Strano lice Srebrenice

Politikolog Aleksandar Pavić, koji je objavio strane izveštaje suprotne „zvaničnoj verziji“, otkriva ponudu predsednika SAD Aliji Izetbegoviću.
Stotinak intelektualaca iz SAD, Evropske unije, Izraela i Rusije uputilo je prošle nedelje apel parlamentu i predsedniku Srbije da ne usvajaju rezoluciju o Srebrenici kojom bi optužili sopstveni narod i „zacementirali propagandnu priču čije ključne komponente nemaju uporišta u činjenicama“.

Klinton tražio 5.000 mrtvih za NATO intervenciju
· Karlos Martins Branko, jedan od glavnih posmatrača UN: „Muslimanske snage nisu ni pokušale da iskoriste prednost u artiljeriji jer bi, s obzirom na medijsku pažnju, otpor doveo u opasnost sliku žrtve“ koja je tako pažljivo građena.
· PN: Hakija Meholjić, nekadašnji šef policije u Srebrenici: U aprilu 1993. Klinton nudio da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija. Izetbegović je to kasnije pokušao da demantuje
· Važnost Srebrenice je prevazišla nacionalne i regionalne granice, ona se pretvorila u suštinsko civilizacijsko pitanje: da li propaganda može da prinudi jedan narod da prizna zločin koji nije počinio (Pavić)
· Tribunal smatra da Erdemovićevo mentalno stanje ne dozvoljava da mu se sudi, ali njegova svedočenja smatra verodostojnim, a Srbija bi trebalo da na osnovu njih prizna krivicu (Pavić)
· Ratni trofeji Nasera Orića nisu okačeni o zid njegovog udobnog stana. Oni su na video-kasetama: spaljene srpske kuće i bezglavi srpski muškarci, sa njihovim patetično zgrčenim telima (“Vašington post”, februar 1994)
· „Scenario za izdaju Srebrenice je svesno pripremljen. U taj posao su umešani bosansko Predsedništvo i komanda Armije”, izjavio Ibran Mustafić, osnivač SDA u Srebrenici i poslanik u skupštini, posle čega je bio meta nekoliko atentata
· Navodna demilitarizacija enklave bila je mrtvo slovo na papiru. Snage ABiH nisu se uzdržavale od kršenja svih pravila u okršajima s VRS (Holandski institut za ratnu dokumentaciju)
· Svi papagajski ponavljaju reči drugih, ali niko ne pokazuje čvrste dokaze. Primećujem da ljudi žele da po svaku cenu dokažu da je genocid počinjen (kapetan Shuten, oficir UN u Bratuncu)

Stotinak intelektualaca iz SAD, Evropske unije, Izraela i Rusije uputilo je prošle nedelje apel parlamentu i predsedniku Srbije da ne usvajaju rezoluciju o Srebrenici kojom bi optužili sopstveni narod i „zacementirali propagandnu priču čije ključne komponente nemaju uporišta u činjenicama“.

Potpisnici apela, među kojima su ugledni evropski i američki profesori, novinari, bivše diplomate, samo su deo velikog kruga ljudi koji sumnjaju u “zvanične” verzije događaja koje kreiraju moćne države i institucije, tvrdi politikolog Aleksandar Pavić, koji godinama prati i analizira izveštavanje stranih izvora o ratovima na prostorima bivše Jugoslavije.

Važnost Srebrenice je prevazišla nacionalne i regionalne granice, ona se pretvorila u suštinsko civilizacijsko pitanje: da li propaganda može da prinudi jedan narod da prizna zločin koji nije počinio - kaže Pavić. Kritički intelektualci na Zapadu kažu da je parola „Moramo sprečiti novu Srebrenicu“ postala standardni uvod u „humanitarne“ vojne intervencije širom sveta, od Kosova, preko Iraka do Konga. A propagandni metodi razvijeni u „slučaju Srebrenica“, tvrdi on, upotrebljeni su i za opravdavanje totalitarnih, takozvanih „antiterorističkih“ zakona koji postaju povod za oduzimanje slobode i neograničeno držanje u pritvoru bez presude, čak i bez znanja pritvorenog zbog čega je iza rešetaka.

