih snaga u Francusku (France) gde je pocinila i izvršila necu-

vene zlocine. Ali, vratimo se Karingtonovom papiru kojim je zadat prvi udarac subjektivitetu Jugoslavije. Rec je o otvorenoj prevari

pocinjenoj Karingtonovim papirom. Dalji pregovori pretvoreni su u

farsu. Usledilo je potom priznanje secesionistickih republika pod

snažnim pritiskom Nemacke i Vatikana, suprotno elementarnim

principima medunarodnog prva, praksi Ujedinjenih nacija, ali i

praksi vodece sile, Sjedinjenih Americkih Država, naime ...



prevodioci: Prevodioci još jednom mole da citate malo sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: U redu. Naime, na osnovu Smitsonove

deklaracije (Smithson’s Declaration) od 7. januara 1932. godine,

Sjedinjene države su se obavezale da nece priznti države koje

proizadu iz nasilnih promena. Taj princip prerastao je, najpre, u

regionalno pravilo americkih država, a potom u pravilo univerzalnog

medunarodnog prava. Amerika je i ovoga puta pogazila sopstveno

pravo. Još tokom jula 1991. godine, dakle pre nego što je rat

zapoceo, ministar spoljnih poslova Genšer (Hans-Dietrich Gen-

scher), založio se za momentalno priznanje Slovenije i Hrvatske.

Paralelnu akciju vodio je i Vatikan. Prema navodima ambasadora

Sjedinjenih država pri Svetoj stolici (Holy See) Tomasa Patrika

Meladija (Thomas Patrick Milady), Vatikan je još sredinom 1991.

godine preduzeo akciju bez presedana u istoriji i stavio se na celo

procesa priznanja secesionistiških republika. Vatikan je vršio perma-

nentan pritisak na zemlje Evrope da priznaju Hrvatsku i Sloveniju.

Avgusta 1991. godine papa Jovan Pavle II uputio je u Jugoslaviju

nadbiskupa Torana (Torano) koji je po povratku podneo izveštaj da

je Srbija nesporni agresor. Još jedna zamena teza, još jedna bestidna

laž i licemerje, a ovog puta od strane jednog duhovnika. Agresija na

sopstvenu zemlju, konstrukcija koja se može roditi samo u jednom

krajnje zlonamernom poduhvatu. Ali štampa je to prihvatila. Prema

navodima Meladija, postala je savršena koordinacija Vatikana i

Nemacke. Genšer je sredinom decembra 1991. godine bio u

Vatikanu, a po povratku, 19. decembra najavio da ce Nemacka priz-

nati Hrvatsku i Sloveniju bez obzira na stavove ostalih zemalja što je

i relizovano 23. decembra. A Vatikan je to ucinio 13. januara 1992. godine. Nemacka i Vatikan bile su rukovodene svojim istorijskim

geostrateškim interesima. Godinama su radili na razbijanju Jugoslav-

ije. To je nedvosmisleno izneo i Helmut Kol (Helmut Kohl) u ugled-

nom casopisu ‘Politik Internacional” (Politique Internationale)

1994/1995. godina, broj 66, naglasivši da istorija sadašnje Nemacke

i prethodne predstavlja nerazdvojnu celinu. Odlucujuci period

zapoceo je dolaskom na celo službe bezbednosti Nemacke (BND,

Bundesnachrichtendienst) Kinkela (Klaus Kinkel) koji je uspostavio

najtešnje veze sa ustaškom emigracijom. Kljucne figure u zemlji koje

su radile na razbijanju Jugoslavije, prema pisanju poznatog amer-

ickog analiticara Eriha Šmit - Birnbuama (Eric Schmidt-Birnbaum),

bile su Josip Malovic, Josip Boljkovac, Franjo Tudman, Stjepan

Mesic, sadašnji hrvatski predsednik. Mesic je svoju ulogu potvrdio i

na slovenackoj televiziji i izjavio: “Ideju o razbijanju, citiram:

“Jugoslavije želeo sam da prenesem onima koji su imali najjaci uticaj

na njenu sudbinu, Genšeru i papi. Sa Genšerom sam se sastao cak

tri puta. On mi je omogucio kontakt sa ‘Svetom stolicom’. Papa i

Genšer složili su se sa potpunim razbijanjem Jugoslavije”. Završen

citat. Usledilo je potom i priznanje ostalih clanova Evropske zajed-

nice januara 1992. godine, a Bosne i Hercegovine 6. aprila iste

godine, na dan Hitlerovog napada na Jugoslaviju 1941. godine, 6.

aprila. Federalne jedinice priznate su, kako stoji u svakom pojedi-

nacnom aktu o priznanju, u medunarodno priznatim granicama.

Tako piše. A nikada ni u jednom medunarodnom aktu nisu admin-

istrativne granice priznate kao medunarodne. Ne postoki cak ni

unutrašnji akt i nije postojao o ovim granicama. I ono šta je najbit-

nije u ovoj stvari, priznanje je jednostran politicki akt, a problem

utvrdivanja granica je složen višestepen pravni proces. Priznate su,

prema tome, fiktivne, a ne stvarne države. Priznate jedinke nisu

posedovale elementarne preduslove državnosti. U nauci postoji

jednodušan stav da je za priznavanje državnosti potreban legitimitet

državnog aparata, stabilnost politickih i pravnih struktura, monopol

sile unutar teritorije, puna kontrola nad upotrebom sile ...



prevodioci: Molimo vas da usporite zbog prevoda.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... i ono šta je najbitnije, država mora

ispoljiti snagu i spremnost da ispunjava medunarodne obaveze i

osigura unutrašnju bezbednost. Ništa od svega toga nije postojalo

u trenutku priznanja. Ono je izvršeno u eri krvavog gradanskog rata,

što ce ostati zabeleženo kao jedinstven slucaj u modernoj istoriji, ali

u krajnje negativnom smislu. U pravnickim krugovima širom sveta

priznanje pobunjenickih snaga izazvalo je zaprepašcenje i osudu. A

i u svim drugim krugovima. Šef civilnog sektora UNPROFOR-a

(United Nations Protection Force), Sedrik Tornberi (Cedric Thorn-

berry) u svojim memoarima navodi, da, citiram: “Kad je ambasador

Kutiljero (Jose Cutileiro) saopštio odluku o priznanju, general

Morion (Phillipe Morillon) i ja bili smo užasnuti”. Završen citat.

Tiražni francuski list “Figaro” (Figaro), nazvao je to vežbom iz

pravne hipokrizije. General Mekenzi (Lewis MacKenzie) u svojim

memoraima navodi: “Mada nismo bili diplomate, svi mi u uniformi

bili smo sigurni da ce borbe izbiti svuda oko nas, cim priznanje bude

objavljeno”. Specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija Sajrus Vens

(Cyrus Vance), izjavio je da je priznanje Slovenije, Hrvatske, Bosne i

Hercegovine od strane Evropske zajednice i SAD, citiram: “dovelo do

rata koji se vodi na prostorima Jugoslavije”. Septembra 1992. godine

je to izjavio. Priznanje fiktivnih država u gradanskom ratu predstavlja

indirektni oblik agresije protiv Socijalisticke Federativne Republike

Jugoslavije. Uz snažnu medijsku kampanju i obmanu svetske

javnosti, uz flagrantno kršenje medunarodnog prava i Povelje Ujed-

injenih nacija, secesionisticke republike primljene su u clanstvo Ujed-

injenih nacija. Preostalom delu Jugoslavije, u stvari maticnom delu

Jugoslavije, nametnute su maja 1992. godine sankcije i sprovedena

izolacija zemlje, a jula iste godine suspenzija iz clanstva Ujedinjenih

nacija i to samo zato što nismo prihvatili da potezom pera bude

izbrisana postojeca država u kojoj smo živeli. Kroz ovaj pravni haos i

moralni pad vodecih sila posthladnoratovskog perioda i Vatikana,

otvoren je put bezumlju i bezakonju od severnih granica, pa do

Kosova, do krajnjeg juga. Formiran je i ovaj ad hoc Tribunal sa jed-

nim jedinim ciljem da se pokriju nagomilane greške jedne politike

zapada i opravdaju zlocini, razaranje države i visoko-tehnološki var-

varizam koga su pocinile zemlje NATO tromesecnim bombardovan-

jem Jugoslavije, masovnim zlocinima protiv njenih gradana,

razaranjem srednjevekovne baštine srpskog naroda na Kosovu i tako

dalje. Instrumentalizacijom izuzetno složenih zbivanja na tlu

Jugoslavije, prebacivanjem odgovornosti na Srbiju kao agresora i

mene licno, pribeglo se jednoj veoma providnoj taktici, ciji je cilj bio

da se zatvori krug i onemoguci logicno razmišljanje na bazi empiri-

jske grade. Besmislene, reko bih cak vulgarne, teorije o “lošim

mocima” i “teškim državama”, ne mogu zaseniti istorijske cinjenice

i istorijsku odgovornost za tragediju jedne evropske države. Zajed-

nicki zlocinacki poduhvat je postojao, samo on nije išao iz Beograda,

niti je uopšte postojao u Beogradu. Obrnuto, postojao je kroz

udružene snage secesionista, Nemacke i Vatikana, a zatim i ostalih

zemalja Evropske zajednice i Sjedinjenih država. Prilikom prvog

pojavljivanja na ovom mestu, a onda i dalje, u više prilika, osporio

sam legalnost ovog takozvanog “Suda”. Tokom postupka pružili ste

mi obilje argumenata u prilog mog stava. Ja necu da se zadržavam

na nedostatku pravnog osnova za osnivanje ovog Suda. Podsetio bih

vas samo da izvor sudske vlasti može biti samo medunarodni

ugovor, a ne rezolucija kako je to konstatovao i sam generalni sekre-

tar Ujedinjenih nacija u svom izveštaju Savetu bezbednosti (UN

Security Council) od 3. maja 1993. godine, ali dugujete odgovor

svetskoj javnosti otkuda Savetu bezbednosti pravo da suspenduje od

izvršenja legislativne ugovore. Imam u vidu Ženevske konvencije

(Geneva Conventions) iz 1949. godine sa dodatnim protokolima i

Konvenciji o sprecavanju i kažnjavanju genocida (Convention on the

Prevention and Punishment of the Crime of Genocide) iz 1948.

godine koje nadležnost za sudenja o ratnim zlocinima poveravaju

nacionalnim sudovima. Medunarodni sud može imati autoritet

samo ako je akt o njegovom osnivanju donet lege artis i samo ako je

opšte prirode. Ovom takozvanom “Tribunalu” nedostaju oba ele-

menta. Akt o osnivanju ovog Tribunala je individualne prirode, dakle

politicki akt. Elementarni pravni princip je jednakost pred zakonom, pa se postavlja pitanje, a zašto nisu formirani sudovi za sve ratove

koji se širom sveta vode i koji su se vodili, makar u ovoj poslednjoj

deceniji XX veka, mada nema principijelnih razloga da se tako nešto,

kada bi bilo legalno, primeni na sve. Drugim recima, ovaj Tribunal

predstavlja najteži oblik diskriminacije protiv jedne zemlje i teško

gaženje konvencija o zabrani svih oblika diskriminacije. Ja sam ovde,

još na samom pocetku, tražio da ova ustanova iskoristi svoje

ovlašcenje iz clana 96 Povelje Ujedinjenih nacija, da zatraži

odobrenje Generalne skupštine (UN General Assembly) i obrati se

Medunarodnom sudu pravde (ICJ, International Court of Justice),

legalnom i najvišoj sudskoj instanci iz institucionalnog sistema Ujed-

injenih nacija, ovlašcenoj da tumaci Povelju, sa zahtevom da da

savetodavno mišljenje o tome da li su rezolucije Saveta bezbednosti

kojima je osnovan ovaj takozvani Sud u skladu sa Poveljom Ujedin-

jenih nacija ili ne. To što je ovaj Sud dao sebi za pravo da sam

odlucuje o tome da li je uspostavljen na pravno valjan nacin ili ne i

što je, kako se i moglo ocekivati, zakljucio da je legalan, ne znaci ni

da je taj zakljucak tacan ni da je on imao pravo da donosi takav

zakljucak. Naime, ovaj takozvani “Sud” kao uostalom ni jedan drugi

sud, nije ovlašcen da sudi o vlastitoj legalnosti. Stoga je njegova

odluka o ovom pitanju pravno bezvredna. Sudovi su, naime,

ovlašceni da odlucuju o vlastitoj nadležnosti ...



prevodioci: Molimo vas da citate sporije.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... o tome da li su kompetentni, o tome da

li su kompetentni da odlucuju o odredenom pitanju ili ne. A pitanje

nadležnosti jednog suda i pitanje njegove legalnosti su dva potpuno

odvojena pitanja. Pitanje legalnosti je starije u odnosu na pitanje

nadležnosti, jer ako sud nije legalan, onda je pitanje njegove

nadležnosti bespredmetno. Za razliku od pitanja vlastite nedležnosti,

ni jedan sud, niti bilo koji organ nije ovlašcen da sudi o svojoj legal-

nosti, jer je u pravu tradicionalno nedopušteno da se bude sudija u

vlastitoj stvari, nemo judex in sua causa. Ali s druge strane, ovaj nele-

galni Sud nema pravo da lica koja se nalaze pred njim liši prava na odgovor da li se nalaze pred legalnim ili nelegalnim organom,

posebno ako postoji pravno valjan put na koji sam ukazao da se to

pitanje reši, jer odbijanje pribegavanja tom pitanju se prema zain-

teresovanom licu vrši takozvano uskracivanje pravde (deni de jus-

tice). Ali bojim se da su upravo nadležni u ovoj ustanovi svesni da

bi mišljenje Medunarodnog suda pravde bilo u skladu sa mišljenjem

koje je njegov raniji predsednik, predsednik Medunarodnog suda

pravde, Muhamed Bedžaui (Mohamed Bedjaoui), izneo u knjizi

“Novi svetski poredak i kontrola zakonitosti akata Saveta bezbed-

nosti” (The New World Order and Control of the Legality of the Acts

of the Security Council) u kojoj medu aktima koje navodi kao sporne

i obe rezolucije koje se odnose na ovaj Tribunal. Dakle nije ovaj Tri-

bunal ni medunarodni, a još manje nezavisan organ, kako želite da

ga prikažete. U javnost je izbacena jedna ideološka fikcija “medu-

narodna zajednica” koja navodno stoji iza ovog Tribunala, što, nar-

avno, predstavlja tešku obmanu. Ideja o osnivanju Tribunala potekla

je od Kinkela, nakon što je nasledio Genšera, glavnog ratnog

zlocinca u odnosu na razbijanje Jugoslavije. Ideju je preuzela

Madlen Olbrajt (Madeleine Albright), a troškove preliminarnih

akcija kao i naknadnih snosila je Fondacija Soroš (Soros Foundation).

Soroš (George Soros) je osnovao i “Koaliciju za medunarodnu

pravdu” (Coalition for International Justice) kao nevladinu organi-

zaciju u cilju pružanja pomoci Tribunalu. “Pomoc”, molim vas,

stavite pod znake navoda, kažem onima što vode transkript. Clanice

ovih i još nekih drugih takozvanih nevladinih organizacija od kojih

se neke nalaze danas u ovom Tribunalu kao službenice, angažovane

su još 1992. godine u Bosni i Hercegovini na prikupljanju navodnih

dokaza o zlocinima Srba. Olbrajtova je to prezentirala americkom

Kogresu (US House of Representatives), angažovala razne lobije i

medije u cilju fabrikovanja jedne predstave koja ce impresionirati

javnost. U americkom Kongresu nazvali je “majkom Tribunala”. A o

verodostojnosti dokaza koje su dale nevladine organizacije može da

posluži i skandal koji je izbio u vezi lažnih materjala koji su prezenti-

rale predstavnice tih organizacija i na osnovu kojih se temelji tužba

protiv mene za navodne zlocine na Kosovu. Novinar “Njujork tajms” (New York Times) koji je napisao clanak na osnovu lažnih podataka

bio je primoran da podnese ostavku iz profesionalnih i moralnih

razloga. Imam cak ovde i taj New York Times, ali nemam vremena

da vam ga predajem. Pisac Statuta (Statute) ovog vašeg Trbunala,

Micel Šarf (Michael Scharf) dao je veoma preciznu ocenu Tribunala.

U intervju u “Vašington Postu” (Washinton Post) od 3. oktobra

1999. godine naglasio je, citiram: “Tribunal je koristan politicki kanal

kanal koji služi da se diplomatski izoluju prestupnicki lideri i ucvrsti

politicka voja u svetu, da se primene sankcije i upotrebi sila”.

Drugim recima, Tribunal je instrument rata, a ne pravde. To je potvr-

dio u uglednom kanadskom listu “Gloub end meil” (Globe and

Mail) 21. aprila 1999. godine, Markus Mekgi (Marcus McGee),

naglasivši da je Tribunal, citiram “deo ratne strategije NATO”. U

pitanju je, prema tome, neka samo njima znana privatna pravda od

strane jedne ratne koalicije i vracanje pravosuda u rani srednji vek.

Eminentni pravnici sveta nazivaju ovaj Tribunal propagandnim oruž-

jem NATO, prema tome o nekoj nezavisnosti nema ni govora. Treba

dodati i to da od 1996. godine postoji stalna veza izmedu gener-

alnog sekretara NATO i vašeg glavnog tužioca, a 9. maja 1996.

godine potpisan je memorandum izmedu glavnog tužioca i

vrhovnog komandanta NATO za Evropu o modalitetima saradnje.

Prema tome, NATO, a ne Ujedinjene nacije preuzele su ulogu žan-

darma Tribunala. Otuda ovaj Tribunal ne može se uopšte smatrati

medunarodnom ustanovom, negu ustanovom NATO. I još jedan

prilog u korist ove konstatacije: vaš sopstveni clan 32 Statuta pred-

vida da se izdaci za Tribunal pokrivaju iz redovnog budžeta Ujedin-

jenih nacija. Medutim, u praksi novac stiže iz vrlo mracnih izvora,

kao što je, na primer, Sorošova fondacija i razne fondacije iz raznih

islamskih zemalja. Ponajviše novca stiže iz samog NATO. Po recima

portparola NATO Šeja (Jamie Shea), citiram: “NATO je najveci finan-

sijer Tribunala”. To je izjavio 17. maja 1999. godine u Briselu (Brus-

sels). A nije na odmet podsetiti da Soroš finansira i takozvanu

Oslobodilacku vojsku Kosova (UCK, Ushtria Clirimtare e Kosoves), u

stvari teroristicku organizaciju UCK i glavni njihov propagandni list

“Koha ditore”. Prilikom potpisivanja, 12. septembra 1990. godine u Moskvi (Moscow), zajedno sa ministrima spoljnih poslova

Demokratske Republike Nemacka (Democratic Republic of Ger-

many) u to vreme, Francuske, Velike Britanije (Great Britain), SSSR-a,

Sjedinjenih država ugovora o konacnom uredenju Nemacke, Genšer

je, izmedu ostalog, izjavio: “Ne želim ništa drugo do da u slobodi,

demokratiji i miru živimo sa svim ostalim narodima. Državno jedin-

stvo predstavlja za nas vecu odgovornost ...



prevodioci: Molimo vas da citate sporije.


OPTUŽENI MILOŠEVIC: U redu, citacu sporije. “Državno jedinstvo

predstavlja za nas vecu odgovornost ali ne i težnju ka vecoj moci”. A

kancelar Kol 3. oktobra, na dan ujedinjenja Nemacke, uputio je svim

vladama sveta poruku, medu tim vladama i jugoslovenskoj Vladi, u

kojoj, izmedu ostalog, stoji: “Sa nemackog tla ce se ubuduce širiti

samo mir. Mi smo svesni da su nepovredivost granica, poštovanje

teritorijalnog integriteta i suverenost svih država u Evropi osnovni

uslov za mir. Pri tom smo u moralnim i pravnim obavezama koje

proizilaze iz nemacke istorije”. Krupne reci i velika obecanja upuceni

ostatku covecanstva i posebno Evropi, u momentu kad je nemacka

nacija konacno dobila dozvolu da skine sa sebe strašni teret podel-

jenosti nametnut upravo kao rezultat najmracnijeg razdoblja

nemacke istorije. Krupne reci i obecanja, ali istovremeno, prazne reci

i prazna obecanja. Jer kako izgleda shvatanje nemackog državnog

vrha moralnih i pravnih obaveza koje proizilaze iz nemacke istorije

na koje se pozivaju i njihov odnos prema nepovredivosti granica i

poštovanju teritorijalnog integriteta i suverenost svih država u

Evropi, kako sami kažu kao osnovnim uslovima za mir, moglo se

gotovo u isto vreme veoma dobro videti na prostoru Jugoslavije. Na

prostoru, dakle, one države koju je nemacka istorija u samo

dotadašnjem toku XX veka koštala života tri miliona gradana.

1.247.000 srpskih žrtava u Prvom svetskom ratu i 1.700.000

jugoslovenskih žrtava u Drugom svetskom ratu. Jer upravo u tom

oktobru 1990. godine, u mesecu nemackog ujedinjenja bezbed-

nosne službe Jugoslovenske narodne armije otkrile su i cak uspele da tajno snime aktivnost ilegalnog uvoza oružja iz Hrvatske koje je

imalo za cilj ostvarenje oružane secesije Hrvatske. Dakle upravo

razbijanje teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Taj uvoz je išao preko

Madarske, ali je najveci deo oružja poticao iz sada vec ujedinjene

Nemacke, što je cistom ironijom ucinilo citirani zahtev kancelara

Kola “sa nemackog tla ce se ubuduce širiti samo mir”. Naoružavanje

secesionista nije bio jedini, ne ni prvi oblik mešanja Nemacke u

unutrašnje odnose u Jugoslaviji i doprinos produbljenju, ako ne i

nastanku jugoslovenske krize. Celokupna aktivnost Slovenije i

Hrvatske na nasilnom sticanju samostalnosti bile su ne samo

podržane i potpomognute od Nemacke, vec u znacajnoj meri pod-

staknute od najviših državnih funkcionera. Naime, u okviru napora

da se zaustavi sukob na prostorima Hrvatske, kao i da se zaustave

napadi na JNA, Predsedništvo Jugoslavije i lideri jugoslovenskih

republika okupili su se u Beogradu na sastanku 20. i 21. avgusta

1991. godine i tada doneli više odluka koje su išle u pravcu stabili-

zovanja situacije. Donet je i minimalni program politicke i privredne

saradnje, formirana je komisija za izradu sporazuma o buducem

obliku višenacionalne države, a postignuta je i saglasnost o susretu

rukovodilaca JNA i Republike Hrvatske. A 20. avgusta je održano

vanredno ministarsko zasedanje evropske politicke saradnje na

kome su ministri inostranih poslova država clanica Evropske zajed-

nice zakljucili da pozdravljaju spremnost svih strana da preduzmu

pregovore o buducnosi Jugoslavije i traže od svih strana da vode ove

pregovore u dobrom medunarodnom poverenju, medusobno. Tog

istog dana Genšer je održao konsultativni satanak s ministrima inos-

tranih poslova Slovenije i Hrvatske. A 24. avgusta 1991. godine poz-

vao Borisa Frleca, jugoslovenskog ambasadora u Bonu (Bonn), inace

Slovenca, što je bila garancija da ce poruka upucena jugoslovenskim

vlastima biti prosledena i u Ljubljanu i Zagreb i saopštio mu: “Ako

se prolivanje krvi nastavi i ako se politika nasilja uz podršku

Jugoslovenske narodne armije ne prekine odmah, savezna Vlada ce

morati ozbiljno da razmotri priznane Slovenije i Hrvatske u posto-

jecim granicama. Ona ce odgovarajuce preispitivanje obaviti i

unutar Evropske zajednice”. Postavlja se pitanje da li su bolji i veci podsticaj i ohrabrenje bili potrebni onima koji su vec proglasili sece-

siju i koji su vec upotebili oružje da je ostvare, da li su veci podsti-

caji bili potrebni da se prekine primirje, od te poruke da ce upravo

nastavak krvoprolica proizvesti priznanje tih država. To se, na žalost

i dogodilo. Poruka je proizvela željeni efekat, jer su hrvatske paravo-

jne snage odustale od vec dogovorenog primirja i zapocele, eskar-

ile sukob. Konacno, na spremnost Nemacke na podršku Sloveniji i

Hrvatskoj u toj protivpravnoj secesiji i kroz priznanje tih republika,

pa makar i po cenu ozbiljnog sukobljavanja sa partnerima Evropske

zajednice i SAD i sa Ujedinjenim nacijama, govori i lord Oven (David

Owen). Njegovu knjigu ste ovde uveli, podsecam vas, on kaže:

“Genšerovo pismo Perezu de Kueljaru (Perez de Cuellar) napisano

na nemackom, pozivalo se na javne izjave koje su pojacavale

napetost u Jugoslaviji i na Parisku povelju. Ali kao što ga je Perez de

Kueljar podsetio u svom odgovoru, Genšer je zaboravio da pomene

deklaraciju Evropske zajednice objavljene u Rimu (Rome) 8. novem-

bar 1991. godine koja je govorila da se izgledi za priznavanje neza-

visnosti onih republika koje to žele mogu razmatrati samo u okviru

sveukupnog rešenja”. Završavam citat iz Ovenove knjige. Dakle kako

podseca Oven, pored deklaracije Evropske zajednice od 26. marta

1991. godine koja je podržala jedinstvo Jugoslavije, Evropska zajed-

nica usvojila je i deklaraciju 8. novembra koja je zahtevala potizanje

sveukupnog rešenja.



prevodioci: Ovako komplikovani citati moraju da se citaju bitno

sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: Dobro. Ipak, nemacki stav konacno pre-

ovladuje. A kada je jednom otvorena “Pandorina kutija”, kada je jed-

nom priznata protivpravna secesija po cenu ljudskih žrtava, krvavi

proces je teško bilo zaustaviti, jer stvari se nisu zaustavile na

Hrvatskoj i Sloveniji, opet bez obzira na posledice. Otišlo se korak

dalje.

Na kraju prvog pasusa, na strani 384 svoje knjige, lord Oven kaže,

zamolili su me da citate citam sporije, pa cu ga procitati sporije:
“Greška Evropske zajednice oko priznavanja Hrvatske mogla je da se

prevlada da situacija nije bila iskomplikovana priznanjem Bosne i

Hercegovine, bez obzira na posledice. Sjedinjene države koje su se

decembra 1991. godine protivile priznanju Hrvatske, postale su

veoma aktivan zagovornik priznanja Bosne i Hercegovine u prolece

1992. godine. Medutim nije trebalo smatrati neizbežnim, niti je bilo

logicno nastaviti odlucno i priznati Bosnu i Hercegovinu, unutrašnju

jugoslovensku republiku koja se sastojala od tri velika konstitutivna

naroda sa vema razlicitim stavovima o nezavisnosti”. Išlo se, dakle, iz

greške u grešku. Iz drskosti u drskost, a cena su ljudski životi. A kada

su cena ljudski životi, onda i te greške i te drskosti prerastaju u

zlocin. U ovom slucaju, to je zlocin protiv mira. Upravo ona vrsta

zlocina za koju ova nelegalna ustanova, verovatno, ne slucajno, nije

nadležna. A da je Nemacka kljucni krivac za eskalaciju jugoslovenske

krize istakao je americki državni sekretar Voren Kristofer (Warren

Cristopher) u intervjuu “Ju-Es-tudej” (US Today) koji je preneo i “Di

velt” (Die Welt) 18. juna 1993. godine. Kristofer je rekao: “Prilikom

celokupnog procesa priznavanja, a, pre svega, prilkom preuranjenog

priznavanja nacinjene su teške greške, a za to posebno odgovornost

snose Nemci. Mnogi ozbiljni strucnjaci mišljenja su da problemi sa

koima smo danas suošeni proisticu iz priznavanja Hrvatske, a kasnije

Bosne”. Kristoferov francuski kolega, Rolan Dima (Roland Dumas),

u izjavi koju je preneo “Zi dojce cajtung” (Zie Deutche Zajtung) 21.

juna 1993. godine, kritikujuci Evropsku zajednicu zbod priznanja

Slovenije i Hrvatske, citiram “na ishitren i prenagljen nacin” cime je

trasiran put ka raspadu Jugoslavije, istakao je, citiram: “Odgovornost

Nemacke i Vatikana za rasplamsavanje krize ocigledno je enormna”.

