Srbi i medijski rat

Srbe već skoro deset godina kljukaju kako je medijski rat izgubljen zato što nismo angažovali lobiste, našom indolencijom… a nikako da navedu da smo medijski rat izgubili od neuporedivo jačeg neprijatelja. Sa prijateljima se ne ratuje ni oružjem ni medijima.

Biću malo drzak pa ću komentar dati pre teksta, što inače nije uobičajeno. To činim iz razloga što je već hiljadu puta navedeno, kritikovano i šta još sve ne, uz ovakve i slične tekstove, da su Srbi medijski rat izgubili i da je za to naravno kriv Milošević, mada se to direktno u tekstu ne navodi. Ponovo se Srbima podmeće kukavičije jaje kako su nam te zemlje koje su protivu nas vodile medijski, pa i oružani rat, prijatelji ali mi nismo tu nešto dobro odradili. Pri tome se narodu namerno pomućuje svest da u pomoć pozove čistu logiku i zapitaju sebe, - ako su nam prijatelji zašto su protivu nas uopšte i vodili rat, medijski, a kasnije i oružani. To nisu prijatelji već neprijatelji i kojim smo mi to medijskim sredstvima mogli da pariramo zapadnim globalnim medijima da bi takav rat mogli da dobijemo.


Ali da bi pokazao da je „novinarstvo“ danas nešto više od lepih priča, treba prvo da definišemo i odgovorimo na nekoliko suštinskih pitanja:
1. Šta je „medijski rat“
2. Zašto se tako zove i koja se podrška u takvom ratu najradije koristi?
3. Zašto se taj rat uopšte vodio?
4. Ko ga je protivu nas Srba vodio?
5. Da li smo taj rat mogli da dobijemo?

1. Medijski rat je planirano propagandno delovanju u odnosu na neprijateljsku stranu kako bi se postigla dva cilja. Da se domaćoj javnosti neprijatelj (a ne prijatelj) prikazao u što crnjem svetlu. A drugi cilj je da se građani neprijateljske strane zbune i pokolebali u odbrani svoje zelje. U svakom medijskom ratu koriste se sva raspoloživa sredstva, načini i tehnika kako bi se protivnik dezorijentisao a njegovi lideri (političke vođe, komandanti jedinica sile, i institucije) prikazali u što lošijem svetlu. To se čini svim mogućim dezinformacijama, proturanjem navodnih informacija, drskim lažima, montiranim snimcima..., kako bi se ti lideri u očima sopstvene javnosti diskreditovali i kako bi im građani otkazali poslušnost.

2. To je pravi rat, a ne balet, u kome se puca iz svih medijskih oružja a sa TV ekrana najviše kao najgledanijih i najuticajnijih medijskih nosilaca. Ako se protivu nekoga vodi medijski rat sasvim je razumljivo da se lansiraju raznorazne laži, dobro uklopljene, kako bi domaća javnost u njih poverovala, ali i bar deo građana protivničke strane. Da bi se to postiglo koriste se najjači aduti. A u propagandne svrhe oni su najjači kada se koriste ličnosti iz neprijateljske nacije. Odnosno kada Srbi govore i napadaju svoju naciju, ili političke i vojne lidere. Političke za pogrešnu politiku, a vojne za zločine – jer je rat usko povezan sa zločinom. Što se Srbije i Srba uopšte tiče, naša „demokratska“ opozicija je tu ulogu izvrsno odigrala. Boreći se za vlast oni su taj prljavi posao za takozvanu „međunarodnu zajednicu“, delimično i nesvesno, savršeno odradili - nanoseći svojoj zemlji i narodu najteži udarac.

3. Rat se vodio radi razbijanja Jugoslavije kao ozbiljne i u Svetu uticajne zemlje, koju je trebalo rasparčati u male državice bez autoriteta, vojno i politički slabe, nemoćne da same opstanu u privrednom i političkom smislu. To je bio način brzog koloniziranja, bez otpora kolonizatoru, jer je vođstvo države prepušteno lokalnim i nametnutim marionetam, a sve u cilju pljačkanja iste - po doktrinama NSP i globalizacije. Ako se samnom ne slažete zapitajte sebe koliko to bolje živite od kada smo celu privredu rasprodali i još se zadužili 37 milijardi evra, odnosno oko 50 milijardi $.

4. Protivu Srba medijski rat je vodilo 20-tak najrazvijenijih zemalja Sveta, a koje su to podigle još stepenicu više nazivajući sami sebe „međunarodna zajednica“, što bi trebala da dočara kako je to ceo Svet – mada to ni izbliza nije bio čitav Svet. Medijski rat je vođen u momentu svetske deravnoteže sila i propasti „Varšavskog pakta“ kao protivteže NATO paktu, pa su Srbi faktički ostali bez mogućnosti da pribave saveznika ili ostvare neko savezništvo. Rat je predvodila Nemačka, koja se sasvim razložno oslonila na svoje saveznike iz dva svetska rata: Hrvate, Slovence, Muslimane i Albance. Da bi se iz medijskog (pripremnog) rata prešlo u vojni, kao jedini praktični način za raspad zemlje, Srbima su suprotstavljeni već pomenuti Nemački saveznici. Kako Srbi te nametnute lokalne ratove ne bi mogli da dobiju, „Međunarodna zajednica“ je Hrvate, Slovence, Muslimane i Albance pomagala finansijski i vojno, a paralelo stim Srbe je trebalo satanizovati – kako bi se nelegalne secesije opravdale. Ta satanizacija Srba je u stvari najvažniji deo medijskog rata - koji onda opravdava sva primenjena protivu Srba. Iza svega stajao je interes, NSP, pljačkaška globalizacija, kao i jaki prvenstveno nemački interesi za izlazak na Jadran, i kontrolu Balkana. Nemačka u razbijanju Jugoslavije nije išla sama već je samo kao predvodnica ostalih zemlje nosioce NSP i globalizacije.

