Čiji su srpski manastiri na Kosovu i može li se srpska kulturna baština geografski administrativnim paškvilama pretvoriti u „Kosovsku baštinu“

Ubi nas preslaba reč

Osvrt Profesora Dr. Mila Alečković Nikolić na zakasneli protest našeg ministra inostranih poslova Jeremića kod UNESKO-a na Albansko svojatanje srpske kulturne baštine i njeno pretvaranje u „Kosovsku baštinu“. Rezignirano konstatujući - Protest Srbije u Parizu pet godina kasnije:...Ubi nas preslaba reč


U trenutku dok se daleke 2005. godine u Sinodu Srpske Crkve vodila reč oko Patrijarhovog potpisa na Memorandum kao i oko toga ko će obnavljati uvarvarene srpske kosovske manastire, centar kulturne energije sveta UNESCO, ustanovio je novu lingvističku realnost, koja je, kao i uvek, prethodila kolektivno-psihološkoj i istorijskoj stvarnosti.

Čiji su srpski manastiri na Kosovu? -postavljeno je pitanje već tada.

Desetovekovni spomenici, jednoga dana poslednji istorijski dokaz da je srpski narod kao organizovan i državotvoran nekada na Balkanu živeo, a i da je ispevao „srpske Nibelunge” u kolektivnoj poeziji iz XIV veka, dobili su već tada naziv „kosovska srednjovekovna zaostavština”

Molila sam nove vlasti da daju legitimitet nekome od nas koji smo znali kako UNESKO u Parizu diše, koji smo imali dugu vezu sa umetnošću i koji smo dobro poznavali prilike i jezike. Ali, iznad svega, voleli smo slikarstvo, i graditeljstvo, Srbiju i njene manastire. Obišla sam novog predsednika, predala nekakav dosije, a onda su dvorske spletke Palatom federacije zabrujale da Mila Alečković hoće nekome da uzme "stolicu u UNESKO-u". Naravno ništa od svega toga nije bilo jer ja u Parizu imam svoj profesorski posao – ali! Bog da dušu prosti nestalima, misija je poverena partijsko-dvorskim mešetarima, onima koje ni Srbija, ni Kosovo, već tada nisu zanimali.

U međuvremenu, manastiri na Kosmetu ostaše u ruševinama a još po koji za sobom ostavi samo oblake crnog dima. Kosovu se predviđalo „manje od države, a više od autonomije” i još sijaset parolaških a nerealnih gluposti. Smenjivali su se činovnici, koordinatori, pregovarači, profiteri, demagozi... Ukratko, istorija se ulivala u neku novu nadošlu reku i krivudavo menjala svoj uplašeni tok. Poslednje što smo kao narod i u matici i u rasejanju mogli da uradimo, jeste da sačuvamo trag o temeljima svoje kuće, postojanja i datuma rođenja. Trag o arhetipu, o Domu i Iskonu, kao dokaz o bivanju i bitisanju na tim prostorima. Bez patetike, zarad duševnog opstanka.

„Kosovska baština”, „kosovski narod”, „kosovski jezik”, počeše već onda da se rađaju falsifikati, tj. alhemija rastakanja stvarnosti i kuvanja novog, jezičkog, a činjenički neosnovanog sveta. Malo ko je u Srbiji, osim same crkve (i nas Srba u svetu, posebno Komnena Bećirovića), tada protestvovao. Malo je ko te procese razumeo ili preciznije uopšte i želeo da razume.

Najmanji je problem bilo to ko će spaljene i razrušene kosmetske manastire obnavljati, ko će se penjati na skele i strpljivošću svoje ruke vraćati istoriji pogled. Kao nekoga ko je rastao u ljubavi sa slikarstvom i graditeljstvom, naučili su me da nikada ne sumnjam u umetnike, majstore i graditelje, ma kojoj naciji pripadali. Oni imaju dušu. Zlo je, zapravo, bilo na sasvim drugoj strani. Problem je nastao kada smo shvatili da ne znamo kako će se zvati naša prošlost. Hoće li je jezik sačuvati ili nepovratno odneti iz kosmičkog sećanja? Bio je to Damoklov mač pisanog traga i svedočanstva.

Čiji su vekovni manastiri na Kosmetu? Prvo su srpski, pa vizantijski, pa opštečovečanski. Nema „kosovske baštine”. Postoji samo srpska baština i baština čitavog sveta. Srpski manastiri su i jedno i drugo. Albanci, Šiptari kako god sebe da nazivaju, na Kosmetu nemaju ni jedan objekat „kulturne baštine“ stariji od dvesta godina koji bi svedočio o njima, njihovom postojanju, bitisanju i kulturno-istorijskom nasleđu na tim prostorima. Nešto vidljivo i istorijski značajno, što bi oni uknjižili u tu „Kosovsku baštinu“ – a koje bi UNESKO vrednovao kao opštečovečanski vredno.

Zamislimo da Katalonski Zamak na jugu Francuske, sedište kraljeva Majorke krstimo „francuskom baštinom”. Iako je ovaj deo Katalonije francuski kralj okupirao već u 16, a pripojio Francuskoj u 17. veku. Palata je kraljevski centar bila u kasnom 13. i ranom 14. veku, što znači da je ona bila i ostala „katalonska baština”, odnosno „baština kraljeva Majorke”. Francuzi ovo znaju i ne pomišljaju na to da zamak otmu njegovoj, u sam oblik kamena uzidanoj, neizbrisivoj istoriji Katalonije. Oni to čuvaju paze kao baštinu kraljeva Majorke, ali i kao delo čitavog čovečanstva.