I još jedan neposredni ucesnik ovih dogadaja, tadašnji holandski

premijer Rud Lubers (Ruud Lubbers), govorio je 1997. godine o

tome kako je nemacki kancelar Kol pritiscima promenio stav

Evropske zajednice da ne bi trebalo priznati nezavisnost Hrvatske da

bi se izbeglo dalje rasplamsavanje gradanskog rata, rekavši, citiram:

“Ministar spoljnih poslova Van den Bruk (Hans Van den Broek) i ja

mogli smo da se prevrnemo na glavu. Ostali Evropljani su mogli

samo da se osvrcu u cudu. Nemci su se solo bacili na posao. To je bilo katastrofalno” To je “Volkstrand” citirano prema DPA 21.

decembra 1997. godine. Kad se sva opisana podrška Nemacke

hrvatskim i slovenackim, ali i drugim secesionistima u nastojanjima

da ostvare svoj plan ima u vidu, onda ne cude one izjave Stjepana

Mesica iz kontakt emisije o ulozi Genšera i pape Jovana Pavla II. Ali

ako je nemacka nasrtljiva podrška rasturanju Jugoslavije i priznanju

secesije njenih republika nešto što je evidentno i široko poznato, za

mnoge ostaje pitanje šta su motivi takvog postupanja i takve tvr-

doglave upornosti najviših rukovodilaca tek ujedinjene nemacke

nacije. Na ovo pitanje daje odgovor jedan od vodecih svetskih

strucnjka za geo-politiku, blizak De Golov (Charles de Gaulle) sarad-

nik, general Pjer Mari Galoa (Pierre-Marie Gallois) koji je za “Di cajt”

(Die Zeit) 23. jula 1993. godine rekao sledece: “ Rasparcavanje ove

zemlje i tesno vezivanje Hrvata i Slovenaca za nemacku industriju

dovelo je do emancipacije onih naroda koji su nekada bili povezani

sa imperijom u srcu Evrope, a potom i sa Trecim rajhom (Third

Reich). Sa druge strane to znaci kažnjavanje Srba koji su se uporno,

u oba svetska rata držali uz saveznike. A s trece strane, to je dovelo

do nestanka poslednjih ostataka onih ugovora kojim je Nemacka

dva puta kažnjena za svoje poraze”. I mada bi mnogi sa sumnjom i

neodobravanjem gledali na ova tumacenja starog francuskog gen-

erala i istaknutog antifašiste, verujuci da su istorijske ambicije

Nemacke samo daleka prošlost i da su nove istorijske okolnosti i

procišcenje kroz koje je prošla nemacka nacija dovoljan garant da se

poveruje u miroljubivo uveravanje nemackih politicara koja su data

za vreme tih dogadaja povodom ujedinjenja Nemacke, dovoljno je

samo podsetiti na clanak Klausa Kinkela naslovljen “Nemacka

spoljna politika u svetlu novog poretka” (German Foreign Policy in

the World in the Light of the New World Order) objavljen u “Frank-

furter algemajne cajtung” (Frankfurter Allgemeine Zeitung) od 19.

marta 1993. godine. U tom clanku je zadatak nemacke spoljne poli-

tike izražan sledecim recima: “Prema spolja treba nešto ostvariti u

cemu smo ranije, dva puta, pretrpeli neuspeh”. Svakom je jasno,

valjda nema nikoga na svetu kome nije jeasno, gde je to Nemacka

ranije, dva puta, prtrpela neuspeh prema spolja. Dakle prema samom ministru inostranih poslova Nemacke, spoljnopoliticki

zadatak ove zemlje je da prema svom potencijalu ostvari što nije

uspela u dva svetska rata, a ostaje samo pitanje da li ce se to rešiti

starim ili novim sredstvima. A i sam Kol, na dan priznavanja secesije

Hrvatske, rekao je u emisiji: “Postoji narocito intenzivni odnos

izmedu Nemaca i Hrvata koji ima mnogo veze sa istorijom”. Ova

istorijska vertikala na koju je ukazao Kol, kao istorijska vertikala u

nemackoj spoljnoj politici i postupke na koje je ukazao Kinkel, kon-

acno slicna vertikala u postupcima i politici njihovog hrvatskog tra-

banta na ponekad frapantan nacin oslikava u gotovo identicnim

postupcima i recima aktera iz vremena dva svetska rata i rata protiv

Jugoslavije iz devedesetih godina XX veka. Dakle iz tri rata u kojima

su konstanta nemacke politike na Balkanu bili antijugoslovenski pri-

tisci. Najpre krvava nastojanja da ne dode do nastanka

jugoslovenske države, a zatim, još krvavija, da se ta država razbije i

zbriše sa lica zemlje. Kljucna nit koja se provlaci kroz ukupnu retoriku

i politiku germanskog bloka Austrije (Austria) odnosno Austro-

Ugarske (Austro-Hungary) i Nemacke na Balkanu, je teza o opas-

nosti od stvaranja nekakve Velike Srbije. Ta opasnost, ta kljucna teza,

zauzela je centralno mesto i u ovoj lažnoj tužbi protiv mene - Velika

Srbija. Ta teza, taj mit, tvorevina je austrougarske propagande još iz

druge polovine XIX veka. Ona je sastavni deo nastojanja trule

monarhije da zadrži okupirane južnoslovenske teritorije. O ovom

strahu da južnoslovenski narodi pod austrougarskom okupatorskim

jarmom na talasu širokog evropskog procesa nacionalne emanci-

pacije i oslobodenja od okupatorske stege niza evropskih nacija kao

i ujedinjenja razjedinjenih teritorija u jednu državu, kakav je slucaj

bio i sa samom Nemackom, strah da se ne ostvare iako je rec bila o

prirodnom i istorijskom legitimitetu u pogledu ujedinjenja Južnih

Slovena, još jedan Nemac, ambasador Ralf Hartman (Ralf Hartman)

u svojoj knjizi “Casni mešetari” (The Honourable Mediators) na

strani 31 govori na sledeci našin. Ovo ilustruje koliko je dubina tog

straha i koliko seže u prošlost. Citiram ga: “Vec 1876. godine kada

je srpski knez Miloš podržao ustanak hrišcanskog stanovništva u

Hercegovini i Bosni protiv turske vladavine i objavi Carigradu rat, izmedu ruskog državnog kancelara, kneza Gorcakova (Alexander

Mikhailovich Gorchakov), nemackog kancelara Bizmarka (Otto von

Bismarck) i austrougarskog predsednika Vlade Andrašija (Gyula

Andrassy) beše na habzburški pritisak, u takozvanom Berlinskom

memorandumu (Berlin Memorandum) usaglašeno da u slucaju

pobede Srba” citira on: “Sile nece tolerisati nastanak velike slovenske

države” Ono što je za sve, za Nemce i Ruse, Engleze i Francuze,

Špance i Italijane u XIX veku predstavljalo samo po sebi razumljivo

prirodno pravo, život u jedinstvenoj državi, trebalo je da Južnim

Slovenima, odnosno Srbima, za svagda ostane uskraceno. Njihovo

stremljenje ka državnom ujedinjenju bilo je proglašeno jeretickim i

ucinjeno pretecom sablasti. Ime te sablasti bilo je ‘Velika Srbija’, i

tako je, mada je uz sve težnje, srpska kraljevina bila mala i slaba u

poredenju sa velikim evropskim silama, pa cak i broj Srba nikad nije

premašio 10 miliona, decenijama ostalo u Becu (Vienna), Berlinu

(Berlin) i drugde i do danas se nije umirilo. Ime te sablasti bilo je

‘Velika Srbija’ i tako je i do danas ostalo u Becu, a i do danas se nije

umirilo.” Ova tužba je najbolji dokaz koliko je ovo tacno, jer ovde se

govori o sablastima. Ono šta je posebno upadljivo je cinjenica da je

još u austrougarskoj propagandi oslobodenje od viševekovnog rop-

stva pod otomanskom i habzburškom vlašcu ...



prevodioci: Molimo da citate sporije.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... i ujedinjenje Južnih Slovena, a ne samo

Srba, tretirano i nazivano težnjom ka stvaranju Velike Srbije,

odnosno proširene srpske države. A ta formulacija implicira posto-

janje nekakvih osvajackih, ekspanzionistickih težnji kod Srba, za raz-

liku od formulacije o stvaranju države Južnih Slovena, dakle ne samo

Srba, vec svih Južnih Slovena, koja ukazuje na cinjenicu da se deo

južnoslovenskih naroda nalazi pod okupacijom stranih sila i koja

vodi ka sagledavanju korena jugoslovenske ideje. A koreni

jugoslovenske ideje su nastali u hrvatskom narodu. Pa uprkos tome,

kad su je Srbi prihvatili da bi pomogli svojoj porobljenoj braci pod

Austro-Ugarskom, ona je ostala kao velika srpska ideja i stavljan je uvek znak jednakosti izmedu dva pojma koja apsolutno nisu ista:

izmedu Jugoslavije, zajednicke države jugoslovenskih naroda i

nekakve Velike Srbije kao produkta i sredstva antijugoslovenske i

antisrpske propagande. Dakle i onda i sada je necija težnja za dom-

inacijom i kontrolom nad prostorima nastanjenim južnoslovenskim

narodima i za držanjem u ropstvu tih naroda, moralo da bude

prikrivena propagandnom dimnom zavesom o tome da je Srbija ta

koja ima upravo takve nemere da pokušava da se širi prema pros-

torima koji pripadaju drugome, što je gola laž. Evo još jednog citata

koji govori, koji je nemacki ambasador, to stoji u arhivama njihovim

opisao, prenoseci svojoj Vladi sadržaj razgovora sa grofom

Bertoldom (Berthold), austrijskim ministrom spoljnih poslova. Min-

istar je rekao, citirano prema arhivama ministarstva, da smatra svo-

jom obavezom da nemacku Vladu ne ostavi neupucenu u ozbiljnost

položaja za monarhiju. “Južnoslovensko pitanje, a to znaci

neometano posedovanje provincija nastanjenih Južnim Slovenima,

životno je pitanje za monarhiju kao i za Trojni savez. Južnoslovenske

provincije monarhije ne mogu se zadržati naspram jedne Srbije, pre-

mocne na Balkanu. Monarhija može, shodno tome, biti prisiljena na

zahvat ukoliko Srbija potuce Bugarsku (Bulgaria) i osvoji teritorije

koje premašuju podrucje stare Srbije. Na moje pitanje šta misli i kad

bi se zbio taj zahvat, ministar je primetio da se može pronaci zgo-

dan psihološki momenat” I povod se ukazao brzo, atentat, poznati

sarajevski atentat kada je Gavrilo Princip, pripadnik organizacije

Mlada Bosna, izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika

Franca Ferdinanda (Franz Ferdinand). Uopšte se ne govori o tome

da je u zaveri i atentatu ucestvovalo 20 mladica, pripadnika i srpske

i hrvatske i muslimanske nacionalnosti. To je bila ta Mlada Bosna.

Iako bilo kakva umešanost Kraljevine Srbije u taj atentat nikad nije

ustanovljena, optužbe su odmah pale na Srbiju i na srpski narod, a u

Austro-Ugarskoj i Nemackoj zavladala je prava antisrpska histerija. U

vec navedenoj knjizi ambasador Hartman kaže: “U Austro-Ugarskoj i

Nemackoj pocela je žestoka antisrpska kampanja koja je zasenila sve

do tada, a nemackom ambasadoru u Londonu (London), vojvodi

Karlu Maksu Lihnovskom (Karl Max von Lichnovsky) dala povoda da opomene nemackog državnog sekretara u Ministarstvu inostranih

poslova, Gotliba fon Jagova (Gottlieb von Jagow) da celokupna srp-

ska nacija kao narod zla i ubica treba da se žigoše” Ocigledno vam

ugrožava autorstvo sa ovom optužbom i njenim prilazom. I to vec

toliko decenija. Dakle, u stvari, smisao i znacenje toga zla nad zlima,

Velika Srbija, niko nije hteo ni da razmatra ni da se upušta. Tako je

bahato i olako uzeto da se ovde upotrebljava. Niko, ni u smisao, ni u

znacenje ni u poreklo, ni u nastanak, jer da jeste, onda bi cela ova

propaganda pukla kao mehur od sapunice. Poznato je da je 23. jula

1914. godine, Vladi Srbije urucen ultimatum Austro-Ugarske, nakon

lažnih optužbi o ucešcu srpske države u atentatu i Srbiji postavljen

niz zahteva koje ni jedna suverena država u svetu ne bi prihvatila.

Zapanjen pred tekstom ovog ultimatuma cije se neispunjenje oceki-

valo i cija je jedino uloga zapravo bila da se izazove rat, isto kao u

Rambujeu (Rambouillet), ali zapanjen tada, britanski ministar inos-

tranih poslova ser Edvard Grej (Edward Grey) je taj tekst okarakter-

isao, kao, citiram Greja: “Najviše zapanjujuci dokument koji je

iznedrila diplomatija”. Najviše zapanjujuci dokument koji je iznedrila

diplomatija. Grej verovatno nije ni slutio da ce u istom tom veku srp-

ski narod i srpska država biti izloženi još nizu slicnih, pa možda i

drskijih i zapanjujucijih ultimatuma i da ce sa Nemackom, Austrijom

i nekim drugim zapadnim zemljama, cak i nekim srpskim

saveznicima iz tog vremena, poput Francuske i nešto kasnije SAD i

njegova država, Velika Britanija, nad tim novim ultimatumima

podeliti autorstvo. Jednako kao što ce podeliti autorstvo i ucešce u

realizaciji ubilackih pohoda prema srpskom narodu sa kraja XX veka,

ostvarivanih putem beskrupuloznih laži što ce vrlo jasno ovde pred

javnošcu biti dokazano, nemilosrdnih ekonomskih sankcija i kon-

acno bestijalnih vojnih udara na svoje nekadašnje srpske saveznike,

ciji se krunski greh sastojao u tome što su pokušali da zaštite svoju

državu i svoj narod i sacuvaju ono što se teško steklo uz pomoc

saveznika u dva svetska rata. Teško je zamisliti kakav bi stid ser

Edvard Grej osetio kad bi znao kakvu veliku ulogu igra njegova

država u zapecacivanju decenijskog zlocina vršenog putem svih tih

dogadaja prema srpskom narodu na kraju XX veka koja se odvija
upravo ovde, pred ovom institucijom, formiranom flagrantnim

kršanjem medunarodnog prava i elementarnog ljudskog morala. Jer

možda rezolucija kojom je osnovan ovaj nelegalni Sud spada u ono

šta je ser Edvard Grej definisao “najviše zapanjujuci dokument koji

je iznedrila diplomatija”. Poznato je kako je stvorena Kraljevina Srba,

Hrvata i Slovenaca koja se kasnije, kasnije dobila ime Jugoslavija, kao

zajednicka država južnoslovenskih naroda cije je stvaranje germanski

blok tako žarko želeo da spreci. I kao deo neuspeha iz Prvog svet-

skog rata, a kasnije iz Drugog, ona je trebalo da nestane sa lica

zemlje. A stari mit o Velikoj Srbiji je ostao kao jedno od dokazanih

sredstava za zamagljivanje stvarnosti i skrivanje vlastitih zlodela iza

tudeg izmišljenog greha. I upravo je u ovoj ovde ustanovi ta laž o

Velikoj Srbiji našla svoje prirodno utemeljenje i izrasla u cudovišnu

tvorevinu neslucenih razmera. A da ironija i apsurd bude veci, a i da

laž i nepravda prema srpskom narodu budu strašniji i podmukliji za

razliku od svojih balkanskih suseda, jedino srpski narod na ovim

prostorima nije, mada je za to imao povoljne prilike i mnogo

povoljnije od drugih, pokušavao da stvori svoju proširenu državu,

jer poznato je da je 1915. godine, da su saveznici Srbije u takoz-

vanom Londonskom ugovoru (London Agreement), ponudili Srbiji

da nakon pobede u ratu svoje teritorije proširi na Bosnu i Hercegov-

inu, deo Dalmacije, deo Slavonije i tako dalje. O svemu tome pos-

toje dokumenti. Srbija to nije ucinila, Srbija je prihvatila i prigrlila i

Srbe i Hrvate i Slovence iz nekadašnjih prostora Austro-Ugarske i

tako je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslav-

ija, a to opredeljenje Kraljevine Srbije za pravljanje zajednicke

jugoslovenske države, a ne srpske države, pružilo je tako zaštitu

slovenackoj i hrvatskoj braci od teritorijalnog rasparcavanja, a i od

delova poražene države pretvorilo ih je u delove pobednickog tab-

ora. Ali, uprkos tome, upravo je srpskom narodu, u tim poslednjim

trzajima raspadajuce Habzburške monarhije do današnjih dana

ostao utisnut žig velikosrpstva i taj istorijski falsifikat se stalno nastoji

da održi. A za razumevanje cele stvari korisno je pogledati i s druge

strane fronta Prvog svetskog rata. Naime, 1915. godine nemacki teo-

reticar Fridrih Nauman (Friedrich Naumann) objavio je svoju knigu “Srednja Evropa” (Mitell Europa) u kojoj je izneo projekat

preuredenja Evrope. Tada je, naravno, se ocekivalo da ce Nemci da

pobede u ratu. Preuredenje Evrope koje bi podrazumevalo stvaranje

Velike Nemacke koja bi obuhvatala citav srednjeevropski prostor i

koja bi bila okružena slabim i malim državama koje Nauman naziva

u toj knjizi trabantskim državama. Koje bi bile u ...



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, treba da napravimo

pauzu u 10.30.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: Gospodine Robinson, razumem da je 10.30.

Vi ste svesni, nadam se, cinjenice da meni cesto prevodioci govore

da govorim sporije tako da mislim da bi bilo umesno da preispitate

mogucnost da mi produžite vreme, osim današnjeg dana da mi date

neko vreme i sutra. Ocigledno, ocigledno ...



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, sobzirom da imate

pisanu prezentaciju, možda biste mogli da razmislite i da dostavite

primerak prevodiocima. Pauza od pola sata.


OPTUŽENI MILOŠEVIC: Ja nemam, gospodine Robinson, pismeno,

imam svoje beleške. A ne mogu da im dam te moje beleške, moj

rukopis ne bi mogli da procitaju. Ono šta je otkucano i ono šta je u

pripremama pravljeno je potpuno neupotrebljivo za njih. Zato sam

od vas zahtevao da razmislite ...



SUDIJA ROBINSON: U redu, gospodine Miloševicu, sada idemo na

pauzu od pola sata.



(pauza)



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, možete da nastavite.



prevodioci: Mikrofon nije ukljucen.

PTUŽENI MILOŠEVIC – PITANJE: ... trabantskim državama oko nje

koje bi bile u odnosu ...



SUDIJA ROBINSON: Mikrofon, molim vas, za gospodina Miloševica.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: Ne radi mikrofon. Da li sad radi?



SUDIJA ROBINSON: Da.


OPTUŽENI MILOŠEVIC: Sad je u redu. Dobro, hvala. Pomenuo sam,

dakle Fridriha Naumana, nemackog teoreticara koji je u toj svojoj

knjizi “Srednja Evropa” objasnio Veliku Nemacku okruženu, kako je

on to kvalifikovao, trabantskim državicama koje bi bile u odnosu

potpune zavisnosti od velike i mocne nemacke države. Srbiju Nau-

man ne pominje ni kao trabantsku državu, jer, po njemu, citiram:

“Srbija kao tvrdava koja smeta na ovom prostoru mora biti izbrisana

sa njega”. Napominjem da se ovaj kreator projekta Velike Nemacke,

koji podrazumeva brisanje Srbije sa politicke karte Evrope, u skladu

sa antisrpskom propagandom koja je tada vodena i poznatim

sloganom iz tog vremena “Srbija mora da umre” “Serbien mus ter-

bien” sa “i” dodatim u reci “terben” radi rime sa imenom “Serbie”,

taj se, dakle, teoreticar smatra ideologom Liberalne partije Nemacke

(FDP, die Liberalen), stranke koja je kao dugogodišnji balanser na

nemackoj politickoj sceni, tokom više od dve decenije držala u

rukama nemacku spoljnu politiku za vreme Genšera i Kinkela, onog

istog Kinkela koji je 1993. godine osetio potrebu da obelodani kon-

cept nemacke vec zapocete revizije dotadašnjih istorijskih tokova i

rezultata: “Prema spolja treba nešto ostvariti u cemu smo dva puta

pretrpeli neuspeh”. A koliki znacaj nemacki liberali, posebno dva

pomenuta šefa nemacke diplomatije pridaju delu i idejama Fridriha

Naumana, na politickom planu se najbolje vidi po tome što se fon-

dacija vezana za Liberalnu partiju zove Fondacija Fridriha Naumana

- “Friedrich Naumann Stiftung”. A isto ime nosi i sedište ove partije

dok se verno i precizno sledbeništvo na suštinskom planu najbolje

oslikava u mahnito destruktivnom Genšerovom i Kinkelovom naporu diplomatiji prema Jugoslaviji i Srbiji i u težnji da se dominacije

Nemacke na evropskom prostoru utvrdi i potvrdi kroz usitnjavanje

srednjeevropskog i istocnoevropskog prostora što se i dogodilo.

Imate primer i Cehoslovacke (Czechoslovakia) i da ne govorim o

primeru razbijanja SSSR-a (Union Soviet Socialist Republics), vodece

sile pobednice u Drugom svetskom ratu. I kada je Srbija osudenik na

smrt u ovom izvitoperenom prilazu nosilaca velikonemackih hege-

monistickih težnji svoju državnost utopila u novostvorenu državu

Južnih Slovena, demantujuci tim cinom na najrecitiji moguci nacin

propagandnu floskulu o velikosrpskim težnjama i stremljenjima, bilo

je prirodno da ta smrtna presuda prede i na novostvorenu državu

Jugoslaviju. Poznato je da su u Srbiji protestima zbog stava Vlade da

sklopi savez sa Hitlerovim Trojnim paktom izbile velike demon-

stracije, oborena Vlada, tada je Vinston Cercil (Winston Churchil)

rekao: “Jugoslavija je ponovo našla svoju dušu”. To je receno na jed-

noj strani, saveznickoj, na drugoj strani Hitler je na dan napada na

Jugoslaviju istakao da je taj vojni udar, citiram: “Usmeren protiv iste

one zlocinacke klike, istih kreatura koje su putem atentata u Sara-

jevu, gurnule svet u neizrecivu nesrecu”. Koliko samo ova tvrdnja

podseca na tvrdnju koju je jedan novi firer (fuhrer) izrekao 58 god-

ina kasnije, pred jedno novo bombardovanje Srbije i Jugoslavije.

Naime Klinton (Bill Clinton), tadašnji predsednik Sjedinjenih država,

u noci 24. marta, obrazlažuci americkoj TV publici odluku o pocetku,

kako je on rekao “vazdušne kampanje” protiv Jugoslavije istakao:

“Ne, Srbi nisu izazvali samo Prvi svetski rat, ne, bez njih ne bi bilo ni

holokausta”. Toliko o poznavanju i priznavanju istorije ova dva

zlocinca. A ostala je zapisana u nemackim arhivama sa sastanka

Hitlera: “Firer je rešen da uništi Jugoslaviju vojno i kao državnu

tvorevinu”. To “uništiti Jugoslaviju kao državnu tvorevinu” može da

se vrlo lako poveže sa porukom o izvršenju koja je data u po zlu i

cinizmu proslavljenom raportu dotadašnjeg predsednika Predsed-

ništva SFRJ Stjepana Mesica Saboru Hrvatske od 5. decembra 1991.

godine, citiram: “Hvala vam što ste mi ukazali poverenje da se borim

za interese Hrvatske u onom segmentu koji mi je dodeljen. Mislim

da sam obavio zadatak, Jugoslavije više nema”. A kad je rec o tom nastojanju i zlocinu koji je, kao i prema drugim zemljama koje su

bile predmet njegovog napada, izvršen prema Jugoslaviji, izdate su,

pre napada na Jugoslaviju u Nemackoj smernice za obradu pitanje

propagande. Ambasador Ralf Hartman govori o tome da je rec o

poznatim tradicionalnim linijama nemacke balkanske propagande.

Te linije glase: a) protivnik Nemacke je iskljucivo srpska Vlada koja

je raspirila borbu protiv Nemacke; b) pošto su” ...



prevodioci: Molimo da citate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: U redu, sporije cu citati. Citiram dalje:

“Pošto su Srbi sprovodili bezobzirnu diktaturu protiv nesrpskih nar-

oda Jugoslavije, pre svega prema Hrvatima i Makedoncima” što je

sve apsurd, “jasno im dati do znanja da nemacki Vermaht (Vehrma-

cht) ne dolazi u zemlju kao neprijatelj Hrvata, Bosanaca i Make-

donaca. Štaviše, oni ce tako biti cuvani od pokolja srpskih šovinista”.

A cuvanje od pokolja srpskih šovinista u nemackoj marionetskoj

tvorevini Nezavisnoj Državi Hrvatskoj imalo je kao rezultat genocid

nad Srbima, Jevrejima i Ciganima u kome je sa prostora te nakazne

države zbrisano milion Srba, pri cemu je više od polovine toga broja

oterano u najtežim patnjama propracenu smrt. Tom monstruoznom

poduhvatu svakako je doprinela direktiva Jozefa Gebelsa (Joseph

Goebbels) koja je i kasnije ostala živa i aktuelna u nemackoj poli-

tickoj praksi, “Hrvatima se ulagivati da potpiruju mržnju prema

Srbima”. Više je nego ocigledno koliko je ovakav pristup primenji-

van u nemackom odnosu prema Balkanu s kraja XX veka. Ali o kon-

stanti u nemackoj politici možda najrecitije govori sledeca recenica

hrvatskog poglavnika Ante Pavelica 1941. godine: “Znam da za slo-

bodu Hrvatske treba zahvaliti iskljucivo zahvaliti moci firera, Rajha i

Evrope”. Ta konstanta je posebno vidljiva kada se ova recenica

uporedi sa onom muzickom “Danke Dojcland” (Danke Deutchland)

s kraja 1991. i pocetka 1992. godine ili sa tvrdnjama Stjepana Mesica

o posebno velikoj ulozi koju su u razbijanju Jugoslavije odigrali

Genšer i papa Jovan Pavle II. A kada je u pitanju drugi kljucni medu-

narodni akter, po Mesicevim recima drugi medunarodni akter razbijanja Jugoslavije, Sveta stolica i nju karakteriše kako istorijski konti-

nuitet u antijugoslovenskoj orijentaciji i aktivnosti, tako i stabilnost

savezništava onih koji su se borili protiv nastanka Jugoslavije, pre i

tokom prvog svetskog rata i koji su se borili citavo vreme njenog

postojanja posebno Drugog svetskog rata protiv nje. U dubokim

korenima ove politika Vatikana i ratnohuškacke rabote, antisrpske,

Vatikana, svedoci sledeci navod iz izveštaja koji je austrougarski iza-

slanik pri Svetoj stolici pisao Becu još 27. jula 1914. godine, dakle

pre objave rata Srbiji, o svom razgovoru sa kardinalskim državnim

sekretarom Meri del Valom. Citiram: “Tokom poslednje godine Nje-

gova svetost je više puta izrazila svoje žaljenje što je Austro-Ugarska

propustila da kazni svoje opasne dunavske susede. Papa i Kurija vide

u Srbiji jednu nagrizajucu bolest koja lagano izjeda srž monarhije i

cije ce gašenje vremenom izazvati ...



prevodioci: Molimo vas da citate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: Uništenje ovog bastiona za crkvu bi pred-

stavljalo gubitak najcvršceg uporišta u njenoj borbi protiv

pravoslavlja i gubitak njenih najsnažnijih prvoboraca. Kardinalski

državni sekretar je izrazio nadu da ce monarhija ici do kraja”. Dakle,

Srbiju je prema zvanicnom stavu Vatikana trebalo uništiti da bi se

ucvrstila austrougarska carevina kao geopoliticki oslonac katolicke

crkva na tom prostoru, a posebno kao njena baza za širenje na istok.

Koliko sve to nema veze sa Hristovim ucenjem više je nego evi-

dentno, ali je više nego evidentno i koliko sve to ima veze sa ucen-

jem koje je dve decenija kasnije propovedao Adolf Hitler opsednut

sumanutom i krvavom idejom o vlastitoj božanskoj misiji da ostvari

nemacki “Drang nach Osten”. Zato nije ni cudo da je veoma lako

uspostavljeno savezništvo Svete stolice na celu s papom Pijem XII sa

silama Osovine (Axis) cija je centralna licnost bio Hitler. U Hrvatskoj

je ovo savezništvo ostvareno kroz tesnu vezu katolicke crkve sa

Pavelicevom Nezavisnom Državom Hrvatskom ciji je ministar

prosvete, Mile Budak, u Gospicu izjavio: “Jedan deo Srba cemo

uništiti, drugi iseliti, a ostale prevesti u katolicku vjeru i pretvoriti u Hrvate. Na taj nacin cemo zatrti njihove tragove, a to što ce ostati

bice samo loša uspomena na njih”. Profesor Edmund Paris (Edmund

Paris) u svojoj knjizi “Genocid u satelitu, Hrvatskoj 1041 – 1945”,

Cikago, 1961. godine (Genocide in Satellite Croatia 1941 - 1945”,

Chicago, 1961) kaže da se “najveci genocid tokom Drugog svetskog

rata u odnosu na vecinu jednog naroda, desio ne u nacistickoj

Nemackoj nego u satelitskoj državi Hrvatskoj”, koju su stvorili nacisti.

