God is the only being who,in order to reign,doesn't even need to exist.

2008/08/12

Istina o albancima/šiptarima

Narod koji mi Srbi nazivamo Arbanasima, stranci Albancima, a oni sami sebe Scipetarima, poreklom je sa Kavkaza. U antickom vremenu bila je poznata jedna zemlja na Kavkazu pod imenom Albanija. Tako su je nazivali stranci, ali ne i njeni stanovnici, bas kao i danas ovu Albaniju. Savremenu Albaniju njeni stanovnici nazivaju Sciperija. Albanija na Kavkazu nalazila se na istocnoim padinama ove planine, izmedju Kaspijskog mora i vrha Kavkaza. Sa njene juzne strane pocinjala je od Apseronskog Poluostrva, na koje se nalazi savremeni azerbejuanski (Azerbejzanski) grad Baku. Severno od Albanije nalazila se zemlja Alana, severozapadno su bili Iberi, a zapadno i juzno od Albanije nalazili su se Jermeni. Juzni deo te anticke Albanije pripada danas Azerbejuanu (Azerbejdzanu), a severni deo Rusiji. Postojao je jedan grad pod imenom Albana na obali Kaspijskog mora izmedju savremenih gradova Divicija i Derbenta. Po imenu ovog grada, zemlja u njegovom zaledju dobila je ime Albanija.
Jedino po cemu je stara Albanija bila poznata jesu veliki i opasni psi, takozvani kavkaski ovcari. U vreme kada je Aleksandar Veliki osvajao Aziju pred njega je izasao neki vladar Albanije i poklonio mu jednog velikog psa. Kavkaska Albanija je bila jedna vrlo krsevita i siromasna zemlja pa kao takva nije privlacila osvajace.
U osmom veku Arapi su zaposleli zemlje oko Kaspijskog mora i iza Kavkaza. Tamosnje domorodacko stanovnisto su preveli u islam i vodili su sa sobom kao pomocne cete u borbi sa hriscanima.

Na Sredozemnom moru vodjene su ceste borbe izmedju Arapa, kao prestavnika islama i Romeja, (Vizantija) kao predstavnika hriscanstva. Arapi su oteli od Romeja veci deo Sicilije i jedan deo juzne Italije, pa da bi ojacali islamsko stanovnistvo u ovim zemljama doveli su jedan deo stanovnistva sa kavkaske Albanije. Arapsko osvajanje Sicilije trajalo je dugo vremena od 827. do 878. godine. Sicilija je podeljenja na dva dela, islamski deo i hriscanski deo, pa otuda i naziv Dve Sicilije. Hriscani su bili potisnuti u severoistocni deo ostrva. Vizantija je na tome delu ostrva drzala znatne vojne snage. Vizantijci su uspeli da preotmu od arapa jedan deo ostrva i tu se zatekli islamizirane Albance. U vecini slucajeva vratili su ih ponovo u hriscanstvo.
Vizanitija je, 1042. godine, napala Srbiju i poslala svoje dve vojske kroz Epir, duz primorja. Tadasnji mladi car Srbije, Vojislav, satro je u dve bitke vizantijsku vojsku. Ovaj tezak poraz u ratu sa Srbijom izazvao je nerede u Carigradu. Vizantijski vojni zapovednik na Siciliji, po imenu Djordje, zvani Manijak, odlucio se na pobunu sa zeljom da uzme vlast u Carigradu. Ukrcao je svoju vojsku na ladje i jedan deo Albanaca koje je uzeo sa sobom kao pomocne cete. Oni su sa sobom vodili i svoje zene i decu. Sa tom sarenom vojskom iskrcao se u Dracu marta meseca 1043. godine. Kako je Srbija tada bila u ratnom odnosu sa Vizantijom, Manijak je racunao bar na neke srpske simpatije. Manijak je doveo sa sobom samo jedan mali deo Albanaca, vecnina njih je ostala na Siciliji i u juznoj Italiji. Svi su vremenom pokrsteni i italijanizirani, tako da s ekod njih danas zadrzalo samo secanje na njihovo poreklo. To secanje na njihovo albansko poreklo zadrzalo se vise kod onog dela ljudi koju se se odselili iz Italije u Ameriku, nego kod onog dela koji je ostao u Italiji.

