Ko je ubio Slobodana Miloševića i … zašto?



Slobodan Miloševiæ je 11. marta 2006. u 10 sati ujutru zateèen mrtav u svojoj zatvorskoj æeliji u Shejveningenu. Tužilaštvo je dalo zahtev za autopsiju. Prema izveštaju Holandskog instituta za sudsku medicinu uzrok smrti je srèani infarkt. Patolozi su konstatovali dve vrste srèanih problema koje su mogli da dovedu do infarkta.

Pored autopsije, Tužilaštvo je zatražilo da se izvrši i toksikološka analiza kojom bi se utvrdila,odnosno odbacila moguænost trovanja. Toksiène materije nisu naðene. “Izvesna kolièina prepisanih lekova naðena je u telu Miloševiæa, ali ne u opasnim kolièinama”, izjavilo je Tužilaštvo. Miloševiæ je, dakle, umro prirodnom smræu. Nedelju dana kasnije bivši predsednik sahranjen je u svom rodnom mestu Požarevcu. Time se stvar okonèala. Politièari, štampa i mediji utonuli su u apsolutnu tišinu…

Meðutim, nije tako bilo neposredno posle njegove smrti. Miloševiæ je za vreme apoteoze haškog tribunala prosto i kratkovido predstavljen kao Hitler koji je izbegao zasluženu kaznu. Reèi Kristine Amanpurs, izveštaèa CCN, to odlièno ilustruju: “Kada je došao na vlast, uèvrstio je svoj položaj i od samog poèetka odreðivao šta æe se na Balkanu desiti. Poèinio je najteže zloèine protiv èoveèanstva koje su, posle Drugog svetskog rata, Evropa i svet videli. Njegovi neprijatelji i žrtve znaju ga kao balkanskog kasapina.”

Ni èasopis New York Times od 12. marta 2006, ne govori o Miloševiæu bolje: bio je to hladnokrvni vlastodržac koji je od Hrvatske 1991 pa do Kosova 1999 besneo u raznim ratovima. Sasvim je poremetio veæ labavi odnos vlasti u Jugoslaviji, koji je po sopstvenim reèima branio, a veoma se èudio što mu zemlju tako nasilnièki uništavaju. Bio je èovek uvek spreman da istinu izmanipuliše silom. Štaviše, Miloševiæ je nanovo pronašao hrvatske fašiste iz Drugog svetskog rata. Ovaj renomirani èasopis besramno izvræe istorijske èinjenice jer mu to u datom trenutku odgovara. Naime, u Drugom svetskom ratu ubijeno je 900.000 Srba i Jevreja i za taj zastrašujuæi zloèin odgovorne su ozloglašene hrvatske ustaše. A da je u Miloševiæevo vreme ovakvo politièko nasleðe iz fašistièkog perioda odigralo veliku ulogu u ideologiji nadolazeæeg hrvatskog nacionalizma i separatizma – to se èak i ne spominje.

Slobodan Miloševiæ je bio veæ duže vreme pre svoje smrti bolestan. Èudno je da se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo od poèetka suðenja u februaru 2002. Zbog toga se sudski proces redovno prekidao. Uprkos tome, Tribunal nije smatrao da postoje razlozi za zabrinutost; Miloševiæevo zdravstveno stanje bilo je pod redovnom kontrolom visokokvalifikovanog medicinskog osoblja zatvora u Shejveningenu. Da “osoblje” èine - jedan lekar opšte prakse i jedna medicinska sestra, to se pritom nije spominjalo. Leèenje Miloševiæa u toku prve godine njegovog zatoèeništva sastojalo se od jednog aspirina dnevno. Kasnije je dobijao lekove koji su imali pre svega uspavljujuæe dejstvo.

Ovakav medicinski tretman je od samog poèetka oštro kritikovan. Jedan od Miloševiæevih savetnika, advokat Zdenko Tomanoviæ, izjavio je da se zdravlje njegovog klijenta sistematski podriva. Ruski lekar, Dr.Lav Bokeria sa poznatog, specijalistièkog Instituta Bakuljev, rekao je novinarima sledeæe: “Poslednje tri godine neprekidno smo insistirali da se Miloševiæ pošalje u bolnicu da bi doktori mogli da postave taènu dijagnozu, ali bez uspeha. Da je Miloševiæu bilo dopušteno da ode na bilo koju specijalistièku kliniku, kao što je, recimo, naš medicinski centar, preuzelo bi se odgovarajuæe leèenje i živeo bi još dugo.”