Takode profesor Helen Fejn (Helen Fein) u svojoj knjizi “Brojanje za

genocid”, Njujork, 1979. godine (Accounting for Genocide, New

York, the Free Press, 1979) kaže da je hrvatska država, citiram:

“Planirala i izvršila masakre nad srpskom pravoslavnom manjinom i

da je katolicko sveštenstvo odobrilo ove masakre. A prema “Enciklo-

pediji holokausta Makmilan” (McMillan’s Encyclopedia of the Holo-

caust), stranice 323 - 328 u NDH je pobijeno, citiram iz

enciklopedije: “Više od pola milona Srba, cetvrt milona proterano, a

200. 000 prisiljeno da se pokatolici”. Genocid izvršen nad srpskim

narodom u NDH jedna je od najskrivanijih tajni XX veka kao što je

jedna od najskrivanijih tajni i spašavanje ustaških zlocinaca od ruke

pravde kroz saradnju Vatikana, Sjedinjenih država i drugih zapadnih

zemalja. Naime, nakon poraza sila Osovine u Drugom svetskom ratu

kao i ustaške NDH, katolicka crkva je zajedno sa tajnim službama

nekih država, pre svega Sjedinjenih država i Velike Britanije, odigrala

izuzetno znacajnu i izuzetno mracnu ulogu u organizaciji i realizaciji

spasavanja i bekstva u inostranstvo, pre svega u Južnu, ali i u Sev-

ernu Ameriku veceg broja ustaša i to posebno onih najviše rangi-

ranih, ukljucujuci i samog poglavnika Antu Pavelica. Razlozi za

spasavanje ustaša i drugih nacista i njihovo organizovano prebaci-

vanje vatikanskim takozvanim “pacovskim kanalima” kriju se u

zajednickom interesu SAD i Vatikana, to je borba protiv SSSR-a i

komunisticke pretnje u kojoj nisu birana sredstva. Osim toga,

Vatikan je dodatno želeo i da spase zlocince, verne katolike kojima

je tokom rata pružio blagoslov. Ovo spasavanje zlocinaca i prikri-

vanje zlocina bilo je i posledica straha da ukoliko bi javno bila obelo-

danjena uloga Vatikana i pape Pija XII u zlocinima tokom Drugog

svetskog rata, komunisti bi mogli da osvoje vlast na izborima u nekim dominantno katolickim zemljama Evrope, gde su posle rata

imali jaka uporišta, narocito u Francuskoj i Italiji. Takode ovi zlocinci

su kasnije korišceni za slabljenje komunistickih zemalja Evrope i

vodenje teroristickih akcija. A nastojanje Vatikana da se što tešnje

poveže sa glavnom zapadnom silom pobednicom u Drugom svet-

skom ratu, Sjedinjenim Americkim Državama narocito je uspelo

pocetkom osamdesetih godina kada je sa sastanka pape i Regana

(Ronald Reagan) u javnost procurilo samo to da su razgovarali o

rešenjima usvojenim na Jalti 1945. godine. Zatim je održana serija

sastanaka u prisustvu saradnika tokom kojih je uspostavljena cvrsta

veza koju je Ricard Alen (Richard Allen), savetnik Bele kuce za

bezbednost okarakterisao kao jednu od najvecih tajnih alijansi svih

vremena. Postoji knjiga Karla Bernštajna (Carl Bernstein) ...

SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, Pretresno vece vam je

dalo odredenu slobodu u iznošenju vašeg obracanja, a što je u

skladu sa praksom ovog Suda, ali morate da budete obazrivi. Pitam

se da li je vecina od ovoga šta vi kažete relevantno za ovaj Predmet.

U svakom slucaju ne bi bilo prihvatljivo za unošenje u dokazni

materijal. Donekle se može dozvoliti da se iznosi ovolika kolicina

istorijskih cinjenica u uvodnom izlaganju, ali morate da budete dis-

ciplinovani, narocito ako želite da izademo u susret vašem zahtevu

za dopunsko vreme. Izvolite, nastavite.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: Po prirodi ove tajne alijanse, profesor Smilja

Avramov piše sledece u svojoj knjizi “Opus dei”: “Iako su tri vatrena

katolika, Bžežinski (Zbigniew Brzezinski), Kejzi (William Casey) i

Volters (Vernon Walters) pripremili teren za sklapanje saveza ima-

juci u vidu imperativ rimokatolicanstva,



prevodioci: Molimo vas da citate sporije.
OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... iako je predsednik Regan na najistaknu-

tija mesta u administraciji postavio rimokatolicke aktiviste, na primer

Aleksandra Hejga (Alexander Haig) ciji je rodeni brat bio biskup, bilo bi pogrešno tvrditi da je rimokatolicka religija bila odlucujuci

faktor u politici Sjedinjenih država tog vremena. Administracija SAD

nije u alijansi gledala izraz religije, nego moc crkve kao institucije

koja je postavljena u kontekst real-politike. Vašington je instrumen-

talizovao Svetu stolicu odnosno rimokatolicku crkvu na isti nacin kao

što ce to, nešto kasnije, pokušati sa islamom. Kroz ovaj savez preob-

likovana je geopliticka karta sveta, izmenjen stil u vodenju politike,

stvoren je jedan politicko klerikalni blok kao odlucujuci cinilac u

spoljnoj politici SAD koji ce imati najfatalnije posledice u odnosu na

Jugoslaviju”. A navedene reci naucnika o kljucnoj ulozi Svete stolice

u promenama u svetu, potvrduje i Mihail Gorbacov (Mikhail Gor-

bachev) koji je za italijanski list “La stampa” (La stampa) 3. marta

1992. godine izjavio: “Sve što se dogodilo u istocnoj Evropi posled-

njih godina, ne bi bilo moguce bez ucešca pape Jovana Pavla II”. U

istocnoj Evropi tih poslednjih godina u krvi je razbijena Jugoslavija,

država ciji je nastanak Vatikan želeo da spreci tokom Prvog svetskog

rata i u cijem je razbijanju i krvoprolicu ogromnom koje je to razbi-

janje pratilo vec jednom ucestvovao podržavajuci Hitlera i ustašku

državu i ustaške zlocine tokom Drugog svetskog rata. Politika

Vatikana prema Srbiji oblikovana je, kao što se vidi iz citiranog pisma

još od 1914. godine i još od vremena pre nastanka Jugoslavije.

Nakon nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine

ova multikonfesionalna država je ocenjena glavnom preprekom

prodora katolicanstva na istok. Osim toga, Balkan je za Vatikan pred-

stavljao prioritetnu misionarsku zemlju. Stoga politika pape Jovana

Pavla II ...



prevodilac: Molim vas da cite sporije, ovo je vrlo kondenzovan tekst.


OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... i uopšte katolicke crkve u vreme ovog

pape prema Jugoslaviji predstavljaju samo završnu fazu aktivnosti

katolicke crkve u procesu razbijanja Jugoslavije. Ja cu preskociti niz

primera sastanaka održanih od 1991. godine u 1991., 1992. godini

koji to potvrduju, ali cu to uneti u tekst kada izdiktiram, jer mi vreme

ne dozvoljava da sve to citiram. Nakon priznanja Slovenije i Hrvatske, a zatim i Bosne i Hercegovine, Vatikan je odjednom prešao

na mirotvoracku politiku, izražavajuci 1994. godine želju da papa

poseti Zagreb, Beograd i Sarajevo. Vatikanska diplomatija je

isterivanje Srba sa prostor na kojima su vekovima živeli u Hrvatskoj,

u akcijama “Bljesak” i “Oluja”, podseticu vas da je lord Oven akciju

“Oluja” nazvao najvecim etnickim cišcenjem na prostoru

nekadašnje Jugoslavije, Vatikan je te akcije nazvao “povracanjem ter-

itorije”, a na toj teritoriji su živeli Srbi vekovima. Papa je 19.oktobra

1995. godine o tome rekao da se u izvesnim situacijama ne iskljucuje

upotreba sile ukoliko je to potrebno za odbranu opravdanih prava

jednog naroda. U takvim situacijama rec je o humanitarnoj inter-

venciji da bi se zaštitili ljudski životi. Nikakvi ljudski životi nisu bili

tada ugroženi, niti je sa podrucja zašticenih zona Ujedinjenih nacija

Krajine bilo ikakvih napada na okruženje. Za razliku, na primer, od

isto tako zašticene zone Srebrenica iz koje su sve te godine tekli

napadi i stotine srpskih sela sravnjeno sa zemljom, stanovništvo pok-

lano, a sela spaljena. Penzionisani kapelan, zbog prevodioca kažem

“kapelan”, ne “kapetan”, u vojsci Sjedinjenih Država, pukovnik

Bigler (Biegler), rekao je u Pitsburgu (Pittsburgh) januara 1999.

godine da je Vatikan kriv za sve nevolje koje su se dešavale na

jugoslovenskim prostorima i da je licno video bankovne racune

Vatikana koji potvrduju da je katolicka crkva, zajedno sa nemackom

Vladom, destabilizovala Jugoslaviju i pruzrokovala deceniju krvaih

dogadaja. Bigler tvrdi da je Vatikan “upumpao” milione dolara sep-

aratistima u Jugoslaviji i da je katolicka crkva bila veoma aktivna u

zbivanjima u Hrvatskoj i Sloveniji. Poznato je da su Vatikan i štampa

podržali demonstracije Albanaca na Kosovu i Metohiji 1989. godine,

a isto su ucinili i ljubljanski i zagrebacki nadbiskupi. A prilikom

posete Albaniji (Albania) 1994. godine, papa je podržao zahteve

albanskih secesionista na Kosovu i Metohiji. Papa je prvi zahtevao

energicnu akciju protiv Srbije 1998. godine, a onda se opet pretvorio

u mirotvorca, najpre 30. marta kada je sazvao sastank ambasadora

zemalja clanica NATO i Saveta bezbednosti radi pokretanja inicija-

tive da se zaustavi rat protiv Jugoslavije, a 1. aprila napisao pismo

Klintonu da obustavi bombardovane za uskršnji praznik. Kada se imaju, dakle, sve te aktivnosti Vatikana koje se odnose na razbijanje

Jugoslavije, zastrašujuce lažno zvuci poruka 12. marta 2000. godine,

kada je papa reko: “Mi ne možemo, a da ne priznamo izdaju

Jevandelja koju su pocinila naša braca, narocito u II milenijumu.

Priznanja zastranjivanja iz prošlosti vodi do budenja naše svesti i do

kompromisa u sadašnjosti”. A podsecajuci na ovu papinu molbu za

oproštaj greha katolicke crkve, profesor Smilja Avramov u navede-

noj knjizi “Opus dei” na stranici 170, 171 podseca i na kriticke reak-

cije na nju, posebno podvlaceci sledece reci holandskog katolickog

mislioca Leo Lajndekera (Leo Lyndaker), citirajuci ga: “Papa je

izrazio žaljenje zbog onoga šta je ucinjeno u prošlosti, ali nema

indikacija da on razmišlja o promeni svog ponašanja u sadašnjosti”.

Što se Sjedinjenih država tice, one imaju, pre svega, svoje vlastite

interese na podrucju jugoistocne Evrope, pa i bivše Jugoslavije. A

medusobni antagonizmi i sukobi, osiromašenost i potpuna nes-

posobnost za samostalno funkcionisanje na politickom, ekonom-

skom i svakom drugom planu državica ili kvazi državica nastalih na

prostoru bivše SFRJ savršeno su pogodno tlo za obezbedenje amer-

ickog politickog, ekonomskog, a posebno vojnog prisustva u Evropi.

Ovo poslednje, vojno, za Sjedinjene države je važno pošto je nakon

pada Varšavskog pakta (WTO, Warsaw Treaty Organization) amer-

icko vojno prisustvo u zapadnim zemljama izgubilo svaki smisao i

opravdanje. Zato nije nikakvo cudo što su Sjedinjene države poradile

na tom da se uspostavi ovo jadno stanje u kome se nalazi vecina

balkanskih državica. Uz to, nakon raspada istocnog bloka neka vrsta

hladnog rata je nastavljena u tom kontekstu sprecavanja na svaki

nacin opstanka nekog društva koje bi moglo da posluži kao primer

uspešne alternative ovom aktuelnom prostom kalemljenju kapitalis-

tickog modela i samom u problemima. U tom smislu Jugoslavija nije

smela da nadživi Varšavski pakt, jer bi istocnoevropskim zemljama

pružala nezgodan primer nezavisnog razvoja i alternativu bes-

pogovornom prihvatanju vrednosti zapada, cime bi ostala prepreka

na putu novog svetskog poretka, kao sveta uredenog od strane Sjed-

injenih države, kao jedine preostale super sile u svetu. Odnosno

transformacije sveta u korporacijsko društvo pod vodstvom nju-

jorških banaka, pri cemi je pljacka glavni motiv. Poznato je da je

americki Kongres marta 1990. godine doneo “The Foreign Opera-

tion Apropriation Law” kojim obustavlja svaku finansijsku pomoc

Jugoslaviji osim demokratskim partijama, pa su u te demokratske

partije svrstani nacisti i islamski fundamentalisti koje treba pomagati,

a kasnije albanski teroristi, a sve vreme albanski separatisti. Poznato

je i kakva je bila uloga tog privatizovanog dela americke vojske koji

se zove MPRI (Military Professional Resources Incorporated) koja je

uvežbavala hrvatsku i muslimansku vojsku i odigrala kljucnu ulogu

u ofanzivi na Krajinu. I ovo, u stvari, potvrduje da je americko pos-

tupanje vezano za jugoslovensku krizu imalo za cilj i ocuvanje amer-

ickog vojnog prisustva u Evropi, što je ostvareno u Bosni i

Hercegovini i na Kosmetu i u Makedoniji kao i dominantni uticaj

SAD i NATO na citavom prostoru Evrope. Ekonomski interes kao

interes koji stoji iznad svakog drugog, cini mi se da ne treba ovde ni

da pominjem. Ovakva težnje za dominacijom na ovom podrucju

jedino su objašnjenje za neke, na prvi pogled iracionalne postupke

SAD, kao što je uticanje na Aliju Izetbegovica da povuce potpis sa

Kutiljerovog plana (Cutileiro Plan) ili široj javnosti nešto manje poz-

nato americko miniranje kasnijih pregovora poput Vens - Ovenovog

plana (Vance - Owen Plan), Oven - Stoltenbergovog (Owen -

Stoltenberg Plan) i drugih mirovnih planova. Ocigledno da mir na

Balkanu Sjedinjenim državama nije bio u interesu sve do momenta

dok vojno i drugo prisustvo SAD i NATO nisu bili obezbedeni i dok

se time nisu stekli uslovi da se pod americkim patronatom donese

rešenje. O istovetnom cilju govori i americko insistiranje na konfer-

enciji u Rambujeu na vojnom prisustvi NATO na citavom prostoru

Jugoslavije, kao i agresija ciji je evidentan cilj bio okupacija Kosmeta,

okupacija citave Jugoslavije, obezbedenje trajnog prisustva NATO

na ovim prostorima. Pri tome je administracija Vilijema Klintona ušla

u opasne veze i savezništvo sa islamskim fundamentalistickim orga-

nizacijama i pojedincima poput Hezbolaha, Al Kaide (Al-Qaeda), na

Kosovu teroristickim organizacijama UCK i drugih. Upravo sa onim

organizacijama i pojedincima koji se posebno, nakon 11. septembra

2001. godine, smatraju najvecom opasnošcu po bezbednost SAD i sve jugoslovenske republike pozivaju da do 23. decembra podnesu

zahtev za priznavanje i dokaze da su ispunile kriterijume za prizna-

vanje. Time je pogazila ne samo svoje opredeljenje iz Deklaracije o

Jugoslaviji 26. marta 1991. godine, vec i svoj tek mesec i po dana

ranije usvojen dokument, deklaraciju Evropske zajednice objavljene

u Rimu 8. novembra 1991. godine koja je govorila da se izgledi za

priznanje nezavisnosti onih republika koje to žele mogu razmatrati

samo u okviru sveukupnog rešenja. Dakle, mada je jasna uloga

Nemacke u ovoj promeni stava dvanestorice ipak je, ne samo

zacudujuce, vec i poražavajuce da je jedanest država dozvolilo sebi

da budu prisiljene da ucine nešto sa cim se inicijalno i u osnovi nisu

slagale i to pod pritiskom samo jedne, dvaneste, ma koliko bio veliki

uticaj i velika moc te države. Vec sam pomenuo Fridriha Naumana

koji je u vreme Prvog svetskog rata izneo koncepciju nemacke dom-

inacije srednjeevropskim prostorom putem usitnjavanja tog prostora

i stvaranjem malih poslušnih država koje je nazvao trabantima. Nar-

avno, u stvaranju trabanata na zapadu, Nauman nije razmišljao.

Medutim diktat koji je vezano za secesiju jugoslovenskih republika i

njihovo priznavanje koji je Nemacka nametnula clanicama Evropske

zajednice kao i njihovo povijanje pred tim diktatom suprotno

vlastitim shvatanjima i principima, pa cak imajuci u vidu secesionis-

ticke tendencije u nekima od tih država i suprotno njihovim

najneposredijim interesima, ukazuje na poražavajucu cinjenicu da

su se clanice ove organizacije, medu kojima i nekoliko nekadašnjih

velikih sila, zahvaljujuci oportunizmu i malodušnosti svojih nes-

posobnih lidera srozale na nivo nemackih trabanata, a kako je

pokazalo njihovo kasnije ucešce u nizu raznih operacija NATO,

ukljucujuci i agresiju na Jugoslaviju i na nivo trabanata Sjedinjenih

država. Dakle, ne može se uopšte dovoditi u pitanje pravo Jugoslav-

ije na opstanak, niti se može dovoditi u pitanje protivpravni karak-

ter njenog razbijanja, kao osnova i razlog izbijanja sukoba. U svemu

tome, u najmanju ruku cinicno je da oni koji su doveli narode

Jugoslavije do medusobnih ratova, ciklusa nasilja i mržnje, da oni

sada, praveci se naivni dopuštaju sebi da dele pravdu. Naši narodi

nikad ne smeju da zaborave ko je glavni krivac za tragediju na pros-torima bivše Jugoslavije i to ce biti jasno pokazano. U Nirnbergu je

prvi i osnovni zlocin bio zlocin protiv mir, što u ovom vašem nele-

galnom Tribunalu nije tako, samo zato što bi, u tom slucaju, oni koji

su osnovali ovaj nelegalni Sud prvo morali da sude samima sebi.

Dakle nije teško dokazati, gledajuci istorijske dogadaje, a o svima

postoje dokumenti i zapisi kojima raspolaže ova strana preko puta

da nacionalizam na prostorima bivše Jugoslavije nije potekao od

Srbije, srpskog naroda ili srpskog rukovodstva, vec prvenstveno od

ultradesnicarskog separatickog pokreta u Hrvatskoj, na Kosovu i

Metohiji, u Bosni i Hercegovini, od ustaša i neonacista kratko receno,

islamskih fundamentalista i albanskih terorista. Nije teško dokazati, a

videcete kako ce to teci, da su bratoubilacki rat na postorima bivše

Jugoslavije inicirali i vojno podržavali na zapadu upravo oni koji su

ovaj farsicni Sud osnovali, Nemacka, Vatikan i Sjedinjene države. Da

su rušenje i podelu jedne suverene zemlje izveli protiv i unutrašneg i

medunarodnog prava. Takode nije teško dokazati da su se za rušenje

Jugoslavije poslužili krajnje nedemokratskim metodama, protivno

neprekidnim tvrdnjama o njihovom humanizmu. U tom smislu

može se reci da ono šta oni kvalifikuju kao medunarodna zajednica,

da je na prostorima Jugoslavije i Hrvatske i Kosova i Bosne i Herce-

govine podržavala totalno-šovinisticku elitu, teroriste, islamske fun-

damentaliste i neonaciste kojima je cilj bila etnicki cista država, to

jest država bez Srba. Metodi cišcenja srpskog naroda koji je hrvatski

ultranacionalisticki pokret sprovodio pocetkom devedesetih kroz

svoje paravojne jedinice, veoma su identicni onome šta se 50 god-

ina ranije, tom istom narodu, na istim prostorima dogadalo. Tako su

pocetkom devedesetih Srbi bili ti koji su bili ubijani i proterivani iz

Hrvatske i to cak pre dolaska Tudmana na vlast. Srbi su bili ti koji su

ubijani i proganjani sa Kosova i Metohije. Ta medunarodna zajed-

nica, na celu sa SAD, na prostorima Bosne i Hercegovine i Kosmeta

favorizovala i aktivno pomagala islamski fundamentalizam koji je na

podrucju Bosne i Kosmeta vršio mnogobrojne zlocine ned Srbima.

Povrh svega, na Kosmetu se zlocini nad Srbima vrše uz punu sarad-

nju NATO predvodenih okupacionih snaga potpunim gaženjem

Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti u kojoj su kodifikovani uslovi prekida rata ponudenim Jugoslaviji. Onda kad se Jugoslavija nije

mogla zauzeti i kad je trebalo zaustaviti rat, ponudeni su uslovi da

se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije, da ce

zaštitne snage Ujedinjenih nacija doci na Kosovo da zaštite, sa

obavezom da zaštite celokupno stanovništvo i da ce se u odredenoj

meri i vojska i policija jugoslovenske države i Srbije morati da nalazi

i vrati na Kosovo. Ništa od toga nije ispunjeno, ispunjeno je sve

drugo, ruku pod ruku sa kriminalcima došli su vojnici NATO i ister-

ali stotine hiljada ljudi, hiljade pobili, zapalili ogroman broj crkava,

ali na to cu doci kasnije. Ono šta sada želim da kažem to je da o

zlocinima nad srpskim narodom u poslednjih 10 godina postoji

ogomna i detaljna dokumentacija koja je ponudena ovoj instituciji

od raznih institucija širom sveta i na koju se ova strana preko puta

nije ni osvrnula. Razlog je taj što je medunarodna zajednica, izaziva-

juci konflikte na našim prostorima unapred odlucila da Srbi budu

glavni krivci za sve. Stoga su svi drugi mogli i morali da budu pred-

stavljeni kao žrtve. O tome kako je izazvan rat na prostoru bivše

Jugoslavije autori takozvane kosovske optužnice proti mene, u para-

grafima 79 i 80 izneli su jednu od retkih tacnih tvrdnji sadržanih u

tom u celini lažnom i sramnom aktu. Citiram njihov tekst: “Slovenija

je 25. juna 1991. godine proglasila nezavisnost od SFRJ što je dovelo

do izbijanja rata.” To piše u njihovom dokumentu. “Hrvatska je

svoju nezavisnost proglasila 25. juna 1991. godine, što je dovelo do

borbi izmedu hrvatskih snaga s jedne strane i JNA i paravojnih

jedinica i Vojske Republike Srpske Krajine s druge strane ...



prevodioci: Molim da citate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: “Bosna i Hercegovina proglasila je nezavis-

nost 6. marta 1992. godine što je posle 6. aprila 1992. godine dovelo

do rata širokih razmera.” Dakle i sami autori ove lažne optužnice, ne

racunajuci, valjda, s tim da ce kasnije protiv mene da podnose i

hrvatsku i bosansku optužnicu, rekli su ko je izazvao rat u bivšoj

Jugoslaviji. Ucesnici u tom poduhvatu koji se sasvim sigurno može

nazvati zlocinackim, a tu se radi i o unutrašnjim i spoljnim akterima, postupili su suprotno i unutrašnjem, jugoslovenskom i medunarod-

nom pravu. I tim gaženjem prava i realizacijom nasilne secesije

Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine izvršili su centralni i najteži

od svih zlocina za koje se sudilo u Nirnbergu i Tokiju (Tokyo) i za

koje je sada nadležan onaj legalan stalni Medunarodni krivicni sud

(ICC, International Criminal Court), zlocin protiv mira. Za razliku od

vlasti Slovenije i Hrvatske i muslimansko-hrvatskih vlasti Bosne i

Hercegovine koje su sprovele oružanu secesiju i za razliku od nji-

hovih podstrekaca i pomagaca iz Nemacke, Austrije, Vatikana,

ostatka Evropske zajednice i kasnije SAD i NATO pakta, srpski narod

i srpsko rukovodstvo, pa i ja licno, nastojali smo da ocuvamo

jugoslovensku državu. Time smo bili na strani prava dok su rušioci

Jugoslavije flagrantno kršili i unutrašnje i medunarodno pravo. Nji-

hovo pozivanje na pravo na samoopredeljenje je bilo samo dimna

zavesa, nastojanje da se zamagli suština njihovog kriminalnog akta

protivpravne i nasilne secesije, jer jugoslovenski narodi, a pogotovu

republike nisu imali pravo na jednostrano napuštanje jugoslovenske

države, ni po Ustavu Jugoslavije, ni po ustavima samih tih republika,

ni po medunarodnom pravu, a pogotovo nisu imali pravo da taj svoj

cilj ostvaruju silom preko leševa doskorašnjih sugradana iz zajed-

nicke države. Clan 5 Ustava Jugoslavije koji je tada važio, to je Ustav

koji je donet 1974. godine, glasi: “Teritorija Socijalisticke Federativne

Republike Jugoslavije je jedinstvena i sacinjavaju je teritorije socijal-

istickih republika. Granica Socijalisticke Federativne Republike

Jugoslavije ne može se menjati bez saglasnosti svih socijalistickih

republika i autonomnih pokrajina”. Nedvosmisleno proizilazi da ni

jedna republika, ni jedan narod u SFRJ, prema izricitom slovu

Ustava, nisu smostalno raspolagali pravom na izdvajanje iz SFRJ i na

otcepljenje bilo kog dela njene teritorije, vec da je to bilo moguce

jedino na osnovu saglasnosti svih. Imajuco ovo u vidu, kao i imajuci

u vidu iskazanu želju u Sloveniji i Hrvatskoj, a kasnije u Bosni i Herce-

govini i Makedoniji da napuste jugoslovensku federaciju i upravo u

nastojanju da se izbegne svaki konflikt, srpska strana je, kao što je to

potvrdio i svedok Borisav Jovic, predsedik Predsedištva Jugoslavije

pre toga, a kasnije clan Predsedištva, srpska strana je, dakle, pokušala da ubedi, još od avgusta 1990. godine predstavnike drugih

republika u saveznim organima da se usvoji zakon koji ce regulisati

ostvarenje prava na samoopredeljenje na odgovarajuci nacin. I kako

Jovic kaže u svojoj knjizi koju ste ovde citirali, “cvrsto su rešili da idu

do kraja, makar to bilo po cenu incidenata i sukoba”. A podseticu

vas iz onog velikog govora Tudmana koga smo ovde citirali, kada je

reko “rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela”, a bez rata, bez

takvog rata, niko ne bi mogao da istera pola miliona Srba sa pros-

tora na kojima su vekovima živeli i koji nisu u vreme hrvatske sece-

sije tražili nikakvu državu vec samo autonomiju i koji su do tog

trenutka bili, po samom hrvatskom Ustavu bili konstitutivni narod u

Hrvatskoj, jer je Hrvatska bila definisana kao država hrvatskog nar-

oda, država srpskog naroda, a onda i ostalih, a onda izbacen. Dakle,

kad se imaju u vidu citirane odredbe Ustava, jugoslovenske repub-

like Hrvatska i Bosna i Hercegovina, Slovenija, svoju nezavisnost pro-

glasile, odnosno svoje otcepljenje izvršile kršenjem Ustava. A s

obzirom na to da je otcepljenje ovih republika vršeno primenom

oružane sile, radi se o nezakonitoj oružanoj nasilnoj secesiji. A neza-

konita oružana nasilna secesija koja za posledice ima desetine hil-

jada mrtvih, zlocin je i po unutrašnjem, jugoslovenskom i po

medunarodnom pravu, jednako kao što je zlocin i podsticanje i

pomaganje takvog krvavog akta koji su ucinili ucesnici sa strane. A

to su isti oni koji stoje iza ovog nelegalnog Suda koji za cilj ima

upravo da njih amnestira, a da krivicu baci na žrtve njihovih zlocina.

