Pitanje nedeljivosti bezbednosti treba rešiti jednom i zasvagda

Svaka saradnja može biti uspešna samo ukoliko se razvija na principima ravnopravnosti, uzajamnog poštovanja i uzajamne koristi.

Tokom poslednjih nedelja, kao dodirom (ne)čarobnog štapića, u Srbiji se razvila velika debata o članstvu u NATO. Sa čuđenjem primećujem da su u zemlji iz nekakvih izvora formirane mnogobrojne ekspertske strukture koje promovišu pozitivno rešenje ovog pitanja kao prioritetni zadatak spoljne politike.

Srbija sarađuje sa NATO-om, kao što to čini i Ruska Federacija u skladu sa usaglašenim programima saradnje. Pod uticajem pozitivnih promena u svetu transformiše se i alijansa. Sada se razrađuje njena nova strateška koncepcija koja izlazi iz okvira čisto odbrambenih ciljeva. Pa ipak, nesporna je činjenica da je NATO najpre vojna organizacija koja je pozvana da rešava svoje zadatke pre svega putem ratovanja.

Članice NATO-a ljubazno pozivaju Srbiju da im se pridruži. Pri tome ne akcentuju uslov koji je neprihvatljiv za svakog Srbina – prijem u vojni savez „kastrirane“ Srbije. Bez Kosova. Slomljene Srbije, koja se odriče svoje istorije i svetih grobnica junačkih predaka koji su formirali srpsku naciju. Pozivaju je da ide u „budućnost“ u svojstvu nekog koga vode i ko ne vidi iza sapi onih drugih kuda vodi put; a i ti drugi katkad više i ne pretenduju na očuvanje deklarisanog suvereniteta.

Već sam imao mogućnost javno da primetim da je istorija odnosa Srbije i NATO-a tragična. Agresija iz 1999. godine isto toliko je protivpravna (odsustvo odluke SB UN o primeni sile) koliko i vojne operacije u Iraku 2003. godine, za koje je T. Bler odgovarao pred istražnom komisijom. Posle Drugog svetskog rata prvi put bombardovanju je (posle provokacija u Račku) podvrgnuta jedna evropska država. Slovenska, pravoslavna. Nisu jednostavno bombardovali Srbiju. Bombardovali su svaku srpsku porodicu. I bombama, i politički, i moralno. Politički bombarderi i sada nadleću nad zemljom.

Ponoviću ono što sam i ranije rekao: pitanje odnosa sa NATO-om treba da rešavaju sami Srbi. Pri tom, uzimajući u obzir političku i istorijsku pozadinu, važno je znati mišljenje svih stanovnika Srbije. I to treba učiniti u skladu sa njenim Ustavom, zakonodavstvom, ustaljenom praksom.

Svaki Srbin treba da zna zbog kojih to interesa naroda i države zemlja treba da postane članica ovog bloka. S tim u vezi, uzimajući u obzir prirodu NATO-a, pre nego što se donese bilo kakva odluka poželjno je objasniti kakve odbrambene zadatke Srbija može da reši u sastavu ovog vojnog saveza. Završetkom „hladnog rata“ opasnost od vojnog sukoba krupnih razmera čini se nerealnom. Za rešavanje svih sadašnjih problema Beograd dosledno ističe korišćenje isključivo političko-diplomatskih instrumenata (za razliku od, uzgred budi rečeno, nekih suseda). A šta ako u kontekstu današnje realnosti odjednom izbije žarište u kome se sprovode akcije uz upotrebu sile? Na čijoj će strani biti eventualni saveznici? Što se toga tiče, ja nemam sumnje.

Poznata je činjenica da je Balkan i dalje nestabilan region Evrope. Potrebni su međunarodni napori radi jačanja bezbednosti. U kakvoj su korelaciji ocene Srbije i NATO u ovoj sferi? I opet – glavni neurološki čvor – Kosovo. NATO smatra da se situacija na toj teritoriji stabilizuje i smanjuje brojnost Kfora. Srbija se ne slaže sa ocenom NATO-a i smatra da smanjenje Kfora umanjuje nivo bezbednosti u pokrajini.

