Smilja Avramov

Kako opstati?


I površan pogled na položaj srpskog naroda od Krajine i ruševina manastira Žitomislića, do Kosova i žicom opasanih Dečana, koje od razjarene albanske narko mafije štite italijanski vojnici, upućuje na zaključak da smo se našli u jednom kobnom procesu, kobnijem utoliko pre što smo razapeti na dva fronta: na međunarodnom i unutrašnjem.

Na međunarodnom – u konfrontaciji na Zapadu sa tradicionalno nama neprijateljskim državama, kao što je Nemačka, ali i sa nekadašnjim saveznicima iz dva svetska rata, koji su nas po drugi put u poslednjih 50 godina ostavili na cedilu.

Unutar zemlje podeljeni smo na reformiste i konzervativce; u stvarnosti nema nikakvih reformi. Ima jedan planski izazvan haos i rasprodaja nacionalnog bogatstva bez strateškog plana o budućnosti zemlje, i bez sagledavanja posledica po život ovog naroda. I to nije jedina podela; podeljeni smo na mondijaliste i patriote, još uvek i na partizane i četnike.

Dve srpske zemlje, Srbija i Crna Gora nedoraslošću vladajućeg političkog vrha, uvučene su u perfidnu igru protivrečnih interesa zapadnih saveznika na ovom prostoru. A kao „posrednik“ zavađene srpskocrnogorske braće pojavljuje se čovek koji je iz dana u dan, punih 78 dana izdavao naređenja za bombardovanje Jugoslavije – Havijer Solana. Ima li veće ironije, ali i većeg poniženja i za Srbiju i za Crnu Goru?

Kada se kriza u Poljskoj približavala tački ključanja, seli su za okrugli sto komunisti, nacionalisti, liberali, hrišćani, jednom rečju predstavnici političkih stranaka u rasponu od krajnje levice do krajnje desnice na čelu sa generalom Jaruzelskim koji je u Poljskoj zaveo ratno stanje zbog čega su toj zemlji nametnute teške sankcije. Učesnike okruglog stola delile su duboke ideološke razlike, ali jedna jedina povezujuća misao srušila je sve barijere; bila je to misao o budućnosti države i poljskog naroda.

Spontano se nameće pitanje zašto srpski narod sopstvenim umom nije u stanju da rešava svoju sudbinu, čak ni na ovom suženom prostoru koji je opstao posle razaranja Jugoslavije. Zamro nam je Svetosavski duh, zaboravljena je mirotvorna uloga Svetog Save u sukobu zavađene braće. Spomen hram na Vračaru je velelepno delo, ali ni 42 zvona, ni mermerni zidovi, sami po sebi neće nam rešiti problem. Potrebna nam je duhovna obnova, potrebno nam je novo osmišljavanje naše budućnosti, a za to nažalost nisu stvorene ni elementarne pretpostavke. Ništa upečatljivije ne govori o duhovnom stanju srpskog naroda nego apstinencija na nedavno održanim predsedničkim izborima. Srpski narod rekao je istorijsko NE, ovoga puta ćutke, prigušen u bolu. Ignorisane su poruke OEBS-a, Evropskog saveta, Patrijarha srpskog gospodina Pavla, grupe intelektualaca, istaknutih umetnika i javnih radnika. Ovaj slučaj prevazilazi izbore; ne radi se ovde o opredeljenju za ovu ili onu ličnost. Istorijsko NE upućeno je na adresu takozvane Međunarodne zajednice i domaće vladajuće elite, sa jasnom porukom da ne želi više da bude objekat pogubnih manipulacija na spoljnjem planu i još pogubnijih stranačkih borbi na unutrašnjem. Ali ne možemo zatvoriti oči ni pred činjenicom da taj čin nosi još jednu poruku: srušeni su svi autoriteti, nestalo je u narodu poverenja u takozvanu Međunarodnu zajednicu ali i domaću elitu. Svi bismo morali duboko da se zamislimo nad tom situacijom, a posebno Pravoslavna crkva. Morali bismo istovremeno da se zapitamo i gde leže uzroci tog stanja?