A te su žrtve medu svim jugoslovenskim narodima. I sa tacke medu-

narodnog prava, otcepljenje bivših jugoslovenskih republika na

nacin na koji su ga izvele, nije bilo dozvoljeno. Da je takva situacija u

pogledu secesije bivših republika Jugoslavije upravo je eksplicitno

potvrdio Antonio Kaseze (Antonio Cassese), bivši predsednik ove,

ove institucije u jednoj svojoj monografiji posvecenoj u celini pravu

naroda na samoopredeljenje (Self determination of People – a Legal

Appraisal, Cambridge University Press, 1995). godine u kojoj na na

stranama 269 i 270 istakao da jugoslovenske republike nisu imale

pravo na eksterno samoopredeljeneje, niti po medunarodnom

pravu, niti po jugoslovenskom, unutrašnjem pravu. Kaseze kaže, na ovim stranicama koje pominjem: “Kao i u slucaju 12 sovjetskih

republika, po medunarodnom pravu šest jugoslovenskih republika

nisu imale pravo na spoljno smoopredeljenje. Uz to, takvo pravo nije

bilo proklamovano ni jugoslovenskim Ustavom. Medutim, za razliku

od sovjetskog, jugoslovenski Ustav ne sadrži odredbe koje bi pružale

pravo na otcepljenje šest republika koje cine Jugoslaviju.” I on citira

Ustav Jugoslavije. Dakle, kao što je ovo ilegalno Tužilaštvo u

trenutku, rekao bih nesmotrenosti, ukazalo u citiranim paragrafima

79 i 80 takozvane kosovske optužnice na to ko je izazvao rat u

Jugoslaviji, tako i bivši predsednik ovog Suda, u vreme dok je bio još

na celu ove ustanove, u istoj knjizi na stranici 273, pošto je konsta-

tovao nelegalnost secesije, izveo zakljucak identican ovome koji se

potkrao ovom takozvanom Tužilaštvu u navedenim paragrafima. Taj

Kasezeov zakljucak glasi, citiram: “Dobro je poznato da je u

Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini kao i nekoliko bivših sovjetskih repub-

lika, secesija oživela stare mržnje i dovela do užasnog krvoprolica”.

To je tacno. Dobro je poznato svakome ko želi i ima onaj minimum

poštenje potreban da ono šta je ocigledno, prihvati kao istinito. Onaj

ko taj minimum poštenja nema, može sebi da dozvoli da ocigledne i

dobro poznate cinjenice izvrce u njihovu suprotnost, sem ako mu se

eventualno omakne da negde i kaže istinu. Ipak, ne treba zaboraviti

da imati istinu za saveznika predstavlja sigurnu garanciju ranije ili

kasnije pobede. Dok imati istinu za protivnika predstavlja siguran

osnov i put ka sramnom i ponižavajucem porazu. A sve ovo šta gov-

orim je istina o krvavom razbijanju Jugoslavije, medunarodno priz-

nate države koja je i po pravu i po moralu i po istorijskim

cinjenicama i, konacno i što je najvažnije, po stvarnom interesu i

stvarno shvacenoj dobrobiti svih njenih gradana imala pravo na

opstanak. Vreme mi ne dozvoljava da iznesem cak i neke

neophodne cinjenice i konstatacije. Nadam se da se necete uspro-

tiviti da kad je rec o Kosovu smatrate sastavnim delom i sedam

“Belih knjiga” jugoslovenske Vlade koje su, inace, unete kao dokazni

predmet i svu dokumentaciju koja je predata ovom regularnom i

legalnom Medunarodnom sudu pravde u Hagu (The Hague) koji se

odnosi na agresiju na Jugoslaviju, a ja cu kasnije uvesti i druge doku-mente. Ali povodom Kosova želim samo nekoliko stvari da naglasim

koje, gledano iz sadašnje perspektive, pokazuju koliko je bio tacan i

ispravan prilaz koji je Jugoslavija imala o tome, jer šta se dogodili i

šta su posledice? Samo tokom prvih godinu dana stranog prisustva

na Kosovu i Metohiji, odnosno od momenta povlacenje

jugoslovenske vojske i srpske policije iz ove srpske pokrajine u junu

1999. godine, na teritoriji Kosova i Metohije, dakle samo prvih god-

inu dana, izvršeno je 5.000 teroristickih akata, više hiljada ljudi ubi-

jeno i oteto, porušeno 150 crkava ... Gospodo, da je negde porušeno

150 džamija, 150 katolickih crkava, 150 sinagoga, citav bi svet bru-

jao. Pod pokroviteljstvom i zaštitom Ujedinjenih nacija su pocinjeni

svi ovi zlocini. Gaženjem rezolucije Ujedinjenih nacija, pretvaranjem

bezgednosnih snaga Ujedinjenih nacija u okupacine snage, u

saucesništvu sa albanskim teroristima. Preko 300.000 stanovnika

isterano pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i saucesništvom. S

druge strane, u pokrajinu je ušlo i uselilo se više od 200.000

Albanaca, stranih državljana, uglavnom iz Albanije i Makedonije.

Progon i teror nad svim šta je nealbansko, a posebno nad svim šta

je srpsko, nastavljen je nesmanjenim žarom i do danas. Ako je i došlo

do pada u apsolutnom brojnom izrazu rezultata ove zlocinacke his-

terije, to je samo zbog toga što je na Kosmetu sve šta je srpsko i neal-

bansko gotovo vec pocišceno. Šta je u toj južnoj pokrajini republike

Srbije preostalo premalo toga na cemu bi ova kolektivna žed za

nasiljem mogla da se iživi. Pa cak i to premalo nealbanskog i srpskog

što je preostalo na Kosmetu, za albanske šovinisticke horde bilo je

premnogo. Te je do nove kulminacije antisrpskog nasilja, sada od

Srba na gotovo ispražnjenom Kosovu i Metohiji, došlo 17. marta ove

godine, nakon najnovijeg autorskog poduhvata ovdašnjeg svedoka

Halita Baranija (Halit Barani). On nije, naravno, jedini zlikovac koji

je ovde uzet da svedoci. Mnogi su zlikovci ovde svedocili, ali ovo je

dokazano. Taj Halit Barani je svojom novom izmišljenom pricom o

srpskom navodnom zlocinu nad tri albanska decaka koji su se utopili

u reci, navodno bežeci od svojih srpskih progonitelja dao signal za

histerican masovni juriš na sve što je srpsko, zbog cega je KFOR

(Kosovo Force) i njega hapsio i to praceno akcijam takode ovdašn-

jeg svedoka, takode kriminalca i teroriste Šukri Buje koji je ovde

potvrdio da je komandovao jedinicom UCK u Racku (Recak). Jedini-

com. I da je prvi otvorio vatru iz teškog mitraljeza na policajce koji

su se približavali selu. I, naravno, zajedno sa svojim pogromaškim

istomišljenicima i sledbenicima. Ili, da se uzrazim ovdašnjim

recnikom, taj nedavni, kao i raniji pogrom srpskog i drugog neal-

banskog stanovništva na Kosovu i Metohiji rezultat je, u stvari,

udruženog zlocinackog poduhvata upravo ove institucije, to su ti

njeni svedoci s kojima saraduje i cije interese ovde brani i onih koji

stoje iza nje i sa najmracnijim i najnazadnijim pokretom koga je

Evropa iznedrila u novijoj istoriji. A kad se ima u vidu i ono šta se

dogadalo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pogotovu onaj više nego

vidan kontinuitet izmedu separatistickih i nacionalistickih tendencija

i pokreta sa nihovim pronacistickim i ekstremnim pretecama iz vre-

mena Drugog svetskog rata i kad se ima u vidu iracionalni zanos,

gotovo strast s kojom ovo takozvano Tužilaštvo nastoji da podrži i

opravda akte onih koji istrajavaju u tome da revidiraju tekovine dva

svetska rata i ostvare ono šta poraženi u njima, nisu uspeli, onda se

jasno namece veoma zabrinjavajuci zakljucak da je udruženi zloci-

nacki poduhvat ciji je ucesnik i ova institucija još daleko, daleko širi i

po broju ucesnika i po zlocinackom planu i po, kako vremenskom

tako i prostornom obuhvatu. Mnogi danas na zapadu nasilje koje se

sprovodi od strane albanskih terorista na Kosovu pokušavaju da

pravdaju i objasne revoltom i osvetom zbog navodnog dogotrajnog

terora represije srpskih vlasti nad albanskim stanovništvom na

Kosovu i Metohiji, što je notorna laž. Gde su ti teorisani, hapšeni,

ubijeni, zatvarani Albanci svih tih godina? Zato ova dokumentacija

ne samo da je zasnovana na falsifikovanju cinjenica vec u potpunosti

pada u vodu pred nepobitnom cinjenicom o istorijskom kontinuitetu

progona srpskog naroda i upšte hrišcanskog stanovništva sa pros-

tora Kosova i Metohije koji traje još od vremena turske okupacije, pa

sa kracim prekidima, sve do današnjih dana. Mada pravih prekida,

može se slobodno reci, nije ni bilo. Etnicko cišcenje Srba sa Kosova i

Metohije ima dugu istoriju. Posebno se intenzivirala posle osnivanja

takozvane albanske lige (Lidhja e Prizrenit) u Prizrenu (Prizren)

1878. godine koja je izradila kocept stvaranja Velike Albanije.

Ugledni evropski istoricar, Konstantin Jiricek (Konstantin Jiricek) tvrdi

da je iz Stare Srbije, to je Kosovo, u peridu 1878. do 1912. godine,

proterano u centralne oblasti današnje Srbije 150.000 Srba, odnosno

gotovo jedna cetvrtina srpskog stanovništva. Pored mnogobrojnih

ruskih i francuskih izvora o tom procesu govori i bogata engleska

diplomatska grada, pisma upucena na, primer, od strane ser Džordža

Banama (George Banham), markizu Lensdaunu (Henry Charles Keith

Petty-Fitzmaurice, 5th Marquess of Lansdowne) 1901. godine gde

piše o isterivanju Srba, pa onda takode o isterivanju velikog broja srp-

skih porodica i tako dalje, što ja nemam vremena da citiram. Razvoj

situacije na Kosovu i Metohiji u toku XX veka je pokazao da se ništa

nije promenilo u metodima rasrbljavanja tog prostora. Vec, naprotiv,

da je politika pritiska i terora nad Srbima i Crnogorcima od strane

Albanaca postala još grublja i daleko pogubnija. To je posebno došlo

do izražaja tokom Prvog svetskog rata, narocito za vreme povlacenja

srpske vojske preko Albanije 1915. godine, o cemu postoji ogromna

grada. A kada je na pocetku Drugog svetskog rata Italija stvorila mar-

ionetsku Veliku Albaniju i u nju ukljucila najveci deo Kosova i Meto-

hije, stvorena je prilika za novi teror nad nealbanskim, a pre svega

srpskim stanovništvom, o cemu nedvosmisleno govori izjava premi-

jera albanske marionetske Vlade, Mustafe Kroje (Mustafa Kroja) iz

juna 1941. godine, citiram: “Da je potrebno maksimalno se potruditi

da se svi Srbi starosedeoci isteraju sa Kosova, da se proteraju u kon-

centracione logore u Albaniju, a Srbe doseljenike treba poubijati”.

Podsecajuci na izjavu ovog fašistickog premijera, istoricar Slavenko

Terzic istice da se prema podacima americkih specijalnih službi, šip-

tarski nacionalisti od pocetka rata, od aprila 1941. godine do avgusta

1942. godine ubili 10.000 Srba i da je proterano 100.000 ljudi, dok

je približno toliki broj Albanaca doseljen na Kosovo. Herman Nojba-

her (Hermann Neubacher), specijalni opunomocenik Treceg rajha za

jugoistocnu Evropu piše 1943. godine, u jesen: “Šiptari su požurili da

proteraju što je više moguce Srba iz zemlje. Kada se general Nedic sa

gorkim tužbama obratio meni, preporucio sam hitno arbanaškoj

Vladi da se progonima ucini kraj. Kada sam video da je moja intervencija ostala bez uspeha, zatražio sam davanje ostavke na moju mis-

iju u Albaniji”. To piše opunomocenik Treceg rajha, nacista i on se

zgražava nad tim. Iguman Makarije, 3. aprila 1968. godine piše srp-

skom patrijarhu Germanu, jer su jugoslovenske vlasti posle Drugog

svetskog rata prikrivale od šire, posebno vankosmetske javnosti, pro-

gon Srba koji je nastavljen. Piše, dakle: “Šiptari opet pokazuju svoju

iskonsku mržnju prema Srbima. Nalazimo se u teškoj sitaciji, težoj

nego u vreme Austrije ili Turske (Turkey). Onda smo imali bar

nekakvo pravo. Svakodnevna pojava ...



prevodioci: Molimo vas da citate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: “Svakodnevna pojava su nasilja, krade usred

bela dana, vredanja i pretnje. Vi, svakako i od drugih cujete šta se

dešava sa Srbima na Kosmetu”. A Odeljenje unutrašnjih poslova u

pokrajini, 1966. godine kaže: “U srednim školama, srednjim speci-

jalnim školama, gimnazijama, uciteljskim školama omladini se

legalno predaje nacionalizam, neprijateljska aktivnost raste. A

ovakvih akcija je u poslednje vreme sve više. Fizicki napadi na lica

crnogorske i srpske nacionalnosti, pretnje i teranja na odlazak ...



prevodioci: Molimo da usporite dok citate.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: “Otvorena neprijateljska istupanja na

javnim mestima.” Ruski strucnjak za Balkan, profesor Elena Guskova

(Elena Gouskova) u svojoj knjizi “Istorija jugoslovenske krize 1990 -

2000. godine” (The History of the Yugoslav Crisis From 1990 to

2000), na strani 444 piše: “Demonstracije u pokrajini pracene su

sabotažama u pojedinim preduzecima bacanjem letaka, merama za

pretvaranje Kosmeta u etnicki cistu pokrajinu. Šovinisti su se koristili

svakojakim metodama, cak i pretnjama fizickog istrebljenja Srba i

Crnogoraca. Skrnavili su spomenike kulture, pravoslavna groblja,

palili kuce, ubijali ljude, nasilno zauzimali tudu zemlju, ogranicavali

slobodu kretanja. Posledica toga bio je masovni odlazak srpskih

porodica iz ove pokrajine. Od 1.451 naseljenog mesta 1981. godine, u 635 nije bilo ni jednog Srbina. Osalo je samo 216 cisto srpskih sela.

Tokom 10 godina, na ovom ...

prevodioci: Molimo da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: Tokom 10 godina na ovom mestu vladao je

albanski teror koji bilo veoma teško obuzdati. Do 1991. godine na

Kosovu je ostalo manje od 10 posto Srba” I tako dalje, završavam

citat Elene Guskove. Dakle izraz “etnicko cišcenje”, “etnicki cist”,

prvi put su se pojavili i poceli da se koriste upravo vezano za ove

dogadaje. I vaš ovdašnji svedok, slovenacki profesor prava, slove-

nacki profesor Ustavnog prava, Ivan Kristan, u clanku naslovljenom

“Ustavni položaj autonomnih pokrajina u SFRJ” 1981. godine objavl-

jen, skrecem pažnju, 1981. godine, piše, citiram iz njegovog clanka:

“Albanska nacionalisticka zamiao o etnicki cistoj republici, Kosovu i

o ujedinjenju svih Albanaca u jednu republiku, negira jednu od

osnovnih tekovina Narodnooslobodilacke borbe. Parola o etnicki cis-

tom Kosovu nudi, umesto ravnopravnosti i zajedništva naroda i nar-

odnosti, njihovo neprestano prebrojavanje i šovinizam”. To piše

ustavni strucnjak koga ste vi ovde doveli, slovenacki profesor, 1981.

godine. 1981. godine. Dalje ga citiram: “Protiv drugih naroda i nar-

odnosti vrše se brojni pritisci i šovinisticki ispadi koji idu cak dotle da

se pripadnici pojedinih naroda pocinju iseljavati zbog osecanja

ugroženosti. To se vec duže vreme dogada na Kosovu odakle se ise-

lio prilican broj Srba i Crnogoraca, tako da prema popisu iz 1981.

godine u poredenju sa 1971. godinom, pripadnika ova dva naroda

ima manje i to ne samo relativno, u strukturi, vec i apsolutno”, i

dalje objašnjava. Završavam citat ...



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu pre nego što nastavite,

da vam kažem da cemo sada da napravimo pauzu od 20 minuta i

ukolko se sa tim slože prevodioci, radicemo danas do 14.00. Pauza

od 20 minuta.

SUDIJA ROBINSON: Izvolite, nastavite, gospodine Miloševicu.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: Gospodine Robinson, ja insistiram da mi,

ipak, odredite neko vreme sutra.



SUDIJA ROBINSON: Razmotricemo to kada se približimo kraju

današnjeg dana.


OPTUŽENI MILOŠEVIC: Dobro. Kristan, a ponavljam, radi se o

clanku vašeg svedoka i to o clanku iz 1981. godine, ukazuje i na

suštinsku vezu koja postoji izmedu velikoalbanskog fašistickog

pokreta iz vremena Drugog svetskog rata, takozvanih “balista”, sa

separatistickim albanskim pokretom sa pocetka osamdesetih godina

XX veka, istim onim pokretom sa istim ucesnicima koji je na kraju XX

veka, a posebno intenzivno od 1988. godine preraste u ogoljeni

terorizam sa secesionistickim motivima i teroristickim sredstvima i u

saradnju sa agresorskim trupama 19 zemalja NATO do kraja etnicki

ocisti od Srba i drugog nealbanskog stanovništva ovu kolevku srpske

državnosti. O toj vezi i kontinuitetu velikoalbanskih fašista iz Drugog

svetskog rata Kristan u navedenom clanku kaže: “Iredentisticke

težnje albanskih nacionalista na Kosovu nisu novijeg porekla, vec se

pojavljuju, u stvari, kao produženje raznih kvislinških i fašistickih

organizacija.” A da velokoalbanske aspiracije i teritorijalne pretenzije

Albaniji nisu usahle s porazom velikoalbanskog pokreta iz Drugog

svetskog rata, zajedno sa njihovim nemackim i italijanskim nacistima

i fašistima pokazuju i glasovi kako iz Albanije tako i sa Kosova i Meto-

hije. Tako generalni sekretar Komunisticke partije Albanije (Partija

Komuniste e Shqiperise), Enver Hodža (Enver Hoxha) u pismu Cen-

tralnom komitetu sovjetske Komunisticke partije 1949. godine, uzda-

juci se u sukob Jugoslavije sa Staljinom (Iosif Vissarionovich

Dzhugashvili Stalin) u to vreme, napisao, citiram: “Berlinski konres

(Berlin Congress) i Versajsku ugovor o miru (Peace Treaty of Versailles), nepravedno su oštetili interese Albanije i albanske

nacionalne menjine na Kosovu. Oni se nisu saglasili sa ovakvim

rešenjem ovog pitanja i ne žele da ostanu u granicama Jugoslavije,

nezavisno od njenog ...



prevodioci: Molimo da usporite.

OPTUŽNI MILOŠEVIC: ... politickog uredenja. Njihov jedini ideal je

spajanje sa Albanijom”. Pomenuti istoricar, Elena Guskova u svojoj

obimnoj knjizi kaže: “Separatisticka delatnost radikalno

raspoloženog dela Albanaca na Kosovu i Metohiji otpocela je odmah

posle Drugog svetskog rata i nije prekidana ni jednog casa. Vec

1956. godine služba bezbednosti otkrila je u pokrajini nekoliko

grupa koje su nekoliko godina na Kosmet ubacene iz Albanije radi

stvaranja ilegalnih nacionalistickih organizacija. Krajem pedesetih i

pocetkom šezdesezih na Kosmetu je delovala organizacija Revolu-

cionarni pokret za ujedinjenje Albanaca (Levizja revolucionare per

bashkim te Shqipetareve) koji je predvodio Adem Demaci (Adem

Demaci)“, završen citat, navodeci da je tokom šezdesetih godina

albanski teror postao znatno aktivniji, a to aktivniji znaci da albanski

separatisti u tom peridu organizuju, citiram “provokacije i diverzije,

skrnave crkvene objekte i spomenike srpske kulture, zastrašuju

pravoslavno stanovništvo”, isti autor objašnjava da se stanje nije

smirilo ni sedamdesetih godina upkos cinjenici da je 1974. godine

Kosmet prakticno istrgnut iz pravnog sistema republike Srbije i pozi-

vajuci se na intervju koji je prvi covek srpske policije, tada savezni

ministar unutrašnjih poslova, inace Hrvat, Franjo Herljevic, dao, kaže

da je izneo podatke, citiram: “da su tu od 1974. do pocetka 1981.

godine organi bezbednosti otkrili više od hiljadu ljudi koji su se bav-

ili podrivanjem država sa pozicija albanskog nacionalizma. Mnogi

od njih, po njegovim recima, povezani su sa jednom od najaktivnijih

oganizacija, takozvanim Crvenim frontom (Fronti i Kuq), proalban-

skom organizacijom koja deluje na teritorijama zapadnih zemalja, a

usmerava i kanališe Albanska partija rada (Partija e punes e

Shqiperise). Pocev od masovnih demonstracija i nereda albanskih
separatista iz marta 1981. godine, albanski separatisticki pokret

otvoreno se zalaže za ideju “Kosovo Republika” (Kosova Republike),

dakle otcepljenje Kosova od Srbije, zatim i otcepljenje od Jugoslavije

i konacno prikljucenje ove oblasti Albaniji. Ako se pogleda etnicka i

demografska struktura Kosova i Metohije krajem XIX veka i istovre-

meno krajem XX veka, vidi se da se ona drasticno izmenila na štetu

Srba, a najkrupnije promene su se dogodile upravo u zlocinima u

toku Drugog svetskog rata 1941 - 1945. godine. Posle donošenja

Ustava 1974. godine, sva politicka, sudska, izvršna vlast na Kosovu i

Metohiji bila je u rukama albanske nacionalne manjine u Srbiji.

Narocito može se reci od 1966. godine, a posebno u Ustavu od

1974. godine, Albanci u ovom delu Srbije su taj ogromni stepen

autonomije iskoristili za svakodnevnu diskriminaciju srpskog

stanovništva - raspirivanje nacionalne mržnje, apsolutno favorizo-

vanje Abanaca u svim oblastima društva i prakticno svakodnevno

proterivanje Srba. Umesto neophodnog duha tolerancije ...

prevodioci: Molimo da usporite.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... i razumevanja i civilizovanog negovanja

odnosa sa drugim narodima. Paradoksalnost cele ove situacije krije

se u tome da su Albanci na Kosovu i Metohiji, cije vodstvo tvrdi da

su vekovima sistematski ugnjetavani i proganjani, upravo u Srbiji

dostigli takav demokratski bum i takav stepen ekonomskog razvoja

da se vec osamdesetih godina mogla uociti ogromna razlika izmedu

stanja na Kosovu i stanja u susednoj Albaniji, gde su imali svoju

nacionalnu državu. U prilog, naravno, njihovom položaju na Kosovu

i Metohiji. Albanska manjina je u Srbiji odnosno na Kosovu i Metohiji

doživala je snažan prosvetni, kulturni, naucni uzlet i to zahvaljujuci,

pre svega, pomoci Beograda i Vlade Srbije upravo u periodu kada se

drasticno smanjivao broj Srba u pokrajini. A proces etnickog cišcenje

narocito ilustruje iseljavanje srpskih intelektualaca pod pritiskom.

Samo u toku jedne decenije, 1971- 1981. godine, desetine lekara

napuštaju Dom zdravlja u Prištini (Prishtine), desetine profesora uni-

verziteta napušta fakultete u Prištini. S druge strane, velikoalbanska
šovinisticka propaganda dostigla je najveci uspeh u periodu 1975 -

1980. godine, dakle posle usvajanja saveznog Ustava 1974. godine

koji je pokrajinama u Srbiji dao atribute državnosti i federalne konsti-

tutivnosti. Zahvaljujuci tome, izmedu Jugoslavije i Srbije, a zapravo

izmedu Kosova i Metohije i susedne Albanije, granica prakticno nije

ni postojala i u to vreme zlatnog doba staljinizma Enver Hodže u

Tirani (Tirana), uopšte. U onoj meri u kojoj su kosovskim Albancima

od strane jugoslovenskog rukovodstva u Titovo vreme davana sve

veca autonomna prava pojacavali su se njihovi apetiti za još vecom

samostalnošcu, kao prvom koraku ka otcepljenju. Prve masovne ruši-

lacke demonstracije datiraju od novembra 1968. godine. Pokazalo se

da kasnije, nakon 1980. godine, oni se više ne zadovoljavaju širokom

autonomijom zagarantovanom politickim i ljudskim pravima, a što

im je obezbedeno Ustavom iz 1974. godine i to je došlo do izražaja

u masovnoj pobuni albanskih separatista u prolece 1981. godine pod

parolom stvaranja “Kosova Republike”. To uostalom citira i vaš sve-

dok Ivan Kristan. Uticaj stranih faktora koji su podržavali i pomagali

razbijanje Jugoslavije bio je veliki. Upravo ti uticajni faktori izašli su sa

jednom krajnje zlonamernom tvrdnjom o tome da je kriza na Kosovu

i Metohiji posledica donošenja 1989. godine amandmana na Ustav

Srbije iz 1974. godine, za koje je receno da su ukinuli autonomiju na

Kosovu, ogranicili ljudska prava Albancima. To je sasvim neosnovana

tvrdnja. Amandmanima na Ustav Srbije 1989. godine uspostavljeno

je državno jedinstvo Republike Srbije koja je do tada bila pod

tutorstvom svojih pokrajina, jer i Kosovo i Vojvodina su do tih amand-

mana ucestvovali u ostvarivanju vlasti na nivou republike, ali repub-

lika nije imala nikakvih ovlašcenja na teritoriji pokrajine, znaci na

vlastitoj teritoriji i na tom delu svog vlastitog prostora nije mogla da

ostvaruje svoje ustavne obaveze, pre svega obaveze o pravima svo-

jih gradana. Dakle ustavnim amandmanima 1989. godine i Ustavom

iz 1990. godine samo su ispravljene anomalije u ustavnom položaju

Republike Srbije i omoguceno je da ona funkciniše kao normalna fed-

eralna jedinica u Jugoslaviji. S druge strane, ustavnim amandmanima

iz 1989. godine i Ustavom 1990. godine, nicim nisu ogranicena niti

ukinuta ljudska prava Albanaca. Kao i sve druge manjine imali su i školovanje i štampu i knjige, izdavaštvo, sve na svom jeziku. I u

svemu, postupke pred sudovima, komuniciranje s državnim organ-

ima na svom jeziku i u svemu zašticeniji nego bilo koja nacinalna

manjina u drugim zemljama. Sa otcepljenjem Slovenije i Hrvatske

kosovska kriza je ušla u novu etapu. Od kada je formirana teroristicka

UCK, albanski secesionisti su poceli sa otvorenim teroristickim

napadima. A ta je organizacija, što ce pokazati dokumenti koji ce

ovde biti predoceni, masovno naoružavana i obucavana od strane

pojedinih zapadnih zemalja, pre svega Nemacke, SAD, Švajcarske,

pojedinih islamskih zemalja. Svojevremeno su u Nemackoj i Švaj-

carskoj objavljene liste sa imenima banaka i brojevima racuna na koje

su upucivani prilozi za UCK. Primere necu da navodim, jer za to

nemam vremena. Prema izveštaju engleskog nedeljnika “Juropian”

(European) i casopisa “Konkrit” (Concrete) broj 3 od 1999. godine,

teroristima UCK je uz nemacku podršku isporuceno preko Albanije

najmodernije oružje i oprema u vrednosti od više miliona maraka.

Prema izjavama saradnika OEBS-a Bila Fokstona (Bill Folkestone) koji

je bio stacioniran na granici izmedu Jugoslavije i Albanije, medunar-

odni posmatraci su u junu 1999. godine sa iznenadenjem primetili

da su pripadnici UCK nosili nemacke uniforme. Uostalom Nemacka

obaveštajna služba je priznala da je u Berlinu i Frankfurtu (Frankfurt)

duže vreme organizovala obuku albanskih terorista i transport oružja

za UCK. A pomoc Irana (Iran), Turske, pre svega, a posebno albanske

narko-mafije u svetu je evidentna i o tome postoje takode itekako

verodostojni izvori. Glavni zadatak oko naoružavanja poveren je

1998. godine americkoj službi. A onda u saradnji sa engleskom

službom o cemu “Skotsmen” (The Scotsman) kaže, citiram: “‘Amer-

icka CIA (Central Intelligence Agency) je kontaktirala MI-6 (Secret

Intelligence Service) radi dogovora o programu obuke UCK’, kaže viši

britanski vojni izvor. MI-6 je potom tu operaciju na bazi podugov-

ornog odnosa preneo na britanske bezbednosne kompanije koje su

sa svoje strane kontaktirale izvestan broj bivših clanova 22. SAS regi-

mente (22 Special Air Service Regiment). Zatim je nastavljena lista

naoružavanja” i tako dalje, o cemu ja sada nema vremena da gov-

orim. Najcešce mete UCK od pocetka njene oružane aktivnosti bile su policijske stanice i vojne ustanove kao i civilno stanovništvo. Njene

žrtve su cesto bili pripadnici sopstvenog naroda, samo zato što su bili

lojalni gradani Srbije. Teroristicka aktivnost se pojacavala iz godine u

godinu. Ogroman broj napada se dogodio, ja cu samo pomenuti u

izveštaju za 1998. godinu, od 1. janura do 31. decembra 1.129 teror-

istickih napada u kojima je 115 pripadnika Ministarstva unutrašnjih

poslova ubijeno, od toga, da sada ne delim, ne od toga, 115 ubijeno,

216 zadobilo teške, a 187 lake telesne povrede, dok je 15 njih oteto.