Standard za pisani albanski jezik je usvojen 1908. godine i zasniva se na latiničnom alfabetu.

Rečnik potice iz grčkog,bugarskog,italijanskog,francuskog,turskog i nemackog jezika.

Najstarija knjiga na šiptarskom jeziku je "Meshari"iz 1555te godine,koju je napisao katolički sveštenik Gjon Buzuku.
Nekoliko godina pre toga se čula prva rečenica na šiptarskom jeziku:"Un'te paghesont' pr'emenit t'Atit e t'Birit e t'Spirit Senit(krstim te u ime oca,sina...)
Rečenicu je izgovorio Pal Engjelli,nadbiskup grada Durres!

Znači,prvo dokazano pojavljivanje šiptarskog jezika se dešava oko hiljadu godina nakon što su svi tragovi Iliraca nestale!Toliko o njihovoj tvrdnji da su njihovi potomci i oduvek na Balkanu...

STOP B92!!

Б 92-Анатомија пропагандне машинерије

Остварило се и то. Недељама након што су поједини посланици са скупштинске говорнице упозоравали да у Србији постоје медијске куће за које су националне фреквенције «резервисане» и пре расписивања званичног конкурса, по именце помињући политичко-медијски конгломерат Б92, Републичка Радиодифузна Агенција је озваничила хегемонију ове куће у етру изнад Србије.
Једини субјект који је на конкурсу Р.Р.А завредео и националне радијске и националне телевизијске фреквенције јесте радиодифузно предузеће РТВ Б92.

Само по себи намеће се питање шта је то што ову медијску кућу чини толико изузетном. Телевизијским гледаоцима у Србији ова станица постала је познатија на сам дан пуча 5. октобра 2000. када је и започела са емитовањем телевизијског програма под називом «Телевизија Врачар». Један од главних оперативних задатака активиста ОТПОР-а тога дана био је и осигурање несметаног емитовања ове нетом створене телевизије. Но како ни до каквих сметњи није дошло, ова телевизија је веома брзо променила име из фиктивног – «ТВ Врачар» ( које је носила због каквог таквог правног покрића које је добила од београдске општине Врачар) у своје право име - ТВ Б92.

Слушаоцима радија, Веран Матић (глодур Б92) и његови пријатељи познати су још од много раније. Државни радио Б92 (оснивач Омладински Савет Београда) почео је да емитује програм на ужем подручју Београда још 1989. године. Иако на самим почетцима није искакако из у то време (у још увек комунистичкој Југославији) постојећих шаблона у области информисања, убрзо је ширењем плурализма и вишестраначја постао трибина за огорчене припаднике поражене струје са Осме седнице ЦК Савеза Комуниста Србије, али и бројне опозиционе политичаре и представнике НВО које су у то време углавном још увек биле у повоју.

Уочавајући употребну вредност овакве станице у осетљивом тренутку расплета југословенске кризе, и свесни њеног растућег утицаја међу опозиционом интелектуалном и културном елитом, међународни планери и менаџери кризе одлучили су да је од самог почетка «подрже» спонзорствима и другим видовима помоћи.

Тако је почетком деведесетих ова станица постала веома важна полуга појединих кругова Међународне Заједнице за обликовање јавног мњења у Србији, са додуше још увек релативно уском циљном групом.

Већ у то време, кроз уређивачке коментаре, информативне и специјалне емисије и извештаје са терена, уређивачка политија радија Б92 се профилисала у следећим главним правцима: - Као главни кривац за слом СФРЈ означена је Србија.

-ЈНА је означавана као освајачка у деловима Југославије који су желели самосталност, и са таласа б92 константно је позивано на њено повлачење у Србију.

-Издвајање Словеније, Хрватске, па касније и БиХ и Македоније из Југославије је третирано као легално и легитимно.

-Издвајање Срба из новонастале независне хрватске државе и других република је третирано као нелегално и нелегитимно.

-Улога Међународне Заједнице, пре свега САД и Европске Заједнице је високо вреднована и приказивана афирмативно као улога конструктивног медијатора.