Najžešći momak Srebrenice
Pavić je dugo živeo u SAD gde je i diplomirao na prestižnom Berkliju, a devedesetih se vratio u domovinu koja je pucala po šavovima. Zahvaljujući dobrim kontaktima s obe strane okeana, bavio se konsultantskim poslovima, jedno vreme bio je savetnik u kabinetu Biljane Plavšić, a sarađuje s uglednim centrima za istraživanje geopolitike u SAD. On naglašava da je manipulacija informacijama o Srebrenici započela istog trenutka kada i rat u Bosni. Jugoslovenski ambasador u UN, Đokić, grubo je sprečen 1993. da predstavi Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti izveštaj o etničkom čišćenju Srba u Srebrenici i okolnim selima, s imenima više od hiljadu ubijenih civila. Te žrtve za svet ne postoje, iako je njihov konačan broj veći od tri hiljade.

Ali, kad je Vojska RS prešla u kontraofanzivu većina zapadnih medija počela je da izveštava o humanitarnoj katastrofi civila muslimana u Srebrenici, koja je ubrzo proglašena za demilitarizovanu zonu pod zaštitom UN. Međutim, ona je, kao i ostale zaštićene zone, postala uporište Armije BiH, s prekaljenim borcima koji nisu razoružani - kaže Pavić. - O tome piše i reporter "Vašington posta" u februaru 1994:
„Ratni trofeji Nasera Orića nisu okačeni o zid njegovog udobnog stana. Oni su na video-kasetama: Spaljene srpske kuće i bezglavi srpski muškarci, sa njihovim patetično zgrčenim telima. „Morali smo da upotrebimo hladno oružje te noći“, objašnjava Orić, dok se scene mrtvih muškaraca iskasapljenih noževima smenjuju na njegovom „soni“ televizoru. Obučen je od glave do pete u maskirnu uniformu, sa grbom Armije SAD ponosno prišivenim preko srca. Komandant Orić je najžešći momak u ovom muslimanskom gradu, Srebrenici, koju je Savet bezbednosti UN proglasio zaštićenom bezbednom zonom“

Pavić ističe da ovakve reportaže s terena nisu izazvale značajniji utisak u javnosti, jer ih je bilo neuporedivo manje od redakcijskih komentara o humanitarnoj katastrofi, i podseća: - Nezapažen je bio i Butros Gali, tada generalni sekretar UN, koji je u izveštaju iz maja 1995. upozorio: „Poslednjih meseci, snage (Izetbegovićeve) Vlade su bitno povisile nivo vojnih aktivnosti u većini zaštićenih zona i njihovoj okolini, a mnoge od njih uključene su u šire vojne kampanje. Vlada drži znatan broj vojnika u Srebrenici, što u ovom slučaju predstavlja kršenje dogovora o demilitarizaciji...”

To je 2002. potvrdio i izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, sačinjen od svedočenja vojnika Holandskog bataljona, pripadnika UNPROFOR u srebreničkoj zaštićenoj zoni. Izveštaj je otkrio i američku ulogu u snabdevanju ekstremnih muslimanskih snaga i doveo do pada holandske vlade - kaže Pavić. - U njemu piše da je demilitarizacija enklave bila je mrtvo slovo na papiru i da se snage Armije BiH nisu uzdržavale od "kršenja svih pravila u okršajima s VRS".

U julu 1995, došlo je do neočekivanog obrta: brojna i dobro naoružana 28. divizija povukla se iz Srebrenice, a za njom je krenula i kolona civila. U većini zapadnih medija ubrzo se pojavila priča da su ogromne snage VRS masakrirale civile u zaštićenoj zoni Srebrenice, a licitiralo se brojevima od 8.000 do 10.000 ubijenih. Međutim, Pavić podseća da je Majkl Evans, iskusni i cenjeni vojni dopisnik londonskog „Tajmsa“, demantovao tu priču: „Postoje izveštaji da je do 1.500 Srba učestvovalo u napadu na Srebrenicu, ali su obaveštajni izvori ocenili da je glavni napad izvelo oko 200 ljudi, sa pet tenkova. Bila je to operacija prilično niskog nivoa, ali iz nekog nerazumljivog razloga, vojnici Vlade BiH nisu pružili preveliki otpor“

Naš sagovornik citira i svedočenje portugalskog oficira Karlosa Martinsa Branka, jednog od glavnih posmatrača UN u Srebrenici: „Muslimanske snage nisu čak ni pokušale da iskoriste svoju prednost u teškoj artiljeriji... U ovoj situaciji, s obzirom na medijsku pažnju vojni otpor bi doveo u opasnost sliku 'žrtve' koja je tako pažljivo građena.“