Veæ maja 2003, grupa od trinaest nemaèkih lekara pismenim putem se obratila Tribunalu izražavajuæi svoju zabrinutost zbog zdravlja gospodina Miloševiæa. Sugestije doktora su odbaèene i adekvatna terapija je izostala. Štaviše, izostala je i bilo kakva reakcija na kasnije pismene proteste iste grupe lekara.

Grupa doktora koju je odredio sam Tribunal ustanovio je sledeæu dijagnozu: “Sekundarna ošteæenja na raznim organima, izuzetno visok krvni pritisak koji u odreðenim uslovima može dovesti do moždanog ili srèanog udara kao i smrti.” Vrhovni tužilac Karla del Ponte povodom zdravstvenog stanja Miloševiæa izjavila je za èasopis Neuen Zurcher Zeitung od 18. jula 2003 sledeæe: “Što se tièe njegovog zdravlja, Miloševiæ se oseæa izuzetno dobro. Mnogi šesdesetogodišnjaci pate od hipertenzije. Nadam se da nemate utisak da smo ga zapustili.”

Medicinski nalaz od novembra 2005 godine pokazao je prisustvo “nepoznatih” lekova u krvi Miloševiæa. Oni, inaèe, neutrališu dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska. Zato je Miloševiæ zatražio od Tribunala dozvolu da ga leèe ruski specijalisti. Doktori sa Instituta Bakuljev doputovali su u Hag i pregledali Miloševiæa. Konstatovali su da su u stanju da ga na svojoj klinici izleèe. Dvanaestog decembra 2005 godine, Miloševiæ je uruèio molbu da ga prebace na Institut Bakuljev radi leèenja. Molbu je Tribunal odbio sa obrazloženjem da je formalno nekorektna. Pored toga, reèeno mu je da æe se molba uzeti u obzir jedino u sluèaju da se garantuje njegov povratak da bi suðenje moglo da se okonèa. Ruska vlada je zvanièno 18. januara 2006 dala garanciju da æe Miloševiæ, posle leèenja, biti na raspolaganju Tribunalu. Uprkos tome, molba je 23. februara 2006 odbijena. Sledeæeg dana Miloševiæ je izjavio da æe se žaliti.

Karla del Ponte branila je odluku Tribunala objašnjenjem da Miloševiæ u zatvoru ima svu neophodnu medicinsku pomoæ i kvalitetnu negu[1]. A odmah posle njegove smrti, izjavila je za italijanske novine Republica sledeæe: “Èudno je, ali naravno nije nemoguæe, da je tako iznenada umro a da doktori nisu primetili kako mu se zdravstveno stanje mnogo pogoršalo.”

Mnogi smatraju da je zvanièni izveštaj o uzroku Miloševiæeve smrti lažan. Ivica Daciæ, predsednik Socijalistièke partije Srbije (SPS), kaže: “Miloševiæ nije umro u Hagu, on je ubijen u Hagu.

Ruski general Leonid Ivašov izjavio je: “To je politièko ubistvo po narudžbini.”

Prema reèima Nika Varkenvisera, èlana meðunarodnog centra za slobodu Slobodana Miloševiæa (Slobodan Miloševiæ Freedom Centre), smrt bivšeg srpskog predsednika je po Ugovoru o nezlostavljanju (èlan 16) posledica surovog i neljudskog tretmana. “Naèin na koji se postupalo sa Slobodanom Miloševiæem, a pogotovu kada je reè o sudijama Robinsonu, Kvonu i Bonomiju, dovoljan je razlog da se Tribunal optuži za ubistvo.”

Vladimir Kršljanin, èlan centra za slobodu Slobodana Miloševiæa, izjavio je da mnogi Srbi misle da se radi o ubistvu sa predumišljajem.

U holandskim novinama Targets (april 2006) piše: “Miloševiæu je od samog poèetka uskraæivan adekvatan medicinski tretman, èak i posle zahteva ruskih lekara uruèenog novembra 2005 god. i date garancije od strane ruske vlade da æe se posle leèenja vratiti u Hag. To što su sudije odluèile da mu se ne izaðe u susret, i to dva puta uzastopce, veæ je dovoljan razlog da se Tribunal optuži za ubistvo sa predumišljajem.”

