Slobodan Milošević je umro

Za nas Srbe kao da je mart neki sudbinski mesec. Mnogo datuma u tom mesecu je ispunjeno značajnim događajima, pa je sudbina ostala verna toj tužnoj tradiciji.

„OGLEDALO“ - 14. mart 2006.

Ova štura agencijska vest jutros, 11 marta 2006 uzdrmala je Srbe ali i Svet. Uzdrmala je Svet toliko snažno da su sve najveće televizije prekinule svoje programe i počele da u specijalnim emisijama govore samo o tom događaju. Pa ko smo to mi, Srbi („mali i nejaki, šaka jada“), a ko je Milošević, da se ceo Svet tako zatalasa? Zašto smo im toliko važni i zašto nas se u stvari toliko boje? I mnogo još toga zašto, među kojima se posebno izdvaja sistematsko i dugotrajno ubijanje Miloševića…. Sumnjiva samoubistva i čudne smrti, samo Srba, u „elitnom zatvoru UN“ gde se takve stvari ne bi smele nikako da dogode.

Nije ljudski, nije hrišćanski u danu nečije smrti otvarati ovakve teme, ali ih ja moram otvoriti. Moram jer se od mene kao njegovog dugogodišnjeg saradnika to očekuje, jer mi on ne bi oprostio da ne kažem istinu. Ko je u stvari Milošević? Šta je hteo da postigne i zašto u tome nije uspeo. O njemu uglavnom govore današnji janičari koji ni reč nikad sa njim prozborili nisu. Sa kojima bi ga bilo blam da se rukuje a kamo li sedne i razgovara o ozbiljnim političkim temama.

Ko je u stvari bio Milošević
- Milošević je brilijantan um, vispren, elokventan što su i nadobudni Englezi na Skay News nevoljno priznali. Navodeći da se poigravao sa haškim sudom kao mačka sa mišem demonstrirajući svoju superiornost, razbijajući optužnicu u paramparčad. Istini za volju posao mu je bio olakšan jer su ga u Hagu optuživali za ono za šta su oni (Zapad) isključivi krivci.

- Milošević je bio državnik, i porediti ga sa današnjom vladajućom oligarhijom je i neumesno i krajnje degutantno. Teško je pronaći uporednu veličinu sa kojom bi se ove današnje DOS-ove gnjide uopšte mogle uporediti.

- Milošević nije bio diktator inače bi ovi današnji glasno-govornici davno zanemeli. Napadan je iznutra i spolja pa je od „balkanskog kasapina pretvaran“ u „nezaobilaznog mirotvorca“, od „simpatičnog sagovornika“ do „ubice na ibarskoj magistrali“. Sve prema potrebi trenutka za unutrašnju i svetsku upotrebu. Niko još egzaktno nije dokazao nijedno ubistvo koje je on zahtevao ili naručio, a vremena je za to bilo više nego dovoljno (pet godina). Poznavajući ga jako dobro tvrdim da se na takve stvari nikada ne bi odlučio jer ako počnete da ubijate, ubićete i po nekog stranca a ne samo domaće jajare. Osim toga neslažući se sa njegovom politikom ja sam imao stotine TV nastupa kritikujući njegovu politiku a evo još mi je glava na ramenima. Svo to političko rvanje na domaćoj i međunarodnoj sceni Milošević je najbolje sam definisao u jednoj rečenici: „Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije“. To se bar danas jasno vidi jer i ako smo se „demokratizovali“ još nam se po leđima lome štapovi, šargarepu nismo još ni okusili.

- Slogan „Srbija se uspraviti mora“ nastao je 1988 posle odbijanja Savezne skupštine SFRJ da i Srbiji odobri kvotu za malogranični promet kakvu su već decenijama imale Slovenija i Hrvatska, kao zaostavština Titovog privrednog favorizovanja tih republika. Taj slogan iz čisto privrednog „preseljen“ je u nacionalistički kontekst iako je Zapad jasno znao o čemu se radi. Tako je Milošević postao nacionalista. Mada bih ja lično bio znatno srećniji da je Milošević bio malo veći nacionalista nego što je bio kosmopolita.

- On je bio pravi pacifista i nije voleo ni vojsku ni rat. Uvek je pokušavao da ga izbegne čak i onda kada je to bilo nemoguće. To je njegova velika greška i tu leže svi uzroci njegovih kasnijih političkih poraza. Nije želeo da prihvati da je ovo planeta sile i da se na nasilnu secesiju mora odlučno odgovoriti jedino silom.