Истине ради треба рећи да је успону Б92 знатно допринела и медијска слика Србије тог времена. У то доба медији у Србији налазили су се под монополом тадашњих власти и били су готово потпуно неспремни за веома озбиљне пропагандне изазове, како стране тако и домаће. Нажалост управо недовољна отвореност државних медија за неке од аутентичних опозиционих представника у то доба, је оно што је «деведесетдвојку» чинило све моћнијим инструментом. Током читавих деведесетих наставља се око Б92 својеврсна игра мачке и миша између различитих међународних НВО и бироа за демократију појединих влада са једне, и наших власти са друге стране. Наше власти се прилично неодлучно, понекад и невешто баве овим проблемом (легенда о води у коаксијалном каблу) што станици доноси нове и нове слушаоце и додатне симпатије дела јавности.

Све ово се мења када држава (т.ј. Омладински Савет Београда) коначно одлучује да себи врати своје власништво. Но тада на чело Б92 долазе Александар Никачевић и Немања Ђорђевић , обојица из редова социјалиста, а Веран Матић и његови пријатељи настављају да емитују програм под називом Б(2)92. За време трајања НАТО агресије програм се емитује из Будимпеште са таласа Тилош радија и преко такозваног НАТО медијског прстена око Србије, а касније са таласа Стереораме – програма класичне музике Студија Б, који им је уступила градска власт Вука Драшковића. Програм је такође дистрибуиран преко мреже АНЕМ-а локалним станицама широм Србије. У току петооктобарских демонстрација Матић и његови сарадници освајају зграду Дома Омладине у Београду, и поново запоседају Радио Б92. За све претходно време захваљујући обилатој страној помоћи Б92 развија богату издавачку делатност, музичку и видео продукцију, па чак и сопствени културни центар, везујући за себе све више људи. Ипак оно главно дошло је 5.10.2000. стварањем телевизије.

Једно од питања која се међутим у овом тренутку намећу, у ситуацији у којој је једини добитник и националне радијске и националне телевизијске фреквенције РТВ Б92 јесте и веома важно питање власништва над овим некада државним предузећем. Готово да не треба подсећати да је једна од основних пропозиција на конкурсу за додељивање фреквенција била и та да страна лица не могу бити већински власници српских медија. Ово с тога, како је са званичних места истицано, како би се у Србији обезбедила равноправна медијска утакмица али и очувања националне медијске суверености. Но већ првим погледом на власичку структуру и уређивачку политику (не)популарне деведесетдвојке постаје јасно да одлука РРА из сфере спорног прелази дубоко у сферу скандалозног.

