Dragoš Kalajić

Nacrt odgovora nove srpske politike na geopolitičke izazove


Zahvaljujući osnivačima Srpskog narodnog pokreta na preteškom zadatku koji nam je poveren, moramo istaći da ćemo zbog prirode ovog skupa i vremenskog ograničenja izložiti samo osnovne naznake odgovora. Naše izlaganje posvetićemo sažetom predočavanju geopolitičkog položaja srpskog naroda i izazova koje suočava, te predlaganju osnovnih smernica odbrambenih i preporodilačkih odgovora.

Mi živimo u uslovima velikog svetskog, materijalnog i duhovnog rata u kome se - kako je to odavno opazio keltski pesnik Džon Dan - odlučuje da li će čovek postati nešto više od čoveka ili manji od mrava. Francuski admiral i vojni istoričar Raul Kasteks uočio je da se u tom vekovnom i milenarnom ratu bore se za prevlast ili opstanak pomorske kopnene sile: Atina protiv Sparte, Kartagina protiv Rima, nekad Velika Britanija a danas Sjedinjene Američke Države protiv Evrope.

Reč je o jednom samo povremeno objavljivanom a uglavnom neobjavljivanom ratu koji atlanski Levijatan vodi protiv Evrope, nadasve Nemačke i Rusije, koristeći sva sredstva, od politike divide et impera do vojnih intervencija Atlanskog saveza.

Taj rat traje već skoro sto pedeset godina, počevši od Krimskog. Na evroazijskom poprištu tog rata srpski narod zauzima upravo središnji položaj. Kroz srpske prostore prolaze glavne ili nužne, rečne i kopnene saobraćajnice što potencionalno ili stvarno povezuje Severno i Crno More, Središnju Evropu i evropski Jugoistok te Bliski istok, Evropu i Centralnu Aziju, odnosno njenu kavkasko-kaspijsku zonu. Ta krupna geopolitička činjenica je bitno određivala, određuje i određivaće sudbinu našeg naroda, iziskujući stalnu borbenu gotovost i vanredne moralne, intelektualne i materijalne snage za odbranu slobode, suvereniteta i celovitosti naše države.

Mi smo vekovima bili prva odbrana idealne i hrišćanske Evrope i to moramo ostati ako hoćemo da budemo verni svom srpskom, dakle evropskom biću. Takav izbor određuje i sve ostale izbore na poprištima rata, počevši od onih u domenu spoljne politike koja mora delovati duž četiri dimenzije. Naša država ima udela u centralno-evropskom, balkanskom i sredozemnom prostoru a njenu četvrtu, glavnu i vertikalnu dimenziju čine etničke, verske i istorijske sprege zajedništva sa slovenskim i pravoslavnim narodima, u prvom redu s Rusijom.

Ispod je dostojanstva a i interesa naše države da njen pokret ka Evropskoj uniji ostane kakav danas jeste, dakle prosijački, pasivan i bezuslovan. Na gradilištu Evropske unije još nije odlučeno da li će on biti samo prolazna etapa u razgradnji evropskih država te rastvaranja evropskih nacija, pod upravom atlantskog Levijatana, u „novi svetski poredak“ - ili pak moćni, suvereni savez evropskih država i nacija za dobrobit Evropljana i sveta. Naša delotvornost mora biti usmerena ka savezu s onim političkim i ekonomskim snagama koje su na gradilištu Evropske unije bore za odbranu i razvoj Evrope od Rejkavika do Vladivostoka. Valja istaći da u savremenom svetu - gde i neke nacionalne korporacije i organizacije raspolažu većom silom i uticajem nego mnoge velike države - linije sukoba interesa nisu saobrazne državnim granicama već prolaze transverzalno kroz njihove prestonice pa i centre moći. Otuda ovde nije toliko reč o traženju saveznika među državama već među stvarnim ili potencijalnim političkim i ekonomskim silama.