- Nesreća čitavog srpskog naroda je da je u vremenu raspada SSSR i narušene svetske ravnoteže za predsednika imao nedovoljno iskusnog i odlučnog čoveka. Njegovi pokušaji da sačuva Jugoslaviju kao „najbolje“ rešenje da svi Srbi ipak žive u jednoj državi, a bez neophodne upotrebe sile bili su unapred osuđeni na propast. Nije shvatio da je Zapad imperativno hteo uništenje Jugoslavije kao lidera nesvrstanog pokreta kako bi se i taj pokret razorio. Kreatori NSP su posle pobede nad komunističkim blokom želeli krv, kako bi uterivanje „demokratije“ prošlo što lakše. Iza svega se valjala nova pljačkaška varijanta zvana „tranzicija“ kojom bi zapadne multinacionalne kompanije ovladale kapitalnim prirodnim i proizvodnim resursima Istočne Evrope i nesvrstanog sveta. Zapadu je Milošević bio posebno važna meta za odstrel jer se zalagao za neku vrstu humanog „Švedskog kapitalizma“. Ta ideja nije podrazumevala potpunu rasprodaju domaće privrede već kombinaciju nosećih državnih kompanija, privatnih malih i srednjih preduzeća, kao i stranog ulaganja. Naravno da se zapadnim pljačkašima od te ideje dizala kosa na glavi te da je tako nešto trebalo u korenu saseći kako se ne bi proširila na ostale post-komunističke zemlje. Time je Milošević postao tako važan, tako značajan Zapadu pa je njegovo satanizovanje i kasnije uklanjanje trebalo da zaplaši ostale slobodoumne političare Sveta da tim putem ne pokušavaju da krenu. Nažalost nije dočekao da vidi kako Putin danas u Rusiji ideju „Švedskog kapitalizma“ vrlo uspešno realizuje.

Ako jednom rečenicom odgovorim na to ko je Milošević, bez dvoumljenja ću izgovoriti: Milošević je sve suprotno od onog kako su ga „naslikali i opisali“. Sve navodne analize njegove vladavine tendenciozno su pravljene i plasirane po sistemu „da se Vlasi ne dosete“. Trebalo je sve okrenuti na glavačke, zamagliti pravu istinu a podmetnuti veliku svetsku laž. Bauk laži koji je pre samo pet godina neprikosnoveno vlado svetom, danas se ozbiljno klima. Isfabrikovane laži prema potrebama nekih umišljenih vladara, uobličili u navodni NSP (Novi svetski poredak) postale su isuviše providne da bi se u njih slepo verovalo.

E zbog tog NSP zbog tih laži hvata ih strah od nas nepokornih Srba, sa početka ovog teksta. Velika laž je kao naduvani balon od sapunice, pa bi bilo veoma opasno da on pukne baš tamo gde je sve i počelo. Tamo gde su uništavali jednu zemlju, satanizovali jedan narod da bi stvorili neodrživi samo njima potreban NSP. Zbog toga smo mi Srbi tako značajni, zbog toga smo veliki i jaki. Skoro 20 godina pokušavaju da nam navuku jaram NSP i ne ide. Sve su upotrebili, od izazivanja među-etničkih sukoba, sankcija, bombardovanja, do haške inkvizicije, ali duh ovog naroda nije slomljen. Zato smo mi veliki i zato nas se plaše jer možemo biti vrlo „loš“ primer za ostale male narode sveta. Za ljudski vek 20 godina i nije malo, podmeće nam Soroš kroz svoje medije. No misleći deo odgovara da je to za opstanak nacije to je tek tren, inače bi već više vekova bili Turci.

Možda o veličini jednog naroda, jednog čoveka najrečitije govori stepen interesovanje koje se u svetskim razmerama stvori pri ovakvim događajima. Posle terorističkog napada na New York i napada na Irak smrt Miloševića je najpropraćenija vest koja je zaljuljala Svet. Takav narod bez obzira na sve teškoće ima budućnost i ja se ponosim time što sam Srbin.
Da bi ovaj svetski balon laži bio održiv pred zapadom je bio još jedan imperativ. Milošević se mora osuditi a ako to nikako u „dokaznom postupku“ ne može onda i fizički ukloniti. S toga je u zatvoru NATO inkvizicije, u jednoj od NATO zemalja i pod okriljem UN ubijen predsednik jedne suverene zemlje. Bolje reći sistematski ubijan jer su mu „sudije“ UN uskratile najelementarnije ljudsko pravo, pravo na lečenje.

Ali mene višu brinu domaći saučesnici tog ubijanja. Domaća vladajuća bagra koja ne da nije pomogla svom prvom građaninu našta je bila obavezna, već je svim sredstvima pa i ličnim zahtevima blokirala odlazak Miloševića na lečenje u Moskvu. Bagra koja je državni ugled srozala dotle da se naši advokati obraćaju za pomoć Ruskoj a ne našoj ambasadi u Hagu. Domaća bagra koja se utrkivala da što više naših državljana ekspeduje za Hag koristeći taj „sud“ i za uklanjanje političkih protivnika. No, politički rulet se okreće pa će neki neobavešteni, iznenađeni ubrzo biti zaprepašćeni da su im „ponuđene“ neke manje udobnije prostorije sa olovkom i papirom da lepo i potanko napišu šta su to radili za koga i u čijem interesu. Zašto zemlju i građane nisu štitili shodno zakletvama koje su položili i zakonima koji ih na to obavezuju. Ako oni za sva Miloševićeva navodna nedela još nisu pribavili dokaze o njihovim „delima“ biće vrlo ažurnog materijala čak i na pretek.