Što više mrtvih, to bolje
Sami insajderi iz Srebrenice dali su najbolja objašnjenja neočekivanog povlačenja jakih snaga 28. korpusa - kaže Pavić. - Ibran Mustafić, osnivač SDA u Srebrenici i poslanik u skupštini Federacije BiH, u intervjuu 1996. je rekao: “Scenario za izdaju Srebrenice je svesno pripremljen. Nažalost, u taj posao su umešani bosansko Predsedništvo i komanda Armije”. On je naglasio da su napadi iz zaštićene zone bili “svesno davanje povoda srpskim snagama da napadnu”, a da su tragični scenario napravile “ličnosti koje su u leto 1995. napustile Srebrenicu bez ogrebotine”. Zbog ovakvih izjava na Mustafića je organizovano nekoliko atentata, a još veći skandal je izazvalo svedočenje Hakije Meholjića, nekadašnjeg šefa policije u Srebrenici. On je otkrio da je cilj povlačenja 28. divizije bio sračunat da dovede do što većeg broja žrtava, da bi se dobio povod za NATO intervenciju - kaže Pavić. - Meholjić je otkrio da je Alija Izetbegović delegaciji iz Srebrenice rekao: “Klinton mi je nudio i u aprilu 1993. da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija”. Kad je Izetbegović pokušao da ovo demantuje, Meholjić je kao svedoke pozvao još sedmoricu ljudi koji su prisustvovali sastanku.

O pometnji među narodom koji se povlačio za 28. divizijom Armije BiH iz Srebrenice, pisao je i Džonatan Ruper iz BBC: “I holandski mirovni kontingent i obaveštajni oficiri britanskih specijalnih jedinica SAS, koji su se nalazili u gradu kad je pao, bili su svedoci ogorčenih borbi između samih muslimana u Srebrenici kratko vreme pre nego što su Srbi ušli. Takođe postoje izveštaji da je znatan broj poginuo prelazeći minska polja koja je njihova strana postavila.”

Očevidcima začepljena usta
Međutim, ovakva svedočenja potonula su u zaborav, kaže naš sagovornik, za razliku od optužbi za nikada dokazano ubistvo 8.000 civila. Odmah posle pada Srebrenice, u julu 1995, naslutio sam da priču o njoj neće kreirati očevici s terena, već ratni propagandisti iz kabineta - kaže Pavić. - S dvojicom britanskih paralamentaraca i princezom Lindom Karađorđević, u taj gradić sam stigao nekoliko dana pošto su ga napustile Orićeve snage. Dok smo se približavali džamiji koju je zarušila artiljerija, videlo se da je ona na parlamentarce ostavila jak utisak, na licima im se čitala osuda Srba koji gađaju verske objekte. Međutim, kad smo ušli u džamiju, zaprepastili su se kad su na zidovima videli ratne mape, postere mudžahedina i grafite na arapskom. Shvatili su je bogomolja bila i vojni objekat.

Britanski parlamentarce je još više iznenadilo kad su videli da su istu zgradu delile mirovne snage UN i Orićeva 28. divizija, a u Bratuncu su im pokazani sveži grobovi srpskih boraca poginulih u borbi s tom velikom i dobro naoružanom jedinicom koja se pod borbom probijala ka Tuzli. O svemu su odmah telefonom obavestili britanske medije, ali već iste večeri pozvani su iz Londona - seća se Pavić. - Posle tog razgovora potišteno su rekli: „Naređeno nam je da više ništa ne govorimo za medije“. Shvatili smo da nešto vrlo loše sprema.

I zaista, nekoliko dana po ulasku VRS u Srebrenicu na Zapadu je započela medijska kampanja u kojoj su srpske snage optužene za masakr desetak hiljada civila. Najava u „Boston gloubu“ iz jula 1995. tipičan je primer dezinformacije tog vremena: ”Klintonova administracija još uvek nije došla do nezavisnih potvrda o zločinima u Srebrenici, ali ne sumnja da su se oni ipak desili...” - citira Pavić. - Dakle, ili je Klintonova administracija bila u dosluhu sa organizatorima „zločina“, pa je pre svih drugih znala da se on desio, ili je unapred znala „scenario“ po kojem će teza „počinjenog zločina“ biti razrađena.