S obzirom na presudni značaj obnove Rusije za oslobađanje zapadne Evrope od okupatorske senke atlantskog levijatana, bitni doprinos naše politike biće ostvaren ako se ona istovremeno zalaže za savez s Rusijom i Belorusijom, koji nam preporučuju ne samo etnički, duhovni te istorijski već i ekonomski razlozi.

U balkanskoj dimenziji zadatak ove spoljne politike je stvaranje balkanske, nezavisne zone koprosperiteta, na pouzdanoj distanci spram Turske, koju atlanski Levijatan zloupotrebljava, nastojeći da ponovo nametne njenu hegemoniju nad Balkanom kao najkraćim putem ulaska u Evropsku uniju, radi razaranja demografske, kulturne i religijske slike Evrope. Posebno odlučne napore naša država mora preduzeti radi stvaranja snažnih političkih i ekonomskih veza sa islamskim svetom Sredozemlja, u prvom redu sa islamskim svetom Sredozemlja, sa istinskim suverenim državama poput Irana, Iraka i Libije.

Izložena spoljna politika iziskuje i odgovarajuća preduzeća u domenu kulture, obrazovanja i ekonomije. Već 1942. godine, Nikola Spajksmen, vodeći geopolitički um vašingtonske politike ukazivao je da svetska prednost te prevlast Evrope počiva u njenoj „sivoj materiji“, odnosno u klasičnom, vertikalnom sistemu obrazovanja. Zato neprijatelji Evropljana od 1945. godine vode rat protiv takvog sistema, najpodobnijeg za obrazovanje slobodoumne, celovito razvijene i neuslovljive ličnosti. Zadatak naše politike je da odbaci sve što zatomljava čoveka u kostreti podljudske sudbine te da u potpunosti obnovi i razvije klasični evropski sistem vaspitanja i obrazovanja. U pozitivne osnove odbacivanja smeća američke podkulture obezdušenja i poživotinjenja ljudskog, koje se već decenijama sručuje sa elektronskog neba na sve Evropljane.

U domenu ekonomije neophodno je učiniti kopernikanski preokret u odnosu na danas vladajući proces koji nam nameće tuđi, anglosaksonski sistem liberalnog kapitalizma, u njegovom prvobitnom, divljačkom i kolonijalnom obliku. Dovoljno je samo osvrnuti se oko sebe i uveriti se da je taj sistem u svim zemljama Istočne Evrope razorio nacionalne ekonomije i oteo narodima ne samo njihova privredna i prirodna blaga već i budućnost, pretvarajući ih u sužnje najgoreg pa i lihvarskog iskorišćavanja. Kasno je ali nije prekasno da se naša ekonomska politika zasnuje na načelima real-istorijske škole ekonomije, koja privileguje potrebe zajednice nad samoživošću pojedinaca. U ostalom, upravo nas povest ekonomske arene sveta uči da je ta škola redovno odnosila i odnosi pobedu nad liberalnim kapitalizmom, uzrokujući niz preporoda, od Nemačke do Japana i Kine. Prema dobrom opažanju Fridriha Lista, jednog od rodonačelnika škole o kojoj je reč-i čija su načela srodna slovenskim i pravoslavnim idealima društvene pravde- bogatstvo naroda ne sastoji se toliko od materijalnog imanja već od moći stvaranja bogatstva.

Ne treba raspolagati velikom vidovitošću pa videti gde se nalaze naše najveće mogućnosti za brzo stvaranje bogatstava i veliku mobilizaciju svih raspoloživih stvaralačkih snaga: to je sfera poljoprivrede i građevinarstva, od stvaranja cikličnog sistema proizvodnje zdrave hrane do velikih javnih radova na izgradnji saobraćajnica i infrastruktura.