Jugoslaviju, kao uglednu zemlju i osnivača pokreta nesvrstanih je trebalo razbiti, i kao primer ostalim malim zemljama da se NSP ne suprotstavljaju, ali i kao raščišćavanje terena za nesmetano širenja NATO ka Rusiji. U tom pohodu na Rusiju, engleske i američke procene su bile da Srbi mogu stati uz Ruse, te da ih i zbog toga treba satanizovati, satanizujući tima posredno i Ruse, ali i pravoslavlje uopšte. Ili bar na Pravoslavlje izvršiti pritisak u pravcu podela i međusobnih razdora cepajući jedinstvo Pravoslavne Crkve. Tako su mnoge odcepljene državice formirale svoje Crkve (zbog male veličine takoreći sekte) iako je to sasvim neprirodno – ali za Vatikan i razbijanje Pravoslavlja vrlo značajno.

5. Ključno pitanje je da li smo se ovakvom medijskom ratu mogli suprotstaviti? Ni teoretski, a kamo li praktično. Mi nismo raspolagali globalnim mediji snage SSN, BBC, Times… i koji potpuno pokrivaju 70% planete. Takvi globalni mediji mogli su da pričaju svoju unapred dobro pripremljenu „riču“, na koju mi sa svojim medijima, čisto lokalnog karaktera, nismo mogli nikako da adekvatno odgovorimo. I Srbi su u svetu nesmetano mogli biti satanizovani. Ovi globalni mediji naravno nisu hteli da prenesu ništa što bi nama odgovaralo jer su oni bili nosioci medijskog rata u korist svojih država. Po neku vest koja je išla nama u prilog, a koja se na njima mogla čuti, je samo „fini balans“ kako se ne bi stekao utisak ostrašćenosti, već korektnog „informisanja“. Stoga sve priče o nekakvim lobistima, našem propuštenom lobiranju, ili angažovanim medijskim agencijama…, su priče za naivne i one koji neznaju šta je i kako se vodi medijski rat, u cilju razbijanja jedne zemlje.

Ovim tekstom nisam želeo ni najmanje da umanjimo doprinos, ili bar pokušaj, pravih srpskih prijatelja poput gospodina Rasela Gordona, već isključivo da osvetlim zabludu da smo mogli nešto više učiniti u tom medijskom ratu. Medijski rat protivu Srba su vodile ekonomski i vojno najjače zelje Sveta sa vrlo jasno utvrđenim ciljevima i zadacima. Srbi rasuti u nekoliko republika bivše Jugoslavije a i sama Srbija nije raspolagala ni ekonomskom, ni vojnom a ni medijskom snagom ni medijsko-tehničkim resursima, da bi se bar donekle mogla ravnopravno nosila u tom medijskom ratu. Ako ste pomislili da će nam ti globalni mediji dozvoliti da preko njihovih satelitskih veza i ostale tehnike svetskog pokrivanja programom, čak i da platimo, dozvoliti da opovrgavamo njihove laži onda ste u velikoj zabludi. Isto kao što se nismo mogli efikasno braniti od NATO agresije 1999 godine, tako se nismo mogli braniti ni od medijskog rata koji je protivu Srba počeo još 1985. godine.

Ne sporim da su pojedini politički lideri tadašnje opozicije, a današnje „demokratske“ vlasti pljačkali Srpsku dijasporu i kupovali vile po Dedinju. Ali upravo vlasti i mediji tih zemalja su tim srpskim prevarantima omogućavali da pljačkaju naše iseljenike, davali im medijski prostor, kako bi medijski rat protivu Srba lakše i ubedljivije dobili.
Ne sporim ni ostale navode, iz dole inače lepog teksta, o jednom divnom čoveku koji je shvatio namere i podlost zapada i njihovih medija. Akcenat sam hteo da stavim samo na neke zabludu da se medijski rat mogao dobiti, isto kao što i sad „demokratskoj“ vlasti podvlačim da se Kosmet ne brani i nemože odbraniti samo diplomatskim sredstvima. Kosmet nije izgubljen na diplomatskom već na ratnom polju, i Albanci nisu Kosmet dobili lobiranjem (kako se Srbima potura) već oružanim ustankom koji su podigli. Svetski moćnici su im u tome obilato pomagali, iz svojih a ne albanskih interesa, ali to nije lobistička, već privredno-pljačkaška, geostrateška i geopolitička značajka.
Politički analitičar
Zvonimir Trajković