Mračne igre oko Srebrenice

Kakva je to „rezolucija o Srebrenici“, gde tačno piše da je to „naša obaveza“ i kako tačno ta „obavezna“ rezolucija treba da glasi, predsednik Srbije Boris Tadić u svojim obraćanjima na tu temu još nije izričito rekao. Zloslutna su, međutim, bar dva nagoveštaja: Tadić je izabrao Televiziju Republike Srpske da svoju nameru saopšti celokupnoj srpskoj javnosti, i to dan posle Sv. Arhiđakona Stefana, slave Republike Srpske; sledećeg dana, na udarnom Drugom dnevniku RTS-a, dok je spiker govorio o stranačkim reakcijama na Tadićevu najavu, iza njega je stajao veliki broj, „8372…“

ČITAJUĆI TEKSTOVE STRANIH NEZAVISNIH POSMATRAČA I ANALITIČARA, MOŽEMO, NAŽALOST, DOĆI DO ZAKLJUČKA DA NAS NAŠI GLAVNI DRŽAVNI MEDIJI PRIPREMAJU ZA REZOLUCIJU O SREBRENICI KORISTEĆI NEPRIJATELJSKI „SAJOP“ (SPECIJALNI OBLIK PSIHOLOŠKOG RATOVANJA)– KOJI MI SVI, PUTEM TV PRETPLATE, JOŠ I SPONZORIŠEMO


Prvi, u podnaslovu pomenuti, momenat je zlokoban jer je došao kao hladan tuš na proslavu Republike Srpske, i to u momentu kada je srpski entitet u Dejtonskoj Bosni i Hercegovini pod najvećim međunarodnim pritiskom u svojoj istoriji. Kao diplomirani psiholog, predsednik Srbije je morao da zna koliko njegova najava, baš u to vreme i tim povodom, može da demorališe i stanovništvo i rukovodstvo Republike Srpske koje, osim Srbije – i, još uvek u manjem obimu, Rusije – nema istinskog oslonca u svetu. Uz to, svi u Republici Srpskoj su svesni da izveštaj Komisije za ispitivanje događaja u Srebrenici, donet 2004. pod pritiskom Pedi Ešdauna (koji je, prema svedočenju francuskog pukovnika Patrika Barioa u Hagu, „izdiktirao izveštaj Komisije“, koja, ipak, nigde nije priznala postojanje „genocida“), ne da nije doneo Republici Srpskoj ništa dobro, niti primakao stanovnike Bosne i Hercegovine nekakvom pomirenju, već je samo intenzivirao histerične pozive Harisa Silajdžića i sličnih da se „genocidni entitet“ ukine. Dakle, moramo zaključiti da je, kao profesionalni psiholog, Tadić znao efekat ovakvog svog nastupa, i da je to svesno uradio, upravo sa pomenutom svrhom (ovde bi mu jedini izgovor mogao biti ako mu je u glavu udarila nedavno primljena vakcina protiv novog gripa, na način kako je udarila ministra zdravlja, Tomicu Milosavljevića, koji se nekontrolisano kliberio pred kamerama Drugog dnevnika RTS-a posle pelcovanja krajem prošle godine).

Drugi momenat je, pak, zlokoban jer je reč o brojki koja stoji na spomeniku u „Memorijalnom centru“ u Srebrenici, kojeg je 20. septembra 2003. otvorio poznati borac za istinu, bivši predsednik SAD-a Bil Klinton. Broj „8372“ predstavlja, prema navodima Federalne komisije za nestale osobe BiH, broj „nestalih žrtava genocida na području Regije Srebrenica“. Već ova kvalifikacija predstavlja besmislicu jer, kako se može znati da li je neko „žrtva genocida“ bez forenzičkog nalaza koji, opet, nije moguć ako je žrtva „nestala“? A tri tačke iza brojke nisu štamparska greška: one treba da svedoče o tome da, kako piše na spomeniku, taj broj „nije konačan“. Zlokobno je to što se ova, ničim dokazana, potpuno proizvoljna brojka nekritički nudi gledaocima najgledanije informativne emisije u Srbiji. Voditelj dnevnika se čak nije ni osvrnuo na nju, što treba da sugeriše da je neupitna. A nije. Zapravo je izuzetno upitna, što bi trebalo da zna, ako ne svaki bolje informisan građanin Srbije, a onda svakako svaki urednik, voditelj, pa i radnik državnog informativnog programa. Dakle, znali su, i svesno su tu brojku nekritički servirali višemilionskom auditorijumu, koji upravo od Medijskog javnog servisa zavisi za većinu svojih informacija.