Sve srpske novine, bez izuzetka, objavile su vest o Miloševiæevoj smrti sledeæim reèima: “Hag je ubio Miloševiæa.”

Prisustvo srpskog ministra Rasima Ljajiæa za vreme autopsije trebalo je da rasprši sve sumnje u vezi Miloševiæeve smrti. Meðutim, ono je imalo suprotan efekat jer je poznato da je gospodin Ljajiæ bio njegov zakleti neprijatelj. A to da je porodica Slobodana Miloševiæa insistirala na nezavisnoj autopsiji van Holandije, jednostavno se ignorisalo!

Samoubistvo nije bilo iskljuèeno kao moguæi uzrok smrti. Pošto se suðenje približavalo kraju, trebalo je da Miloševiæ bude zreo za taj oèajnicki èin. Vrhovni tužilac Karla del Ponte je rekla: “Nije iskljuèeno da je Miloševiæ izvršio samoubistvo da bi time iskoristio poslednju priliku da pokaže svoj ponos i prezir prema Tribunalu.” Takoðe je uz blagonakloni osmeh dodala da “nije prvi put da optuženi izabere smrt pre presude.” Naime, šest dana pre Miloševiæeve smrti, naðen je mrtav u svojoj æeliji Srbin Milan Babiæ. I u ovom sluèaju se tvdilo, iako nije bilo nikakvih dokaza, da je u pitanju samoubistvo. Sve uobièajene mere predostrožnosti bile su preduzete; jedna od njih je kontrola zatvorenika na svakih pola sata. Babiæeva smrt ostaje zagonetka, a nadležni odbijaju da daju bilo kakav iskaz.

Hajkelina Verajn Stjuart, zaposlena u organizaciji Amnesty International i èest posmatraè na suðenju, rekla je da je Miloševiæeva smrt direktna posledica lekova naðenih u njegovoj krvi: “Sigurni smo da je to uzrok smrti; prirodna smrt je apsolutno iskljuèena.” Takoðe je izjavila da je, iz razgovora sa osobom bliskom bivšem predsedniku, saznala da je on krišom koristio lekove koji neutališu dejstvo propisane terapije. Jedan od savetnika gospoðe Del Ponte takoðe se požurio da objasni kako je Miloševiæ još ranije odbijao da uzima lekove.

Meðutim èinjenica da je Miloševiæ dobijao terapiju pod strogim nadzorom lekara, èini teoriju o samoubistvu potpuno apsurdnom. Zar treba zaista da poverujemo da je mesecima zamenjivao lekove uprkos tome što su kamere bile neprekidno ukljuèene?! Pa èak i kad bi to bila istina, kako je onda moguæe da ništa u njegovoj æeliji nije naðeno?!

Rajner Rup je rekao: “Izuzetno inventivno, ovo samoubistvo! Prvo je pucao tri puta sebi u leða, a zatim se obesio.U policijskom dosijeu, ne tako davno, na jugu Sjedinjenih Amerièkih Država, tako je opisano jedno samoubistvo. Ovo objašnjenje neodoljivo podseæa na izjavu “nezavisnog” holandskog toksikologa Donalda Ugesa povodom “samoubistva” bivšeg jugoslovenskog predsednika. Po njemu, Miloševiæ je uspevao da u svoju æeliju, u jednom od najobezbeðenijih zatvora, prošvercuje zabranjene lekove da bi upropastio svoje zdravlje, a sve u nadi da æe mu to obezbediti kartu za Moskvu u jednom pravcu.”

Toksikolog Donald Uges tvrdi da su rezultati analize Miloševiæeve krvi koju je izvršio januara 2006 pokazali prisustvo rifampicina, jakog leka protiv tuberkuloze i lepre koji neutrališe dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska. Pored toga, on tvrdi da je Miloševiæ sebi pogoršao zdravlje uzimajuæi i antibiotike koje mu nisu bili prepisani. “Veoma rafiniran lek, niko se toga ne bi setio. Na taj naèin njegovi ljudi pokušali su da holandske lekare predstave kao nekompetentne. Ne verujem da se radi o ubistvu. Niti je umro zbog rifampicina; taj lek je trebalo da mu obezbedi odlazak u Moskvu gde bi ga pustili na slobodu; tamo bi prestao sa uzimanjem leka, oporavio bi se, a Holandija bi se obrukala.”