Naše nade u opoziciju posle pobede na oktobarskim izborima 2000-te su se izjalovile. Obećano nam je da će na čelo zemlje doći eksperti, što smo od srca pozdravili, jer vek u kome živimo je vek naučnog progresa. Umesto eksperata dobili smo amatere u politici, na ključnim pozicijama profesionalno totalno nekompetentne. Neuspeli asistent na jednom perifernom tehničkopravnom predmetu na Pravnom fakultetu proizveden je preko noći za ministra spoljnih poslova; drugi takođe neuspeli asistent proizveden je „by pars“ metodom preko takozvanih „nevladinih“ organizacija za guvernera Narodne banke... i tako redom. Regrutovanje se vrši po partijskoj liniji kao nekad u doba Broza. Najteža poniženja ovoga naroda proglašavaju se za „uspeh“, kao na primer „prijem u Ujedinjene nacije“ ili „otvaranje prema svetu“. Da li je u pitanju neznanje ili svesno zataškavanje istine?

Nikada Srbija, odnosno Jugoslavija nije bila zatvorena zajednica. Od Karađorđa, koji se još u pripremnoj fazi srpskog ustanka povezao se vođama italijanskog pokreta za oslobođenje „Rizorđamenta“, preko Obrenovića koji su se kolima vozili od Kragujevca do Beograda, ali se Srbija još 1864. našla među utemeljivačima prve međunarodne organizacije – Poštanske unije. Od tada pa sve do 1990. u svim godišnjacima međunarodnih organizacija Srbija, odnosno Jugoslavija, uvršćena je u kategoriju država A, to jest država sa najvećim brojem članstva u međunarodnim organizacijama.

Nikada Srbija nije bila ni van evropskih tokova, nego obrnuto; bila je aktivan deo Evrope i gradila sa demokratskim zemljama tog kontinenta ono što se danas naziva „evropski poredak“, od haških mirovnih konferencija 1889. i 1907. pa sve do osnivanja KEBS, tj. konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji. Istini za volju, treba reći da ju je iz Evrope u jednom kratkom vremenskom periodu izveo Broz, najmračnija ličnost u novijoj istoriji, i vezao za zemlje Azije i Afrike ali ni tada Jugoslavija nije bila zatvorena zemlja. A zatvorio ju je u geto i narod pretvorio u parije takozvani „demokratski zapad“. To su istorijske činjenice; umesto borbe za istinu, umesto da podvrgne kritičkoj analizi neosnovane optužbe i tim putem vrati zemlju na njene istorijske tokove, naša diplomatija podanički, bezrezervno prihvata sve lažne optužbe, pa čak izražava spremnost da i tu da svoj doprinos, bez elementarne diplomatske kulture i sposobnosti za vođenje pregovora.

Ne smatram da smo narod bez mane, da nije bilo fatalnih grešaka u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Ali da bismo razrešili dramatičnu situaciju u kojoj se nalazimo, da bismo pronašli izlaz potrebno je, umesto prljavih stranačkih borbi, ceo kompleks problema vezanih za razaranje države postaviti u širi kontekst. Dokučiti istinu u našoj komplikovanoj situaciji znači osvetliti problem iz svih uglova. Jer, Jugoslavija nije bila „banana“ država, nego država sa istorijskim i međunarodno pravnim legitimitetom, vezana sa oko 8.000 ugovora sa zemljama sveta, pretežno zapadnim.

Dozvolite mi da se samo sa par reči osvrnem na najdramatičniju stranu naše nacionalne drame, jer upravo ona daje odgovor na osećanje beznađa naroda iz koga je proizašlo nedavno istorijsko NE.

U veku koji je iza nas odigrala su se tri svetska rata: prvi i drugi i hladni rat. Frontovi su bili jasno razgraničeni. Iz dva svetska rata srpski narod izašao je kao član pobedničke zapadne koalicije. Iz hladnog rata izlazi kao poraženi narod, i to jedini poraženi narod u Evropi. Poraz nije proizašao iz slamanja vojne sile, još manje agresije na neku treću zemlju; nije rezultat ni ideološkog debakla ili poraza komunizma, jer je taj isti Zapad podržao, negovao i obilato obasipao Broza milijardama dolara. Sem toga prestruktuiranje Balkana Zapad upravo vrši po revolucionarnom modelu Broza i Kardelja, a ne na bazi međunarodnih ugovora na koje su se obvezale te zemlje. I na Kosovu kao da izvršavaju obećanje Broza dato 1946. Enver Hodži da će Kosovo ustupiti Albaniji kada se za to steknu okolnosti.

