Sveti Sava i višestranački sistem

Srpski prosvetitelj Sveti Sava nad moštima njihovog oca izmirio je posvađanu braću Vukan i Stefan, spašavajući Srpstvo. Ali kako izmiriti lidere i lidrčiće, njihove lične i stranačke interese kad potiču od četništva, komunizma, socijalizma, jugoslovenstva, internacionalizma, neoliberalizma, evropeizma, globalizma. Ako su im to ideološki očevi koji su ih stvarali, nad čijim moštima tu zavađenu srpsku braću izmiriti. Kako njihove lične i stranačke interese zadovoljiti, a da sve bude u interesu naroda Srpskog, kroz formu demokratije i višestranačja?

Priredba koju je pre neki dan organizovalo Ministarstvo prosvete u slavu i čast prvog srpskog prosvetitelja i duhovnog oca Svetog Save vratilo me u davno prošla vremena, iznova pokrećući pitanje zašto se ni posle toliko vremena, pretrpljenih stradanja, kao i raznoraznih ''promena'', u našoj istoriji ništa suštinski promenilo nije. Koliko još ratova, genocida, pogroma, ujdurmi, prevara i drugih neljudskosti treba da nam prirede narodi Zapadne Evrope da bismo najzad shvatili kako naša epska pesma nije lagala kada ih je još pre deset vekova nazvala ''lukavim Latinima''? Zar ono što su nam činili samo u dvadesetom stoleću, bilo kao ''nacisti'', "saveznici" ili ''mirotvorci'', nije dovoljno za opamećivanje, već je neophodno da i u dvadesetprvom veku trčimo za njima, kao da nije reč o jednim te istim ljudima sa jednim te istim hiljadugodišnjim namerama.

U sceni gde Sveti Sava nad moštima, ili kako se to danas kaže ''posmrtnim ostacima'' oca, miri braću što su se pod pritiskom vlastoljublja i sebeljublja, ne samo omrzla, već toliko zakrvila da su i vojnički jurnuli jedan na drugog, ima nešto neprolazno i Srbima večno aktuelno. Utisku potpune savremenosti tog najstarijeg srpskog problema naročito je doprineo detalj gde se pomenula uloga lukavih Latina. Oni su se još tada angažovali i politički i ekonomski i vojno, a nadasve ''prijateljski'', kako bi Vukan ostvario svoja "ljudska prava" pa da pored Zete, ovlada i drugim delovima Srbije, koje je otac Nemanja ostavio mlađem sinu Stefanu. Da li su se pozivali na neki oblik ''međunarodnog prava'', ''demokratskih sloboda'' ili sličnu ''naprednu tekovinu'' u korist razgoropađenog starijeg brata, ostalo je nepoznato, ali ono što je kristalno jasno jeste da nam od tada pa sve do danas ''civilizovana Evropa'' u kontinuitetu od gotovo hiljadu godina, nesebično se ulažući u svaku našu slabost, neumorno pomaže da uništavamo sami sebe. Vukana su protiv brata pomagali lukavi Latini, dok današnje ''proevropske partije'' pomažu ''demokratske snage civilizovanog Zapada''. ''Nevladine organizacije'' pomažu protiv ne samo istinski ili kobajagi srpski opredeljenih partija, nego i bilo čega srpskog u Srbiji i van nje. Sva ova „pomoć“, za suštinsku posledicu ima veliko stradanje i Srba kao naroda i Srbije kao države. Zahvaljujući "dobrim namerama" kojim je Zapad pomogao krvavo ''osamostaljivanje bratskih južnoslovenskih naroda'', ni nekadašnje Zeta i Travunija više nisu deo srpske teritorije. Postale su nezavisne države pod zapadnoevropskim patronatom, dok je krajnje neizvesna sudbina i drugih srpskih teritorija.