Pošto su porodica i pristalice Slobodana Miloševiæa izrazile nepoverenje prema zvaniènim izveštajima o njegovoj smrti, svetska štampa iskoristila je ovakve izjave Donalda Ugesa da ih ocrni. Meðutim Donaldu Ugesu je Sud pravde poverio funkciju toksikologa, a ne detektiva. Jedno je otkriti tragove toksina u krvi, a sasvim drugo imati taèan odgovor na to kako su oni tamo dospeli.Kako je mogao Donald Uges, priznati profesor na polju biohemijske analize, da govori o tome zašto je Miloševiæ upotrebljavao neprepisane mu lekove? Kako je on to mogao da zna?![2]

Sam Miloševiæ je, po dolasku u Hag, bezbroj puta naglasio da nema samoubilaèke namere[3]. Evo šta je rekao nekoliko dana pre smrti: “Nisam ovaj proces ovako dugo izdržao da bih sebi nešto uèinio.”

Razne spekulacije da je trovanje moguæi uzrok smrti nisu sasvim neosnvane! Veæ 2002 godine ispostavilo se da je Miloševiæ dobijao pogrešne lekove koji, baš kao i rifampicin, povišavaju krvni pritisak; o tome pišu holandske novine NRC Hadelsblad (23. novembar 2002): “Slobodan Miloševiæ je u zatvoru u Shejveningenu dobijao pogrešne lekove koji su mu izazvali visok krvni pritisak To je razlog zbog kog je moralo da se poèetkom novembra prekine suðenje bivšem predsedniku Jugoslavije. Jedan od komentatora Tribunala tvrdi da nije u pitanju greška. Svaki dalji komentar je odbio.”

Krajem avgusta 2004 u zatvoru u Shejveningu, za vreme veèere, dogodilo se nešto veoma neobièno: naime, zatvorsko osoblje jako se uznemirilo kada je Miloševiæev obrok dobio neko drugi. Na suðenju, 1. septembra 2004, Miloševiæ je spomenuo ovaj incident. Toga dana reè je imala odbrana. Tribunal je nameravao da Miloševiæu oduzme pravo da se sam brani pod izgovorom da on to nije u stanju i na taj naèin da ga primora na æutanje. Odbranu je trebalo da preuzme gospodin Stiven Kej[4]. Sve to izazvalo je snažan otpor kod Miloševiæa i ujedno dovelo do bojkota pri saslušavanju svedoka. Pretila je opasnost da ceo proces propadne. Tribunal je morao da popusti[5].

Evo šta je izmeðu ostalog Miloševiæ rekao toga dana: “Dakle, veæ tri godine moji lekari me smatraju zdravim i dovoljno sposobnim da se sam branim. I onda se dešava nešto èudno: iznenada se pojavljuje neki “nezavisni’ doktor iz Belgije, zemlje gde je sedište NATO-a, i izjavljuje da nisam dovoljno zdrav da samog sebe branim, a svi moji doktori ovde se sa tim jednoglasno slažu…. Po mom mišljenju radi se o manipulaciji; suština cele prièe je želja da mi se oduzme moguænost da kažem istinu. Tužilac, gospodin Džefri Nais, hoæe da mi dodeli advokata i stoga što se o meni radi, pa ne mogu da budem nepristrasan. Lièno smatram da je druga strana ta koja je u ovom sluèaju pristrasna.” Miloševiæ je, kao i obièno, izuzetno uètivo još jednom podvukao: “I zato zapamtite dobro: nikada neæu odustati, ni po koju cenu, od svog prava da se sam branim, niti æu pristati da mi se to pravo ogranièi.” A zatim je nastavio da govori o èudnim stvarima koje su se u zatvoru desile: “Vi možete da donesete sopstevene zakljuèke. Meðutim, imajte na umu da koristim lekove koje su mi vaši doktori, vaši saradnici, prepisali. Ja nisam sasvim siguran šta se ovde dešava, ali mogu da pozovem kompletno zatvorsko osoblje da posvedoèi šta se desilo kada mi je donet obrok namenjen osobi koja sedi na suprotnoj strani prolaza. Digla se prava uzbuna da dobijem hranu koja je baš meni namenjena iako su svi obroci, naizgled, isti. Nisam oko toga pravio problem. Nisam znao šta se dešava. Meðutim, budite tako ljubazni i zapišite da su doktori tri godine za redom izjavljivali da sam zdrav, a da sada - posle ovog incidenta - ti isti doktori odjednom izjavljuju da više nisam zdrav. Ja imam odreðene pretpostavke, te pretpostavke mogu biti opravdane ili ne, ali za njih postoje jaki dokazi.”[6] Zatim su sudije uæutkale Slobodana Miloševiæa tako što su mu iskljuèili mikrofon. Nikada se nije povela istraga povodom ovog alarmirajuæeg sluèaja!