Погледајмо најпре за тренутак ко су уписани власници новоустоличеног медијског хегемона. Официјелно распоред снага је следећи: Компанија МДЛФ (Media Development Loan Fund) са седиштем у САД располаже са 49.12% акција ове куће; следеће је «домаће» предузеће Б92 Траст са 40.97% акција и на концу «мали акционари» са 9.91% удела у власништву. Наизглед дакле, све је у најбољем реду и (веома важан) формални услов о већинском домаћем капиталу је задовољен. Проблем међутим настаје ако се «завири» у структуру Б92 Траста. Погледом на статут овог предузећа види се следеће: Б92 Траст је (како се наводи) «контролна компанија» Власници Б92 траста по статуту немају право продаје нити преноса власништва, нити убирања добити од Б92 у приватне сврхе на основу власништва у Б92 трасту. Власништво над Б92 Трастом везано је за рад у Б92 и отуд престаје кад неки од акционара престане да буде радно ангажован у Б92. «Б92 ради са МДЛФ» на уређивању и финансијској самоодрживости. Ако овим чињеницама додамо податак да већину у Управном и Надзорном Одбору Б92 чине челни људи МДЛФ-а и лица у непосредној вези са њима, постаје јасно да је МДЛФ прави власник 90.09% Радиодифузног предузећа РТВ Б92. Реч је дакле о фиктивној преварној конструкцији са циљем да се Б92 на лажан начин широј јавности (не и РРА која је овога свакако била и морала бити свесна) представи као предузеће у домаћем власништву, које самим тим испуњава главни формални услов за добијање националне фреквенције. Превара је овде болно очигледна чак и без залажења у то како је дошло до тога да држава која је оснивач ове куће данас има само 7 (седам) од 165853 акције Б92. Иначе МДЛФ је како сами за себе истичу (на свом сајту - мдлф.орг) непрофитна, невладина организација са циљем изградње демократије и афирмације грађанских вредности са посебним фокусом на зеље Африке, Азије и Источне Европе. Податци о томе које још медије у Србији финансирају нису доступни (иако је ширење транспарентности у поменутим регионима један од главних наведених циљева) изузев што се на званичном сајту потврђује да финансирају водећи сепаратистички дневни лист у Црној Гори – Вијести(уредник Балша Брковић, син Јеврема Брковића председника ДАНУ). Оно што ипак изазива шок и неверицу јесте да су главни финансијери МДЛФ-а, а тиме имплицитно и РТВ Б92 Стејт Дипартмент – Биро за Демократију САД, Фондација Сорош, Холандско Министарство иностраних послова ИТД... Зграду из које емитују програм ( која је иначе у власништву државе тј Народне Банке Србије а уступљена је на десетогодишње коришћење 2001. под необичним околностима ) потпуно је преуредила једна такође крајње алтруистичка организација – АЈРЕКС (IREX – види www.irex.org). Ова организација «деведесетдвојку» је снабдела са више телевизијских и више радијских студија, емисионом, рачунарском и другом техником, скупоценим репортажним колима (која иначе носе дипломатске таблице амбасаде САД) као и перманентном обуком и школоваем кадрова. Међу јавности транспарентно обелодањеним главним финансијерима ове организације (опет види www.irex.org ) су Биро за Обавештајне и Документационе послове Стејт Дипартмента САД, Биро за Демократију такође Стејт Дипартмента, Мајкрософт, и НАТО пакт!? Службеници (амерички) канцеларије ове организације у Београду имају статус дипломатског особља (чланова мисије) САД у СЦГ и регистровани су уредно у Министарству Спољних Послова. Након деценије и по до у бескрај понављане приче о слободном и неслободном, зависном и наводно независном новинарству маске у Србији су коначно и неповратно пале. И као у познатој Бајагиној песми, а никако не схватајући и не познајући нашу ендемску тврдоглавост, Веран Матић и његови пријатељи остају решени да нас науче «да мислимо шта мисле да треба». ***управа-посебан прозор***(Чланови Управног и Надзорног одбора Б92 изузев Верана Матића и Саше Мирковића. – Харлан М. Мандел, држављанин САД, адвокат из Њујорка, заменик директора МДЛФ – Елена Поповић, главни правни саветник МДЛФ, Савић Санда, сарадник Фонда за Хуманитарно Право (Наташе Кандић), - Јарослав Гора, пољски држављанин из Варшаве, богато искуство на пољу медијске анализе и стратегије «независних медија» Источне Европе и бившег СССР-а, финансијски директор МДЛФ. – Саша Вучинић, медијски консултант у Сорош фондацији, извршни директор МДЛФ ) У ту сврху они (веома равноправно) на располагању имају готово неограничена материјална стредства. Концепција уређивачке политике постала је на далеко препознатљива – Ред филмова о Српским злочинима, ред потпуно бесплатно добијених филмова серија и спортских преноса, ред емисија – пројеката (за које се такође добијају значајна средства – попут циклуса Истина Одговорност Помирење). Свеприсутна идеолошка матрица (а под прозирним изговором бављења важним друштвеним проблемима) у програмима вести Б92 данас је следећа:

- Перманентно денунцирати Српску Православну Цркву као једину преосталу националну институцију од поверења. Манир на који се ово чини је следећи - СПЦ се означава као инструмент Милошевићеве политике, заговорник рата, те се јавност тобоже упозорава, у коментарима увек истих «теолошких експерата» (најчешће проф Љубиша Рајић, иначе професор Норвешког језика) на опасност од теократизације Србије. Производе се афере и владикама пресуђује (случај судски оповргнутих оптужби протв Владике Пахомија) и далеко пре правоснажних судских пресуда. И у многим другим ситуацијама (обнова цркве на Румији, хапшење његовог Блаженства Архиепископа Охридског и Митртополита Скопског Г. Јована, кога на овој телевизији иначе да ли из нетрпељивости или због нечег другог ословљавају искључиво световним именом – Зоран Вранишковски) о српској цркви се извештава искључиво на тенденциозан и негативан начин.