Izvršeno je 755 teroristickih napada i provokacija na gradane, ovo se

napred odnosi na policajce. 173 gradanina ubijeno, od cega 46 Srba

i Crnogoraca, 77 Albanaca, tri Roma, dva Muslima i 42 neidentifiko-

vana. Kao što vidite, 1998. godine UCK je ubila više Albanaca nego

Srba. U toj godini teroristi su oteli 292 gradanina, od cega 173 Srbina

i Crnogorca, 100 Albanaca, 14 Roma, jednog Muslimana i jednog

Bugarina i jednog gradanina Makedonije, od kojih su ubili 31, a 142

sudbina je nepoznata, devet je pobeglo. I onda se objašnjava šta je

sve upotrebljeno, minobacaci, rucni lanseri, automatsko oružje,

ekspolozivna sredstva, protivtenkovske mine i tako dalje i tako dalje. I

sve to u vrene kad je Ibrahim Rugova (Ibrahim Rugova) tvrdio da

UCK predstavlja uobrazilju srpske propagande, da ona ne postoji.

Ovi podaci su dovoljno jasni i pitam se da li bi i jedna vlada u svetu

mogla da ostane pasivna prema takvoj aktivnosti terorista. Razume

se da je policija, ne samo morala da reaguje na teroristicke napade,

vec je bilo neohodno da preduzima dejstva sa cijlem razbijanja i neu-

tralisanja teroristickih grupa i uspostavljanja kontrole. Napadi na

vojsku su vam poznati i poznati su celokupnoj javnosti. A u širokom

spektru stavova raznih medunarodnih politickih struktura jednog

dela medunarodne javnosti, narocito od polovine 1998. godine

dominirala je smišljeno lansirana neistina o UCK kao nekavom geril-

skom pokretu albanske nacionalne zajednice, što je potpuno neosno-

vano. Tako je Federacija americkih naucnika, FAS (Federation of

American Scientists) koja se smatra trustom mozgova, objavila 1998.

godine izveštaj u kojem je separatisticko-teroristicku UCK svrstala

medu najpoznatije teroristicke organizacije u svetu. FAS je uz “Stejt

department” (US Department of State) jedina organizacija u SAD koja se ozbiljno bavi kvalifikovanjem teroristickih organitzacija u

svetu. Džon Pajk (John Pike), šef odseka za bezbednost FAS-a izjavio

je da je “njegova organizacija uradila kompletnu analizu detaljno

istražujuci našin delovanja i strukturu UCK za razliku od Stejt depart-

menta koji procene bazira, uglavnom, naravno, na politickoj osnovi”.

Pajk sumarno navodi cinjenice zbog kojih je UCK svrstana medu

teroristicke ordanizacije. Pre svega taktika UCK sastoji se od napada

na organe bezbednosti i to iz zasede. Zatim clanovi UCK organizo-

vani su u celije od tri do pet clanova što je karakteristicno zapravo za

teroristicke organizacije. Clanovi grupe su vidno opsednuti svojom

idejom odvajanja Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije i pripajanja

Albaniji, a naredbe bespogovorno izvršavaju. U daljoj analizi FAS-a

istaknuto je da u redovima UCK ima 1.000 placenika iz Albanije,

Saudi Arabije, Jemena (Yemen), Avganistana, Bosne i Hercegovine i

Hrvatske kao i vojnih strucnjaka iz nekih zapadnih zemalja koje ne

mogu sada da nabrajam, koji rade kao instruktori. I nabraja glavne

kampove na podrucju Albanije. U izveštaju FAS-a stoji, pored ostalog

i to da otvoreni, dugorocni cilj UCK je da ujedini albansko

stanovništvo Kosova, Makedonije i Albanije u Veliku Albaniju. Da je

UCK predstavljala tipicnu teroristicku organizaciju sa svim karakteris-

tikama, bio je stav svih policija zapadnih uemalja, jer su dobro poz-

navale veze te organizacije sa mrežom trgovaca droge, oružjem i

belim robljem. I specijalni izaslanik SAD za Balkan Gelbard (Robert

Gelbard) je 23. februara 1998. godine, na konferenciji u Beogradu

izjavio, citiram: “Duboko smo uznemireni i energino osudujemo

neprihvatljivo nasilje koje sprovode teroristicke grupe na Kosovu, a

posebno UCK. Radi se, bez ikakve sumnje, o jednoj teroristickoj

grupi. Ne prihvatam nikakvo opravdanje. Radeci godinama na prob-

lemima aktivnosti terorista, ja dobro umem da prepoznam i

definišem jednu teroristicku grupu, odbacujuci svaku retoriku i

zadržavajuci samo cinjenice. Dakle aktivnosti te grupe govore same

za sebe”. Završen citat. Tada je on pozvao demokraske albanske lid-

ere da, citiram: “osude terorizam i time pokažu na kojoj su strani”,

od cega nije bilo ništa, naravno. I u establištmentu SAD, van

Klintonove administracije postojalo je od druge polovine 1998. godine nedvosmisleno uverenje da je UCK tipicna teroristicka orga-

nizacija. To potvrduje i pažljivo sastavljen dokument koji je pripremio

senatski komitet Republikanske partije (Republican Party) 1999.

godine, u kome je receno, citiram: “U vreme kad je pocelo bombar-

dovanje NATO, partnerstvo Klintonove administracije sa UCK bilo je

nedvojbeno. Tako demonstrativno prihvatanje od strane vodecih

zvanicnika Klintonove administracije jedne organizacije koju je samo

godinu dana ranije jedan od njenih zvanicnika oznacio kao teroris-

ticku, je, najblaže receno, zapanjujuci obrt. Još znacajnije što novo

Klinton - UCK partnerstvo može da prikrije zabrinjavajuce osobine

UCK koje je Klinton propustio da uzme u obzir”. Završen citat. To je

zvanican dokument Senata (US Senate) Sjedinjenih država. Priroda i

uloga UCK kao teroristicke organizacije podrobno je dokumenata i u

transkriptu americkog Kongresa (US House of Representatives) iz

2000. godine. Frank Kilufo (Frank Cilluffo) iz programa globalnog

organizovanja zlocina u svedocenju pred Kongresom sa pred-

stavnikom komiteta za pravosude (Committee on the Judicary) 13.

decembra 2000. godine, izjavio je: “Ono šta je bilo široko skriveno od

ociju javnosti bila je cinjenica da je UCK deo svojih fondova dobijala

od prodaje narkotika. Albanija i Kosovo se nalaze na sredini balkan-

skog puta koji povezuje pozlaceni polumesec Avganistana i Pakistana

sa tržištem narkotika u Evropi. Vrednost tog puta se procenjuje na

oko 400 milijardi americkih dolara godišnje i preko njega prelazi

preko 80 posto heroina namenjenog Evropi”. To je svedocenje pre

Komitetom americkog Kongresa. Oni tim novcem kupuju ...

(izbrisano po nalogu Pretresnog veca) ... Analiza rezolucije Saveta

bezbednosti Ujedinjenih nacija o Kosovu i Metohiji



SUDIJA ROBINSON: Mislim da je to zašticeni svedok.



TUŽILAC NAJS: Malo mi je teško da pratim ono šta optuženi govori,

ali mislim da onaj deo pasusa koji se odnosi na svedocenje dato na

privatnoj sednici treba i dalje da bude zašticeno.



SUDIJA ROBINSON: Da, taj deo ce da bude obrisan. U buducnosti budite mnogo pažljiviji, gospodine Miloševicu.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: To nisu dokazi koji treba da budu zašticeni.

Zašticen je svedok, a ja ime svedoka nisam pomenuo. A vas pod-

secam o cemu je taj svedok ovde svedocio. Rezolucija Saveta

bezbednosti o Kosovu i Metohiji usvojene pre agresije NATO na

Jugoslaviju, pokazuje da je Savet bezbednosti smatrao da je na

Kosovu i Metohiji došlo do teroristickih napada i da je UCK u tim

rezolucijama jasno definisana kao teroristicka organizacija. Rezolu-

cija 1160, citiram: “Osuda svih akata terorizma od strane UCK”, u

zagradi Kosovo Liberation Army (Oslobodilacka vojska Kosova), “ili

bilo koje druge grupe ili pojedinca i svake spoljne podrške teroris-

tickoj aktivnosti na Kosovu, ukljucujuci i finansiranje, naoružavanje i

obuku”. A vidimo ko je sve finansirao, naoružavao i obucavao. U

paragrafu 2 poziva se rukovodstvo kosovskih Albanaca, citiram: “da

osude sve teroristicke akcije” i podvlaci, “svi elementi albanske

zajednice na Kosovu treba da ostvaruju svoje ciljeve jedino poli-

tickim sredstvima”. U paragrafu 8 rezolucije, citiram: “Speciti

naoružavanje i obuku u korist teroristickih aktivnosti na Kosovu i

Metohiji”. Da je to ostalo samo prazno obecenje pokazuju naknadni

razvoj situacije, kada je sa jacanjem teroristickih aktivnosti došlo do

sve masovnijeg priliva naoružanja i još intenzivnije obuke terorista

uz angažovanje zapada. Rezolucija 1199, citiram: “Osuduje teorizam

kao sredstvo za ostvarivanje politickih ciljeva bilo koje grupe ili

pojedinca i osuduje svaku spoljnu podršku takvoj aktivnosti na

Kosovu, uklucujuci snabdevanje oružjem i obuku za teroristicke

aktivnosti na Kosovu”. Ucinak Klintonove administracije u dogada-

jima 11. septembra je ogroman i to niko ne može da porekne. A

mogli ste da vidite koliko neposredih ucesnika tih dogadaja koji su

uhapšeni, sasvim jasno podaci govore da su ucestvovali u aktivnos-

tima UCK na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, prakticno kao ušesnici

Al Kaide. Izražava Savet bezbednosti zabrinutost zbog izveštaja

neprestanog kršenja zabrana uvedenih u vezi sa snabdevanjem

terorista Rezolucijom 1160, a opet insistira u paragrafu 6 da se osude

sve teroristicke akcije i podvlaci da svi elementi u zajednici kosovskih

Albanaca treba da ostvaruju ciljeve jedino miroljubivim sredstvima. U 11. paragrafu “da se spreci prikupljanje novcanih sredstava na nji-

hovij teritoriji”. Upozorava zemlje, sve zemlje. U Rezoluciji 1203

“osuduje terorizam bilo koje grupe ili pojedinca za postizanje poli-

tickih ciljeva kao i svaku stranu podršku za takve aktivnosti na

Kosovu, ukljucujuci snabdevanje oružjem i obuku za izvodenje teror-

istickih aktivnosti na Kosovu i izražava zabrinutost zbog izveštaja o

kontinuiranom kršenju zabrana navedenih Rezolucijom 1160”. A u

paragrafu 10 insistira na tome, citiram, to je sve pod citatom: “Insis-

tira na tome da rukovodstvo kosovskih Albanaca osudi sve teroris-

ticke akcije”. Nikad, medutim, rukovodstvo kosovskih Albanaca nije

osudilo teroristicke akcije UCK. Nasuprot, dakle, ociglednim cinjeni-

cama koje su evidentno ukazivale na teroristicki karakter UCK i

njenih aktivnosti na Kosovu i Metohiji prema kojima svaka država

ima pravo i obavezu da preduzme sve raspoložive mere suzbijanja,

Klintonova administracija je pod uticajem snažnog proalbanskog

lobija i njihovog novca, pretežno od droge, od polovine 1998.

godine, direktno i javno se svrstala na stranu te teroristicke organi-

zacije i postala njen zaštitnik. Zbog toga nije ni cudo što je posle tog

perida preduzela akcije i mere da UCK spase od uništenja i da joj

izdejstvuje status pregovaracke strane u rešavanju kosmetskih prob-

lema i tako ih doveli cak u Rambuje. Pa u funkciji te javne rehabil-

itacije Holbruk (Richard Holbrooke) se zajedno sa drugim americkim

predstavnikom Gelbardom srece sa grupom rukovodilaca terorista

UCK i sa njima pred TV kamerama javno vodi razgovor. Ne dugo

posle toga javno priznaje da je Gelbard vec ranije uspostavio kon-

takte s njima. U toku avgusta i septembra 1998. godine, policijske

snage su prakticno razbile i neutralisale teroriste UCK i njihova

uporišta. Onda su opet stupili na scenu predstavnici Klintonove

administracije i onda je došla Verifikaciona misija (OSCE Kosovo Ver-

ification Mission) koja je imala, kako se kasnije moglo da ustanovi,

glavni cilj da reanimira, revitalizuje i zaštiti UCK.



SUDIJA KVON: Gospodine Miloševicu, samo trenutak, molim vas.

(Pretresno vece se savetuje)

SUDIJA ROBINSON: Izvolite, nastavite, gospodine Miloševicu.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: Imenovanje Vilijama Vokera (William

Walker) za rukovodioca Verifikacione misije nije bilo slucajno. To je

ucinjeno na insistiranje CIA ciji je on bio agent. Treba podsetiti da je

on bio ambasador SAD u Salvadoru (El Salvador) i pomocnik

cuvenog pukovnika Norta (Oliver North) za specijalne operacije u

Nikaragvi (Nikaragua), kao što su isporuka naoružanja, regrutovanje

najamnika i formiranje eskadrona smrti. Razvoj krajem XX veka je

pokazao da je Klintonova administracija koristila taj nacionalisticki i

separatisticki pokret i slicne pokrete u svetu za ostvarivanje svojih

interesa. Zbog toga su takve pokrete svesrdno pomagali, najcešce

putem sponzorisanog terorizma. I to se potvrdilo na Kosovu i Meto-

hiji i to potvrduje zakljucak Komiteta za spoljne poslove (Committe

on International Relations) americkog Kongresa iz 1992. godine u

kome se kaže: “Aktivirati Kosovo kad god treba izdejstvovati ustupke

Beogradaî. U jednoj analizi republikanske komisije u americkom Sen-

atu stoji da je Klintonova administracija vec u avgustu 1998. godine

uveliko planirala NATO intervenciju na Kosovu i Metohiji, ali je u to

vreme samo nedostajao, citiram: “iole prihvatljiv medijski dogadaj

koji bi u ocima svetske javnosti poslužio kao politicki alibi za inter-

venciju.” Laži i na lažima, ceka se okidac. U pripremanju terena za

tu intervenciju blagovremeno su angažovane zvanicne strukture

NATO koje su polovinom 1998. godine, za vreme mandata Klarka

(Wesley Clark), uspostavile inicijalne kontakte sa UCK. To prizlazi iz

transkripta background brifing-a u americkom Ministarstvu odbrane

(Ministry of Defence) 15. jula 1998. godine, dok su ti inicijalni kon-

takti zvanicno potvrdeni od strane NATO polovinom 1998. godine.

OVK je prema mnogim izveštajima dobijala prikrivenu podršku i

obuku od strane CIA i nemacke tajne službe BND vec od polovine

devedesetih godina. Te tajne operacije bile su poznate i podržane

od strane NATO. O tome dokumentovano govori u knjizi Majkl Kosi-

dovski, “Kosovo, ‘borci za slobodu koje finansira organizovani krim-

inal (Michael Cossudovski, “Kosovo, the ‘Freedom Fighters’,
financed by Organized Crime”, “freedom fighters ” (borci za slo-

bodu) je pod navodnicama. Sve navedeno potvrduje da je UCK koja

je u pocetku tretirana kao teroristicka organizacija, od polovine

1998. godine, odlukom Klintonove administracije, ušla u bliske

odnose sa NATO. U takvoj sprezi vršene su pripreme za agresiju

NATO, uporedo sa farsom pregovora u Rambujeu. Prelomni trenu-

tak u tome predstavlja i željeni taj pomenuti medijski dogadaj koji je

iskonstruisan na bazi onoga šta se desilo u Racku i to po onom

oprobanom scenariju iz Bosne, slucaju Markale, objašnjen je

navodni masakr u selu Racak koji je u ovim stvarima iskusni šef mis-

ije Voker odmah nazvao do tada nevidenim nedelom srpskih snaga

bezbednosti. To je bio vrhunac pripreme koju su Misija OEBS-a, a

posebno njen šef sproveli u cilju stvaranja predteksta za agresiju

NATO, a po unapred razradenom zadatku Klintonove administracije.

I ovde je bio pokušaj da se taj dogadaj tako opiše. A onda sam vam

pokazao i traku gde se vide oni narandžasti džipovi Verifikacione

misije na brdu iznad Racka kad je svedocio Vokerov zamenik i gde

se vidi šta se, u stvari, tamo dogodilo, videli ste i u svedocenju nji-

hovog tamošnjeg komandanta i svega drugog. Uostalom, ja nemam

vremena više u to da ulazim sad u ovoj prilici, ali bih citirao samo

ono šta je vojni komentator Milovan Drecun, u knjizi “Drugi

Kosovski boj” rekao o slucaju Racak: “Slucaj Racak uci ce u mnoge

udžbenike kao briljantno izvedena, maksimalno efikasna i cista

antiteroristicka akcija koju su izveli pripadnici policije, ali i kao jedna

od najmonstruoznijh medijskih obmana koje je svet video. Svedoci

smo da se dogadajem u Racku još uvek svakodnevno manipuliše,

narocito u Hagu gde se istrajno baštini teški falsifikat”. A poznato je

da sponzorima ovih dogadaja nije nikako odgovaralo da u Racku

nije bilo nikakvog masakra vec se nastojalo, celom tom pricom, da

okrivi srpska strana.



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, ovaj komentator koga

ste spomenuli nije ušao u zapisnik. Možete li da ponovite ime?

OPTUŽENI MILOŠEVIC: Milovan Drecun u knjizi “Drugi Kosovski boj”.

SUDIJA ROBINSON: Odakle je on?



OPTUŽENI MILOŠEVIC: Iz Beograda.



SUDIJA ROBINSON: U redu. Hvala.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: A veoma su ilustrativni podaci da je posle

sporazuma o prisustvu Verifikacione misije oktobra 1998. godine na

Kosovu izvršeno do kraja januara 1999. godine samo, više od 500

teroristickih napada od strane UCK. I u istom tom periodu, upravo

koristeci taj štit Verifikacione misije, ocišceno 35 sela u kojima su

živeli Srbi i Crnodorci. I samo u toku prvih 11 dana 1999. godine pri-

padnici UCK su izvršili 80 teroristickih napada na policiju, vojsku i

civile. I kao nagradu za te i sve druge zlocine koje su izvršili, pre

svega prema Srbima, drugom nealbanskom stanovništvu, a onda i

prema Albancima i za saradnju za vreme agresije NATO, UCK je

preimenovan u Kosovski zaštitni korpus (TMK, Trupat Mbrojtese te

Kosoves), a od strane Ujedinjenih nacija mu je dat legitimni status

koji omogucava pristup fondovima zapadnih zemalja putem bilat-

eralnih kanala, ukljucujuci i direktnu vojnu pomoc. A

podrazumevalo se da se mora odmah da razoruža. To je samo jedan

detalj u moru zloupotrebe koje su nastale kad se ocekivala primena

Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti. Pa je cak na celo tog korpusa

postavljen Agim Ceku (Agim Ceku), notorni terorista, koji se, pored

brojnih zlocina nad Srbima na Kosovu i Metohiji, kao i nad

Albancima koji su po njegovom naredenju ubijani od strane UCK

zbog svoje lojalnosti prema državi u kojoj žive, prema Srbiji, taj se

isti prethodno borio protiv Srba u hrvatskoj vojsci i kao oficir u

hrvatskoj vojsci posebno se istakao po zverstvima nad Srbima za

vreme operacije “Oluja”, a narocito u genocidu pocinjenom nad

Srbima u Medackom džepu, gde su cak, pošto su silovali žene, poli-

vali ih benzinom i spaljivali. O svemu tome sigurno tu postoje

podaci, ali on je zašticen, on je saveznik iako je notorni ubica i teror-

ista. Vi ste mogli da vidite, na primer, 2003. godine, u novembru, u eogradskim novinama fotografije, ja nemam vremena da se služim

fotografijama u ovom izlaganju zbog ovako kratkog vremena, gde

se vide pripadnici UCK u uniformama gde drže u obe ruke odsecene

srpske glave i gde se može videti puna kesa odsecenih srpskih glava.

I tako svako zna gledajuci te slike da taj što trijumfalno pozira s ljud-

skom glavama, da je to Sadik Cuflaj (Sadik Quflaj) iz okoline Decana

(Decane), a pored njega njegov sin, Valon Cuflaj (Valon Quflaj) koji

su vršili zlocine pod komandom Ramuša (Ramush Haradinaj) i

Dauta Haradinaja (Daut Haradinaj) u zoni Decana i Peci (Peje). To

je samo delic. Objavljuju se, dakle, fotografije, objavljuju se imena,

objavljuje se sve, na sve se to ne gleda, preko svega toga se prelazi i

sada taj isti Cuflaj je danas, zajedno s hiljadama terorista bivše UCK,

pripadnik Kosovskog zaštitnog korpusa sa cinom porucnika. Njima

je ta takozvana medunarodna zajednica poverila zadatak za mul-

tietnicki red na razrušenom Kosovu u kome preostali Srbi žive u stal-

nom strahu od potpunog istrebljenja. Na primeru Kosova i Metohije

SAD i zapad su pokazali da imaju potpuno drugacije aršine kada su

u pitanju teroristi. Znam da nemam vremena, ali skrecem vam

pažnju da pogledate, od pre neki dan, 26. avgust 2004. godine

“Vašington post” (Washington Post) koji govori o Australijancu

kome sude za ratne zlocine uhvacenom u Avganistanu i u clanku

koji je objavio “Vašington post” se kaže: “da se preobratio na islam,

pridružio Oslobodilackoj vojsci Kosova, prošao obuku u logorima Al

Kaide, uzeo oružje i sa teroristickim organizacijama borio protiv

snaga Sjedinjenih država u Avganistanu”. Sad se postavlja pitanje

upravo za ilustraciju ovog dvostrukog standarada da li je on taliban-

sko-alkaidin ratni zlocinac kad se bori protiv Amerikanaca u Avgan-

istanu, ili je bio talibansko-alkaidin zlocinac i kad se borio u UCK

protiv Srba. I stalno, svaki dan, ispliva na površinu po neka od takvih

informacije. Evo, to je od pre nekoliko dana iz “Vašington posta”.



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, imajuci u vidu da smo

zbog tehnickoh razloga imali nešto dužu pauzu i cinjenicu da ste

morali da usporite, sada primecujem da govorite sve brže i brže, reci

cu vam da je Pretresno vece razmotrilo vaš zahtev za produženje vremena i odlucilo da, ukoliko vam je to potrebno, možete da isko-

ristite još prvu sednicu sutra ujutro, ali samo ako vam je to potrebno.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: Svakako mi je potrebno, potrebno mi je

mnogo više od toga, ali cu svakako iskoristiti, to nema sumnje. I dok,

dakle, dok su americki avioni prebacivali teroriste iz Avganistana u

Gvantanamo (Guantanamo) okovane u lancima, istovremeno je od

tadašnjeg marionetskog režima u Beogradu zahtevano da iz zatvora

bezuslovno oslobodi sve albanske teroriste, uz objašnjenje da su u

pitanju politicki zatvorenici. Ubice, ubice su oslobodene. Mislim da

su posledice ucinka Klintonove administracije u podršci terorizmu se

jasno pokazale i u samim Sjedinjenim državama. I da su one sada

postale najveca opasnost savremenog covecanstva. Klintonova

administracija je sve vreme svog funkcionisanja primenjivala tu poli-

tiku dvostrukih standarda koja se vrlo brutalno okrenula i protiv

samih Amerikanaca, kao što je pokazalo ono šta se dogadalo 11. sep-

tembra. Od agresije NATO pakta na Jugoslaviju prošlo je pet god-

ina. Ta vremenska distanca nije duga, ali je dovoljna da se izvuku

pouzdani zakljucci o uzrocima tog gnusnog cina i njegovim teškim

posledicama po živote i zdravlje stanovništva i materijalne egzisten-

cijalne i kulturne vredosti napadnute zemlje. Pouzdano se zna,

utvrdicemo to ovde dokumentima, svedocima, merodavnim i valid-

nim, da je agresija planirana duže vreme i duže vreme pripremana.

Inspiratori i organizatori prikrivali su njene prave uzroke propa-

gandnim trikom o tobožnjoj humanitarnoj katastrofi albanskog

stanovništva na Kosmetu. Mocnici NATO proglasili su albanske teror-

iste na Kosovo i Metohiji za mirne civile, optužujuci za tobožnje

zlocine nad nevinim albanskim civilima, vojne i policijske snage

Savezne Republike Jugoslavije ...



prevodioci: Molim vas da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... koje su se legalno borile prtiv terorista. A

trebalo bi im samo postaviti pitanje, od cega je pogunulo 1.000

vojnika i policajaca? Da li od tih mirnih, nenaoružanih civila? Od
cega je poginulo toliko gradana? Da li od tih mirnih nenaoružanih

civila? I šta su, u stvari, cinjenice kojima se zaista može bilo ko poz-

abaviti kao validnim cinjenicama? Uostalom sam Klark, tadašnji

vrhovni komandanta NATO za Evropu koga mi niste dozvolili ovde

da ispitujem ni o ratu, ni o njegovoj knjizi u kojoj je izneo podatke i

demantovao, upravo on sam, ove optužbe na jedan, mogu da

kažem potpuno ocigledan nacin, on govori u svojoj knjizi kako

NATO dovodi svoje trupe, navodno trupe za izvlacenje u Make-

doniju, a svako zna da Verifikaciona misija nije bila ugrožena i da su

vlasti Jugoslavije brinule o bezbednosti svakog njenog clana i

ispratile ih do granice kad su izrazili želju da odu, a otišli su kako je

general Nauman (Klaus Naumann) ovde svedocio, kad je napad,

odnosno agresija na Jugoslaviju postala iminentna, da su obavestili

Verifikacionu misiju da se povuce, da bi omogucili bombardovanje.