Poraz je delo političkog inžinjeringa. Pod plaštom pregovora, u stvari diktata, obmana i istorijskih falsifikata prevedeni smo u status poraženog naroda. I pored bujice eufemizama koji su komponovani, kako bi to naš narod rekao „za prostotu opseniti“ ostaje istorijski paradoks:

– poražena je država koja nije pripadala ni jednom bloku tokom hladnog rata, ali koja je davne 1948. učinila prvi korak u pravcu razbijanja Istočnog bloka;

– poražena je država koja je ugovorom iz 1954. između Grčke, Turske i Jugoslavije bila uključena u bezbednosni sistem NATO-a. Tajnim ugovorom koga je u ime NATO-a zaključila Grčka sa Jugoslavijom 1960. otvorene su granice ove zemlje za prolaz i stacioniranje NATO trupa u slučaju oružanog obračuna sa Istočnim blokom. Samo par dana po Brozovoj smrti, Grčka je obavestila Jugoslaviju da ugovor smatra i dalje važećim.

Logikom poražene zemlje sledile su kaznene mere bez presedana u istoriji civilizovanog sveta. Tako nije bila kažnjavana ni poražena Nemačka koja je izazvala Drugi svetski rat.

Bilans stradanja srpskog naroda prevazilazi moć imaginacije:

– Progonstvo više od 700.000 ljudi može se uporediti samo sa biblijskim egzodusima. Prognani su ljudi iz tzv. „zaštićenih zona“ kao što su bile na primer, Krajina, zapadna Slavonija, Kosovo, zona pod kontrolom međunarodnih snaga. Ali odgovornost u pogledu zaštićenih zona postavljena je samo u jednom jedinom slučaju, u slučaju Srebrenice u koju su ušle srpske trupe;

– Satanizacija srpskog naroda predstavlja u biti moderni oblik srednjovekovnog anatemisanja;

– Deo srpskog etničkog prostora je pod okupacijom, deo pod starateljstvom nominalno UN, a faktički NATO-a;

– I kao kulminacija pobedničke euforije usledilo je tromesečno mučko bombardovanje zemlje „u ime ljudskih prava i demokratije“. 19 moćnih zemalja sa nešto više od 500 miliona stanovnika sručilo je na zemlju od osam i po milina stanovnika 20.000 tona bombi sa različitim hemijskim sastavom uključujući i bombe sa razblaženim uranijumom. Tu operaciju cinično su nazvali „milosrdni anđeo“. U otvorenom pismu predsedniku francuske republike penzionisani francuski general je između ostalog napisao i ovo: „Ispisana je najsramnija stranica u istoriji Evrope.“

Sudska farsa u vidu Haškog tribunala treba da pruži pokriće za seriju zločina, da opravda dugo pripremanu i planski izvedenu nasilnu oružanu secesiju Slovenije i Hrvatske, da isključi krivicu Evropske unije i Zapada zbog prevare. A dublji smisao Tribunala leži u pokušaju da se institucionalnim putem proglasi krivim srpski narod i tim putem liši istorijskog legitimiteta stečenog tokom poslednja dva veka.

Toj i takvoj politici unutrašnjoj i međunarodnoj srpski narod je rekao ne, ali se postavlja pitanje gde i kako pronaći izlaz iz drame?