U medijskoj kampanji o zločinu, iako ga niko nije video ni čuo, ostale su nezapažene reči holandskog kapetana Shutena, jedinog oficira UN u Bratuncu u vreme navodnog masakra: „Svi papagajski ponavljaju reči drugih, ali niko ne pokazuje čvrste dokaze. Primećujem da u Holandiji ljudi žele da po svaku cenu dokažu da je genocid počinjen“. Skrajnut je i izveštaj visokog komesara UN za ljudska prava Henrija Vilenda, koji je posle petodnevnog ispitivanja izbeglica u Tuzli rekao: „Nismo našli nikoga ko je svojim očima video neki zločin“.

Vrhunac propagandne kampanje bilo je „otkriće“ tajanstvenih satelitskih snimaka koji su navodno prikazivali masovne grobnice - kaže Pavić. - Srebrenička istraživačka grupa, koja je nekoliko godina kasnije okupila istaknute američke naučnike, bivše oficire i diplomate, zaključila je: „Medlin Olbrajt je 10. avgusta 1995. pokazala neke satelitske fotografije na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti, u prilog denunciranja bosanskih Srba, uključujući i jednu fotografiju koja pokazuje ljude - navodno bosanske muslimane blizu Srebrenice - okupljene na stadionu, kao i snimak navodno napravljen malo posle toga, koji pokazuje obližnju poljanu sa uznemirenim zemljištem. Ove fotografije nikad nisu javno objavljene, ali čak i da su verodostojne, one nisu nikakav dokaz ni streljanja ni zakopavanja tela“.

Olbrajtova prevarila UN
Pavić ukazuje da je specijalno za navodne snimke iz Srebrenice smišljen i novi termin “uznemireno” zemljište, što bi moglo da znači da je zemlja prekopavana ili nešto slično: - Međutim, svi ljudi koji su profesionalno i objektivno izveštavali o Srebrenici, bilo da su diplomate, novinari ili oficiri UN, potpuno su skrajnuti, onemogućeno im je da profesionalno napreduju - kaže Pavić. - Jedan od takvih bio je i Filip Korvin, najviši zvaničnik UN u BiH u doba srebreničkih događanja koji kaže: “Cifra od 7.000 ubijenih, kojom se često barata u međunarodnoj zajednici, jeste jedno neodrživo preterivanje. Prava cifra je verovatno bliža broju od 700...”

Kad mrtvi glasaju
Ničim dokazano ubistvo hiljada civila iz Srebrenice dovelo je i do stvaranja Haškog tribunala, o kome je Ričard Holbruk za BBC rekao: „Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine vrlo dragoceno oruđe. Upotrebili smo ga da bismo iz dejtonskog procesa isključili dva najtraženija ratna zločinca u Evropi i da opravdamo sve što je usledilo.”

Ne postoji nijedan dokaz da je 8.000 ljudi ubijeno u Srebrenici - ističe Pavić. - Međutim, izveštaj Međunarodnog crvenog krsta od 13. septembra 1995. nedvosmisleno ukazuje gde je završilo 5.000 „nestalih“: „Oko 5.000 muslimanskih vojnika iz Srebrenice napustilo je enklavu pre njenog pada. Muslimanska Vlada je priznala da su ti vojnici prekomandovani u druge jedinice njihovih oružanih snaga.“ Vlada Alije Izetbegovića, naravno, nikada nije obelodanila imena tih vojnika, tako da oni nisu skinuti sa spiska nestalih!

Uočeno je i da je na izbore u Federaciji BiH izašlo i oko tri hiljade "pokojnika" iz Srebrenice, ali kad je Vlada RS zatražila biračke spiskove radi upoređivanja sa spiskom nestalih, misija OEBS odbila je da im pruži uvid u te podatke. Pavić je tada bio savetnik u kabinetu Biljane Plavšić, pa se lično uverio koliko je teško doći do istine u Bosni: - Biračke spiskove nismo dobili, sa obrazloženjem da OEBS „nema novčana sredstva da ih izvuče iz arhiva, koji su razbacani širom Federacije BiH“.