Убедити српску популацију да је губитак Космета неминован и да је скривљен. У сврху постизања тог циља организован је низ емисија сведочења о наводним српским злочинима на КиМ, што се иначе непрекидно апострофира. Улога УНМИК и привремених институција се приказује као конструктивна, а осуђује се српско неучествовање у њима. Као готово искључиви саговорници у вези са овом проблематиком у емисије и програме Б92 се позивају особе које се попут Горана Свилановића нескривено залажу за независност српске покрајине, представници Косметских Албанаца, те оног дела међународне заједнице који инклинира оваквом становишту. Од представника срба са КиМ на Б92 има места искључиво за подобне који попут Чекуовог министра Славише Петковића (Петко робија) и Оливера Ивановића, имају изборну подршку двоцифреног броја људи. Иначе српска историјска и културна баштина на КиМ се неретко управо на овој телевизији назива Косовском баштином.

По питању Црне Горе уредници Б92 највише простора дају представницима врха власти те републике и њихово присуство у програмима је готово свакодневно.Коментарисање прилика у Црној Гори од стране србијанских званичника и политичких личности означава се као «неприхватљиво мешање» у унутрашње послове Црне Горе. Коментари представника Хрватске, Албаније или ЕУ не сматрају се мешањем. Рашчињени свештеник Мираш Дедеић који се налази на челу невладине организације регистроване у ЦВЈБ Цетиње 2000. године под називом «Црногорска Православна Црква» унапређен је од стране Б92 у некаквог «Митрополита Михајла» – како ову особу од раније познату органима гоњења називају у информатиним емисијама ове куће. Да ствар буде гора ову организацију врли уредници и то најчешће о црквеним празницима изједначавају са осам стотина година старом Митрополијом Црногорско-Приморском Српске Православне Цркве. Митрополит Црногорско –Приморски Амфилохије мета је веома учесталих напада са таласа ове медијске куће. Републику Српску означити као геноцидну творевину.

Извештавање о Републици Српској непостојеће је када су у питању унутрашња дешавања у њој, положај избеглица, повратак Срба, злочини над Србима, живот и везе са Србијом. У том погледу постоји једино Сарајево и Босна и Херцеговина. О РС се говори искључиво у контексту Сребренице, «укидања ентитета» тражења хашких оптуженика, тужбе БиХ за геноцид и сл. Жигосати Војску РТВ Б92 био је учесник а неретко и носилац кампања за обарање рејтинга војске у јавности Србије. Чињеница да један број војника на одслужењу војног рока трагично настрада сваке године у свим армијама света, па (чак и у мањем проценту) и у нашој, перманентно је злоупотребљавана, а са таласа управо ове куће вршено је од стране више лица (Батић Владан, Драшковић Вук идр.) кривично дело позивања на неизвршење војне обавезе. Осим тога, путем овог медија војска се перманенто помиње као починилац небројаних злочина и као стециште и скривалиште хашких оптуженика. Подржава се и потенцира кроз коментаре увек истих и истомислећих пажљиво одабраних «војних коментатора», бројчано смањење, расформирање јединица и смена неподобних официра. Не бирајући средства дехуманизовати и криминализовати Српску Радикалну Странку. Ово је био и остао један од приоритетних задатака Б92 у сфери информативног програма. Поред наизглед бенигних и небитних чак детињастих ствари као што је намерна употреба термина радикализација (са јасном алузијом на СРС) где год му није место и где год се ради о некаквој негативној појави Б92 је себи давао за право да пред претходне изборе води и сопствену кампању са џингловима и спотовима «у циљу одбране Србије од радикализма». Грађани Србије бирачи ове странке, редовно су приказивани као искључиво рурална, недемократска, фашистички дисциплинована маса. Космички неморал Б92 је међутим досегао оптужујући одједном и у садејству са Наташом Кандић без икаквог основа Томислава Николића заменика председника СРС за тзв. случај Антин. Николић је оптужен да је у овом сеоцу иначе пре Хрватског холокауста над Србима познатог под називом Маркуљице, својеручно починио бројна убиства. Данима су се Црвенели екрани од мржње према ,СРС и Томиславу Николићу. Специјалне, такорећи јуришне екипе б92 лутале су по некадашњим, етнички пурификован Маркуљицама са фотографијом Томислава Николића неуспешно тражећи његове жртве у селу очишћеном, али од Срба. Када је постало јасно колико су оптужбе бесмислене (Николић није био у селу у време за које су устврдили да се догодио «злочин»), напад је нагло престао, али до извињења, као ни до позивања на кривичну одговорност од стране надлежних, због дезинформисања, није дошло. Напротив. Храбри и надасве интелигентни истраживачки новинари, претенденти на пулицерову награду, домишљато су отворили телефонски именик и открили да један од десет Томислава Николића живи у улици Светог Саве у Београду. Не желећи да врше даље непотребне провере решили су да обнародују да су открили још један луксузни стан у власништву заменика председника СРС...