Ali i pored tolikih tragičnih iskustava koja su nas snašla od njegovog "prijateljstva", mi smo tom Zapadu iz nekog razloga i dalje slepo odani. Ono što današnji trenutak čini još težim jeste i činjenica da je u doba Nemanjića problem pravio samo jedan zavidljivi i vlastoljubivi Vukan, kome je uprkos svemu ipak pošlo za rukom da nad moštima svoga oca pobedi samog sebe i time spasi Srbiju. Današnjim aktuelnim „demokratskim“ višestranačjem vukani su se toliko namnožili, te se nameće pitanje da li bi i Savine svetiteljske moći išta mogle učiniti protiv duboko ukorenjenih marksističkih, darvinističkih, ateističkih, socijalističkih, demokratskih, socijaldemokratskih i drugih humanističkih ideologija i pravaca. Mislim da bi čak i Sveti Sava ostao nemoćan da pomiri i prevaziđe dubinski raskol u narodu, najočiglednije izražen sukobom proevropskih i prosrpskih političkih partija i koalicija, zagriženih za lične i partijske interese? Jer bez obzira na formalne razlike između tadašnjih i sadašnjih podela, posledice po narod i državu potpuno su istovetne.

U doba Nemanjića borba oko vlasti vodila se na osnovama bratske sebičnosti, zavisti i vlastoljublja, ne napuštajući međe carskog hijerarhijskog ustrojstva, dok su današnje ''demokratske slobode'' omogućile da sve moguće zavisti i sebičnosti ravnopravno učestvuju u borbi za vlast. Svađa, mržnja, i podmetanje, ne samo što u takvim uslovima nisu na pijedestalu prezira, kao nešto nisko, sramotno i istinski štetno za čitavu naciju, već se tretiraju kao dokaz najvećih ljudskih sloboda i najviši izraz narodne volje. Kojeg naroda i čije volje, nazna se.

U ono zlatno doba srpske istorije ''kad su sveci zemljom hodali'' kako se govorilo, Srbima se posrećio Sveti Sava, pred kojim su se braća pokajala i izmirila, čime je dobijena šansa da se makar na neko vreme ostvari jedinstvo, a ''lukavi Latini'' odbiju od granica srpskih zemalja. Sve to je imalo itekakve pozitivne posledice po posvađane vladare ali i pozitivni refleks na svakodnevni život običnih ljudi. Dakle snaga izuzetnog pojedinca neutralisala je destruktivne tendencije koje su vođe u narod unele i počele da nagrizaju državu s jednog njegovog kraja, čime je izbegnuta nacionalna katastrofa, koja bi Srbe verovatno još tada bacila pod noge ''lukavim Latinima''. Međutim, umesto takvih izuzetnih pojedinaca koji bi ih u kriznim situacijama narod izbavili nekim hrabrim, iskrenim i odlučnim poduhvatom, savremeni Srbi imaju surogat zvani ''višestranački izbori'' putem koga se navodno mogu osloboditi nesposobne, vlastoljubive ili izdajničke partije, odnosno koalicije. No čak i kada se to ''dogodi'' za kratko vreme se ispostavi da su jedini pobednici na ''srpskim'' višestranačkim izborima uvek ''lukavi Latini''. Tako pored svih naših izbora, u ruke Latina padoše najprofitabilnija preduzeća, teritorije, prirodni i nacionalni resursi, vojska, policija, univerzitet, mediji i druga narodna dobra. A podele i raskoli ne samo što ne bivaju prevaziđeni, već se iz godine u godinu sve više produbljuju i umnožavaju.

Raznim nagodbama dođosmo i do nekakvog ''izmirenja'', kao u slučaju nekada ''krvno zavađenih'' Socijalista i Demokrata, ali za narod i državu nastupi doba još većeg propadanja. ''Izmirene'' sa navodno ''prosrpskim'' strankama, proevropske stranke samo još više dobijaju na zamahu i snazi, čime se pljuvanje i progon svega srpskog ne samo nastavlja već i povećava. I to u tolikoj meri da im se priključuju čak i dojučerašnji ''ljuti nacionalisti'', koji su iznenada shvatili da se umesto ''radikalan'' više isplati biti ''napredan''. Bez obzira na razna pravdanja partijskih vođa „naprednjaka“ pred samim sobom, ta promena se nikome ne isplati, jedino lukavim Latinima.