Istovremeno, američka NVO iz Bostona „Lekari za ljudska prava“ počinje da iskopava masovne grobnice i objavljuje rezultate, bez prisustva RS i ikakvog međunarodnog nezavisnog nadzora i verifikacije. RS nije mogla da reaguje na pravi način, jer je i dalje bila pod ogromnim pritiskom, naročito zbog prisustva ogromne sile od 50.000 dobro naoružanih stranih vojnika. Međunarodne snage obezbeđivale su iskopavanje grobnica koje su vezivane za Srebrenicu i do kraja iskopavanja su strogo zabranjivale pristup predstavnicima iz RS.

Lud za krivca, normalan za svedoka
Krajem 1996. Haški tribunal je diskretno preuzeo kontrolu nad daljom istragom od UN, iako su ga formirale države koje su imale direktnu ulogu u balkanskim sukobima i jasne političke ciljeve - kaže Pavić. Od samog početka tužioci Tribunala su izjavljivali da su Srbi masakrirali na hiljade muslimanskih muškaraca iz Srebrenice, a proces istrage masovnih grobnica je fatalno kompromitovan od 1997, kad je istragu masovnih grobnica preuzela Međunarodna komisija za nestala lica, koju je osnovala Izetbegovićeva Vlada i čiji rad nije kontrolisala nijedna nezavisna međunarodna institucija!

Ali, pošto ni iskopavanja grobnica udaljenih i sto kilometara od Srebrenice nisu uspela ništa da dokažu, kao krunski dokaz navode se svedoci, pre svega Dražen Erdemović, pripadnik 10. diverzantskog odreda. - Reč je o Hrvatu iz Tuzle koji tvrdi da se u više navrata borio za Armiju BiH i snage bosanskih Hrvata, HVO, a na kraju i u VRS - podseća Pavić. - Erdemović tvrdi da je njegova osmočlana grupa primila naredbu da pogubi muslimane na vojnom gazdinstvu Branjevo kod Pilice od strane jednog potpukovnika, ali taj oficir nikada nije imenovan. On kaže da su pripadnici njegove grupe primili 12 kilograma zlata, ali nije mogao da se seti od koga. Priznao je da je za pet sati sam streljao 1.200 ljudi, ali je na navedenoj lokaciji nađeno oko 120 tela. Tribunal smatra da Erdemovićevo mentalno stanje ne dozvoljava da mu se sudi, ali njegova svedočenja smatra verodostojnim, a Srbija bi trebalo da na osnovu njih prizna krivicu!

Pavić ne smatra da je „slučaj Srebrenica“ stvoren zbog ljubavi prema muslimanima ili mržnje prema Srbima, već zbog pragmatičnih vojno-političkih ciljeva Zapada: - NATO je tražio povod za intervenciju i dolazak na Balkan i bila mu je potrebna dovoljno velika cifra mrtvih da uznemiri i mobiliše javno mnjenje - kaže Pavić. - Prvo su stvoreni “slučajevi” u ulici Vase Miskina i na pijaci Markale, za koje se danas zna da su nameštaljka, a vrhunac je bila priča o “genocidu u Srebrenici”, koji je prethodnica “masakra u Račku”, posle koga je bombardovana Srbija.

Pavić podseća da je dokaz za to pismo iz 2000. koje je Vili Vimer, tadašnji predsednik Parlamentarne skupštine OEBS, uputio tadašnjem nemačkom kancelaru Šrederu sa konferencije o Balkanu i proširenju NATO, koju je u Bratislavi organizovalo ministarstvo spoljnih poslova SAD: - Vimer je citirao američke zvaničnike koji su rekli da je svrha NATO bombardovanja 1999. bila da se ispravi greška generala Ajzenhauera iz 1945, kada nije stacionirao vojsku u ovom delu Balkana. Sada žele da Srbija prizna krivicu i da Srbi podrže ovu verziju kako bi američka administracija sakrila svoj zločin.

Ko pita mora da se seli
Pavić podseća da je američki novinar Džordž Pamfri odmah posumnjao u „satelitske snimke masovnih grobnica“ uvrštene u dokumentaciju UN o Srebrenici koja će biti pod embargom sledećih pola veka: - Pamfri je otkrio da Medlin Olbrajt nije Savetu bezbednosti pokazala originalne snimke. On je u članku pitao: „Gde je originalna fotografija koju su snimili izviđački avioni? Objavljena fotografija nosi naknadno pridodatu oznaku „Moguće masovne grobnice“. To znači da su podaci o vremenu i mestu koje je snimljeno, koje izviđačka kamera automatski unosi, izbrisani s fotografije, dok su strelice i druga tumačenja toga šta je to što treba da se vidi, naknadno uneseni na samu fotografiju. Kako iko može da zna da je fotografija snimljena blizu Srebrenice? Radoznali novinar je skupo platio ceh svoje profesionalnosti - morao je da se preseli u Evropu jer više nije mogao da objavljuje nigde u Americi.

