Vojvodina na pragu secesije

Posmatrajući današnju situaciju u Vojvodini jako me podseća na 80-te godine i situaciju sa Slovenijom. Mnogi će se zapiti kave se to paralele mogu izvući između Slovenije toga vremena i današnjih secesionističkih tendencija koji se u Vojvodini pojavljuju? Pokušaću da vam kroz ovaj tekst to malo podrobnije objasnim ali pre toga želim da podvučem jednu najznačajniju karakteristiku svih ovakvih procesa i tendencija.

Narod i obični građani gotovo nikada nisu zagovornici secesije, već isključivo političke i intelektualne elite. Koliko su to stvarne ili kvazi elite društva, to je posebno pitanje, ali u gotovo svim slučajevima oni zbog „viših“ političkih pozicija, privilegovanog položaja…, i naravno novca, uvode građane, narode ili etničke grupe u secesiju. Takve težnje nikada nisu u korist građana već isključivo ličnih interesa pojedinaca, a po principu - neka je država kao avlija ali da sam ja u njoj glavni. Po ovom modelu se raspala i bivša Jugoslavija mada je izgledalo da se radi o nacionalnoj netrpeljivosti naroda, narodnosti ili nacionalnih manjina. Nacionalna mešovitost je samo iskorišćena kao jaka poluga za ubacivanje međunacionalne netrpeljivosti koja se uvek može potpaliti, ali je sve to bilo u korist pojedinih grupa i elita, ali ne i sveukupnog građanstva. Ako je i postojala međusobna netrpeljivost između Srba, Hrvata, Albanaca, kava netrpeljivost je postojala između Srba i Crnogoraca? Radi se narodu istog genetskog korena, istog jezika i vere, gde gotovo još jedna Crna Gora živi u Srbiji - pa je do odvajanja Crne Gore ipak došlo. Radi se o čisto ličnom interesu crnogorske političke „elite“ a narod je u taj secesionistički „voz“ uguran snažnom medijskom propagandom, lažnim obećanjima, referendumskim malverzacijama…, i uz aktivno učešće stranog faktora. Kad se sve saberemo secesije su uvek plod domaćih interesnih grupa u sprezi sa stranim faktorom, iza koga stoje lični interesi jednih i drugih, a građani su samo „kolateralna šteta“ kako je to nazvao naš „prijatelj“ Džemi Šej.

Ali da se vratim paralelama između Slovenije 80-tih i Vojvodine danas. U Sloveniji se 1982 počinju da pojavljuju pri tekstovi kako ostatak Jugoslavije, posebno Srbija „pljačka“ Sloveniju i kako je koči u njenom daljem razvoju. Počinje antisrpska medijska kampanja, izlaze neki novi listovi poput „Mladine“, a na televiziji se sve češće pojavljuju nove „nevažne“ face poput koordinatora za omladinu Janeza Janše, urednika „Mladine“ Zavrla, novinara Tasića… Oni dobijaju sve širi medijski prostor a priča je za naivne u osnovi ekonomska – jer Srbija iz zajedničke kase uzima više, a mi radimo. Izgleda sve bezazleno. Kada su te prve krupne reči prošle, u igru se uključuje malo teža artiljerija Milan Kučan, Jože Školjc, Jelko Kacin, Jože Pučnik, Dimitrij Rupel, Lojze Peterle, sve članovi CK SK Slovenije, zatim Igor Bavčar, kao i mnogi značajne ličnosti iz Skupštine i Vlade Slovenije. Počinje pravljenje novog slovenačkog grba, zastave, a Teritorijalan Odbran (TO) dobija neke malo izmenjene oznake, ali se i naoružava. Boljim, modernijim stranim naoružanjem - „a sve u cilju jačanja obrambene moći Jugoslavije“. Korak po korak oni su se pripremali za ono što smo svi kroz koju godinu videli a to je oružana secesija i napad na našu i „njihovu“ JNA.

Za svo to vreme predsedništvo Jugoslavije ćuti, po malo popušta „da bi se strasti smirile“, a Janez Drnovšek član Slovenije u tom Jugoslovenskom predsedništvu, uporno objašnjava kako to baš i nije tako te da Slovenija želi samo malo više ekonomske samostalnosti u trgovinu sa Svetom (mimo Savezne Vlade) i više političkih sloboda mimo „krute“ linije SK Jugoslavije. A što se tiče naoružavanja TO, navodno sve ide po pozitivnim zakonima iz oblasti odbrane i nabavlja se samo lako naoružanje koje mi ne proizvodimo. Tako se u TO Slovenije uvuklo moderno protiv-tenkovsko naoružanje pa čak i američki Stingeri.