Uprkos tolikom zamešateljstvu, postignutom što dejstvom ''lukavih Latina'' što našim propustima i manjkavostima, šta bi bilo kada bi se i u našem vremenu pojavio čovek poput Svetoga Save, kome bi istinski stalo do narodnog spasenja. Da li bi i danas Sava uspeo to što je u svoje vreme učinio sa zavađenim Vukanom i Stefanom? Da li bi mu pošlo za rukom da uskladi sve političko-ideološke programe, na bazi čega bi izmirio partije i njihove vođe a sve u svrhu nacionalne, duhovne i državne celovitosti? Ili bi jednostavno ukinuo partije, a po raznim osnovama rasturene Srbe organizovao na neki prirodniji način, koji bi sve Srbe nagnao na jedinstvo? Šta god činio i učinio bilo bi lepo videti partijske vođe kako se istinski mire, dok se gorko i iskreno kaju za podlosti, prevare, lopovluke, laži, izdajstva… Nebrojene druge grehe učinjene braći, umesto otužnih pogađanja oko koalicionih vlada u svrhu lične i uskostranačke koristi, a na štetu naroda, svega zajedničkog i ljudskog. Pa kad bi se tako istinski pomireni, u duhu vrline, bogoljublja, otačastvoljublja i čovekoljublja, složno oduprli ''lukavim Latinima'' i njihovim ''evro-integracijama'', onemogućivši ih da nas ikada više svađaju i varaju, gde bi nam kraj bio.

Za današnju Srbiju i Srbe sve su to, nažalost, samo pusta maštanja. Jer čak i da se nađe neko izuzetan, poput Rastka Nemanjića, ne znam nad čijim bi moštima, mirio zavađene partije, njihove vođe, kao i druge istaknute skupine i narodne prvake. Po analogiji, to bi morao biti onaj ko ih je rodio, kao intelektualce, stručnjake, političare. Pa pošto nisu postali od oca-pojedinca, kao Vukan i Stefan, već komunizma, socijalizma, jugoslovenstva, internacionalizma, neoliberalizma, evropeizma, globalizma ili nekog od nebrojenih oblika mrtvorođenog humanizma, nemaju se nad čijim moštima miriti. Uzevši u obzir da su toliki oci vaskrsavali na milionskim srpskim žrtvama, logično bi bilo da se u toj ulozi nađe neko ili nešto od toga. Ali ni uz najoptimističkiju volju ne mogu zamisliti demokrate, liberale i članove nevladinih organizacija kako se nad bilo čijim moštima mire i grle sa ''nacionalistima'' kajući se za sve što su činili svom narodu a u korist Amerike, EU, NATO-a i ''lukavih Latina''. Nekako ih i mogu zamisliti u zagrljaju sa Nikolićem pa i drugim evro-nacionalistima, ali ni u kom slučaju sa onima koje preko medija nazivaju ''fašistima'', ''huliganima'' i drugim pogrdama nasleđenim od komunista, uvek kada čine nešto u korist srpstva, pa makar to bila i najbeznačajnija ''protestna šetnja''.

Bez očinstva nema ni bratstva, kažu srpski duhovnici, jer braća su braća samo po istom ocu, pa ih je u slučaju zavade moguće izmiriti samo u ocu. Ali obzirom na tolike ideološke oce koji su nas duhovno i intelektualno rađali kako u doba komunističkog jednoumlja tako i „demokratskog“ višeumlja, u višestranačkom sistemu ni Rastko Nemanjić verovatno ne bi mogao učiniti ništa, ne znajući u ime koga, čega, pa i zašto da nas miri.

Vitomir Pušonjić

Srpska politika