Miloševiæ je sve èešæe patio od užasnog pritiska iza oèiju i ušiju. Džeims Biset, kanadski ambassador u bivšoj Jugoslaviji (1990-1992), bio je u Shejveningenu, u poseti kod Miloševiæa, kada je bivši predsednik iznenada strašno pocrveneo u licu i rukama zgrabio glavu. U glavi mu je odzvanjalo tako jako kao kada se govori u metalnu posudu. Rekao je da neprkidno ima takve smetnje, iako mu je pritisak pod kontrolom.

Ne samo da mu nisu pružali odgovarajuæu medicinsku pomoæ da bi upotrebili njegovo slabo zdravlje kao razlog da ga primoraju da odustane od svog prava da se sam brani, veæ su èinili sve da mu zdravlje još više pogoršaju: redovno se dešavalo da satima mora posle suðenja da sedi na drvenoj klupi i èeka jer, navodno, nije bilo prevoza[7].

“Amici curiae” tj. prijatelji suda, koji u toku suðenja imaju funkciju posmatraèa, zalagali su se da se proces na godinu dana prekine. Za to vreme bi se Miloševiæ oporavio. Kada je to èula, vrhovni tužilac Karla del Ponte je pobesnela. Po njenom mišljenju Miloševiæ je imao u zatvoru svu potrebnu negu.

Desetog marta 2006, u zatvoru su bile u toku pripreme za pozivanje novog svedoka: Momira Bulatoviæa, bivšeg predsednika Crne Gore. Tom prilikom Miloševiæ je, po ko zna koji put, izrazio svoju zabrinutost advokatu Zdenku Tomanoviæu: za pet godina provedenih u zatvoru nije uzeo nijedan antibiotik, nije imao nijednu infekciju osim jednog gripa; pa ipak u lekarskom izveštaju od 12. januara 2006, koji je dobio skoro dva meseca kasnije (?!), stoji da su mu u krvi naðeni lekovi koji se koriste protiv tuberkuloze i lepre. Ako je Miloševiæ uzimao taj lek na svoju ruku, a to se saznalo veæ 12. januara, zašto se onda ništa nije preduzelo? I zašto mu je tek 7. marta reèeno za rifampicin? Do tada je, inaèe, Miloševiæ odmah dobijao rezultate lekarskih pregleda!

Miloševiæ je bio taj koji je preko svog advokata ovo izneo u javnost i o tome obavestio rusku vladu. Zašto bi on to uradio ako je samoinicijativno uzimao rifampicin? Ljudi koji su bili prisutni u trenutku kada je Miloševiæ proèitao lekarski nalaz, kažu da mu je strašno pozlilo. “Miloševiæ se teturao, pridržavao za zid i svaki èas odlazio u wc.”[8] Zašto nije ni tada ništa preduzeto? Verajn Stjuart tvrdi da posle 7.marta nije usledila intenzivnija kontrola Miloševiæevog zdravlja. Takoðe je rekao sledeæe: “Velika je zagonetka zašto je medicinski nalaz od 12. januara uruèen Miloševiæu i njegovim advokatima tek 7. marta.”

Èudno je i to što je Miloševiæeva smrt tako kasno otkrivena. Karla del Ponte izjavila je na konferenciji za štampu da one noæi kada je Miloševiæ preminuo, nije bilo redovne kontrole na svakih pola sata[9]. Štaviše, ni video kamere nisu bile ukljuèene! A na pitanje šta je tome razlog, odgovorila je: “Nisam odgovorna za ono što se dešava u zatvoru.”