ODABRANE INFORMACIJE ZA „PSIHOLOŠKE OPERACIJE“ Ova dva momenta veoma liče na ono što se u stručnim, mahom vojno-obaveštajnim, krugovima naziva „SAJOP“ (PSYOP), što je skraćenica za „psihološke operacije“ (Psychological Operations). Kratka definicija sa jednog američkog sajta posvećenog ovom aspektu ratovanja glasi: „Psihološke operacije ili SAJOP su planirane operacije za prenošenje odabranih informacija i pokazatelja publikama, radi uticanja na njihove emocije, motive, objektivno rezonovanje i, napokon, ponašanje organizacija, grupa i pojedinaca. Korišćeno u svim vidovima ratovanja, to je oružje čija je delotvornost ograničena samo dovitljivošću komandanta koji ih koristi.“ Srpska javnost, možda bolje od i jedne u svetu, može da navede i konkretne primere SAJOP-a: izveštavanje o „granatiranju“ reda za hleb u ulici Vase Miskina u Sarajevu (korišćeno kao povod za uvođenje međunarodnih sankcija SR Jugoslaviji 1992.), navodi o „desetinama hiljada“ silovanih muslimanki od strane „srpskih snaga u Bosni“ (korišćeno kao sredstvo satanizacije koja bi opravdala održavanje i dodatno stezanje sankcija), izveštavanja o „srpskim granatiranjima“ sarajevske pijace Markale (korišćena kao povod za NATO bombardovanja Republike Srpske 1994. i 1995), izveštavanje o „masakru“ u Račku (korišćeno kao povod za početak NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999.). U svim ovim slučajevima „prenesene su odabrane informacije radi uticaja na emocije i objektivno rezonovanje“ – ovog puta svetskog javnog mnjenja, koje je trebalo da, bez prethodnog, definitivnog utvrđivanja istine, podrži agresivni vojni angažman zapadnih vojnih snaga u bivšoj Jugoslaviji.

Što se tiče događanja u Srebrenici u julu 1995, sa razlogom se može reći da je njihovo tumačenje od strane zapadnih vlada i mas-medija takođe korišćeno kao SAJOP. I to su prozreli mnogi nezavisni posmatrači iz samog ishodišta srebreničkog SAJOP-a. Na primer, Edvard Herman, profesor na jednom od najboljih svetskih univerziteta, Univerzitetu Pensilvanije (SAD), je 2005. napisao: „‘Srebrenički masakr’ predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima… To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kao i pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući i bombardovanje i kolonijalnu okupaciju Bosne i Hercegovine i Kosova.“ Stela Džatras je, pišući za američki antiratni sajt „Antiwar“, prozrela igru još 2000. godine: „Srebrenica jednako holokaust. Srebrenica jednako genocid. Srebrenica jednako etničko čišćenje. I, pošto se sada diskredituju tvrdnje o masovnim grobnicama i genocidu na Kosovu, postoji li bolji način da se nastavi s demonizacijom Srba nego da se američki narod podseća na Srebrenicu? Jer ima još nezavršenog posla u rasparčavanju Jugoslavije, putem amputacije Crne Gore, Sandžaka i Vojvodine. Zver Novog svetskog poretka neće biti zadovoljna dok ne napuni želudac, a to zahteva da američki narod prihvati sledeću intervenciju NATO-a na Balkanu.“ Tara Mekormak sa londonskog Vestminsterskog univerziteta je u engleskom časopisu „Spiked“ 2005. napisala: „Od Kosova 1999. do Konga 2005, Srebrenica se ističe kao konačni dokaz da je Zapad moralno obavezan da vojno interveniše u konfliktnim situacijama. Džek Strou (tadašnji britanski ministar spoljnih poslova, prim. aut) je pravdao zapadnu intervenciju u Makedoniji 2001. koristeći Srebrenicu kao primer šta se dešava kada se Zapad ustručava da interveniše. Liberalni komentator Dejvid Aronovič je upotrebio isti argument da bi opravdao svoju podršku vojnoj akciji u Iraku. Govoreći o ubistvu 60 kongoanskih vojnika od strane vojnika UN, general UN Patrik Kamert je iznosio argumente u korist snažne vojne intervencije, zbog lekcija iz Srebrenice, Somalije i Ruande.’“


Aleksandar Pavic,Pečat