Kfor (borbena struktura) trenira Kosovske bezbednosne snage, predstavljajući ih kao civilnu komponentu. Nenaivni Srbi vide u KBS nelegitimnu vojnu formaciju koja pokušava da se transformiše u srž budućih vojnih snaga. Njihovo postojanje neće doprineti stabilnosti u regionu. Kfor deklariše svoju statusno neutralnu poziciju na Kosovu. Srpski stanovnici pokrajine ne dele takvu ocenu koju sebi daju pripadnici snaga NATO-a, uzimajući u obzir nedavne sukobe i incidente. Kakvu će poziciju zauzeti Kfor u vezi sa „strategijom za severno Kosovo“? Odgovor je očigledan svima.

Beograd polazi od toga da opštinski organi, koji su izabrani u maju 2008. godine, predstavljaju legitimne strukture samoupravljanja. Komandant južnog krila NATO-a izjavio je da srpske „paralelne institucije“ predstavljaju pretnju bezbednosti u regionu. Opet se tu nešto ne slaže. Uostalom, postoji li bar jedna tačka ovog za Srbiju vitalnog pitanja u kojoj je ona makar blizu NATO-a?

Situacija u regionu: nedavni izveštaj obaveštajnih službi SAD, vodeće članice alijanse, o situaciji na Balkanu takođe ne donosi optimističku slogu u sličnosti prilaza rešavanju postojećih problema u sferi bezbednosti. Ne ide. Još i zameraju Srbiji što razvija političke i ekonomske odnose sa Rusijom. Srbija će morati da se odrekne svojih prilaza da bi bila primljena u NATO. Niko mi nije rekao da je ona spremna na to.

Svaka saradnja može biti uspešna samo ukoliko se razvija na principima ravnopravnosti, uzajamnog poštovanja i uzajamne koristi. NATO je stvoren radi zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemalja članica, ali pritom alijansa je silom otkinula deo srpske teritorije. Postoji mišljenje da bi u okviru ove organizacije Beograd mogao da ne dozvoli sprovođenje politike koja bi bila štetna za interese Srba, i onih na Kosovu i u BiH. Ja sumnjam u to. Pre će biti da bi se pojavio dodatni pritisak na Beograd u cilju nametanja onih linija koje povlače vođe alijanse.

Razume se, postoje oblasti u kojima Srbija može da razvija saradnju sa NATO-om u svom interesu, što ona i čini. Smatra se da za to postoje dodatne mogućnosti. Međutim, to ne menja činjenicu da je za sada više nepodudaranja nego podudaranja. Vlada zemlje to dobro shvata. Sasvim nedavno ministar V. Jeremić je na konferenciji o bezbednosti u Minhenu ponovio da Srbija ne planira da ulazi u bilo kakav vojni savez.

Nameće se pitanje – o čemu je onda reč? O ulasku u NATO kao cilju radi cilja ili o smirivanju postojeće zabrinutosti? I zar nema drugih načina da se ona otkloni? Ima. To je inicijativa predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva o Sporazumu o evropskoj bezbednosti. Njen smisao je stvaranje homogene sredine bezbednosti na evroatlantskom području. Jedinstvene za sve. I za članice NATO-a i za one koje to nisu. I za članice drugih organizacija (OEBS, EU, Organizacija sporazuma o kolektivnoj bezbednosti i dr.) i za one koji nisu članice ovih struktura. Svi u jednom. U jednom nedeljivom bezbednom prostranstvu. Svi deklarišu privrženost ovom principu. Mi pozivamo da se njegovom poštovanju dodeli obavezujuća snaga. I da se formira odgovarajući mehanizam implementacije. Pitanje nedeljivosti bezbednosti treba rešiti jednom i zasvagda, izjavio je S. Lavrov na spomenutom forumu u Minhenu. Posle toga moći ćemo da se u punoj meri usredsredimo na pozitivni dnevni red.

Ideja je naišla na odaziv. Ona se razmatra. Sa njom se slažu, između ostalih i Srbija.
Ali, kao dodirom (ne)čarobnog štapića, razvila se velika debata o članstvu u NATO-u.


Ambasador Ruske Federacije u Srbiji
Aleksandar Vasiljevič Konuzin