Što više Srbija kleči,to je više gaze


Šta je potrebno da ljudi u Srbiji progledaju? Šta još treba da se desi da bi postalo jasno kako nas vide na tom navodno ”prijateljskom” Zapadu (sa takvim prijateljima, ko nam je onda neprijatelj, pobogu!?), još jedno bombardovanje? Malo li su bile 1944 i 1999? Možda još jedna okupacija, tipa austrougarske iz 1915, ili nemačke iz 1941, onakve kakvu nam priželjkuje Obamin posilni Bajden? I da li u Srbiji još uvek metaforički ljube Obamin skut iako je ovaj jasno rekao da podržava NDK? Ne bih se čudio.
Ne slažete se?

Pa šta da vam kažem. Nasera Orića, srebreničkog gospodara rata koji se hvalio klanjem srpskih seljana i neuzimanjem zarobljenika tokom ”racija” iz njegove ”zaštićene zone,” prvo je Haška inkvizicija osudila na već odsluženo vreme, a onda u žalbenom postupku oslobodila u potpunosti. Isto se desilo Ramušu Haradinaju, krvniku terorističke UČK. Koliko je to Srba oslobodila Inkvizicija? A koliko osudila na apsurdno visoke kazne za nekakvo ”saučesništvo” u navodnom ”udruženom zločinačkom poduhvatu” jer su bili na funkcijama gde je navodno trebalo da znaju da bi neko, negde mogao da počini zlodelo? Koliko video-snimaka postoji na kojima ratni vođa BH Muslimana, Alija Izetbegović, srdačno dočekuje mudžahedine iz Afrike i Azije, koji su klali, sekli glave, pekli ljude na ražnju i nabijali ih na kolac u ime ”multietničke demokratije” u BiH? A Izetbegovića ne samo da niko nije dirao, već su njegovog vojnog komandanta, Rasima Delića, osudili na tri godine zatvora. Kao običnog džeparoša. Ali zato Srbiji nema ni pomisli o ulasku u EU dok se svaki Srbin optužen u Hagu ne uhapsi i izruči.

Nije vam dosta?

Samo par dana pre nego što je inicijativa Srbije u Generalnoj Skupštini UN da se Svetski sud pravde izjasni o legalnosti otimačine Kosova konačno i izglasana, predsednik Tadić izjavljuje da bi Srbija mogla da prihvati i podelu. Vraćeni su i ambasadori u zemlje koje su priznale kosovsku nakazu od ”države”. Rezultat? Nezavisnu državu Kosovo (NDK) priznaju Portugal, Makedonija i Crna Gora. Još jedan briljantan uspeh ”naše” diplomatije - ako joj je cilj da od Srbije ne ostane ni Beogradski pašaluk.

Još niste ubeđeni?

Marti Ahtisari, bivši finski predsednik i ”posrednik” UN za ”pregovore” o Kosovu koji je onomad izrazio svoje ubeđenje u srpsku istorijsku krivicu, dobio je danas Nobelovu nagradu za mir. Za mir, ej! Kao, pregovarao je sedamdesetih u Namibiji, pa u Indoneziji za oblast Aće (gde i danje muslimani kolju hrišćane - zvuči poznato?), pa onda u Iraku (komentar suvišan), ali to je sve šuplja priča. Zna se za šta je Marti dobio Nobela - za ovogodišnje ”životno delo”, stvaranje tzv. nezavisnog Kosova. Ono jeste, činjenica je da nikome nije pošlo za rukom kao što je njemu, da jedan protivzakoniti, nelegitimni predlog ”konačnog rešenja” jedne okupacije propadne u UN, ali da svejedno bude primenjen do poslednjeg slova na terenu. Ali nije to uradio Ahtisari, već Imperija kojoj on služi. Uz izdašnu pomoć poslušnih vlasti u Srbiji, koje se tome nisu protivile aman ni verbalno, a kamoli fizički.

Mogao bih sad da kažem da je Nobel za Ahtisarija sramota Zapada, ali to nema svrhe. Zapad više ne zna za sramotu. To je tradicionalna vrednost, a samim tim politički nepodobna. Stideti se jedino može za zvanične grehe - rasizam, islamofobiju, itd. (Namerno ne koristim navodnike, dosadilo mi da ih stavljam na svaku treću reč. I jezik su, eto, do te mere silovali.) Za mržnju i zlodela prema Srbima nikako; to je vrlina!

Samo me jedno zanima. Šta je potrebno da ljudi u Srbiji progledaju? Šta još treba da se desi da bi postalo jasno kako nas vide na tom navodno ”prijateljskom” Zapadu (sa takvim prijateljima, ko nam je onda neprijatelj, pobogu!?), još jedno bombardovanje? Malo li su bile 1944 i 1999? Možda još jedna okupacija, tipa austrougarske iz 1915, ili nemačke iz 1941, onakve kakvu nam priželjkuje Obamin posilni Bajden? I da li u Srbiji još uvek metaforički ljube Obamin skut iako je ovaj jasno rekao da podržava NDK? Ne bih se čudio.

Ne verujem da na kugli zemaljskoj trenutno postoji narod koji toliko radi u korist vlastite štete. Svakoga dana, u svakom pogledu, Srbija se sve više saginje. I svakoga dana je samo još više udaraju, pljuju, ponižavaju. Gde je kraj? Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila ”velika”? Da li uopšte treba da postoji? Znam da ima onih koji misle da ne treba - i to ne samo u svetu, već i u samoj Srbiji. Oni su nedodirljivi, niko im ništane može, jer iza njih stoji Imperija, je li.

Razumem, dakle, zašto se Zapad ne stidi. Ali zašto Srbiju nije stid? Kako je nije sramota da se ovako ponaša? Da traži još! Je li sasvim skrenula pameću, onako kolektivno? Namerno kažem Srbiju; Srpska se ponaša sasvim drugačije - onog trenutka kad je prestala da se savija i klanja pred Imperijom i njenim namesnicima, njihova apsolutna vlast i moć se sasvim istopila, a RS je jača nego ikad. Kada će Srbiji postati jasno da Imperija nema nikakvu moć ako njene žrtve odbiju da u nju poveruju? Hoće li možda doći do osvešćenja kada se spozna prava razmera finansijskog kraha, kada se američka privreda i konačno udavi u septičkoj jami sopstvenog dužničkog otpada? Ili će se i tada pričati o ”EUroatlantskim integracijama” i ”da živimo kao sav normalan svet”, a - što je još strašnije - ljudi će i dalje padati na tu priču?

Jedno je kad se čovek trudi da pre isplovljavanja dobije kartu na Titaniku, pa makar i sred potpalublja. Veliki je to brod, nepotopiv, je li, a Amerika ima posla za sve, ulicama teku med i mleko. Svako ima pravo na iluzije. Ali da neko pokušava da se ukrca na Titanik dok ovaj već uveliko tone a ljudi se dave u ledenoj vodi… za takvu glupost jednostavno nema reči.


Nebojša Malić

www.vidovdan.org