B. Subašić

Pitanje nedeljivosti bezbednosti treba rešiti jednom i zasvagda

Svaka saradnja može biti uspešna samo ukoliko se razvija na principima ravnopravnosti, uzajamnog poštovanja i uzajamne koristi.

Tokom poslednjih nedelja, kao dodirom (ne)čarobnog štapića, u Srbiji se razvila velika debata o članstvu u NATO. Sa čuđenjem primećujem da su u zemlji iz nekakvih izvora formirane mnogobrojne ekspertske strukture koje promovišu pozitivno rešenje ovog pitanja kao prioritetni zadatak spoljne politike.

Srbija sarađuje sa NATO-om, kao što to čini i Ruska Federacija u skladu sa usaglašenim programima saradnje. Pod uticajem pozitivnih promena u svetu transformiše se i alijansa. Sada se razrađuje njena nova strateška koncepcija koja izlazi iz okvira čisto odbrambenih ciljeva. Pa ipak, nesporna je činjenica da je NATO najpre vojna organizacija koja je pozvana da rešava svoje zadatke pre svega putem ratovanja.

Članice NATO-a ljubazno pozivaju Srbiju da im se pridruži. Pri tome ne akcentuju uslov koji je neprihvatljiv za svakog Srbina – prijem u vojni savez „kastrirane“ Srbije. Bez Kosova. Slomljene Srbije, koja se odriče svoje istorije i svetih grobnica junačkih predaka koji su formirali srpsku naciju. Pozivaju je da ide u „budućnost“ u svojstvu nekog koga vode i ko ne vidi iza sapi onih drugih kuda vodi put; a i ti drugi katkad više i ne pretenduju na očuvanje deklarisanog suvereniteta.

Već sam imao mogućnost javno da primetim da je istorija odnosa Srbije i NATO-a tragična. Agresija iz 1999. godine isto toliko je protivpravna (odsustvo odluke SB UN o primeni sile) koliko i vojne operacije u Iraku 2003. godine, za koje je T. Bler odgovarao pred istražnom komisijom. Posle Drugog svetskog rata prvi put bombardovanju je (posle provokacija u Račku) podvrgnuta jedna evropska država. Slovenska, pravoslavna. Nisu jednostavno bombardovali Srbiju. Bombardovali su svaku srpsku porodicu. I bombama, i politički, i moralno. Politički bombarderi i sada nadleću nad zemljom.

Ponoviću ono što sam i ranije rekao: pitanje odnosa sa NATO-om treba da rešavaju sami Srbi. Pri tom, uzimajući u obzir političku i istorijsku pozadinu, važno je znati mišljenje svih stanovnika Srbije. I to treba učiniti u skladu sa njenim Ustavom, zakonodavstvom, ustaljenom praksom.

Svaki Srbin treba da zna zbog kojih to interesa naroda i države zemlja treba da postane članica ovog bloka. S tim u vezi, uzimajući u obzir prirodu NATO-a, pre nego što se donese bilo kakva odluka poželjno je objasniti kakve odbrambene zadatke Srbija može da reši u sastavu ovog vojnog saveza. Završetkom „hladnog rata“ opasnost od vojnog sukoba krupnih razmera čini se nerealnom. Za rešavanje svih sadašnjih problema Beograd dosledno ističe korišćenje isključivo političko-diplomatskih instrumenata (za razliku od, uzgred budi rečeno, nekih suseda). A šta ako u kontekstu današnje realnosti odjednom izbije žarište u kome se sprovode akcije uz upotrebu sile? Na čijoj će strani biti eventualni saveznici? Što se toga tiče, ja nemam sumnje.

Poznata je činjenica da je Balkan i dalje nestabilan region Evrope. Potrebni su međunarodni napori radi jačanja bezbednosti. U kakvoj su korelaciji ocene Srbije i NATO u ovoj sferi? I opet – glavni neurološki čvor – Kosovo. NATO smatra da se situacija na toj teritoriji stabilizuje i smanjuje brojnost Kfora. Srbija se ne slaže sa ocenom NATO-a i smatra da smanjenje Kfora umanjuje nivo bezbednosti u pokrajini.