Iza svih ovih priprema Slovenije za otcepljenje u stvari stoji Nemačka i Austrija a deluju kroz njihove službe BND i STAPO. One finansiraju omladinski pokret, list Mladinu i još nekoliko listova, „kupuju“ neke urednike slovenačke televizije i važnijih listova, finansijski pomažu intelektualce posebno profesore univerziteta. Ništa manje nisu darežljivi i kada se radi o članovima CK SK Slovenije, ministrima…, ali ne zapostavljaju ni Vojsku. Vrbuju slovenačke oficire, pa i arhivara poverljivih vojnih dokumenata zastavnika JNA Borštnera koji postaje desna ruka Janeza Janše. I da ne dužim dalje BND i STAPO vrlo profsionalno stvaraju čitav logistički poligon za podršku koju će Slovenija iskoristi za oružanu secesiju do Jugoslavije.

Paralelno sa radom nemačkih i austrijskih službi odvija se i snažna politička podrška koju predvode nemački i austrijski ministri inostranih poslova Hans Ditrih Genšer i Aloz Mok. Ovde je priča već drugačija i akcenat se stavlja na „odbranu ljudskih prava“ da bi se kasnije sve to pretočilo u priču o pomoći „demokratiji“ i talasu demokratskih promena koje bi u Jugoslaviji trebalo izvršiti. Tu su Slovenci „demokrate“ ali ih eto Srbi guše u tim naporima da demokratizuju svoju republiku. To horski ponavlja i već nabrojana nova slovenačka „elita“ sada već sasvim otvoreno potresajući tako ceo SKJ u kome se vode žestoke rasprave ali bez rezultata. Predsedništvo, Skupština i Vlada Jugoslavije ćute, svako iz svojih razloga gurajući problem pod tepih. Hrvatska posmatra kako će Slovenija da prođe, pa ako „igra“ prođe onda će i oni za njom. Na istom čekanju su i Muslimani i Hrvati iz BiH. Američke diplomate me čak otvoreno pitaju kada će Vojska te secesionističke snage u Sloveniji da obriše? Nemam odgovor jer šta bi im mogao i odgovoriti. I ključ sloma Jugoslavije ubrzo se događa na 14 vanrednom kongresu Saveza Komunista Jugoslavije (SKJ). Kongres po unapred postignutom dogovoru napuštaju Slovenci, Hrvati i deo delegata iz BiH. Milošević kao predstavnik kongresne većine (53,6%), najbrojnijeg naroda i naroda koju je Jugoslaviju i stvorio 1918 nema političke hrabrosti da drekne i zapreti da sa kongresa niko neće izaći dok se „problem ne reši“ - ostaje nem. Raspada se jedina partija SK Jugoslavije – raspada se i država.

Početak raspada SFR Jugoslavija se u stvari dogodio promenom Ustava 1974 godine kada republike dobijaju znatno šira ovlašćenja i postaju samostalne. Tada smo mi federacije „skliznuli“ u konfederaciju mada to nigde nije pisalo – Isto kao što se danas piše Statut Vojvodine a sutra će biti Ustav. Sva ova podsećanja na događanja s kraja 80-tih napisao sam jer je to finalni čin raspada zemlje mada je raspad počeo znatno ranije – a cilj mi je da smi shvatite u kom pravcu se kreće Vojvodina. Zato Čanak stalo ponavlja da „naši novci treba da ostanu naši“ - na to su ljudi najosetljiviji, pogotovu kada se teško živi. Tako su i Slovenci počeli a završilo se pucnjavom u JNA.
Vojvođanska vlast priprema novi Statut Vojvodine koji će neminovno, sutra, taj najviši državni zakon unaprediti u Ustav. Samo „terminološka promena“, jer Statut Vojvodine po kojem će, ova za sada pokrajina, moći da zaključuje međunarodne ugovore, da osniva predstavništva u inozemstvu, donosi odluke i zakone u oblastima industrije, poljoprivrede, obrazovanja, zdravstva i ukupnog gazdovanja resursima Vojvodine, je već država. Pokrajinom će upravljati Vlada, a ne, kako je do sada bilo, Izvršno vijeće. U predloženom statutu piše još da je Vojvodina autonomna pokrajina građanki i građana, koji u njoj žive i da je u sastavu Republike Srbije. A u nacrtu je navedeno da se teritorija pokrajine sastoji od geografskih područja Bačke, Banata i Srema, da AP Vojvodina ima simbole, zastavu i grb, a glavni grad pokrajine je Novi Sad. Nastala na osnovu posebnih nacionalnih, istorijskih, kulturnih i drugih svojstava svojega područja, kao višenacionalna, višekulturalna i višekonfesionalna demokratska evropska regija, integrisana u evropsku grupu regija - navodi se u prvom članku Statuta.