Tribunal se sigurno može teretiti za ubistvo iz nehaja, ako ne i za ubistvo sa predumišljajem, za šta æe se, kako tvrde srpski mediji i nemaèke novine der Welt, podiæi optužba. Nema mesta sumnji da Tribunal i Vašington, koji drži konce u rukama, snose punu odgovornost za Miloševiæevu smrt.

“Bilo bi bolje kada bi Miloševiæ umro dok je još na optuženièkoj klupi. Jer ako se proces dovede do kraja, onda je vrlo verovatno da æe biti osuðen samo za relativno malo krivièno delo”, izjavio je Džejms Gav veæ 2004. godine u jednom intervjuu na britansoj televiziji (Channel Four). Inaèe, on se smatra ekspertom za ratne zloèine i savetnik je haškog suda pravde. I zaista – dokazni materijal koji je Tribunal izneo bio je neubedljiv i traljav. Zato su mediji i æutali. Diana Džonston, bivši izdavaè èasopisa In These Times i bivši izveštaè “Zelenih” iz Evropskog parlamenta, rekla je: “U poèetku su ljudi još verovali da æe mediji nastaviti sa prenošenjem tog velikog šou programa - suðenja Balkanskom Kasapinu. Ali su mediji brzo zaæutali zbog Miloševiæeve adekvatne i èvrste odbrane. Od tada se ceo sudski proces uglavnom odvija iza zatvorenih vrata. I to ima svoje razloge.”

Ralf Hartman, bivši nemaèki ambassador u Jugoslaviji, izjavio je: “Ovo suðenje bivšem predsedniku Jugoslavije koje je NATO najavljivao kao ‘proces nad procesima’, postalo je, u meðuvremenu, tajno suðenje. Razlozi su oèigledni: Miloševiæ je u svom uvodnom govoru koji su objavile mnoge novine, izneo senzacionalne èinjenice i neoborive dokaze o ulozi koju su odigrale Amerika, Nemaèka i druge NATO-zemalje u rušenju Savezne Republike Jugoslavije. Èovek može da izvrne i preæuti istinu, ali ne može da je pobedi.”

Kako je suðenje odmicalo, postajalo je sve jasnije da optužba nije vredna ni papira na kome ja napisana. Miloševiæ nije imao razloga za samoubistvo jer tužioci su bili ti koji su saterani u tesnac. “Oterali su ga u smrt”, izjavio je gospodin N.M.P. Stajnen, Miloševiæev savetnik i advokat iz Holandije. Taèno je da je Miloševiæ bio ozbiljno bolestan, ali je bio pun entuzijazma i samopouzdanja zato što se proces odvijao u njegovu korist. Nijednog trenutka nije sumnjao da æe pobediti!

Vukašin Andriæ, doktor koji je novembra 2005 pregledao Miloševiæa, rekao je: “Tribunal je priželjkivao njegovu smrt da se nikada ne bi saznala prava istina.”

Milorad Vuèeliæ, èlan Socijalistièke partije Srbije, razgovarao je 9. marta 2006 sa Miloševiæem telefonom. “Bio je uzbuðen i zadovoljan svojom odbranom. Nema sumnje da ga je Tribunal likvidirao”, zakljuèio je Vuèeliæ. Klaus Hartman je veæ nekoliko godina ranije uvideo opasnost od ‘biološkog rešenja’ kojim bi se Miloševiæ zauvek uæutkao[10].

Živadin Jovanoviæ, bivši jugoslovenski ministar spoljnih poslova, istog je mišljenja: “Tribunal je odgovoran za smrt predsednika Slobodana Miloševiæa.”

Pet godina je Tribunal neuspešno pokušavao da dokaže da je srpska vojska pod voðstvom S. Miloševiæa odgovorna za zloèine protiv èoveèanstva. U holandskim novinama Volkskrant od 26. februara 2004, piše: “Nema pravog dokaza protiv Slobodana Miloševiæa.” A, takoðe, u holandskim novinama NRC Handelsblad od 28. februara 2004 stoji: “Optužba protiv Miloševiæa se raspada.”