Za buđenje i pokretanje te moći stvaranja bogatstva nisu potrebni a kamoli neophodni strani krediti, koji donose profit samo onom koji ih pruža. Neophodno je raspršiti tu iluziju o novcu kao o nekakvom konkretnom dobru: novac je samo puka konvencija koja nema nikakvu unutrašnju vrednost po sebi i koja upravo kao oblik formalnog dogovora služi da podstiče razmenu dobara i proizvodnju. Unutrašnji novac ili njegovi surogati su savršeno dovoljni ako postoji sposobna ozbiljna državna uprava u koju imaju poverenja privredni subjekti te narod. Mnogo je lakše i jeftinije stvoriti takvu vladu i takvo poverenje nego i dalje propadati u dužnički ambis.

Mi danas živimo pod udarima jedne protv narodne i protiv evropske, izdajničke politike u službi vekovnih neprijatelja Evrope koji ciljaju da nas liše ne samo moći stvaranja bogatstva već i naše zemlje, neše države, naše budućnosti. Taj neprijatelj nimalo ne krije svoje namere i strateške ciljeve. Primerice, već 1992. godine, državni sekretar SAD Džejms Bejker izjavio je na stranicama New York Times (od 18.aprila) da Jugoslaviju treba svesti u razmere Srbije pre balkanskih ratova dodajući da će se protiv nje preduzeti mere po modelu „ratne koalicije u Zalivskom ratu“. 24. maja prethodne, 1991. godine isti glasnogovornik snaga mondijalizma izjavio je u Lisabonu kako u Istočnoj Evropi treba pospešiti stvaranje novih, „nezavisnih država“ i: „Ono što želimo da dostignemo su nezavisne države, ne samo Rusije već i u Rusiji, ne samo Moskve i Sankt Petersburga, nego i Urala, Sibira, Dalekog Istoka“.

Nije potrebno raspolagati velikom pameću pa prozreti zašto je neprijateljima hrišćanske države usitnjene u niz sve sitnijih, slabijih i podatnijih državica. Tako bi neprijatelj lakše osvojio ciljani predmet svoje nezajažljive i pljačkaške pohlepe te podljudske, protivevropske i protivhrišćanske mržnje. I o takvim, pljačkaškim namerama držvni sekretar SAD nas je skoro otvoreno obavestio u zvaničnom pogledu na Istočnu Evropu, od 16. decembra 1991. godine:„Uloga SAD je da tim zemljama donesu demokratiju o kojoj one malo znaju i da predvodi iskorišćavanjem bogatih ljudskih i materijalnih resursa tih ogromnih zemalja za stvar slobode umesto totalitarizma, radi neizmernog ojačanja bezvrednosti, prosperiteta i slobode SAD i sveta“.

Izlišno je isticati da u navedenoj izjavi namera, poslednja sveza i reč služe samo kao retorički dodatak, bez ikakvog stvarnog sadržaja jer se ta sila ostvaruje upravo na ceo svet da bi ga osvojila i opustošila.

Jedna stvar je izvesna: duboko se i kobno vara svako ko misli da se sa takvim neprijateljem može napraviti nekakva nagodba, nekakav kompromis interesa. Jednostavno, vitalni interes tog najvećeg parazita u povesti čovečanstva je da uzme sve - i ostatak. Krajnje je vreme da se iz užasnih povesnih iskustava našeg naroda u HH veku izvuku pouke za ovaj u koji stupamo, da političke elite nauče da politički misle, odnosno da umeju prepoznati neprijatelja i njegove ciljeve. Prvi i najveći neprijatelj našeg naroda kao i svih Evropljana su bili i ostali tobožnji „istorijski saveznici“, angloamerička sila u službi Boga Mamona i njegovih lihvara.

