Medijski Gvantanamo


Zaista je danas jedan od najvećih problema koje imamo u Srbiji medijska nesloboda, imajući u obzir da gotovo svi elektronski mediji su pod kontrolom vlade, i još gore, jedan njihov veoma značajan deo je pod neposrednom kontrolom američke politike. To se prevashodno i direktno odnosi na B 92, Foks, potom i na Studio B i neke druge. B 92 i Foks imaju po nekoliko televizijskih kanala kao i nacionalnu frekvenciju, a i u ostalim televizijama postoji na ovaj ili onaj način uticaj makar u delimičnom, ako ne i dominantnom obliku ove politike. Opoziciono mišljenje i ne može da se čuje u Srbiji na elektronskim medijima osim u strogo kontrolisanim sekvencama. Tu i tamo se može čuti po neka izjava nekog od političara opozicije, ali zato su ogromna većina stručnjaka, eksperata i sl, koji se različitim povodima pozivaju i citiraju redom iz dijapazona atlantista, naječšće plaćenika NVO, sorošovaca i priučenih polustručnjaka koji često karijere i svoja radna mesta duguju upravo političkoj podobnosti. Jadna je medijska situacija u Srbiji, ali zato će svi stručnjaci za medije iz NVO, redom konstatovati da nikada nisu bile veće medijske slobode. Ukupno posmatrano B 92 je simbol medijske okupacije Srbije i zatomljavanja drugčijeg mišljenja u elektronskim medijima.
Situacija je nešto bolja kada su u pitanju radio program i štampani mediji, ali i tu stanje ni izdaleka nije proporcionalno raspoloženju čitalačke publike i izbornom telu. Praktično opoziciono mišljenje se može videti u nedeljniku "Pečat" (koji izlazi tek nešto više od godinu dana), uglavnom i u nedeljniku "Svedok", potom u dnevnom listu "Glas javnosti", kao i u "Kuriru" i "Pravdi" (mada ova dva poslednja dnevna lista dodiruju povremeno granice žute štampe). Nedeljnik "NIN" još uvek nije u potpunosti potpao i svojom uređivačkom politikom pod imidž novih vlasnika (nominalno švajcarske firme, zapravo mondijalističkog opredeljenja), ali ako pratimo kako izgleda recimo "Blic" pod njihovom kontrolom, možda nije daleko dan kada će se slobodno mišljenje i u "NIN" u najvećem ili čak potpuno zatomiti. Problem sa medijima koji su pod kontrolom ili pod najvećim uticajem sadašnje vlasti, nije samo u tome (što je samo po sebi nedemokratski pokazatelj jednog društva), već upravo u činjenici da oni izgleda najčešće polažu račune gazdama van granica ove zemlje i što je najgore sa atlantističkim predznakom, tako da se pre može govoriti da ti mediji samo pružaju trenutno usluge političarima koji najviše odgovaraju interesima Velikog brata. Tako ugledni nacionalni list "Politika" od dolaska na njeno čelo Dragana Bujoševića dobrim delom poprima proatlantističku i samim tim nekad u praksi i antisrpsku dimenziju koja je tek nevešto prikrivena i to samo za nedovoljno upućene.
Iako nisam lično politički angažovan i prevashodno se bavim naukom, sve sam manje spokojan kao običan građanin i zabrinut za budućnost zemlje i našeg društva. Tu je prezaduženost zemlje i slom ekonomskog sistema izazvanog prevashodno katastrofalno vođenom ekonomijom poslednjih godina čija je personifikacija neoliberalizam, G 17, a metafora Mlađan Dinkić, stalni pritisci i mračni planovi američke politike prema srpskom narodu, koja između ostalog deluje na terenu i preko mreže svojih plaćenika u srpskim zemljama, kao i opšta kriza i anomija našeg društva gde dolazi do gubljenja poverenja u opšte vrednosti. To se odražava delom i na našu omladinu koja postaje sve češće žrtva trenutnih zadovoljstava i poroka, a sve manje biva usmeravana prema pravim vrednostima i vrlinama do kojih se može doći samo poštenim, upornim i u kontinuitetu vođenim teškim radom u bilo kojoj sferi života gde se želi postići uspeh za sebe, okruženje i čitavu otadžbinu.