Kfor (borbena struktura) trenira Kosovske bezbednosne snage, predstavljajući ih kao civilnu komponentu. Nenaivni Srbi vide u KBS nelegitimnu vojnu formaciju koja pokušava da se transformiše u srž budućih vojnih snaga. Njihovo postojanje neće doprineti stabilnosti u regionu. Kfor deklariše svoju statusno neutralnu poziciju na Kosovu. Srpski stanovnici pokrajine ne dele takvu ocenu koju sebi daju pripadnici snaga NATO-a, uzimajući u obzir nedavne sukobe i incidente. Kakvu će poziciju zauzeti Kfor u vezi sa „strategijom za severno Kosovo“? Odgovor je očigledan svima.

Beograd polazi od toga da opštinski organi, koji su izabrani u maju 2008. godine, predstavljaju legitimne strukture samoupravljanja. Komandant južnog krila NATO-a izjavio je da srpske „paralelne institucije“ predstavljaju pretnju bezbednosti u regionu. Opet se tu nešto ne slaže. Uostalom, postoji li bar jedna tačka ovog za Srbiju vitalnog pitanja u kojoj je ona makar blizu NATO-a?

Situacija u regionu: nedavni izveštaj obaveštajnih službi SAD, vodeće članice alijanse, o situaciji na Balkanu takođe ne donosi optimističku slogu u sličnosti prilaza rešavanju postojećih problema u sferi bezbednosti. Ne ide. Još i zameraju Srbiji što razvija političke i ekonomske odnose sa Rusijom. Srbija će morati da se odrekne svojih prilaza da bi bila primljena u NATO. Niko mi nije rekao da je ona spremna na to.

Svaka saradnja može biti uspešna samo ukoliko se razvija na principima ravnopravnosti, uzajamnog poštovanja i uzajamne koristi. NATO je stvoren radi zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemalja članica, ali pritom alijansa je silom otkinula deo srpske teritorije. Postoji mišljenje da bi u okviru ove organizacije Beograd mogao da ne dozvoli sprovođenje politike koja bi bila štetna za interese Srba, i onih na Kosovu i u BiH. Ja sumnjam u to. Pre će biti da bi se pojavio dodatni pritisak na Beograd u cilju nametanja onih linija koje povlače vođe alijanse.

Razume se, postoje oblasti u kojima Srbija može da razvija saradnju sa NATO-om u svom interesu, što ona i čini. Smatra se da za to postoje dodatne mogućnosti. Međutim, to ne menja činjenicu da je za sada više nepodudaranja nego podudaranja. Vlada zemlje to dobro shvata. Sasvim nedavno ministar V. Jeremić je na konferenciji o bezbednosti u Minhenu ponovio da Srbija ne planira da ulazi u bilo kakav vojni savez.

Nameće se pitanje – o čemu je onda reč? O ulasku u NATO kao cilju radi cilja ili o smirivanju postojeće zabrinutosti? I zar nema drugih načina da se ona otkloni? Ima. To je inicijativa predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva o Sporazumu o evropskoj bezbednosti. Njen smisao je stvaranje homogene sredine bezbednosti na evroatlantskom području. Jedinstvene za sve. I za članice NATO-a i za one koje to nisu. I za članice drugih organizacija (OEBS, EU, Organizacija sporazuma o kolektivnoj bezbednosti i dr.) i za one koji nisu članice ovih struktura. Svi u jednom. U jednom nedeljivom bezbednom prostranstvu. Svi deklarišu privrženost ovom principu. Mi pozivamo da se njegovom poštovanju dodeli obavezujuća snaga. I da se formira odgovarajući mehanizam implementacije. Pitanje nedeljivosti bezbednosti treba rešiti jednom i zasvagda, izjavio je S. Lavrov na spomenutom forumu u Minhenu. Posle toga moći ćemo da se u punoj meri usredsredimo na pozitivni dnevni red.

Ideja je naišla na odaziv. Ona se razmatra. Sa njom se slažu, između ostalih i Srbija.
Ali, kao dodirom (ne)čarobnog štapića, razvila se velika debata o članstvu u NATO-u.


Ambasador Ruske Federacije u Srbiji
Aleksandar Vasiljevič Konuzin