Očito je da se taj neprijatelj neće zaustaviti u nastojanju da dalje komada našu zemlju, služeći se raznoraznim separatizmima koje huška i hrani, od albanskog i muslimanskog do mađarskog i onog koji predvode njegovi srpski ili pseudosrpski „korisni idioti“ u Vojvodini. U pravu je moj prethodnik na ovom mestu, akademik Ekmečić, kada kaže da oni koji se danas zalažu za regionalizaciju Srbije ne znaju šta to znači. Oni naivno uobražavaju da će se regionalizacijom doskočiti separatizmu. Naprotiv, regionalizacija Srbije vodi postupnom rasturanju naše države.

Regionalizovana Nemačka nije valjan uzor za nas jer mi ne raspolažemo ostalim bitnim elementima za uspešno oponašanje takvog modela: nemamo etničku homogenost kao Nemačka, niti snažan i veoma razvijen te duboko usađen i centripetalan nacionalizam kao Nemci. U ostalom, njihove regije počivaju na istorijskim temeljima, na odgovarajućim državama, kneževinama i markama koje je nacionalizam objedinio dok bi kod nas regionalizacija sekla živo telo Srbije, abortirajući centrifugalne pokrete, te separatizme i tamo gde ih nikada nije bilo, pogotovu u uslovima velike i posvudašnje krize, što slabije ljudske materijale nagoni da se ponašaju kao miševi pred brodolomom. Mi posedujemo jedan žalosni, istorijski primer regionalizovane Srbije: to je bila Srbija pod osmanskom okupacijom, podeljena u nahije, gde je skoro svaki turski opunomoćenik, knez-poslušnik, mislio sebično samo na sebe i svoje a ne za dobrobit svih Srba.

Ne bi želeli da se ova načelna osuda svakog projekta regionalizacije ovde shvati kao odbrana nekakvog beogradskog centralizma. Naprotiv, neophodno je izvršiti decentralizaciju državne uprave u skladu sa gopolitičkim, geoekonomskim i geokulturnim silnicima. U uslovima vanrednog razmaha neprijateljstva nama je potrebno da imamo ne jednu već desetine prestonica, poput višeglave hidre. Tako bi, primerice, generalštab valjalo uspostaviti u Nišu a ministarstvo odbrane u Subotici. Patrijaršija treba da se izmesti iz Beograda u Peć, ministarstva prosvete i kulture te poljoprivrede u Novi Sad, dok bi u Beogradu izvesno trebalo da ostane Ministarstvo za spoljne poslove.

Kasno je ali ne i prekasno za protiv pokret, nasuprot struje propadanja naroda i države. Za takav protivpokret neophodna je mobilizacija svih raspoloživih snaga, prvo u pravcu sabornosti a potom i preporodilačke delotvornosti. Potrebno je objediniti sve raspoložive snage za odbranu naroda i države, iznad svih političkih deoba i razlika od političkih organizacija i pokreta do sindikata i strukovnih udruženja te kulturnih društava i interesnih zajednica. Bilo bi prirodno i neophodno da najveće parlamentarne stranke patriotskog usmerenja preuzmu glavni posao organizovanja tog pokreta. Na žalost, one još uvek nisu na visini izazova a njihove vođe prečesto izgledaju izgubljene u prostoru i vremenu, ne samo intelektualno već i moralno te i psihološki nedoraslo čak i prosečnim poslovima, senilno-infatilno zaljubljene u sopstvene medijske slike. To samo potvrđuje davno izrečena opažanja stranih namernika da su Srbi narod plemića a da su im intelektualne elite sazdane od najgoreg ljudskog materijala. Upravo zato pokret koji se danas osniva može biti znak početka velike promene, istupanja verodostojne elite na političku scenu.

Ako se političke organizacije ne odazovu svojim dužnostima i zadacima, onda će pokreti poput ovog morati veoma brzo da se stvaraju te da usiljenim maršem krenu ka središtu političke scene radi preuzimanja odgovornosti za postavljanje vitalnih potreba našeg naroda i naše države.


Izlaganje na Osnivačkoj skupštini Srpskog narodnog pokreta "Svetozar Miletic" u Novom Sadu