U ovom nizu koji statut predviđa ostaju još samo dve institucije pa da se zaokruži država – a to je Vojska i bezbednosne službe, pošto je policija već dobrim delom autonomna. Iz domena budžeta potrebno je još da prihodi od carina idu u vojvođanski budžet i da imamo državu u državi, ili najviši nivo konfederalnog ustrojstva Srbije – koja se od Srbije može odvojiti kada to Skupština Vojvodine odluči. Može referendumom, a ko je to nesigurno, može o tome odlučiti i Skupština Vojvodine – pa u njoj sede ovlašćeni zastupnici interesa građana.

Nastala na osnovu posebnih nacionalnih, istorijskih, kulturnih i drugih svojstava i definisana kao demokratska evropska regija, integrisana u evropsku grupu regija, govori da se pod okriljem „demokratije“ i „evropskih regionalizacija“ dobro poradilo na daljem rastakanju Srba. Opet su na sceni glavni igrači BND i STAPO jer je Vojvodina lep zalogaj za obnovu neke nove Austro-Ugarske ili „Velike Nemačke“, kada se EU raspadne. Zato se u EU na regionalizaciju podstiču samo pojedine zemlje, ali ne i one koje predstavljaju stožere EU. Ako je Nemačka glavni zagovornik regionalizacije onda i nije morala da potroši gotovo 1.000 milijardi $ na ujedinjenje sa Istočnom Nemačkom. Mogle su i jedna i druga u EU pa bi kroz jedinstvo unije i regionalizaciju ostvariti sve svoje težnje i ciljeve. Ali Nemačka je želela čvrstu i jedinstvenu državu – koju nama ne preporučuje.

Kako se secesionizam u Vojvodini sprovodi
Po istom receptu kao nekada u Sloveniji ali za razliku od nekada Slovenačkog današnji vojvođanski secesionizam se i ne skriva. Ceo proces je znatno unapređen – zlobnici bi rekli, u skladu sa opštom „demokratizacijom“ zemlje. Radi se sasvim otvoreno, uz javnu podršku od strane „naših“ medija, „nevladinog sektora“, slobodnih mislilaca… Ali neverovatno, i uz podršku koalicije na vlasti koju predvodi DS (Demokratska stranka), pa i samog predsednika Srbije Tadića. I sve to uz otvorenu koordinaciju sa stranim faktorima - gde je Nemačka najaktivnija, u čemu joj zdušno pomažu SAD i Engleska. Predsednik Srbije Tadić, i ostali državni organi Srbije nije da to neznaju već na razne načine to i podstiču. Tako dolazimo do toga da vojvođanski secesionizam faktički potiče iz Beograda, i to sa vrha države, i iz vodeće Demokratske stranke. Najveći secesionista danas u Vojvodini je Bojan Pajtić, potpredsednik DS-a i predsednik Vlade Vojvodine – a glavni centar secesionizma se nalazi u DS-u za Vojvodinu. Da budem sasvim jasan, Tadić ne da se saglasio sa gore navedenim novim Statutom Vojvodine, već je u svim njegovim odredbama još pri pisanju Statuta koordinirao. Da je DS centar vojvođanskog secesionizma valjda jasno govori činjenica da je to najjača stranka u Vojvodini i da bez njene saglasnosti takav Statut nikada ne bi mogao biti usvojen ni Skupštini Vojvodine, ni potvrđen u Skupštini Srbije - jer su i DSS (Demokratska stranka Srbije) i SRS (Srpska Radikalna stranka) protivu takvog statuta. Poslanici DS-a, DSS-a i SRS-a čine skoro 80% Skupštine Vojvodine i više od 75% Skupštine Srbije. Ali će ovaj predlog Statuta proći u obe Skupštine jer u obe skupštine koalicija oko DS-a ima potrebnu poslaničku većinu. Znači, vojvođanski secesionizam dolazi iz Beograda i može biti sasečen istog momenta kada predsednik Tadić i njegov DS to požele.
Strani faktor će svakako rovariti (jer to im je posao) ali tokovi secesionizma zavise od nas i nikakvo strano mešanje nije moguće ako naš državni vrh to ne toleriše i secesionizam ne podstiče. Sasvim je druga situacija na Kosmetu gde je velika većina Šiptara i gde je teže, ali ne i nemoguće, sačuvati celovitost države – samo se na tome mora ozbiljno raditi a ne varati građane da se eto sve preduzima. Stoga sva secesionistička zalaganja Čanaka, Kostreša i ostali iz LSV (Lige socijal-demokrata Vojvodine) ili Ištvana Pastora i Šandora Egerešija iz SVM (Savez vojvođanskih Mađara) su besmislena ako takve procese DS ne podržava. Čanak i sve ostale grupe secesionista, koji se sa „naših“ tv ekrana i „naših“ medija ne skidaju, su samo probojni špic za ono što bar otvoreno nemože da izgovori Tadić.