Miloševiæ je svojim pitanjima redovno dovodio svedoke optužbe u tesnac. Pored toga, njihova svedoèenja su èesto imala sasvim drugi efekat od onoga kome se Karla del Ponte nadala. Bivši šef Službe bezbednosti Srbije, Rade Markoviè, je, kao svedok optužbe, rekao da mu je obeæano osloboðenje od kazne i novi identitet ako svedoèi protiv Miloševiæa. U suprotnom, može da raèuna na ‘posledice’[11].

Dragan Vasiljkoviæ, takoðe svedok optužbe, izmeðu ostalog, proèitao je na suðenju i dokument kojim mu se nude razna obeæanja pod uslovom da svedoèi protiv Miloševiæa. Taj dokument je, inaèe, dobio od tužilaca[12].

Iznenada se pojavio svakakav - prilièno sumnjiv- dokazni materijal. Materijal kakav, normalno, nijedan sudija ne bi prihvatio. Tako je, na primer, jedan svedok, izjavio da su u njega pucali iz teške mašinske puške i pritom je pokazivao krvavu, izrešetanu košulju. Miloševiæ je zatražio od tog svedoka da pokaže ožiljke, na šta je ovaj odgovorio da on sam nije ranjen jer ga je Alah zaštitio da bi na Tribunalu mogao da svedoèi protiv Miloševiæa. Tribunal ovaj izkaz nije izbacio iz zapisnika, veæ ga je, naprotiv, prihvatio kao dokaz protiv Miloševiæa!

S druge strane, svi svedoci odbrane, od prvog do poslednjeg, uspeli su da nedvosmisleno i neoborivo, dakle, èinjenicama, opovrgnu mit o zaverenièkim težnjama da se stvori Velika Srbija i da prikažu taj mit kao veliku, zlonamernu laž. Štampa i mediji izveštavali su o suðenju izuzetno oskudno, a o Miloševiæevom ispitivanju svedoka nije bilo ni reèi; inaèe, sudije su redovno insistirale da ti iskazi ne uðu u zapisnik.

BUMERANG EFEKAT

Tužilac Džefri Nais je 25. avgusta 2005 objavio da se Miloševiæ više ne tereti za pokušaj stvaranja Velike Srbije uz pomoæ vojne sile.Time se temlj optužbi definitivno poljuljao. Naime, glavna krivica na kojoj su se zasnivale optužbe i kojom su one meðusobno bile povezane, sastojala se u tome da je sve ono što je radio Miloševiæ, kao voða kriminalne organizacije, bilo sa ciljem da stvori Veliku Srbiju. [13] Tribunal je sa bolom shvatao da su šanse da se donese za javnost ubedljiva presuda, sve slabije.

Holandski advokat N.M.P. Stajnen izjavio je sledeæe: “Rasulo je postajalo sve veæe. Optužbe su, kao bumerang, poèele da se okreæu protiv samih tužilaca. Ono èega se Tribunal plašio je: da æe Miloševiæ i njegovi svedoci, tako što æe razotkriti ulogu koju je Zapad odigrao pri raspadu Jugoslavije, što æe razotkriti da je Zapad sistematski širio laži o srpskom stremljenju ka Velikoj Srbiji i tako što æe razotkriti zloèine koje je poèinio NATO u agresivnom ratu protiv Jugoslavije i Srbije, u stvari nepobitno pokazati kome je mesto na optuženièkoj klupi. Miloševiæ je pružio, i to iznova uz pomoæ svedoka iz zapadnih zemalja, moæne dokaze da na Kosovu nije pretila nikakva humanitarna katastrofa uoèi NATO bombardovanja Jugoslavije 1999 godine. Nije Miloševiæ bio taj koji je gubio proces, veæ Tribunal.”

U jednom èlanku gospodin Stajnen piše: “Tužioci su u dugogodišnjem suðenju od ukupno 466 zasedanja izveli protiv Miloševiæa stotine svedoka, zatrpali ga sa više od pet hiljada dokumenata, a da pritom ništa nisu dokazali. Taj nedostatak dokumentovanog dokaza, to prijateljsko cenjkanje tužilaca sa osumnjièenima koji nisu želeli da svedoèe protiv Miloševiæa da bi im se za uzvrat smanjila kazna, sve to zajedno nije uopšte išlo u prilog suðenju. ‘Obožavaoci Tribunala’ u funkciji izveštaèa brižljivo su štitili javnost od saznanja da je Miloševiæ pomoæu svedoka naneo neverovatnu štetu onome što je od optužbi još ostalo.”