Свему овоме додајмо и ништа мање значајну чињеницу да када год се помињу Срби као колективитет у неком социолошком смислу, као покривалица на екранима иду слике особа које се опијају ракијом и мноштва прасића који се окрећу на ражњу. Овај манир данас готово да је (под притиском ЕУ) превазиђен и на самом ХТВ-у. Додајмо и то да се и Русија и Руси помињу доста често, такође по правилу у негативном контексту, углавном према хладноратовским стереотипима извештавања неких западних медија о овој теми. Данас, на почетку двадесет и првог века у динамичном и Стално мењајућем свету данашњице, са све израженијом тежњим за универзалном доминацијом (посебно појединих) великих сила, један од пресудних атрибута очувања идентитета, независности и слободе уопште јесте медијска сувереност. Да ли смемо да дозволимо да након више од три милиона мртвих у претходном веку будемо учени да смо криви од стране оних који су семе зла и посејали и брижљиво неговали!? Хоће ли на наше очи да правећи нас лудим наставе са растакањем културног и духовног бића нашег народа!? НЕ, НИ ТРЕНУТКА ВИШЕ! Предуго смо намицали омчу сами себи око врата!

Марко Ђурић


Да све националне фреквенције су дате кућама које и немају комплетну технику и квалитетне кадрове, знам то јер сам радио на неким телевизијама, и знам како функционишу нпр. вести или дневник. Пропаганда и полуистине па чак и неистине веома лако пролазе на жалост код нашег народа, зашто је то тако покушавао сам да истражим јер наравно бавим се телевизијом.
Као прво сви ми морамо да радимо на томе да народ прочита страначке програме(то би могао да буде предлог и да се нађе на овом месту) јер народ гласа и мисли да зна шта се стварно дешава читајући новине које по својој цени не могу да се штампају и да буду профитабилне(част изузетцима) што ће рећи да неко мора да их дотира а донатор да ли странка или тајкун наравно извлаче профит на местима где новинари и несмеју прићи.
Жалосно је што у нашој земљи готово и да нема истраживачког новинарства које је јако битно, жалосно је што можете платити новинару неке тричаве паре да пише шта год ви хоћете, на телевизији је мало другачије али на ТВ-у уређивачки кадар је страначки обојен, мада и то није проблем то се дешава и у другим државама мада у блажој форми, проблем су куће попут Б92 које су отворено анти-српске и које раде за добит страних држава и обавештајних служби, рецимо имам колеге које су покушале да се запосле на Б92 наравно због новца али тамо је све попут секте и веома јасно да мораш имати добра леђа да би био пожељан.
Б92 је познат по својим манипулацијама и по томе као делује на јавни живот и на нашу жалост 3. је по гледаности телевизија у Србији.
По уставу који је на жалост мртво слово на папиру поменута телевизија би сносила огромне косеквенце за свој рад и деловање у Србији, сада би неко рекао да овај би да се врати и комунизам и забрани јавни наступ мишљење итд.
НЕ наравно али за јавно изговрену неистину која наноси штету појединцу или целој нацији (сетите се да је на тој телевизији већа вест била пожар у америчкој амбасади него молебан истред храма св. Саве), код нас је национализам означен као нешто страшно попут фашизма и то је намерно урађено као и пропаст школства правосуђа војске и свих битних сегмената друштва.
Како је то урађено, имате људе на власти помогнуте медијима које финансира неко споља, био је покушај напада и покушаава се и дан данас на православну цркву е то већ превршава сваку меру, али срећа је што нашем птријарху Павлу новац ништа не значи те цркву нису успели да сруше хвала Богу!
Разлог целе ове моје приче је да видим како ви гледате на те негативне ствари и како би могли да се боримо против њих наравно не насилно.
Много је тема које ћемо отварати има ту и здравство школство НАРКОМАНИЈА итд.

Душан