Da li je mistična, ovalna, čipkasta Alhambra španska zaostavština? Jesu li tajnovite egipatske piramide, u doba najveće ljubavi Kleopatre i Antonija, ikada bile „rimska baština”? Zamislimo da krst Kijevske lavre bude proglašen baštinom Galicije ili unijatske Ukrajine! On može da bude samo „staroruska pravoslavna baština”, ali kao takva i baština čitavog sveta. Unijatske Ukrajine nikako!

Usmrtiše zaboravom Borojević Rada
Pre bi se zadužbine Milutina i Dragutina, po liniji loze porodice mogle nazvati „srpsko-francuskom zaostavštinom” negoli „kosovskom”. Ovo prvo je barem nešto značilo, a drugo nije značilo ništa, niti može značiti nešto, do puki geometrijski prostor. Baština nikada ne pripada teritoriji, već pripada narodu - svom roditelju i graditelju. Posle stvaraoca, koji mu je dao život, izvukao ga iz utrobe anonimnosti, „delo” se pobednički vraća čitavom čovečanstvu. Pravom svog nasleđenog genija, ono ulazi u hrišćanski savez duša, u lanac dugačke ljudske istorije, kao u priznanju Helderlinovih večnih reči: „Mi Grci...”

Srpski graditelji crkava i manastira kao da nisu ni živeli. Pomenuti su, doduše, ponekim slepim stihom u srednjovekovnom narodnom pesništvu. Neko će se možda i setiti ko je bio Borojević Rade, ali niko neće znati da on nije bio mitski, već stvarni lik srpske istorije. Na ploči u Ljubostinji, u jednom od dva dugačka prilepljena kamena, ispred ulaza u oltar, Kašanin je potvrdio stih iz kolektivne poezije, pronašao trag i predao ga vekovima. Pronašao je u kamenu uklesana slova: „Siju Cerkov podiže Borojević Rade leta gospodnjeg... Posle Kosovske bitke...”

Nije Rade, dakle, bio samo lik iz pesme i čuveni narodni graditelj.
Posle bitke, podigao je crkvu Borojević Rade na zahtev carice Milice, i ko zna koliko još crkava. U narodnoj mašti, gradio je Rade i Visoke Dečane. Neimar beše istinski lik, a manastiri behu od istinskog kamena.

Koliko je takvih kosovsko-metohijskih Rada ili Rubljova bilo? Bezobzirnim, činovničkim jezikom, zaboravili smo ih. Umetnik ima samo ruku, uho ili glas koji ostaju iza njega, u vakuumu vremena i vekova, u hladnoći i gluvoći kosmičkog bezimenja. I decu koja ga se sećaju.

Ubi nas preslaba reč
Ko je, danas 21. aprila 2009. godine, kada ministar spoljnih poslova proziva UNESKO, kriv za ovu višegosišnju „kosmetsku manastirsku amneziju”? Međunarodna zajednica ili naš zbunjeni, tranzicioni muk koji je čekao tolike godine?
Šta je, od 2002. do zlatne jeseni 2005. radio tadašnji državni predstavnik u UNESCO-u čiji je jedini posao bio da u istorijsku istinu ubeđuje veliki svet? Šta su posle njega do danas radile sve tamo poslate partijske figurice? Jak arhitektonski pravoslavni lobi UNESCO-a, brojne ruske komisije, ostale su srpskom narodu i srpskoj istoriji daleke. Zašto? Ruski predsednik Putin, posećuje 2005. godine Pariz i otvoreno pominje srpske manastire na Kosovu. Bio je to poslednji trenutak za pobedničku zemaljsku bitku za istorijsku istinu. Sada nam ostaje samo nebeska.

Zahvaljujući jednom drugom bivšem funkcioneru (Leonu Daviču), još kao student u Parizu, videla sam i naučila kako ova ustanova kulture i sećanja radi. Znam da je u njoj uvek bio važan uporan ljudski i čudesni nebeski čin iskrene i duge borbe za nešto što se voli. Pre nego što bi se sve svodilo na dizanje otežale funkcionerske ruke na „novčanoj sesiji”, sledilo bi dugotrajno prosvećivanje, govor istorije i istine. Govor one istorije koja čini omaž mrtvim genijima. Najveći deo UNESCO-vog misionarstva, u suštini je psihološki rad. Ali, nove vlasti nisu htele nas koji smo znali kako se moli za umetnost i kako se živi sa njom. Htele su svoje partijske predstavnike koji nisu imali nikakvu vezu sa stvaranjem. U svet smo slali „politički korektne ljude”, a oni ne bejahu motivisani da se bore. Stranačke trke zaboraviše da u borbu pošalju Milicu ili Lazara.

Ono što su Andre Malro i Šarl Aznavur mogli jednom rečenicom ili jednim stihom, naši predstavnici nisu mogli dugim, ustajalim sedenjem u mekim foteljama svetskih kancelarija.
Danas zato više nemamo ništa. Istorija bledi kao slučajna fleka, a jezik neupućenih činovnika trči ispred naše nemoći da se od plitkog bezdušja odbranimo. Ko nam je sada kriv ? Šta nam sada vredi to što ministar spoljnih poslova, u UNESKO-u glasno protestuje? Šta to vredi u trenutku kada je i zemlja-domaćin UNESKA, Sarkozijeva Francuska, priznala Kosovo? Mnogo je vode pod mostovima za ovih nekoliko godina iscurelo.

Snažnu odbranu, onu koja briše lažne papire i pečate istorije, onu koja protiv njih sudbinski uvek odnosi pobedu u mačevanju i osvaja svaku moralnu bitku, pokreće i drži jedino ljubav. Ali, za ovo se mandat ne dobija od političke partije, nego od jedne mnogo više sile.

Dr. Mila Alečković Nikolić

www.srpskapolitika.com