Dakle on kaže na strani 168 svoje knjige: “Kad Vojska Jugoslavije

pored svih pretnji bombardovanjem, sada vidi i trupe ...

prevodioci: Molimo vas da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: Usporicu, reaguje, znaci, Vojska Jugoslavije

kad vidi na granici trupe “tako što jaca svoje snage prema toj

granici. Onda Klark poziva generala Ojdanica, to imate na strani 168

njegove knjige i pita ga zašto dovodi nove trupe. Kad Ojdanic kaže

da je to odgovor na nove NATO trupe u Makedoniji, Klark piše, citi-

ram: “Sa Srbinove pozicije jacanje njegovih snaga ima potpuni

smisao, ali, takode, to je veliki izgovor za jacanje snaga protiv

Albanaca”. Dakle, kad direktnom pretnjom izazove jacanje naših

snaga kao posledicu, onda posledicu pretvara u uzrok za novo zaoš-

travanje, pa izveštava Madlen Olbrajt, o tome imate na strani 172

njegove knjige, citiram: “kontinuirano jacanje i rasporedivanje srp-

skih trupa”, a pre toga kaže sa Srbinove pozicije jacanje ovih snaga

ima potpuni smisao. Onda pretvara posledicu u uzrok i ovako izveš-

tava: “Istog dana, 6. marta 1999. godine”, dakle 18 dana pre bom-

barovanja, pre bilo kakvih izbeglica, on objašnjava scenario, šta ce

biti posle vazdušnih udara, šta ce oni izazvati, cemu ce vazdušni udari biti uzrok. On piše na strani 173. “Olbrajt: ‘Ako mi pocnemo

sa udarima, da li ce Srbi napasti stanovništvo’? Klark: ‘Gotovo je sig-

urno da ce oni napasti stanovništvo”‘. To je ono šta oni obecavaju

da urade. Dakle ako pocnemo sa udarima, da li ce napasti. On gov-

ori o napadu kao ne o prošloj ili trajucoj, nego kao ocekivanoj pojavi

koja ce biti posledica udara. Ako pocnemo sa udarima, da li ce Srbi

napasti. On kaže, “gotovo sigurno da ce napsti”. “Olbrajt: ‘Šta

bismo trebali da uradimo, kako možemo da sprecimo njihove

napade na civile?’ Klark: ‘Ne možemo. Nasuprot našim najboljim

naporima, Srbi ce napadati civile. To ce biti trka naših vazdušnih

napada i štete koju mi nanesemo njima i onoga šta oni mogu da

urade na terenu. Na kraci rok oni dobijaju trku.’ Olbrajt: ‘Dakle, šta

bi trebalo da uradimo?’ Klark: ‘Moracemo da pojacamo naše moci,

dacemo svega više, mi možemo da nadjacamo bilo šta što oni imaju

...
prevodioci: Molimo vas da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: “Ali to nece biti prijatno.” Dakle, to piše u

njegovoj knjizi. On, naravno, ne pominje UCK. Kao što se jasno vidi,

borbu sa UCK naziva napadom na civile. Ali bez sumnje je, ili jedno

ili drugo bice izazvano bombardovanjem. Svesno, planski, oceko-

vano. I rešice se teškim bombardovanjem cele Jugoslavije na duži

rok. Prema tome, on sam, tadašnji dicni vrhovni komandant NATO

za Evropu obara osnovnu tezu da je bombardovanje odgovor na

progon Albanaca. Jer kaže, kad pocnemo sa udarima, onda ce doci

do napada. On dokazuje da Rambuje nije nikakva neuspešna pre-

govaracka situacija, vec proces planiran da se proizvede ultimatum

da bi se sa mira prešlo u rat. Dokazuje, u stvari, da beskrupulozno

bombardovanje gradova, sela, infrastrukture i ogromne ljudske žrtve

nisu nikakva greška vec sracunata trka sa besmislom, polivanje

požara benzinom sa bezbednog rastojanja ...



prevodioci: Molim vas da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... da što pre izgori šta može da gori, a ion-

ako ce biti odgovoran vatrogasac koji je dužan da u svim uslovima

požara sacuva sve ljudske živote i spreci pljacku i zlocin. On

dokazuje da je licno planirao vazdušnu agresiju na Jugoslaviju, da

se borio da drugacije tokove krize na Kosovu koriguje da bi uveo

NATO varijantu i tako dalje. Ali ja ocekujem da mu bude dat nalog

da dode ovde da svedoci, a onda cemo videti da li vi uopšte mislite

da optužite za zlocine Veslija Klarka koji su se desili na podrucju

nekadašnje Jugoslavije, za šta tvrdite da ste nadležni ili cete i to pro-

pustiti da uradite. Ukazacu i na neke pouzdane i autoritativne izvore

koji nedvosmileno potvrduju tvrdnju da je NATO pakt falsifikovao,

odnosno da ne kažem NATO, Klintonova administracija, jer je Klark

bio njegov najbliži saradnik. I, naravno, ostali. Klintonova adminis-

tracija. Da budem vrlo precizan, da su falsifikovali razloge svoje agre-

sije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Kanadski general, Luis

Makenzi, jedan od bivših komandanata UNPROFOR-a u Bosni, u

svom tekstu 6. aprila 2004. godine u kanadskom dnevniku “Nešnl

post” (National Post) tvrdi, citiram: “NATO se odlucio za akciju

mada nijedna clanica NATO alijanse nije bila u opasnosti. Odluceno

je da se bombarduju ne samo Kosovo vec i infrastruktura i narod

Srbije. I to bez rezolucije Ujedinjenih nacija”. Pa dalje citat: “Mi smo

opominjali da se zapad stavlja na stranu ekstremista, militantnog

separatistickog pokreta Albanaca sa Kosova, ali bili smo odgurnuti u

stranu kao pristrasni. Ignorisano je da je Oslobodilacka vojska

Kosova koja se predstavlja da se bori za nezavisnost Kosova,

oznacena kao teroristicka organizacija za koju se znalo da je dobi-

jala pomoc od Al Kaide Osame Bin Ladena (Osama Bin Laden)“.

Dokumente o tome cemo tek prezentirati. I Makenzi dalje navodi,

suprotno onome na cemu ovo nelegalno Tužilaštvo u svojoj lažnoj

optužnici insistira. Citiram Mekenzija: “Sve informacije koje su

poslužile za pokrice za bombardovanje Srbije, ispostavile su se kao

teški falsifikati” General Luis Mekenzi nije nikakav prosrpski

Kanadanin, nego samo profesionalni vojnik. Govoreci o kampanji da

se sa Kosova isteraju svi koji nisu Albanci, da se Kosovo poveže sa majkom Albanijom i time ostvari cilj Velika Albanija, Mekenzi kaže:

“Kampanja je pocela napadom na srpske bezbednosne snage ranih

devedesetih godina. Miloševicev oštar odgovor na te napade,

Albanci su uspeli da iskoriste i pridobiju simpatije sveta za svoje cil-

jeve. Suprotno tvrdnji zapada, genocid se nije desio. Od navodno

100.000 sahranjenih u masovne grobnice, pronadeno je oko 2.000

i to pripadnika svih etnickih grupa, ukljucujuci i one koji su

ocigledno poginuli u ratu, ucestvujuci u borbi”. A da ne govorim

koliko je njih poginulo od strane UCK. Pa vi ovde u zatvoru imate

ovog Ljimaja (Fatmir Limaj) koji je optužen za ubistvo devet Srba i

13 Albanaca. Za ubistvo više Albanaca nego Srba. Doduše samo je

...
prevodioci: Molimo vas da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: Samo je devet Srba imao u zatvoru, a

mnogo više Albanaca, ali tih svih devet Srba pobio, a onih 13

Albanaca izabrao od ostalih Albanaca. A imacemo svedoke koji ce

vam kazati ovde i vama i svetskoj javnosti, kako je i koliko bilo ubi-

jano Albanaca od strane UCK, a sve to pripisivano Srbima. I, na kraju

krajeva, igre s tim ciframa, sa vašim navodnim ekspertima koji se

bave statistickim proracunavanjima koliko je moglo da bude žrtava,

što je besmisleno za bilo kakav proces koji ima pretenzije da bude

krivicni. Mekenzi dalje kaže: “Albanci sa Kosova su se poigravali sa

nama kao maestro sa vilinom. Mi smo pomogli i indirektno

podržavali njihovu nasilnu kampanju za etnicki cisto i nezavisno

Kosovo. Nikada ih nismo okrivili za nasilje iz devedesetih godina. I

dalje ih predstavljamo kao žrtve, iako cinjenice govore suprotno.

Zamislite kakva ce to biti poruka ohrabrenja drugim teroristickim

pokretima u svetu koji traže nezavisnost, ako Albanci postignu neza-

visnost Kosova uz pomoc dolara naših poreskih obveznika, kao i

onih od Bin Ladenove Al Kaide”. On ovde ne pominje i mnoge

druge dolare koje su primali, ali imacemo prilike i to da vidimo. On

dalje kaže: “Posle intervencije NATO 1999. godine, Kosovo je postalo

najveci centar kriminala u Evropi. Cveta trgovina belim robljem. Pokrajina je postala centar za krijumcarenje droge na putu ka zapad-

noj Evropi i Severnoj Americi (North America). Ironija je da najvece

kolicine droge dolaze preko Kosmeta iz još jedne zemlje koju je

zapad oslobodio - Avganistana. Clanovi demobilisane, ali ne i elim-

inisane UCK licno su umešani u organizovani kriminal”. A admiral

Gregori Džonson (Gregory Johnson), komandant NATO snaga na

Kosovu, odnosno komandant Južnog krila NATO (NATO Southern

Force), izjavio je na Kosovu povodom ovih zlocina u martu 2004.

godine, “da su sukobi koji su usledili predstavljali unapred organi-

zovanu akciju etnickog cišcenja od strane Albanaca sa Kosova”,

unapred organizovanu akciju etnickog cišcenja. Damjan Krnjevic -

Miškovic, urednik americkog casopisa “Nacionalni interes”

(National Interest) i saradnik Centra za evropske jugoistocne studije

(CSEES, Centre for Southeast European Studies) , u svom clanku

objavljenom u “Vol strit žurnalu” (Wall Street Journal) pod

naslovom “Kristalna noc na Kosovu” (Kristallnacht in Kosovo) pod-

vlaci da su Srbi godinama upozoravali na pravu prirodu šiptarskog

pokreta i da je zapad tvrdio da izmišljaju i preteruju. Krnjevic karak-

teriše antisrpsko delovanje i položaj srpskog naroda na Kosmetu

sledecim recima: “Ubistvo za ubistvo, otmica za otmicu, paljevina

za paljevinu i konacno pogrom potvrduju strahovanje Srba da su

ostavljeni na milost i nemilost varvarima”. I to pod pokoviteljstvom

Ujedinjenih nacija. Ovo sam ja dodao, ovo nije njegov citat, posle

“varvarima” je završen citat. U clanku “Kristalna noc na Kosovu”

saopšten je podatak da je od juna 1999. godine, ubijeno i kidnapo-

vano 3.000, to je ono šta sam vam i rekao i da je “misija Ujedinjenih

nacija na Kosovu konstantno zavaravala”, to citiram, “ceo svet u pro-

teklih pet godina, njihovim navodnim uspehom dok su, u stvari,

prikrivali militarizaciju”, završen citat. Kao i general Mekenzi i Krnje-

vic citira Dereka Cepela (Derek Chapel), portparola NATO policije

koji je izjavio, citiram: “Sve je planirano unapred”, a on onda

zakljucuje na osnovu toga, citiram: “Jedino šta je nedostajalo, bio je

okidac, povod. Sada je jasno da pojedini kosovski politicari smatraju

da proterivanjem Srba, što su vec postigli, s dve trecine Srba od

1999. godine mogu da dovedu medunarodnu zajednicu pred svršen cin. Da li cemo dozvoliti da etnicko cišcenje bude temelj nekakve

nezavisnosti?” Dnevnik “Florida tajm junion” (Florida Times Union)

neposredno pred martovsku eskalaciju albanskog teorizma na

Kosovu ove godine, dakle pred eskalaciju 2004. godine, izrazio je

zahtev - Srbiji vratiti Kosovo, jer je, citiram: “Krajnje vreme” i ovo

“vratiti Kosovo” citiram i citiram: “Krajnje je vreme da se Kosmet

vrati pravom vlasniku”. Reporteri ruske agencije “Novosti” (Novosti)

obavestili su tamošnju javnost o razmerama delovanja albanskih

ekstremista pod naslovom “Vandali XXI veka” (Vandals of the 21st

Century) i agresivno raspoloženi deo ljudi albanske nacionalnosti

uništava hrišcanske svetinje. Citiram: “Valjda zato što su te

hrišcanske svetinje direktni svedoci življenja i opstajanja Srba na ter-

itoriji Kosova od iskona, valjda zato što su te svetinje autenticna

istorija koju niko ne može ni negirati, ni izbrisati iz narodnog

pamcenja. U clanku se držanje protektorskih vlasti prema nosiocima

divljanja albanskih terorista na Kosmetu, karakteriše na sledeci nacin:

“Svaki put, nakon novih zlocina protiv Srba, glavešine protektorata

su se javljale i izražavale saucešce, saucešce saucesnika”. Pa da li ti

koji imaju tamo vlast, imaju tu komandnu odgovornost i sve drugo

što se upotrebljava ovde u najvecim mogucim kolicinama, a imaju

cetri puta vece snage nego što smo ih mi imali u vreme kada je na

Kosovu bilo moguce držati kompletan javni red i mir i zaštititi

gradane od svega toga. Ugledni ruski istoricar, Natalija Narocickaja

koja je istovremeno i zamenik predsednika Komiteta za medunaro-

dne odnose Državne dume Rusije (Commission for International

Relations of the Duma of Russia), u autorskom tekstu pod naslovom

“Kosovo, cudovišni cir na telu Evrope” (Kosovo, The Monstrous Boil

on the Body of Europe), objavljenom u beogradskim novinama

“Srpsko ogledalo” od 14. aprila 2004. godine, istice da su, citiram:

“Gorki plodovi antisrpske fobije zapada”. Autor istice da se i dalje

precutkuje, citiram: “Da prakticno ni jedan zlocin pripisan srpskoj

armiji i policiji nije potvrden dokazima i da je Haški tribunal projek-

tovan da opravda agresiju na suverenu Saveznu Republiku Jugoslav-

iju doživeo potpuni fijasko”. Poznati i ugledni londonski “Fajnenšl

tajms” (Financial Times) na dilmu da li ce Kosovo ponovo biti

bezbedno, odgovara da to zavisi, pre svega od toga, citiram:î Da li

ce Zapad razmisliti i preispitati svoju politiku prema Kosovu od

samog pocetka.” Vesti sa Kosmeta pokazuju da se pripadnici snaga

KFOR-a (Kosovo Force), ne samo blagonaklono odnose, nego i

omogucavaju divljanje albanskih terorista. Tako je zabeleženo da je

vojnik KFOR-a sprecio srpskog seljaka da gasi svoju sopstvenu kucu

recima: “Nocas na Kosovu mora sve srpsko da gori”. Nemacki pri-

padnici KFOR-a su mirno gledali kako teroristi spaljuju cetiri crkve,

ruše manastir Svetog Arhandela, skrnave grob srpskog cara Dušana.

Uostalom, to im nije prvi put da to rade, pale srpsku bogosloviju sa

tridesetogodišnjom srpkinjom invalidom i pale kip Bogorodice Lje-

viške u hramu koji nosi njeno ime i fresku filozofa Platona (Plato) u

tom hramu.



prevodioci: Molimo da citate sporije.


OPTUŽENI MILOŠEVIC: Jedan nemacki oficir je hladno i cinicno

prokomentarisao paljenje i rušenje srednjevekovnih pravoslavnih

crkava, ogromnog kulturnog i nacionalnog znacaja u Prizrenu i

okolini recima da su te crkve ionako bile stare. Preskocicu propa-

gandnu aktivnost i izjave raznih licnosti zapada. Pomenucu Kinkela

koji je 27. maja 1992. godine izjavio da “Srbe treba baciti na

kolena”, Helmuta Kola, 1993. godine “neka se Srbi podave u sop-

stvenom smradu”, Blera (Tony Blair) 1999. godine “rat protiv Srbije

nije više samo vojni sukob, to je bitka izmedu dobra i zla, izmedu

civilizacije i varvarstva”, Klintona koji je 23. i 25. aprila 1999. godine

rekao “Srbi sprovode teror, siluju albansku decu”. U takvoj politickoj,

psihološkoj, a bicu slobodan da primetim i psihopatološkoj situaciji

izvršena je agresija NATO na Jugoslaviju. Ovde je vec dokumento-

vano prikazano, prikazao sam i jedan veliki broj fotografija o bom-

bardovanju, ali se to nalazi u ovoj velikoj dokumentaciji koju sam

rekao da zahtevam da se kao dokazni predmet prihvati uz ovo moje

izlaganje. Planerima NATO zlocina bilo je malo što su uništili i oštetili

mnoge jugoslovenske i srpske objekte i usmrtili, odnosno povredili

veliki broj gradana Jugoslavije, pa su gadali cak i kinesku ambasadu.

Poboli i Kineze i srušili njihovu zgradu. A upotebom municije sa

osiromašenim uranijumom ugroženo je i zemljište cije ce zagadenje

trajati hiljadama godina. Sa sigurnošcu se može tvrditi da se

zagadanje životne sredine nije lokalizovalo samo na jugoslovenskim

prostorima, vec je došlo do zagadenja sredine na širem podrucju u

istocnoj Evropi. Municija sa osiromašenim uranijumom najviše je

korišcena na Kosovu i Metohiji. Na tom prostoru se nalaze izvorišta

reka koje su pritoke Zapadne i Južne Morave. Ocigledno je da je

namera bila da se tako zagadi vodotok Velike Morave, Save i

Dunava, dakle sve vode u Srbiji prakticno. NATO je namerno izaz-

vao ekološku katastrofu zagadujuci najvece vodotokove, ali i izvore

lekovite i mineralne vode, pri cemu treba imati u vidu da je Srbija

podrucje najbogatije takvim izvorima u Evropi. U proizvodnji hrane,

a pre svega u zapadnoj Evropi i Americi skupe i mnogo tražene

biološki ispravne hrane, Savezna Republika Jugoslavija sa svojim, do

agresije maltene nezagadenim zemljištem i zdravim vodama je

videla svoju buducnost. Napravljena je tada i dugorocna strategija

razvoja poljoprivrede Savezne Republike Jugoslavije do 2020.

godine. Prozvodnja takozvane “zdrave hrane” je posebno tretirana.

Nakon ovog sedamdesetosmodnevnog bombardovanja tokom koga

je korišceno, izmedu ostalog mnogo nedozvoljenih sredstava,

proivodnja je ugrožena. Dugorocno. Prema nalazu i mišljenju koje

su dali veštaci predmeta Okružnog suda u Beogradu, po optužnici

protiv celnika NATO, kasetne bombe se posle izbacivanja iz aviona

otvaraju i dolazi do rasipanja na velikom prostoru. Zato njihovo

dejstvo nije moguce usmeriti samo na vojne ciljeve, mada u ovom

slucaju i usmeravanja na vojne ciljeve bi najobicniji zlocin bio. Vec

ti delovi pogadaju civile i civilne objekte na širem podrucju ...



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, žao mi je što vas preki-

dam, ali mislim da sada moramo da završimo sa radom za danas.

Nastavicemo s radom sutra ujutru u 9.00.

Molim ustanite. Medunarodni krivicni sud za bivšu Jugoslaviju

zaseda. Izvolite, sedite.



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu izvolite, iznesite završni

deo vaše uvodne reci.



OPTUŽENI MILOŠEVIC: Gospodine Robinson (Robinson), nadam se

da cete imati na umu da smo poceli sa zakašnjenjem. Tokom NATO

agresije otrovi nisu direktno korišceni vec su posledice slicne onima

koje prouzrokuje hemijski rat, proizvedene na drugi nacin. Na

primer, bombardovanjem postrojenja i skladišta sa hemikalijama,

rafinerija i hemijskih fabrika u Pancevu, Novom Sadu, Lucanima i

Baricu. Na taj nacin je protiv Srbije voden i hemijski rat. To su ucinile

sile kojima ne odgovara suverenitet Srbije na Kosmetu, iako je on

garantovan uslovima prekida rata i sadržan u Rezoluciji 1244 (UN

Security Council Resolution 1244) koja se uopšte ne poštuje. Njihov

je interes da koriste kosmetske prostore za svoje geostrateške i

ekonomske ciljeve: rudna, vodna i druga bogatstva na Kosmetu. Pri

tome treba imati u vidu da je Kosmet jedno od najvecih nalazišta lig-

nita u Evropi, blizu 14 miliona tona, a od ukupnih bilansnih rezervi

rude olova (Pb) i cinka (Zn) u Srbiji, na Kosovu se nalazi 48 posto

cija je takode vrednost ogromna. Na Kosmetu se nalaze i rezerve

kobalta (Co) i nikla (Ni) koje takode imaju veoma veliku vrednost, a

kosovske elektrane su znacajne za zatvaranje elektroenergetskog

bilansa Republike Srbije. Sve ovo navedeno govori i o onoj

najprizemnijoj pljackaškoj motivaciji navodnih boraca za prava

kosovskih Albanaca sa zapada. Uprkos cinjenici da je izvor

celokupne krize na Kosovu koja traje još od vremena progona srp-

skog i drugog nealbanskog življa tokom turske okupacije tog

podrucja, pa sve do danas, težnja albanskih nacionalista za stvaran-

jem Velike Albanije koju, oni tu težnju i ne kriju i za realizaciju ne

biraju sredstva, uprkos svemu tome ovo takozvano Tužilaštvo ima

dovoljno drskosti da u takvoj optužbi stavi meni, Srbiji i Srbima na

teret da smo u sred države Srbije, na teritoriji koja je samo središte i

srce srednjevekovne srpske države hteli da napravimo nekakvu

Veliku Srbiju. Kako se Srbija, velika ili mala, svejedno, pravi u Srbiji,

to ni oni sami ne umeju da objasne ili da dokažu, što je najbolje i

dokazao prvi deo ove operacije koju nazivate sudenjem, koje je jed-

nako kao i ostatak te operacije, zahvaljujuci prirodi i sadržaju ove

lažne tužbe dobio izgled i karakter jedne obicne farse, jeftine po

sadržaju i nivou, ali ni malo jeftine po kolicini novca koji za njeno

odvijanje odvajaju, kao, na primer, Saudijska Arabija (Saudi Arabia),

SAD (United States of America), Džordž Soroš (George Soros) i drugi

navodno nepristrasni donatori. Želim da dodam i to da je 1998.

godine, kad je Holbruk (Richard Holbrooke) bio kod nas u

Beogradu, da smi mi onda rekli podatke kojima smo raspolagali, da

se u severnoj Albaniji (Albania) nalazi i pomaže UCK (UCK, Ushtria

Clirimtare e Kosoves) Osama Bin Laden (Osama bin Laden). Radi na

naoružavanju, obucavanju, pripremanju pripadnika teroristicke

organizacije. Oni su se, ipak, opredelili za saradnju sa OVK, a time i

za direktnu saradnju sa Bin Ladenom, iako je on pre toga srušio

ambasade u Keniji (Kenya) i Tanzaniji (Tanzania), iako je pre toga

objavio rat njima. Ja sam uveren da ce to jednom morati da izade na

videlo, ta veza i da ce doci uskoro vreme kada ce i Klinton (Bill Clin-

ton) i Olbrajt (Madeleine Albright) i drugi morati da odgovaraju,

ako ne za ono šta se dogodilo Srbima, onda za ono šta se dogodilo

njihovim sopstvenim gradanima. Procitacu vam jedan citat i moram

onda da predem na druge teme: “Vazdušni napadi i nevideni u nji-

hovoj velicini državni udari, teror, dela sabotaže, unutrašnji atentati,

ubistva vodecih državnika, nadmocni napadi na sve tacke nepri-jateljske odbrane koji ce uslediti u jedan mah i u istoj sekundi, bez

obzira na gubitke, to je rat buducnostiî. Pretpostavljam da vas pod-

seca na ono šta su snage NATO ucinile prema Jugoslaviji 1999.

godine, o agresiji na koju se ova strana koja bi bila obavezna da to

cini, ni ne osvrce, ali citat nije ni Klintonov ni Klarkov (Wesley Clark),

iako potpuno pokazuje njihovo ponašanje. Citat je Hitlerov (Adolf

Hitler) iz knjige iz 1940. godine objavljene u Njujorku (New York),

Hermana Raušninga (Herman Rauschning) “Moji poverljivi razgov-

ori sa Hitleromî (My Confidental Conversations with Hitler). A onda

kaže u toj knjizi: “Nikakvo takozvano medunarodno pravo, nikakvi

ugovori nece me spreciti da iskoristim priliku koja mi se pružaî i

onda govori dalje o tome kako ce Francusku (France) da porobi, a

da ce doci Francuzima kao njihov oslobodilac i kako ce prikazati

coveku srednjeg staleža kako je donosilac pravednog socijalnog

poretka i vecnog mira. Što se tice rata u Sloveniji i Hrvatskoj, ja cu

za pocetak samo jednu kratku napomenu. U knjizi Vorena Cimer-

mana (Warren Zimmerman), poslednjega ambasadora SAD u SFRJ,

na strani 173, on daje sledeci komentar o položaju JNA i toj navod-

noj herojskoj borbi u Sloveniji i Hrvatskoj protiv još uvek zajednicke

legalne jugoslovenske vojske. Citiram: “JNA je bila u svojoj vlastitoj

zemlji. Njene trupe su sasvim legitimno bile razmeštene u svim

jugoslovenskim republikama. Ipak, nakon proglašenja nezavisnosti

Slovenije i Hrvatske, trupe su tretirane kao okupatorske, cak i onda

kad nisu izlazile iz garnizona. Slovenacka taktika ...



prevodioci: Molimo da malo usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: Dobro, usporicu. “Slovenacka taktika, a

potom i hrvatska koja se baš ne bi mogla podiciti narocitim heroiz-

mom, zasnivala se na izbegavanju otvorenih sukoba i nastojanju da

se blokadom kasarni vojnici u njima dovedu na ivicu gladi i prisile

na odlazak. Taj neocekivani položaj JNA koja je koliko juce bila zaštit-

nik zemlje, a danas okupator, snažno je uticao na svest obicnih

vojnika, rastrgnutih izmedu dveju stranaî. I dalje Cimerman, imajuci

u vidu sve okolnosti, u svojoj knjizi je zakljucio da je pogrešno gov-oriti o napadu JNA na Sloveniju i kasnije na Hrvatsku. Dakle jedan

od najaktivnijih antisrpskih aktivista, Voren Cimerman koji je tada

bio na licu mesta, kaže jednu notornu cinjenicu da je pogrešno gov-

oriti o napadu JNA na Sloveniju i Hrvatsku, a vi ovde ste dobili

zadatak da kažete da je tamo pocinjena agresija od strane JNA na

svoju sopstvenu zemlju. Unutar Jugoslavije hrvatske separatisticke

tendencije nisu u potpunosti išcezle sa porazom i gašenjem kvis-

linške NDH iz Drugog svetskog rata. Te tendencije pocinju posebno

otvoreno da se ispoljavaju pocetkom sedamdesetih godina nas-

tankom takozvanog “Maspokaî od strane jednog dela republickog

rukovodstva, kada su isticani zahtevi za samostalnošcu Hrvatske, a

vrlo snažni pritisci, pretnje usmerene prema srpskom narodu. Iako

u posleratnoj Jugoslaviji medu najistaknutijim državnim funkcioner-

ima Hrvati dobijaju posebno znacajno mesto i dominiraju, ne samo

posmatrano u srazmeri s brojem stanovnika, vec i u apsolutnom

broju, ipak i u Hrvatskoj, a i na nekim drugim mestima stalno je fab-

rikovana teza o navodnoj sprpskoj hegemoniji, srpskom hegemo-

nizmu. A kako izgleda ta srpska dominacija, odnosno hegemonija?

Sve to vreme, od Drugog svetskog rata do postojanja Jugoslavije,

nesporna i široko poznata cinjenica da je od kraja Drugog svetskog

rata, do svoje smrti 1980. godine, neprikosnoveni jugoslovenski lider

bio Tito koji je bio Hrvat. Za vreme postojanja socijalisticke Jugoslav-

ije od 1945. do 1992. godine, dakle u periodu od 47 godina, na celu

Vlade Jugoslavije tokom 30 godina su bili Hrvati, a tokom preostalih

17 godina svi ostali, od cega jedan jedini Srbin i to od 1963. do

1967. godine, Petar Stambolic. Kada se ovo ima u vidu, kako bi se

uopšte moglo tvrditi da su u politickom vrhu zemlje dominirali Srbi?