Verovanje koje je kod nas odomaćeno posebno u vladajućim krugovima, da je oformljen društvenopolitički model za 21. vek koji mi Srbi treba bezrezervno da sledimo i da prihvatimo predstavlja čistu iluziju. Jedan od veoma cenjenih analitičara američke politike u zvaničnom organu Saveta za spoljne odnose, dakle laboratorije gde se oformljuje spoljna politika konstatovao je „da je došlo do kolapsa američkog posthladnoratovskog političkog sistema i da je otpočela jedna nova krajnje nesigurna era“ Ustvari svet je ušao u jedan proces u kome se svode računi jedne neuspele posthladnoratovske decenije. Insistiranje na dogmatskim elementima tržišne privrede dovelo je do katastrofe pojedine zemlje, npr. u Latinskoj Americi, a u većem delu sveta do haosa. Gotovih rešenja nema; simultano se isprepliću različiti planovi pri čemu se vidno ispoljavaju razmimoilaženja između Evrope i SAD, SAD i pacifičkog regiona itd. Potrebno je i tu činjenicu mi Srbi da imamo na umu jer smo nepromišljene i brzoplete odluke platili visokom cenom, poneti „velikim idejama“ ili „istorijskim savezima“.

Potrebno nam je hladno dubinsko sagledavanje svetskih procesa, mudro i oprezno kretanje, odmeravajući svaki korak. Situacija u kojoj se trenutno nalazimo, ne otvara nam širok prostor delovanja, usled postojećih odnosa snaga u svetu, ali pre svega zbog naše razjedinjenosti. Dočekali smo nespremni epohalne promene 90-tih godina, a u ovom nesigurnom svetu nastupamo u raštrkanom hodu koji nas sigurno vodi u definitivnu propast.

Ništa manje nije bolna ni činjenica da u ovih 12 godina srpske golgote izlaz iz situacije nije oformljen u misaonom sklopu, što pada kao težak greh na dušu intelektualnog sloja. Ostali smo bez osmišljenog strateškog koncepta. I danas na našoj političkoj sceni dominira diletantizam, improvizacije i prazna retorika. Nema odlučnosti da se agonija zaustavi. Jedini način da se prekine lanac stradanja srpskog naroda je postizanje minimalnog konsenzusa u pogledu naših dugoročnih i kratkoročnih nacionalnih ciljeva, postavljenih u kontekst šire regionalne i evropske vizije.

Posmatrajući istorijski put srpskog naroda od 1918. do današnjeg dana, lako je zapaziti da je dinamika naših stradanja bila u srazmeri sa postepenim gubitkom osnovnih elemenata srpske državnosti. Ta nepobitna činjenica nas upućuje da primarni dugoročni nacionalni interes je vaskrs slobodne demokratske države. I u Evropsku uniju možemo ući samo kao organizovana država.

Postoji kod nas jedna nerealna predstava o Evropskoj uniji, ali i jedna duboko protivrečna politika. EU nije običan mehanizam međuzavisnih ekonomija; to je sistem zajednice država, postavljenih na hijerarhijskoj osnovi sa strogim pravilima. Samo države mogu biti članice EU a ne regioni niti federalne jedinice. A status države u EU, broj glasova koje će imati u zavisnosti je od ukupne snage zemlje i njene organizovanosti. Verbalno naši politički lideri izjašnjavaju se za ulazak u EU, a u unutrašnjem planu razaraju državu putem fragmentacije i omalovažavanja bitnih funkcija uz svesrdnu pomoć tzv. nevladinih organizacija. Da bismo se integrisali u Evropu, potrebna nam je unutrašnja integracija, integracija našeg razdrobljenog bića i to putem kulturnog mehanizma, uz oslonac na naše istorijsko i duhovno nasleđe. Samo tim putem možemo povratiti ugled.

Međutim, ne smemo ispustiti iz vida ni činjenicu da je danas srpski narod biološki ugrožen i da su potrebne hitne mere da se katastrofa zaustavi; zato naš kratkoročni neposredni interes trebalo bi da bude izgradnja jednog koncepta nacionalne bezbednosti, ne u vojnom smislu, nego šire postavljene bezbednosti u smislu zaštite elementarnih, socijalnih, ekonomskih i društvenih interesa naroda. Srbiji je u ovom trenutku potrebna duhovna obnova ali joj je isto tako potreban jedan praktični okvir za preživljavanje.

Odgovornost za naše naredne korake leži na svima nama ali u prvom redu na intelektualnom sloju, koji nije malobrojan. Jedan od najvećih svetskih istoričara Tojnbi analizirajući uzroke poraza pojedinih naroda došao je do zaključka da po pravilu: „iza svakog perioda intelektualne lenjosti sledi period tragedije naroda“.