Tribunal je bio u velikoj neprilici, a situacija se samo još pogoršala kada je Miloševiæ, najzad, stigao na red da poène sa svojom odbranom. Nameravao je da pozove važne svedoke koji bi Karli del Ponte mogli da zadaju i te kakve brige; pogotovu ako se uzme u obzir èinjenica da su njeni svedoci davali vecinom lažne izjave. Haški Tribunal gledao je sa zebnjom kako se taj trenutak približava.

Situacija je postala zaista izuzetno napeta kada je krajem februara 2006 Slobodan Miloševiæ najavio da æe za svedoka pozvati Bila Klintona. Na taj naèin nameravao je da konaèno jasno i definitivno dokaže da su Sjedinjene Države vodile ilegalni rat protiv Jugoslavije i svesno bombardovale civilne ciljeve. To su zloèini protiv èoveèanstva! Ta namera nije samo za NATO bila neprihvatljiva, veæ i za Tribunal: potpuno bi ga razorila!

Džejms Biset, kanadski ambassador od 1990 do 1992 u bivšoj Jugoslaviji, rekao je: “Uvek sam bio skeptièan prema Tribunalu zato što sam ubeðen da je to instrument pomoæu koga Sjedinjene Države i njihovi saveznici maskiraju greške koje su napravili u balkanskoj tragediji. Tribunal služi da se Miloševiæ i srpski narod prikažu kao oni koji su odgovorni za svo zlo koje je zadesilo tu nesreænu zemlju.”

Ruski general Leonid Ivašov izjavio je: “Slobodan Miloševiæ je jedini bio u stanju da kristalno jasno svedoèi o ulozi Sjedinjenih Država u krvavoj dezintegraciji Jugoslavije devedesetih godina – i to potpuno i do najsitnijih detalja. To je upravo ono za šta se on borio dok mu se sudilo za ratne zloèine i genocid.” Po mišljenju generala Ivašova, eventualno proglašavanje Miloševiæa nevinim, imalo bi dalekosežne posledice kako za Tribunal, tako i za NATO i njegove saveznike; zato je i ubijen.

Upravo onda kada mu je odbrana bila u punom zamahu, on u zatvoru umire. Miloševiæ nije imao vremena da misli na samoubistvo. Taèno je da je brinuo za svoje zdravlje, ali je iznad svega goreo od želje da iznese istinu o tome šta se zaista desilo na Balkanu. On nije imao motiv za samoubistvo, ali je, oèigledno, Tribunal imao i te kakav motiv za ubistvo. NATO, osnivaè i finansijer Tribunala, gubio je kontrolu nad sluèajem Miloševiæ. Da li je Miloševiæ bio uæutkan pre nego što je mogao da iskoristi svoje pravo da govori?

[1] Karla del Ponte roðena je 1947 godine u Bignasku, u Švajcarskoj. Radila je kao advokat u Tesinu, a od 1994 do 1999 kao vrhovni tužilac u Švajcarskoj. Od septembra 1999 ima istu funkciju na Tribunalu za bivšu Jugoslaviju.

[2] Preuzeto iz citata Džona Džeferisa, èlana Meðunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševiæa.

[3] Holandsi TVprogram Nova (17 juli 2001) : “Ako ti kažu, umro sam – ne veruj, ja to ne umem.”

[4] Raniji pokušaji da se nametanjem advokata Miloševiæ uæuti , ostali su bez uspeha.

[5] S obzirom da je Miloševiæ i te kako bio u stanju da se sam brani, holandski advokat i savetnik N.M.P. Stajnen uruèio je, u Miloševiæevo ime, žalbu Udruženju holandskih advokata.

[6] Tribunal-transkripcija od 1.septembra 2004, str: 32351 – 32358.

[7] Holandski èasopis Targets, april 2006.

[8] Der Spiegel od 12 marta 2006.

[9] Iz razgovora sa Nikom Varkeviserom, èlanom Centra za slobodu S. Miloševiæa.

[10] Klaus Hartman je podpredsednik Meðunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševiæa.

[11] Sa zasedanja Tribunala, 24 – 27. juli 2002.

[12] Sa zasedanja Tribunala, 19 – 21 februar 2003.

[13] Iz èlanka gospodina N.M.P. Stajnena.