Kod finalizacije ovih aktivnosti, odnosno otcepljenja od Srbije, pojaviće se jedan sasvim drugačiji problem, a to je kako ubediti 70% Srba u Vojvodini da im je bolje u novoj Austro-Ugarskoj nego u Srbiji. Za rešavanje tog problema zadužena je VANU (Vojvođanska Akademija Nauka) čiji je predsednik Julijan Tamaš (Rusin ili Ukrajinac, prema potrebi) i u kojoj dominiraju Mađari. Stoga VANU sada radi na programu stvaranja nacionalnih Vojvođana, ubeđujući Srbe da oni baš i nisu Srbi, već neka nova nacija Vojvođani. To treba da stvori bar rascep u srpskoj naciji, ako već ne uspeju sa formiranjem nove Vojvođanske nacije. Radi se po istom modelu kako je to svojevremeno radio Broz – pa je od Južnih Srba napravljena makedonska nacija, od Srba sa prostora Crne Gore crnogorska, pa čak i od Srba muslimanske veroispovesti muslimanska nacija.

Uz pravljenje nove nacije ide paralelno i nova istorija, pa se sve češće čuje da se 1918 Jugoslaviji, odnosno Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca pripojila Vojvodina - pa se sada valjda može i da odvoji. Ali stvari su bitno drugačije. Nema nikakve Vojvodine 1918. godine, jer ju je, kao pojam, Ugarska ukinula 1868. godine. 1918. Kraljevini Srbiji su se odlukom Novosadske Skupštine pripojili bivši delovi Austro-Ugarske, i to Baranja, Bačka i deo Banata - ali ne i Srem, koji je kao Krajina imao svoju skupštinu u Rumi. Tek odlukom skupštine u Rumi 1918. Kraljevini Srbiji pripaja se i Srem. Današnja Vojvodina je Brozovo delo iz čijeg je sastava izdvojena Baranja i deo Srema i pripojeni republici Hrvatskoj, a sve sa ciljem veštačkog smanjenja Srbije – isto kao što su i nove nacije stvarane kako Srbi u Jugoslaviji ne bi činili 74% ukupnog stanovništva. Prema tome Vojvodina ni kao teritorijalna celina, ni kako neka državotvorna celina se nije pripojila Kraljevini Srbiji već pojedinačni delovi bivše Austro-Ugarske.

Ako sva ova igrarija sa novom „Vojvođanskom nacijom“ promenjenom istorijom ne uspe, onda će na scenu stupiti Nemačka sa parama. Vojvodini će se ponuditi veliki krediti ubrzan razvoj, prijem u EU i još brdo lažnih obećanja, kako bi se Srbi prevarili i ušli u zagrljaj „Velike Nemačke“ - a posle će lakoverni ostati na obećanjima kao i do sada. Prisetite se samo šta nam je sve obećao upravo ovaj „demokratskog bloka“ kad Milošević ode sa vlasti. I od obećanja ništa – ali smo zato prihvatili da smo počinili genocide na sve strane, svima se izvinjavali, i poslali u Hag ceo politički i vojni državni vrh. Sve rasprodali državu zadužili za 30 milijardi, a bogami se i dobro napljačkali. Više nego uspešan bilans „demokratskih“ snaga.

Političke analize prošlih događanja se ne rade da bi se napisalo šta se dogodilo, o tome će pisati istoričari, već da se vidi gde su napravljene greške, kako se opet ne bi ponovile. A posebno važan deo je da se shvate procesi i analizom predvidi budućnosti i buduća kretanja. Žmureći pred otvorenom secesijom još jednog dela države i diplomatskim poigravanjem sa Kosmetom koji se i zvanično odvojilo od Srbije, postojeća vlast u kojoj Tadić i DS imaju apsolutnu vlast rizikuju da vrlo neslavno završe osmogodšnje vladanje. Prostora za manipulisanje narodom više nema. Ekonomska kriza će samo ubrzati neke neminovne procese, koji odavno tinjaju a koji su plod političkih, ekonomskih, secesionističkih, organizacionih….grešaka ili namera. Gospodo „demokrate“ mislim da ste iz analiza, izvukli pogrešne zaključke, ako ste išta i analizirali. Krizom se greške ne mogu pravdati a najmanje secesija Vojvodine koju vidite, pa je još i podržavate.

Politički analitičar
Zvonimir Trajković