A što se vojske tice, vaš svedok je ovde izneo kako je izgledao vojni

vrh upravo u vreme razbijanja Jugoslavije: jedan Jugosloven, to je

bio ministar odbrane Veljko Kadijevic, iz Hrvatske, iz mešovitog

braka Srbina i Hrvatice, dva Srbina i to jedan iz Srbije, a jedan iz

Bosne, osam Hrvata, dva Slovenca, dva Makedonca i jedan Musli-

man. A ovome treba dodati i to da je Titov, svakako najbliži sarad-

nik i kreator jugoslovenskog ustrojstva, državnog, odnosno ustavnog

sistema u svim njegovom fazama bio Slovenac Edvard Kardelj. Dakle jasno ovo pokazuje da je prica o nekakvoj srpskoj dominaciji u

Jugoslaviji jedna gola i o srpskoj hegemoniji, jedna gola laž, kao i da

su Hravati i Slovenci po tom osnovu apsolutno bili izvan bilo

kakvoga razloga da se žale na neravnopravnost i nedovoljnu zastu-

pljenost. A prica o srpskoj dominaciji i hegemoniji bila je zapravo

samo propagandno sredstvo, pritom sredstvo koje se kosi sa istinom

kojom je trebalo da se opravdaju secesionisticke težnje. U poslerat-

noj Jugoslaviji ustaški genocid nad Srbima bio je tema o kojoj se nije

mnogo govorilo. Preostali Srbi sa prostora bivše NDH, posebno oni

u Krajini koje je cuveni srpski pesnik Matija Beckovic nazvao

“ostacima poklanog narodaî precutno su prihvatili da se o stradan-

jima njihovih najbližih ne govori, cak da se oni ni ne sahrane na dos-

tojan nacin, vec su mnogobrojne jame u koje su ustaše pobacale na

hiljade svojih žrtava: Jadovno, Pribilovci, Golubnjaca, prosto

zabetonirane i prepuštene zaboravu. A ovde je cak došlo do izražaja

i teza o tome kako su Srbi ponovo sahranjivali te svoje mrtve kasnije,

mada oni pre toga nikad nisu bili sahranjeni, vec na ovakav nacin. I

kad se ima u vidu ovaj strašni masovni zlocin iz veoma bliske

prošlosti, šta je trebalo da osete i šta su uopšte mogli da osete Srbi

u Hrvatskoj kada je na opštem saboru Hrvatske demokratske zajed-

nice februara 1990. godine, predsednik te partije, Tudman, izmedu

ostalog je rekao: “Nezavisna država Hrvatska nije bila samo kvis-

linška tvorevima i fašisticki zlocin, vec isto tako izraz istorijskih težnji

hrvatskog narodaî. Da li je bilo išta prirodnije nego da reaguju, da

dignu svoj glas pre nego što, pod navodnicima “hrvatski narodî na

koji se on pozvao, a to svakako nije celina, niti vecina hrvatskog nar-

oda, vec ekstremisti pomognuti iz inostranstva, krene u novo ost-

varenje svojih tih navodnih istorijskih težnji. To su sve podaci koje vi

imate, a koje previdate. To sve ovom neleglanom Tužilaštvu nije

smetalo da u paragrafu 94 hrvatske optužnice govori o HDZ-u bez

ikakvih kvalifikacija, iako se tada radilo o partiji koja je oživela praksu

i simbole iz vremena ustaša. Dok u narednom paragrafu te iste lažne

optužnice projugoslovenski orijentisana Srpska demokratska

stranaka se naziva nacionalistickom. To je jedna manipulacija koju

je sebi ovakva manipulacija, koju je sebi ovakva prezentacija dopustila, jer oni sve znaju o šovinistickom delovanju HDZ-a, ali ne

dozvoljavaju ni da se rec o tome zucne. S jedne strane je, dakle,

moralo da se sve precuti o HDZ-u, a da se ocrni SDS. Ako bi se o

tome pocelo da govori, a oni sami su za to dali povoda ovakvom

manipulacijom, onda bi se jasno pokazalo da su te aktivnosti srp-

skog naroda bile pocinjene u samoodbrani. Voren Cimerman u ovoj

svojoj knjizi “Izvori jedne katastrofeî (The Source of a Catastrophe)

govori o tome da su u Tudmanovoj Hrvatskoj, pod navodnicima

“oštro narušavana prava Srba. Srbe su izbacivali sa posla. Od njih je

zahtevano potpisivanje lojalnostiî. Da ironija bude veca, ovde su

meni pokušali da inputiraju da sam ja tražio nekave izjave lojalnosti,

pa nisu mogli da nadu jednog jedinog coveka koji je, eto, meni neku

izjavu lojalnosti potpisivao. To su apsurdne stvari. “Napadano je na

njihove domove i imovinuî, nastavlja Cimerman. Govori da su Tud-

manovi ministri nazivali Srbe najpogrdnijim imenima. On im se nije

pridružio, ali ih nije prekidao. Na 215. strani te knjige on kaže da je

Tudman odigrao veliku ulogu u nasilnoj smrti Jugoslavije i ratu u

Hrvatskoj i Bosni, istakavši Tudmanov rasisticki odnos prema Srbima:

“zbog cega seî, po njemu, “Hrvatska pretvorila u nedemokratsku i

eksplozivnu republikuî. To su njegove reci. Jedan antisrpski put nove

hrvatske vlasti povezan je za “Nervalsku grupuî. Nerval (Nerval) je

mesto u Kanadi (Canada) gde su bili ustaški usmereni zapadno-

hercegovacki franjevci. “Neoustaške ustaške organizacije u Kanadi

bile su ocenjene od strane Ministarstva spoljnih poslova te zemlje

kao ...
prevodioci: Molimo da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... kao ekstremnije od same pronacisticke

ustaške organizacije u Hitlerovoj NDHî. O svemu tome piše, sada

slobodno, hrvatska štampa. Zbog vremena ja ne mogu sada da vam

ovo pokazujem, ali suština je u tome da je tada, još 1987. godine,

dakle 1987. godine napravljen pristup buducoj nezavisnoj državi

Hrvatskoj koji sadrži ceriri glavne tacke preuzete iz informacija iz

Hrvatske, “Globusî hrvatski: 1) “Hrvatska po svaku cijenu mora biti

eovisna samostalna državaî; 2) “Valja raditi na tome da Hrvatska

bude etnicki što homogenija i cistija država, drugim rijecima, srpsku

nacionalnu zajednicu u Hrvatskoj treba svesti na minimalnu man-

jinu, kako Srbi dalje ne bi bili remetilacki faktor. Borbu u Hrvatskoj

treba voditi na jednoj fronti. Glavni protivnik su Srbi. Da bi se Srbe

porazilo valja se udružiti sa komunistima i partizanima i tako u

cvrstom savezu sa njima izvojevati konacnu pobjedu. Prema Bosni i

Hercegovini ...



prevodioci: Molimo da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: 4) “Prema Bosni i Hercegovini treba voditi

takvu politiku koja ce prije ili kasnije dovesti do pripajanja zapadne

Hercegovone, to jest cistih hrvatskih podrucjaî. Martin Špegelj, nje-

gov ministar odbrane u vreme kada se ovo dešavalo u dnevniku 28.

oktobra 1991. godine pred tridesetak ljudi je izjavio da ako Srbinu

izgori kuca, nece imati gde da se vrati, govori o tome da je to izjavio

Gojko Šušak. Špegelj ponovo u “Novom listuî, 29. oktobra 2001.

godine: “Tudman i Šušak su u biti stvorili koncepciju ciste

nacionalne države po uzoru na Nezavisnu državu Hrvatsku iz Dru-

gog svjetskog rata”. A “Nujork tajmsî (New York Times) decembra,

8. decembra 1993. godine govori o 10.000 kuca koje su dignute u

vazduh dinamitom. Necu da citiram da ne bih gubio vreme. Pored

pritisaka, šikane, fizickih napada, dakle jedne ukupne degradacije,

kako na individualnom, tako i na kolektivnom planu, srpski narod na

teritoriji Hrvatske izložen je i kolektivnoj degradaciji na pravnom

planu. Poznat je “Božicni Ustav” kojim su Srbi lišeni statusa konsti-

tutivnog naroda koji su do tada imali u svim ustavima Hrvatske. U

“Balkanskoj odisejiî (Balkan Odyssey) lord Oven (David Owen) na

strani 21 kaže: “Slicno su se opirali ukljucivanju u Hrvatsku i

podrucja nastanjena Srbima u severnoj Dalmaciji, Lici ...



prevodioci: Molimo da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... Baniji, Slavoniji i Baranji koja su zajednicki

izmedu habzburškog i otomanskog carstva obrazovala vojnu

granicu, Krajinu, kojom se vladalo iz Beca (Vienna), a ne iz Zagreba.

Taj otpor se narociti jako osecao posle 1945. godine, jer su

stanovnici za vreme Drugog svetskog rata bili izloženi genocidu od

strane hrvatskih ustaša. Vrlo mali broj komentatora je 1995. godine

shvatio ili priznavao da hrvatska Vlada napadajuci Krajinu nije

oslobadala ovu zemlju, pošto su je Srbi naseljavali preko tri vekaî, to

piše lord Oven. Vec polovinom 1990. godine tece niz akcija, napada

i ubistava, a zbog srpskog reagovanja postavljanjem barikada na pri-

lazima njihovim mestima, taj njihov revolt je nazvan “balvan revolu-

cijomî. Hrvatske vlasti su ove reakcije Srba, preplašenim pred

mogucnošcu da ostanu ...



prevodioci: Molimo da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: ... bez ikakvih sredstava kolektivne zaštite u

odnosu na ponovo oživelu ustašku ideologiju i teror, napadom,

agresijom na hrvatsku državu to smatrale. A kako to napad na

državu može da bude izvršen balvanima postavljenim na puteve

pred vlastitim kucama, teško je objasniti. Špegelj, taj koji 2001.

godine ovo govori, a što sam vec citirao, kaže: “A Knin cemo rešiti

na nacin takav da cemo ih pokasapiti. Onda cemo da ih pokas-

apimo. Za to imamo medunarodno priznanjeî. Bezbroj dokaza pos-

toji o tome da nije rec o praznim recima, vec o mrtvim ljudima. U

svojoj knjizi “Invazija na Sprsku Krajinuî Gregori Elih (Gregory Elich)

govori: “1990. godine Tudman je rekao ‘drago mi je što moja žena

nije ni Srpkinja ni Jevrejka’ i napisao je da su price o holokaustu bile

preterane i jednostrane.” Preskocicu mnoge njegove citate, samo

poneki: “Tokom svoje nasilne secesije od Jugoslavije 1991. godine,

Hrvatska je proterala više od 300.000 Srba i Srbi su bili uklonjeni iz

10 gradova i 183 selaî. Dalje kaže: “Tomislav Mercep, do nedavno

savetnik ministra unutrašnjih poslova i clan Parlamenta je voda

‘Voda smrti’. Njegov ‘Vod smrti’ je pobio 2.500 Srba u Zapadnoj

Slavoniji 1991. i 1992. godine, a o tome se govori kao o herojskim delimaî. Imate i svedocenje Mire Bajramovica, clana tog odreda

smrti, a ja ga imam na trakama, ali nemam vremena da vam ga

prikazujem. Dalje Gregori Elih kaže: “Klintonova administracija i nji-

hovo prihvatanje Hrvatske odgovara onome šta se desili istorijski sa

fašistima, kada je to odgovaralo njihovim geopolitickim interesimaî.

Suzan Vudvord (Susan Woodward) u svojoj knjizi “Blakanska

tragedijaî (The Balkan Tragedy) iz 1995. godine, kaže: “Hrvatska

Vlada je ucinila jako malo da bi zaštitila svoje gradane od ispada

antisrpskog terorizma koji se odvijao u nekom zajednicama u Dal-

maciji i u unutrašnjosti tokom letnjih meseci 1989. godine, a kada

su Hrvati razbijali izloge srpskih prodavnica, dizali u vazduh kuce i

maltretirali eventualno potencijalne srpske vode. Srbi su gubili

poslove zbog svoje nacionalnostiî, to se dešavalo 1989. godine i taj

zlocinacki poduhvat, koji pripisujete Srbima, je zato što su se oni

branili. Kris Hedžis (Chris Hedges) u “Njujork tajmsuî 16. juna 1997.

godine: “U tom postupku gospodin Tudman je ocistio 500.000 od

600.000 Srba iz te zemlje i sproveo de facto aneksiju dominantno

katolicku regiju u Hercegovini” i tako dalje. Ali nemam vremena.

Govori se o “Kristalnoj noci” (Kristallnacht) u Zadru, govori se o

izbacivanju desetina hiljada iz stanova, govori se u hrvatskim nov-

inama, u “Feraluî, u “Tjednikuî, “Novi prilozi o zlocinima u Vukovaru

i pre pocetka sukoba, još 1990. godineî, to njih citiram, “kada su

leševi ubijenih Srba plivali Dunavomî, pa u Gospicu i hrvatskom pri-

morju i tako dalje. Casopis “Identitetî, isto tako hrvatski kaže da je

najmanje uradeno na rasvetljavanju zlocina u Osijeku. U tom gradu

1991. i 1992. godine je ubijeno nekoliko desetina civila srpske

nacionalnosti. I objašnjava kako su odvodeni i kako ubijani. A kada je

rec o Gospicu, trojica oficira hrvatske vojske su se ovde prijavili da

svedoce o zlocinima. Ništa im nije pruženo kao zaštita, pa je svedok

Milan Levar koji je trebalo da svedoci protiv izvršilaca gospickog

masakra, cak likvidiran. Erdemovicu, koji je priznao da je ubio 100

ljudi u Srebrenici, koga smo mi uhapsili, koji je ovde došao zato što

je to sam tražio da bude izrucen Hagu (The Hague), a nije bio naš

državljanin pa je izrucen na svoj sopstveni zahtev, vi ste mu pružili

zaštitu iako je priznao da je ubio 100 ljudi, to što je priznao i našim istražnim organima, pustili ste ga posle cetiri godine da živi nekažn-

jeno. Ove svedoke niste zaštitili. Njega ste zaštitili da se vrati na

posao. Moracu da preskocim. Vidim, ovo vreme leti, na žalost. Na

strani 182 svoje knjige Dejvid Oven dotice i sledece, kaže: “Oni,

mahom Srbi koji su ostali u JNA uopšte nisu imali slobodu, a mnoge

je po kasarnama opkolila i blokirala hrvatska vojska, što je bio jedan

od razloga zašto je JNA onako snažno reagovala u mestima poput

Vukovaraî. On kaže: “U mestima poput Vukovaraî, to je jedino mesto

gde je zaista JNA snažno reagovala, ali objašnjava zašto je to bilo, a

objašnjenje je valjda i ovo što sada piše i hrvatska štampa, koliko je

srpskih leševa plivalo Dunavom mnogo pre nego što se to dogodilo

u Vukovaru. Vukovar je bio jedini izuzetak i jedina tacka gde je JNA

na opkoljavanje svojih pripadnika i na opkoljavanje njih, kao i

napade na civilno stanovništvo, snažno reagovala, kako kaže Oven.

Dakle, nedvosmisleno je da su rat u Hrvatskoj izazvale i pokrenule

hrvatske vlasti u cilju ostvarenja nasilne i protivpravne secesije, a

kako ce se kasnije pokazati, u narednim godinama, etnicki ciste

hrvatske države. I iz svega proistice nedvosmisleno da su Srbi bili pri-

morani da se brane, prakticno da brane svoj goli opstanak. Pri tome

niko ne osporava postojanje pojedinacnih zlocina koji su bili rezul-

tat nastalog haosa, a koje ova takozvana tužba pokušava da pred-

stavi kao rezultat nekavog udruženog zlocinackog poduhvata, iako

sve cinjenice i istorijske i pravne i vojne govore suprotno. I oni sve

to zasnivaju na svedocenjima poput onog Milana Babica, a koji je

bio u sukobu sa svojim saradnicima, liderima, upravo zbog nje-

govog licnog ekstremizma i slicnih svedoka. Veoma je dobro poz-

nato da je zahvaljujuci naporima prvenstveno Sajrusa Vensa (Cyrus

Vance), ali takode i naporima Republike Srbije i mojim licnim napor-

ima, Vensov plan (Vance Plan) prihvacen. Zone pod zaštitom Ujed-

injenih nacija (United Nations) su uspostavljene, ali to hrvatka vojska

nikada nije ispoštovala, jer je doboro poznato koliko su napada

izvršili: Miljevacki plato, Peruca, Medacki džep, Zemunik, Zapadna

Slavonija, “Bljesak”, “Oluja” i tako dalje. Više stotina Srba je tokom

tih napada pobijeno i to se zaista dogodilo. Oružje je bilo pod

duplom bravom. Srbi su predali oružje, ali su ga ponovu uzeli nazad kada su napadnuti, da bi zaštitili svoje živote i da bi sprecili masakr.

U pogledu svega onoga šta je receno, lord Oven u svojoj knjizi,

takode, kaže: “Hrvatska armija je vrlo brzo nabavila avione i tešku

artiljeriju. Svo ovo oružje je došlo iz susednih evropskih zemalja, a

kupljeno je i od bivše Demokratske Republike Nemacke (GDR, Ger-

man Democratic Republic). Kada se to dogodilo, nije teško da se

zakljuci, bar što se Srba tice, zašto su se opirali demilitarizaciji i

demobilizaciji”, završavam citat iz knjige lorda Ovena. I on je rekao

da je najvece etnicko cišcenje tokom jugoslovenske krize etnicko

cišcenje koje se dogodilo pred ocima ove institucije i za koje je ova

institucija ostala nezainteresovana - isterivanje stotine hiljada Srba,

kada je više stotina ubijeno. Kada se nešto tako desi Srbima, izgleda

da se to ne smatra zlocinom. Reci cu samo nekoliko reci vezano za

Bosnu i Hercegovinu. Vrlo je dobro poznato da je mir trajao sve dok

je postojala bivša Jugoslavija. Imali smo taj mir. Imali smo mir sve

dok se nisu pojavili tutori i okupacione snage koji su gradane ove

multinacionalne republike okrenuli jedne protiv drugih. Promenama

republickog Ustava od 31. jula 1991. godine, u clanu 1 sastavljaci

Ustava su napisali da je Bosna i Hercegovina demokratska, suverena

republika, država jednakih gradana - Muslimana, Srba i Hrvata i svih

drugih etnickih zajedinica koje tamo žive i da je Socijalisticka Repub-

lika Bosna i Hercegovina u sastavu Jugoslavije. To je pisalo i u nov-

eliranom Ustavu. Medutim, cak i tokom tog mirnog života

stanovništva u ovoj republici, vi možete i sada na sajtu bosanske

organizacije “Mladi Muslimani”, osnovane 1939. godine, da nadete

zakletvu koju su napravili u drugoj polovini 1947. godine i o kojoj se

govori: “Beskompromisno se boriti protiv svega neislamskog”, da ce

žrtvovati na božijem putu sve od sebe, pa i svoj život, ako to budu

zahtevali interesi islama. Kako u jednoj multietnickoj zajednici kakva

je Bosna i kakva je Jugoslavija, treba da se beskompromisno bori

protiv svega neislamskog, a vecina u vreme sastavljanja citirane zak-

letve, cak velika vecina stanovnika Bosne i Hercegovine je neislam-

ska, a desilo se upravo da ovim “Mladim Muslimanimaî i njihovim

istomišljenicima u ruke dospeju sredstva i bude otvoren put za ost-

varenje njihovog cilja za vodenje svetog rata. Prva nacionalna poli-ticka partija koja je osnovana, bila je Stranka demokratske akcije

Izetbegovica. Karakteristicno je da osnivac stranke i Izetbegovicev

sponzor, Adil Zulfikarpašic, govori o zboru u Novom Pazaru, inace

u Srbiji u svojoj knjizi kaže: “Kada smo mi došli u Novi Pazar,

docekala nas je ogromna masa svijeta, vlasti su se držale korektno,

milicija takode. Patrolna kola su brinula da sve protekne bez ikakvih

sukoba. U samom gradu su se, kad smo došli, policajci povukli sa

ulica. Svuda su bili samo stražari SDA, a onda se na tom zboru

dogodilo nešto što je mene prilicno iznenadilo. Zbor je raden na

jedan profašisticki nacin, a onda verske zastave, na stotine verskih

zastava viorilo se stadionomî i onda govori dalje u svojoj knjizi:

“Gdje god bismo išli, odjedanput u velikom broju poceli su se

pojavljivati imami koji su nam bili kao gostoprimci, ljudi koji sve

organizuju. U stranku ulaze vjerski funkcioneri. Ja sam u nekim

momentima tražio da se zastave sklone. Poceli su da se pojavljuju

ljudi u dželabijama i kaftanima, što nikad nikad niko u Bosni ni u

kakvoj prilici nije nosioî. Preskocicu ... Zulfikarpašic je napustio

stranku, jer nije želeo da u tome ucestvuje. Inace poznato je da je

Izetbegovic još u prolece 1943. godine rukovodio muslimanskom

omladinom Sarajeva i u tom svojstvu ugostio i Amina el Huseinija

(Amin al Huseini), velikog muftiju iz Jerusalima (Jerusalim), izbeglog

u Nemacku (Germany), Hitlerovog prijatelja. Huseini se zalaže za

džihad - sveti rat protiv Jevreja i onda sve ovo u okviru Paveliceve

NDH, gde je na inicijativu Himlera (Heinrich Himmler) i uz posre-

dovanje toga istog Huseinija, napravljena muslimanska Vafe SS diviz-

ija i to ne jedna, nego Handžar-divizija i Kama-divizija, a od

zapadnomakedonskih i kosovskometohijskih Albanaca i Skender-beg

divizija (SS divizioni “Skenderbeu”). Na žalost, moram veoma da

žurim. Izetbegovic je 1990. godine ponovo štampao svoju “Islam-

sku deklaracijuî iz koje citiram: “Stvaranje jedinstvene islamske zajed-

nice od Maroka (Marocco) do Indonezije (Indonesia)î i

“nespojivosti islama sa neislamskim institucijamaî. “Najavljujuci pre-

porod, mi ne najavljujemo razdoblje sigurnosti, nego razdoblje

nemira i iskušenja. Suviše je mnogo stvari koje mole za svojim

rušiocima. Narod koji spava može se probuditi samo udarcima. Moramo biti prvo propovjednici, a zatim vojnici. Islamski pokret

treba i može prici preuzimanju vlasti cim je moralno i brojno toliko

snažan da može, ne samo srušiti postojecu neislamsku, nego izgra-

diti novu islamsku vlast. Na primeru Pakistana (Pakistan) protogo-

nisti islama treba i mogu da uce kako treba i kako ne treba raditi. U

današnjim prilikama, težnja za okupljanjem svih muslimana i svih

muslimanskih zajednica u svijetu, ova težnja znaci borbu za

stvaranje velike islamske federacije od Maroka do Indonezije, od

tropske Afrike (Africa) do centralne Azije (Asia)î. Ceo citat je

preprican. E sad vi zamislite kako su se Srbi i Hrvati koji u zbiru cine

vecinu u Bosni i Hercegovini, osecali u vezi sa ovim obecanjem da

treba da žive u nekom evropskom Pakistanu, kakav je mogao da

bude njihov, kakvo je moglo da bude njihovo reagovanje? Medu-

tim, o odanosti Alije Izetbegovica islamskoj fundamentalistickoj

stvari niko ne može bolje da posvedoci od samih islamskih funda-

mentalista. A prema izveštaju agencije Rojters (Reuters) iz Dubajia

(Dubai), 11. aprila 1993. godine, Alija Izetbegovic je svecano primio

u Rijadu (Riyadh) islamsku nagradu, citiram: “ U naknadu za njegov

angažman u prilog džihada - svetog rata muslimana protiv nev-

ernikaî. Dakle, ovom nagradom je potvrdeno da je Alija Izetbegovic

istrajao na putu za koji se opredelio u mladosti i koji je u skladu sa

navedenom zakletvom “Mladih Muslimana” iz 1947. godine

podrazumevao beskompromisnu borbu protiv svega neislamskog,

ali nisu samo islamski fundamentalisti znali i njihovi krugovi za

ovakvu prirodu bosanskohercegovackog muslimanskog režima. O

tome jasno govori izveštaj republikanskog politickog komiteta u Sen-

atu (US Senate) Sjedinjenih država. To je dokument od 16. januara

1997. godine. Vrlo brzo cu preci preko njega. Govori o tri pitanja:

prvo, Klintonovo zeleno svetlo isporukama oružja iz Irana (Iran),

preskocicu onda kako je sve to išlo. Poslednja recenica u ovoj tacki

1 glasi: “CIA (Central Inteligence Agency), Ministarstvo spoljnjih

poslova (US Department of State) i Ministarstvo obrane (United

States Department of Defense) nisu dobijali informacije sve dok

odluka nije donetaî. Druga tacka govori: “Ekstremna islamska mreža

zajedno sa naoružanom iranskom revolucionarnom gardom i

drugim operativcima, ušli su u Bosnu u velikom broju, zajedno sa

hiljadama mudžahedina, svetih ratnika iz citavog muslimanskog

sveta. Takode su bile ukljucene i nekoliko muslimanskih država,

medu kojima su Brunej (Brunei), Malezija (Malaysia), Pakistan,

Saudijska Arabija, Sudan (Sudan) i Turska (Turkey) kao i veci broj

radikalnih muslimanskih organizacija. Na primer, uloga jedne

navodno humanitarne organizacije iz Sudana je dosta dobro doku-

mentovanaî. I treca tacka: “Radikalni islamski karakter sarajevskog

režima. Ova islamisticka orijentacija ilustrovana je profilom naj-

važnijih zvanicnika medu kojima je i sam predsednik Izetbegovic.

Progresivna islamizacija bosanske vojske obuhvata i stvaranje

lokalnih mudžahedinskih bosanskih jedinica. Verodostojne tvrdnje

da su se dogodila velika zverstva prootiv civila u Sarajevu i to je za

propagandne svrhe iscenirano od strane operativaca u Izetbegov-

icevoj Vladi, isto tako radi se i sa sukobljavanjem sa neprijateljima

muslimanskim i nemuslimanskimî. Oni su sami inscenirali napade

na svoje gradane. Preskocicu neke stvari ... “U izvještaju se zakljucuje

‘Administracija je svojom politikom prema Iranu dala toj državi

veliko uporište u Evropi i na jedan bezobziran nacin ugrozila amer-

icke živote i americke strateške interese’î. Onda govori o prisustvu

divaka, o spavajucim agentima. Govori o vezi sa AID službom,

Izetbegovicevom, cije ste svedoke ovde dovodili da ovde svedoce

protiv mene, da je iranska služba razvila te odnose: “I to sve u tolikoj

meri da su zajednicki planirali teroristicke aktivnostiî. I onda govori:

“Da bi se shvatilo na koji nacin je zeleno svetlo koje je Klinton dao

moglo da dovede do tog stupnja iranskog uticajaî, a dokument cete

imati prilike da vidite i da se radi o “Promociji islamske revolucije u

Evropiî. Dalje govori o ovoj, kobajagi, humanitarnoj agenciji i kaže:

“Smatra se da je ta humanitarna agencija povezana sa šejkom

Omarom Abdelom Rahmanom (Omar Abdel-Rahman) kog su

osudili za bombaški napad na Svetski trgovinski centar (World Trade

Centre) iz 1993. godine i o samom Osama bin Ladenu, bogatim

saudijskim emigrantom za kog se smatra da finansira razne mili-

tantne grupeî. A onda se kaže: “Uopšte nije u pitanju da je politika

koja je dozvolila uvoz oružja u Bosnu, bila od velike pomoci Iranu kako bi ostvario dobar odnos sa bosanskom Vladomî, rekao je jedan

viši zvanicnik CIA Kongresu (US House of Representatives), “to je

nešto zbog cega cemo u buducnosti da zažalimo, jer kad budu digli

u vazduh Amerikance, kao što ce nesumnjivo i da ucine pre nego što

se ovo završi, bice to delomicno i zbog toga zato što su Iranci imali i

vreme i kontakte da se dobro odomace u Bosniî. Kasnije ce dici u

vazduh Kenijce i Tanzanijce i ova balkanska zlodela o kojima nemam

vremena da govorim. Ja moram zaista da žurim zbog vaše škrtosti u

vremenu. Želim samo da pomenem da je 31. mart 1991. godine

danas u Bosni i Hercegovini, u onoj federaciji zvanicni praznik, dan

Patriotske lige, vojne formacije koju je osnovala Stranka demokratske

akcije, 31. mart 1991. godine. Napravili su partijsko vojno organizo-

vanje godinu dana pre izbijanja sukoba, a podaci o tome da je u toj

1992. godini kad su izbili sukobi, pola Srba poginulo od ukupnog

broja poginulih Srba. Prema analizama koje su pravili strucnjaci,

govori se da Srbi uopšte nisu bili spremni za rat, a ovi su se spremili

za rat godinu dana ranije. Oven kaže u svojoj knjizi: “Slika o bosan-

skim Muslimanima lišenim oružja, nije narušena cak ni kad je Alija

Izetbegovic na televiziji otvoreno priznao da je bosanska Vlada

tajnim kanalima”, pa onda govori o desetinama hiljada pušaka, mil-

ionima metaka, desetinama hiljada mina, desetinama hiljada bombi,

deset ... Stotinu hiljada uniformi i tako dalje. A po izjavi Sefera

Halilovica, nacelnika Glavnog štaba Armije Bosne i Hercegovine, za

list “Naši dani” 25. septembra 1992. godine, 1992. godine,

gospodo. Rat je zatekao Patriotsku ligu sa devet regionalnih i 103

opštinska štaba i 98.000 boraca. 103 opštinska štaba, a Bosna i

Hercegovina je imala ukupno 109 opština. Sve je jasno o

pripremama za rat svima, osim vama. Srpska strana je imala tri cilja,

to se može videti kad se analizira cela politicka situacija. Prvi, ocu-

vanje jugoslovenske federacije, pa ako je on nemoguc, onda ost-

varenje vlastitog prava na samoopredeljenje, onako kako to budu

imali drugi narodi u Jugoslaviji. Pa u slucaju da je i taj cilj nemoguc,

onda nalaženje nacina u pregovorima da se obezbedi ravnopravan

položaj Srba u Bosni i Hercegovini. Zalaganje srpske strane za ocu-

vanje Jugoslavije bio je ne samo jedino zalaganje koje je bilo u

skladu sa unutrašnjim i medunarodnim pravom, vec su i razlozi

pravicnosti i pragmaticnosti bili u prilog takvog zalaganja, ali za to

više, na žalost, nema vremena. A opravdanog zahteva srpskog nar-

oda u Bosni da bude ravnopravan, ima duboke osnove, jer istorijski

razlozi leže u tome što je srpski narod u Bosni i Hercegovini nastan-

jen više od jednog milenijuma. Moram da ovo ubrzam. Hronološko

pracenje svih dogadaja, mi cemo imati prilike da to vidimo kroz sve-

doke, ukazuje na to: prvo, da su srpski postupci bili reakcija na pos-

tupke muslimanske i hrvatske strane kojima su se Srbima kršila

ustavna prava i ti postupci proporcionalnim kršenjima kojima se

samo nadomeštalo ono što je nezakonitim postupcima druge dve

strane bilo oduzeto i drugo, vidi se da je srpska strana postupno

uzmicala od svih zahteva, do konacno najmanje ambicioznog

zahteva koji je predstavljao minimum ispod koga nisu hteli da idu,

da njihova nacionalna prava, pa cak možda i sam opstanak ne bude

ugrožen. Na kraju je to sankcionisano Dejtonskim sporazumom

(Dayton Accord), na žalost posle potpuno neopravdano mnogo pro-

livene krvi. Poznato je da je poslednja šansa da se sacuva mir u Bosni

pre izbijanja rata, bilo, bio Kutiljerov plan (Cutileiro Plan). Svi su ga

potpisali. Izetbegovic je posle povukao potpis na Cimermanov

nagovor, o cemu cemo imati, nadam se, sasvim dobru doku-

mentaciju. U svemu što se kroz ovo vidi, više je nego jasno da srp-

ska strana, po svemu šta sam naveo, nije bila ta koja je htela rat, vec

je upravo cinila da se taj rat spreci. A nakon medunarodnog priz-

nanja i izbijanja rata, a ni malo slucajno se ta dva momenta pokla-

paju, JNA je krenula da se povlaci iz Bosne i Hercegovine u skladu

sa prethodno potpisanim sporazumom. To se konstatuje u izveštaju

generalnog sekretara UN-a, Butrosa Galija (Boutros Boutros-Ghali)

od 30. maja 1992. godine, upuceno Savetu bezbednosti u kome je

takode konstatovano da Vojska Republike Srpske, formirana 15.