Dakle zaista je možda poslednji trenutak da se okrene list i da se nemoral zameni moralom nerad - radom, nepoštenje - poštenjem, laž - istinom, izdaja - patriotizmom i odgovornošću prema zemlji, okruženju, precima i potomcima, stalno propadanje i ekonomsko i državno ruiniranje - makar stabilizacijom i minimalnim napretkom za početak. U tom pravcu, neophodno je da se izborimo za dijalog, otvoreni dijalog u društvu i po cenu da se o svemu ne složimo. Nesloboda medija je upravo problem za taj prvi, početni, ali veoma važan korak. Stoga B 92 kao simbol medijske neslobode Srbije, nemogućnosti i osujećenja pokušaja sprovođenja dijaloga svih struktura u zemlji, predstavlja jedan naš mali instalirani Gvantanamo. Paralelno sa borbom za dobijanje, prve slobodne televizije sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji (i to u dvadesetoj godini tranzicije!?) svi mi građani ovog društva, ma koliko imali različita mišljenja po mnogim pitanjima, treba da vodimo borbu i da ukažemo (svojim slabašnim mogućnostima gledano pojedinačno svakog od nas), da američka televizijska kuća B 92, kao simbol medijske manipulacije i neslobode u današnjoj Srbiji ne zaslužuje da biva plaćena našim sredstvima, koja se na različite načine njima doturaju od države i poreskih obveznika, kao i da budzašto stoluje u državnoj zgradi (zgradi, koja da ironija bude veća je pripadala Narodnoj banci državne zajednice Srbije i Crne Gore koja je razbijena upravo delovanjem američke politike, konceptom G 17 Plus i medijima gde je svakako predvodnik B 92) . Kada se budemo izborili, makar i u najmanjoj meri, za izvesnu medijsku slobodu i različito mišljenje u elektronskim medijima, možemo imati i takve demokratske domete da imamo kakav takav uvid u rad najviših organa vlasti, i tada neće biti verovatno moguće da se vrše i ostale užasne manipulacije čije smo žrtve bili proteklih godina, poput toga da strani ambasadori menjaju izbornu volju građana, da pored odluke Narodne skupštine Srbije o neutralnosti zemlje, ministar odbrane potpisuje ugovore koji faktički zemlju guraju i odvode u NATO, potom da se zemlja zadužuje dodatno i tajno, čak i za sledeće generacije, a da se o tome u javnosti ne zna mnogo i dr. Iako svakodnevno slušamo da su ostvarena prava i modeli pravne države preslikani iz Evrope, saznajemo da su prava radnika unikatno ugrožena upravo u Srbiji gde je zakon o radu tako donet pre nekoliko godina, da smo jedina zemlja gde se ne sankcioniše vlasnik firme koji mesecima ne isplaćuje plate zaposlenim. U ostalim zemljama je to odmah sankcionisano egzemplarnim kaznama dok u Srbiji do pravde zaposleni treba godinama da se vuče po sudovima i mnogi od toga odustaju višestruko ucenjeni od vlasnika firme ili njenog šefa. Gde su ti slobodni mediji koji se bave svim i svačim a najviše veličanjem našeg puta u zemlju dembeliju i jurenje bele šengenske liste, kada zaposleni mogu mesecima bez posledica da ne primaju svoje zarade i da je to unikatan slučaj u Evropi. Da ne govorimo o svakodnevnom prećutkivanju ili neprofesionalnom izveštavanju većeg dela elektronskih medija nacionalne frekvencije, sa brojnih protesta nezadovoljnih, nesrećnih i oštećenih, mahom socijalne prirode, ali i političkih demonstracija i manifestacija širom zemlje, uključujući često i sam centar Beograda. Jasno je koliko je to srasla interesna grupa vrhova vlasti i koliko su mediji neslobodni, makar ne za običnog čoveka i građanina ove zemlje koji ima ogromne ambicije da čak želi da pošteno živi od svog rada u makar koliko toliko stabilnoj zemlji po mogućnosti ne okupiranoj i rasparčanoj.
Dakle makar delimična medijska sloboda i medijski pluralno društvo su preduslovi, zaista neophodni preduslovi i demokratske kontrole državnih organa i stvaranja kakvog takvog slobodnog društva. Ono sada postoji u izveštajima plaćenih NVO kojima je svaka druga reč već godinama sloboda, demokratija, slobodni mediji, a koliko toga ima zaista u praksi možemo i sami da vidimo.



Dr Dragan Petrović, Viši naučni saradnik www.petrovicdragan.com

www.srpska.ru