Istorija i Hag
Milošević je bio potpuno svestan da se iz Haga neće vratiti. Da će biti osuđen bez obzira na kvalitet dokaza koji potpuno ruše optužnicu. Zato je sve svoje napore usredsredio na politički kontekst odbrane kojim više brani srpski narod a manje sebe lično. Branio je i odbranio srpski narod otkrivajući svetu ko je razbijajući jednu suverene zemlju, Jugoslaviju, počinio jedini pravi genocid na ovim prostorima. Sve ostalo pa i počinjeni zločini na svim stranama neminovne su posledice tog genocida počinjenog od strane Zapada. Snagu volje da pročita nekoliko desetina hiljada stranica crpio je iz želje da čista obraza uđe u istoriju svoga naroda. Možda i da popravi neke greške koje je učinio na štetu Srba u RSK i RS nadajući se da će to biti dovoljna srpska žrtva za definitivno popuštanje zapadnih pritisaka. Prevario se što se danas sa desetogodišnje distance mnogo jasnije vidi. Ipak Milošević će to svetlo mesto u srpskoj istoriji dobiti. Ako ne odmah onda sigurno sa nekom vremenskom distancom.

Milošević je politički rođen na Kosmetu i vojnički ga je branio koliko je to mogao u sukobu sa NATO-om, jedinom super silom sveta, bez mogućnosti da ga bilo ko u tome pomogne. Pole 78 dana žestokih borbi napravljen je kompromisni mir gde se rezolucijom UN 1244 garantuje naš suverenitet nad tim delo naše zelje. To nije pobeda, ali se ne može kvalifikovati porazom.

Porazno je što su današnje „demokrate“ uspele da za pet godina vladavine to područje dovedu pred otcepljenje. Sada je tim zapadnim poltronima jedino važno kakvu formu iznaći da se ta izdaja baš na prvi pogled ne vidi. „Mudri“ Vuk je s toga smislio slogan „više od autonomije manje od nezavisnosti“ koji niko u realno svetu ne razume, a Vuk još manje. Bivši ministar Vojske posle njenog temeljnog razbijanja kao predsednik je „trijumfalno“ izjavio „da Srbija kosovo neće i vojno braniti“. Kada takvu glupost izvali predsednik, to je poruka Svetu da ga uopšte neće ni braniti, ne shvatajući valjda da je time direktno pogazio izgovorenu zakletvu, „da će svim sredstvima braniti celovitost, suverenitet…“. Gospodo, tražili ste vlast da stvari poboljšate i dobili ste je. Znali ste šta od Miloševića nasleđujete uskoro će vas ovaj narod pitati, šta ste i uradili.

Izvinjavam se što u ovom tužnom trenutku uopšte pišem o ovakvim stvarima, pominjući te zapadne marionete ali se osećam uvređeno, poniženo, što verovatno oseća i svaki misleći Srbin. Umro je naš predsednik u nekom neprijateljskom tuđem zatvoru, izmrcvaren bolešću. Krajnje bedno, nacionalno ponižavajuće, ma kakav da je bio. Bio nam je predsednik i njemu može da sudi samo ovaj narod koji ga je i birao.

Za njegovu porodicu i prijatelje velika tuga, za Srbe i srpsku naciju krajnje ponižavajuće da im predsednik umre u nečijem inkvizicijskom zatvoru, bez mogućnosti da iznese bar deo istine. Za zapadne osvajače trijumfalno uklanjanje „Balkanskog kasapin“ a za domaće „demokratske“ izdajnika olakšanje jer ga više nema. Sa vremenskom distancom, gledajući kroz prizmu onoga što se dogodilo od njegovog smenjivanja sa vlasti do danas, jasno shvatamo zašto je mnogima smetao. Zapadnim osvajačima je smetao jer je bio brana da bi se zemlja opljačkala ovako kako je učinjeno, a domaćim uličarima je smetao da bi došli na vlast i vladali kroz uništavanje institucija, pljačke, afere… u opštem haosu i po nalozima svojih zapadnih mentora. Zato je Milošević bio „diktator“ i „balkanski kasapin“ ali nekog čudnog kova, pa su sve glave stranačkih vođa na ramenima i ako su ga upravo oni tako nazivali.

Za Srbe, za državu, bi bilo mnogo korisnije da je sve te atribute koji su mu pripisivani i delom opravdao. Verovatno bi Srbija danas imala bolje državno rukovodstvo, pa ovi „državnici“ ne bi mogli da raspredaju kako ih je „diktator Milošević“ uništavao. O njihovoj ljudskosti, čovečnosti i demokratičnosti, najrečitije govori činjenica da nisu dozvolili da se Slobodan Milošević kao predsednik sahrani u Aleji velikana na novom groblju gde se sahranjuju svi naši znameniti ljudi bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne. Milošević je sahranjen u dvorištu svoje kuće u Požarevcu, pa je i simbolično u miru - daleko od uličara „demokrata“, i rušitelja svega što je Srpsko i državotvorno.

U čast velikom čoveku, našem predsedniku, čoveku koje je boreći se sa svetskim siledžijama i gomilom domaćeg šljama i izdajnika - grešio. NEKA MU JE VEČNA SLAVA I HVALA.

Srpska politika