maja, nije pod kontrolom Beograda i u kome je takode konstatovano

da je znatan deo teritorije Bosne i Hercegovine pod okupacijom

zvanicnih oružanih snaga Republike Hrvatske. Medutim, navedeni

Galijev izveštaj je tadašnji predsednik Saveta bezbednosti, Austri-

janac Peter Hoenfelner (Peter Hoenfelner), zadržao i prikrio dok Savet bezbednosti ne usvoji sankcije prema Saveznoj Republici

Jugoslaviji, mada je stanje opisano u izveštaju stvaralo osnov za

uvodenje eventualnih sankcija Hrvatskoj, a nikako Saveznoj Repub-

lici Jugoslaviji. To su sve cinjenice od kojih sam, rekao bih, uspeo da

za ovo kratko vreme izložim samo vrh ledenog brega. A šta ste vi

ovde stavili nasuprot tih nepobitnih istorijskih i materijalnih cinjenica

i nasuprot istine? U ovoj lažnoj optužnici mehanicki ste napravili

jedan neprirodni zbir dogadaja, a nesumnjivo i zlocina i nalepili mu

naziv “zajednicki zlocinacki poduhvatî, bez i jednog dokaza o

nekakvom planu i namerama Srba u vezi sa tim što cinite. Inace,

samo oslanjanje ovog navodnog Tužilaštva na ovaj skorašnji i rekao

bih, unikatni koncept nazvan “zajednicki zlocinacki poduhvatî je, u

stvari, priznanje da ne mogu da utvrde krivicu. Samo odsustvo

dokaza, kako o necijem delu, tako i o namerama, nagoni na

korišcenje takve nebulozne konstrukcije - “zajednicki zlocinacki

poduhvatî. Drugim recima, kad postoje dokazi o necijem delu i o

necijim namerama, nikakvom legalnom tužilaštvu nije potrebno da

smišlja nikakav zajednicki zlocinacki poduhvat, nego se služi dokaz-

ima o delu i o namerama. Korišcenje takvog sredstva je od koristi

optužbi samo kad nema dokaze i ne može da ustanovi krivicu, tako

da se, u stvari, to postavlja kao sredstvo izbegavanja tereta dokazi-

vanja krivice, a koji, u stvari, leži na svakoj tužbi u legalnom pravo-

sudu. To je smišljeno da bez dokazivanja krivice mogu da se okrive

nevini ljudi. I onda je to, naravno, najobicnije sakacenje prava. Pot-

puno je prazno ono šta piše, jer vi objašnjavate u tim tužbama, u

optužnicama navodnim, zlocine koje nismo pocinili, namerama koje

nikad nismo imali. To vam je koncepcija. Nemate, da ne govorim

sada ponovo o Bosni i Hrvatskoj, gde Srbija nije imala nikakve

nadležnosti, ali gde jesmo pomagali Srbe. Naravno da jesmo. I bili

bismo poslednje hulje da ih nismo pomagali kad im je život bio u

pitanju. A najveca pomoc je bila da se uspostavi mir. I najveca

pomoc je bila što u Srbiji svih tih 10 godina nije bilo nikakve diskrim-

inacije po nacionalnoj osnovi bilo koga i na bilo koji nacin. A kad

govorimo o Kosovu, nema ni jednog jedinog dokaza da je bilo koji

zlocin izvršen, ne samo po bilo kakvoj naredbi, vec ni uz bilo kakvo prethodno saznanje ni komandujucih generala, a optužili ste cetiri

generala od kojih ni jedan nije, ne naredio, nego ni jedan nije ni

imao saznanja o necemu što može da predstavlja zlocin pre nego

što se on desio. Optužili ste i politicko rukovodstvo Srbije i Jugoslav-

ije, a imate sve dokaze da su pojedinacni zlocini koji su se desili na

Kosovu i Metohije, bili cak i za vreme trajanja besomucnog

danonocnog bombardovanja Kosova i Metohije, proganjani od

strane državnih organa, ucinioci hapšeni i privodeni pravdi. Cak je i

vaš svedok ovde, general Vasiljevic, potvrdio detalje o sastanku,

upravo kod mene, sa vrhom vojne i Državne bezbednosti i Gener-

alštaba, gde sam ja licno insistirao da se svi pocinioci zlocina hapse,

da se ne sme, kako me je citirao “nikome gledati kroz prsteî, bez

izuzetka i da je Vrhovna komanda, pocev od nacelnika štaba, gen-

erala Ojdanica koji takode ovde potpuno nevin sedi u ovom zatvoru,

pa na dole, ova cetiri generala koja takode potpuno neosnovano

tužite i Lazarevica i Pavkovica i –ordevica i Lukica, imali isti stav i da

je cak rukovodstvo, Vrhovna komanda i po vertikali delovala pre-

ventivno, zabranom paravojnih formacija. Postoje pisani izveštaji. Ja

sam ih uneo u spisak dokaznih predmeta, ali cete to dobiti kroz sve-

docenja, nekoliko stotina izveštaja Vojnih sudova, tužilaštava, uput-

stava datih o progonu svih ucinilaca krvicnog dela. Prvi izveštaji po

svim ovim osnovama pocinju vec krajem marta 1999. godine, a

onda teku dalje. Šta je drugo izvršna vlast mogla da cini u bilo kojoj

zemlji, a onda i sudska, kao i komanda po vertikali, vec da kate-

goricno insistira na progonu izvršilaca krivicnog dela i da se uverava

kroz izveštaje koje povratno dobija, da se tako i postupa. A mi smo

to radili u najtežim mogucim uslovima, u uslovima danonocnog

bombardovanja. Cak ima primera da su neki postupci i završeni i

ljudi osudeni još dok je trajalo bombardovanje, oni koji su ucinili

krivicna dela. Za ove dve godine iznošenja dokaza, niste izneli ni

jedan dokaz koji bi govorio suprotno. Za ove dve godine niste izneli

ni jedan dokaz, ni jeno svedocenje koje bi ukazivalo na bilo kakvu

vezu nekog pocinjenog zlocina sa komandantima trupa, generalima

koje ste optužili ili politickim rukovodstvom Srbije ili sa mnom licno.

Naprotiv, imate dokaze da smo sve cinili da do zlocina ne dode, a ako i dode, što je i u miru moguce, a pogotovo u ratu i pogotovu u

etnickim sukobima, da se po zakonu gone. Uostalom, prvo sudenje

za ratne zlocine bilo je u Srbiji u Okružnom sudu u Šapcu 1993.

godine. I o tome imate podatke. A na drugoj strani imate sve dokaze

da smo mi ti koji su bili najzaslužniji i najuporniji faktor postizanja

mira koji su uspeli da reše masovno spasavanje milion izbeglica na

principu nediskriminacije, jer je 70.000 muslimanskih izbeglica našlo

sklonište u Srbiji, da smo mi oslobadali stotine talaca, oslobadali

francuske pilote, gde ste u presretnutim razgovorima do kojih ste vi

došli, mogli ne samo da vidite šta je se sve cinilo da se to postigne,

nego gde se jasno vidi da smo mogli samo da insistiramo, da

molimo i vršimo pritiske, jer nismo imali nikakva druga ovlašcenja,

ali smo to uspevali. Procitajte te razgovore, jer bi samo oni bili

dovoljni da razjasne sve ono šta ne želite da razumete, a što vaše

optužbe cini besmislenim. Na drugoj strani, vi i te kako imate

dokaze o ulozi hrvatskog politickog vrha u etnickom cišcenju i o

planu i ostvarivanju plana i pre 1990. godine i posle. Cak imate i

stenograme, neke smo ovde, koje smo od vas dobili, mogli da

vidimo, stenograme iz kojih se vidi fabrikovanje izgovora za vršenje

zlocina za operaciju “Bljesakî. Imate dokaze o operaciji “Olujaî,

ukljucujuci i dokaze o ulozi Klintonove administracije i u tome, a

dobicete ih još. Imate pisane dokaze o onima koji su sve te odluke

donosili, jer se u svakom onom stenogramu tog takozvanog VONS-a,

to je Vijece odbrane i nacionalne sigurnosti, tacno vidi ko je sve

tamo prisutan. Imate, pored toga, dokaze o zlocinima protiv Srba na

osnovu odluka muslimanskog vrha, kad je ovde svedocio Kljujic,

bivši clan Predsedništva Bosne i Hercegovine. Ja sam ga pitao na

osnovu stenograma Predsedništva iz koga se vidi da je Izetbegovic

znao za logore, da se ljudi drže nezakonito po nekoliko godina. A o

tome cete imati prilike da cujete mnoga svedocenja. Imate za

hrvatsko i muslimansko rukovodstvo sve ono što nemate ni u jednoj

stvari, ne za rukovodstvo Jugoslavije i Srbije, o tome nema govora,

nemate to ni u jednoj stvari ni za rukovodstvo Republike Srpske i

Republike Srpske Krajine. Imate cak dokaz iz svedocenja vašeg

zašticenog svedoka, a važnog funkcionera tamo, da je tacno ono šta je meni Milan Martic govorio, da u Krajini, ukljucujuci i sam Knin,

Hrvati koji su ostali se tretiraju potpuno ravnopravno, kao ravno-

pravni gradani i da apsolutno nema nikakve diskriminacije. Posebna

prica i ja mislim da to zaslužuje, naravno i više vremena, ali cu to

maksimalno kratko, samo da dotaknem, su svedoci koji su u ovom

vašem postupku sklopili pogodbu sa ovim takozvanim Tužilaštvom o

priznanju krivice, što predstavlja, ja bih se usudio da to tvrdim,

primer proizvodnje lažnih svedoka. Ja mislim da u anale primera

proizvodnje lažnih svedoka, bez presedana, može da ude odgovor

vašeg zašticenog svedoka po pogodbi koji na moje pitanje kako je

mogao da potpiše da je u Srebrenici streljano 7.000 Muslimana,

objašnjava da je njegova odbrana uputila pismo u kome se

obavezala da nece osporavati cifre. Ma mogli ste da napišete i

70.000, mogli ste da napišete sve moguce. Ja sam ovde izneo u izla-

ganju pre bosanskog slucaja, podatke koje su moji saradnici uspeli

da prikupe i koji ozbiljno dovode u sumnju vašu konstrukciju o Sre-

brenici. U meduvremenu smo culi generala Moriona (Philippe

Morillon) koji je ode svedocio da je Srebrenica bila klopka za

Mladica, koji je ovde potvrdio da, po njegovom mišljenju, a poz-

navao je Mladica dobro, da ne bi mogao da donese takvu naredbu,

što se slaže i sa mojim mišljenjem. Ja ne verujem da je Mladic

mogao da donese takvu naredbu, to mu njegova cast nikad ne bi

dozvolila, da jednu takvu prljavu stvar, necasnu, ucini, ali bice pri-

like da se vidi više svedoka o svemu tome. Ja želim da kažem da mis-

lim da je interes i Srba i Muslimana da se o Srebrenici sazna istina, a

ne da se stvara jedan lažni mit. A doprinos toj istini nece biti ni vaše

fabrikovanje lažnih svedoka, ni pritisci Pedija Ešdauna (Paddy Ash-

down) na rukovodstvo Republike Srpske, sinhronizovano odavde i

tamo, da se napravi taj dvostruki zlocin, taj dvostruki zlocin koji

vreda i mrtve i žive ljude. Svi treba da budu zainteresovani da se

utvrdi istina o Srebrenici, da bi oni koji su pocinili zlocine bili kažn-

jeni, a oni koji su nevini bili oslobodeni sumnji i optužbi za jednu

tako prljavu stvar za koju su optuženi. Vi niste iskoristili Erdemovica

da od njega dobijete podatke. Vi niste iskoristili ništa od onoga šta

ste mogli da iskoristite da ustanovite istinu o tome. Ja se nadam da ce svedoci, nadam se, doduše samo neki koje nastojim da preko svo-

jih saradnika pozovem, jer ja to sam ne mogu ni u kom slucaju, da

pruže još nešto više saznanja o tome šta se tamo dogadalo. Ali da se

vratimo, dakle, na tog svedoka ili na neke druge svedoke koje vi, po

pogodbi, ovde imate. Vi ste posle krenuli sa zašticenim takvim sve-

docima, pošto ste imali javno svedocenje onog Miroslava Deronjica,

s kojim ni rodena majka ne bi trebalo da razgovara s obzirom na ono

šta je uradio i napisao da je uradio, da je pobio celo selo, pošto mu

je garantovao bezbednost. Prvo mu je garantovao bezbednost pa je

onda pobio celo selo. Sve ste mu to oprostili samo da bi lagao protiv

Karadžica. I imate u rukama Karadžicevu naredbu trupama u Sre-

brenici da brinu o civilima, da se drže Ženevske konvencije (Geneva

Conventions). To je upuceno, pismeno prosledeno trupama, a onda

vam dode nekakav Deronjic da vam svedoci kako mu je, eto,

navodno Karadžic na uvo, da niko ne cuje, rekao kako ih treba sve

pobiti. To je takva besmislica da nema smisla ni da se o tome gov-

ori. To ne može da stane u pamet ni jednog normalnog coveka.

Pogotovo ovo da se tvrdi i potpiše o streljanju 7.000 ljudi na osnovu

obaveze da se cifre ne osporavaju, a ne na osnovu saznanja, da ne

govorim o drugim stvarima koje ste vi sami ovde upotrebljavali. Vi

ste upotrebili moj govor. U temelj sam optužbe ste stavili, kad ste

usta otvorili, 2002. godine na pocetku, moj govor na Gazimestanu

(Gazimestan), kako sam ja ne znam šta tamo probudio, srpski

nacionalizam. Taj govor, ja se i danas ponosim tim govorom, je sve

samo ne budenje bilo kakve, bilo kakve negativne, bilo kakve nega-

tivne atmosfere. Naprotiv, ali vi niste jedini koji ste u tome ucestvo-

vali. To je ponovilo mnogo politicara na zapadu. Gotovo da nema

lista koji nije o tome pisao. Ta laž koja je upotrebljena, je bezbroj

puta ponovljena, ali ne 1989. godine. Tada su tacno izveštavali nego

10 godina kasnije. Ja nemam vremena da se na tome zadržavam, ali

uzimam kao primer kako se manipuliše i kako se laže. Robin Kuk

(Robin Cook) 28. juna 1999. godine, 10 godina posle toga kaže:

“Miloševic je iskoristio ovu važnu godišnjicu da ne bi dao poruku o

nadi i o reformi. Umesto toga je pretio da ce upotrebiti silu da bi se

na taj nacin rešile unutrašnje politicke poteškoce Jugoslavije. Radeci

to, on je zapravo promovisao svoj licni cilj o ostvarivanju vlasti i

širenju etnicke mržnje pod okriljem nacionalizmaî. Imam ovde,

koliko hocete, koliko hocete citata, ali sve od 1999. godine, 2000.

godine, 2001. godine. Pogledajte “Independentî (Independent), 1.

jul 2001. godine: “Srpski voda je izneo svoj cilj i plan pred više od

milion Srba, slaveci 600 godina od Kosovske bitke, dok je otvoreno

pretio da ce iskoristiti silu da bi održao svih šest republika u fed-

eracijiî. Ovde imate i “Tajmî (Time) magazin, cak i “Ekonomistî

(Economist). Svi oni citiraju neke laži koje uopšte nisu sadržane. Citi-

rao sam vam sada “Independentî, 1. jul 2001. godine, da kaže to, a

sad vam citiram “Independentî od 29. juna 1989. godine. Taj isti list

koji kaže: “Srpski predsednik nije ni jednom na agresivan nacin

spomenuo albanske kontrarevolucionare.” Inace to “kontrarevoluci-

jaî je definicija saveznog Predsedništva, partijskog i državnog, od

1981. godine. “Umesto toga on je govorio o uzajamnoj toleranciji,

gradenju bogatog demokratskog društva i završavanju nesloge koja

je, kako je on rekao, ‘dovela do toga da su Turci porazili Srbe pre 600

godina’î. I onda me citira “Independentî, znaci tada kada je izveš-

tavao sa toga: “‘Nema mesta koje bi bilo više prikladno od ovog

polja na Kosovu da se kaže da sloga i sklad u Srbiji su od kljucne

važnosti za prosperitet Srba i svih drugih gradana koji žive u Srbiji,

bez obzira na njihovo nacionalno poreklo ili veru’, tako je on rekao.

Uzajamna tolerancija i saradnja su takode sine qua non za opstanak

Jugoslavijeî. I onda me opet citira: “Sklad i odnosi zasnovani na

ravnopravnosti medu jugoslovenskim narodima su preduslov za nji-

hov opstanak i prevazilaženje krizeî. Dakle, kad su dobili nalog da

lažu, nisu procitali ni svoje vlastite novine iz vremena kad su izveš-

tavali, ali ja nemam vremena da se na tome zadržavam, a citate

možete da nadete, doduše ne baš lako, ali imate onaj “Leksis – Nek-

sis” (Lexis – Nexis) programî sa Bi-Bi-Si (BBC), mog originalnog gov-

ora, koji je BBC preveo i možete ga i danas naci tamo, gde se kaže,

na primer, sa BBC skinuto: “Srbija nije nikad imala samo srpsko

stanovništvo, samo Srbe koji su tamo živeli. Danas više nego ikad u

prošlosti pripadnici drugih zajednica i religija takode tamo žive. A

ovo nije nešto što ide na uštrb Srbiji, naprotiv, to joj donosi korist. Gradani iz raznih nacionalnih zajednica, raznih vera, žive zajedno

sve uspešnije i sve cešce. S toga svi ljudi u Srbiji koji žive od svog

rada, koji žive pošteno, poštuju druge ljude i druge narode se nalaze

u sopstvenoj republiciî. Nema smisla da potrošim vreme na to. Želeo

sam samo da pokažem do koje mere, do koje mere ide zloupotreba,

pogotovo zloupotreba u jednom procesu koji pretenduje da bude

pravni, jer medu intelektualcima i književnicima i književnim kri-

ticarima i publicistima i naucnicima, smatra se nemoralnim cupati iz

konteksta par recenica, a vi niste cupali iz konteksta par ovih

recenica, nego cak delice recenica da biste napravili konstrukciju, ali

imacemo prilike da to vidimo i u svakom slucaju to nije, cini mi se,

nešto što je teško ustanoviti. Ja to ovde ne navodim iz bilo kog dru-

gog razloga, nego da se pokaže na koji se nacin bezocno laže. A

pogledajte da ta politika, ja govorim o nacionalnoj ravnopravnosti

kao jedinom osnovu na kome se može raditi, ta politika ima svoj

kontinuitet svih 10 godina. Evo ih ovde neautorizovane magneto-

fonske beleške sa sednice partijskog rukovodstva 1998. godine gde

sedi 400 glavnih clanova vladajuce partije i gde se, izmedu ostalog,

razgovara o Kosovu i to se ne razgovara za novine, nego se razgo-

vara sa politickim vrhom, u kome su svi ministri, clanovi Vlade,

clanovi Parlamenta i tako dalje, iz vladajuce partije. Samo cu vam

procitati, samo taj deo, kratak moj zakljucak. Kažem, evo, što se tice

Kosova, govorim ko je podneo uvodno izlaganje i govorila je vecina

i tako dalje i onda kažem: “Naša politika je da Kosovo rešimo poli-

tickim sredstvimaî. Znaci 1998. godina, 10. juni 1998. godine. “Naša

politika je da Kosovo rešimo politickim sredstvima. Mi pristupamo

tom rešenju imajuci u vidu naša uverenja, naš program koji

podrazumeva princip nacionalne ravnopravnosti. Mi ne želimo da

Albancima pravimo štete i mi ne želimo da Albanci na Kosovu budu

gradani drugog redaî. I onda govorim o tome da mnogi misle da je

možda i vecina Albanaca za to i osvrcuci se na to, kažem: “Nije

tacno da su svi. Možda je cak i vecina, zavisno od toga koliki je priti-

sak na njih izvršen, šta im je objašnjeno, kakvo im je objašnjenje

dato o perspektivi, o buducnosti, o svemu drugom. Kako god to

izgledalo, mi moramo da upravo taj prilaz imamo i politicko rešenje i afirmaciju principa nacionalne ravnopravnosti. Moramo da imamo

u vidu i to da su ti koji su izmanipulisani na ovakav nacin i to su nes-

recnici s kojima se kao i sa svakom svetskom sirotinjom manipuliše,

prvo od njihovih mocnika, pa onda od ovih svetskih manipulanata

koji ih stavljaju u funkciju destabilizacije južne Evrope, na kome

treba stalno stvarati alibi za zadržavanje nekih vojnih efektiva velikih

silaî. I onda na kraju kažem: “Dijalog, dijalog koji je zapocet nije rez-

ervisan za državnu komisiju i predstavnike albanskih politickih parti-

jaî, pa ih onda nabrajam: ove iz državne komisije, pominjem

primerice: “Nije za njih rezervisan dijalog i to srpsko-albanski, nego i

srpsko-albansko-turski i muslimanski i romski i crnogorski i svi: taj

dijalog treba da bude prisutan na svim nivoima, u opštini u mesnoj

zajednici, u formalnom i neformalnom smislu: formalan i neformalan

dijalog, jer ljude treba mobilisati da se živiî. Dakle 10 godina konti-

nuiteta zalaganja za politiku nacionalne ravnopravnosti koja je sacu-

vala pola nekadašnje Jugoslavije od svakog sukoba i rata. Svih tih 10

godina. Govorim o tome do koje je mere cela ova stvar postavljena

na glavu. Zato sam i rekao da ova optužnica predstavlja zbir

beskrupuloznih manipulacija i laži, sakacenja prava, poraza morala i

jedno krajnje neodgovorno prekrajanje istorije. Na pojedinacnim

delima generala, funkcionera, mojim i tako dalje, putem komandne

odgovornosti po kojoj bi svaku nevinu osobu mogli da osudite zato

što je bio na nekoj funkciji, a sada pokušavate te generale da

dovedete ovde. O tim pojedinacnim nemam ni vremena, ni

mogucnosti, pre svega zato što su one vec delimicno osporene u

iskazima vaših svedoka. Mnogo više u memoarima samih ucesnika, a

ponajviše brojnim naucnim studijama pisanim na bazi zapadnih

izvora, dokumenata i tako dalje. A konacno ostavicemo svedocima

da kažu svoju rec i da se ovde pojave. Ukazao bih samo na jednu

paradoksalnu situaciju u koju ste vi sami sebe doveli pokoravanjem

jednoj neumoljivoj, kratkovidoj, dnevnoj politici Klintonove admin-

istracije. Falsifikovana je stvarnost u ime jednog pragmatickog poli-

tickog programa. Sve tri optužnice podignute su nakon što je je 19

zemalja NATO izvršilo otvorenu agresiju na preostali deo Jugoslav-

ije, Srbiju i Crnu Goru i to zabranjenim vrstama oružja, sprovodeci novelirane forme tiranije putem visoke tehnologije. Ima li veceg

cinizma? Optužnica za Hrvatsku je podignuta zbog etnickog cišcenja

i taj navodni zlocinacki poduhvat osmišljen je pre 1. avgusta 1991.

godine i trajao do 1992. godine. Moram da kažem da je potrebna

beskrajna drskost da se nešto tako stavi, takva laž na hartiju. Kao što

je poznato, to je bio period masovnih zlocina nad Srbima i prvi veliki

egzodus Srba iz Hrvatske, njih oko 150.000. Upravo taj vremenski

period. Kosovska optužnica podignuta, citiram: “zbog isterivanja

znatnog dela albanskog stanovništva sa Kosovaî. Videli ste šta piše

u Klarkovoj knjizi, ali videcete vi mnoge druge i mnogo interesant-

nije stvari. Vi ne možete da navedete ni jedno selo iz koga je neko

isteran dok se Kosovo nalazilo pod kontrolom državnih organa

Srbije, a cini mi se da ne pratite ni zvanicne izjave ...



SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševicu, privešcete vaše izlaganje

kraju za tri minuta.

OPTUŽENI MILOŠEVIC: Evo, nastojacu. Ako ne bude tri, bice cetiri,

ali nece biti više. Morao sam mnogo toga da preskocim. Dakle ne

pratite ni zvanicne izjave SAD i NATO koji danas sasvim otvoreno

govore da su im igre oko Kosova bile potrebne da bi NATO proširio

svoju aktivnost van granica zacrtanih u ugovoru o osnivanju ove ali-

janse. Optužnica za Bosnu i Hercegovinu je podignuta za genocid,

molim vas, za genocid nad Muslimanima i Hrvatima u Bosni i

Hercegovini, što je takode jedna beskrajna drskost, kada se dobro

zna da je Beograd bio upravo politicki centar u ovo zlo vreme,

jedini u Jugoslaviji i jugoslovenskoj krizi iz kojeg se dosledno vodila

politika mira, u kome je dosledno vodena politika nacionalne ravno-

pravnosti, zahvaljujuci kojoj nije bilo nikakvih pojava diskriminacije

i nikakvih pojava zlocina i zahvaljujuci kojoj je tokom citave

decenije sacuvana nepromenjena nacionalna etnicka struktura u

Srbiji. Svestan sam, gospodo da je iluzorno tražiti logiku u jednom

montiranom procesu. Bilo je u istoriji slucajeva, na primer Drajfusov

(Alfred Dreyfus) ili onaj Dimitrova (Georgi Dimitrov) oko paljenja

Rajhstaga (Reichstag). Ovaj proces po dubini tragicnih posledica nadmašuje te, ne želim da kažem uopšte bilo šta što vuce licnu

notu, ali po dubini tragicnih posledica po svet u celini, jer je razoren

univerzalni pravni poredak do nivoa koji predstavlja civilizacijski

kolaps. Srecom, u prošlosti našli su se casni pisci koji su istinu ukle-

sali u istoriju kako bi se pokolenja postidela i neponovila greške.

Uveren sam da ce se to isto dogoditi. U istinitoj istoriji ovog vre-

mena, ova vaša ad hoc pravda bice stavljena kao ilustracija

nakaznih pojava na prelomu dva veka. I vi, gospodo, ne možete da

zamislite kolika je privilegija, makar i u ovim uslovima koje ste mi

nametnuli, imati istinu i pravdu za saveznika. Vi to zaista, siguran

sam, ne možete da zamislite. Hvala vam, gospodine Robinson. Ja

nisam, na žalost, imao priliku da izložim celinu koju sam želeo, ali

mislim da ce mi se dati ta prilika, ako mi je nekim drugim sred-

stvima ne onemogucite.

SUDIJA ROBINSON: Hvala vam, gospodine Miloševicu. Vi ste, nar-

avno, potpuno u pravu kada kažete da cete izvoditi vaše dokaze.