Sultan Abdul Hamid II

21. septembar 1842.-10. februar 1918.
Vladao: 31. avgust 1876.-27. april 1909.
Otac: Sultan Abdul Medžid i Mati: Tir-i Mujgan Sultana

On je bio zadnji samostalni autokrat Otomanskog Carstva. Njegove strasne represalije i njegov krvavi stil vladavine su doprinijeli tome, da je zbog toga dobio naziv "Crveni sultan". Abdul Hamid II je došao na vlast kada se Carstvo nalazilo u vrlo teškoj situaciji, pobune i loša ekonomska situacija su još više slabile ionako raspadajuće Carstvo. U toku samo pola stoleća, Abdul Hamid II od "bolesnika" postade jedan od "umirući vladar na Bosforu".

1877. godine Rusi su videli svoju šansu da se probiju do Sredozemlja i objaviše Turskoj rat. Istovremeno borbe bejahu i na Dunavu, Crnom moru, Balkanu, pa čak i kod Karsa na granici samog Kavkaza. Na svim frontovima su Turci doživjeli značajne poraze. Rusima beše pošlo za rukom da iz Jedrena nadiru, te tako dođoše blizu i samog Istambula. 31. januara 1878. godine dođe do prekida ratnih dejstava i nakon toga do potpisivanja mira u San Stefanu 1878. godine, gde će Rusi diktirati Turcima svoje uslove. Tim ugovorom Osmanlije izgubiše sva evropska područja i posede a mogli su zadržati samo Trakiju do Jedrena. Srbija, Crna Gora, Bugarska, Rumunija, Bosna i Hercegovina postadoše samostalne. Osim toga samo Rusima beše omogućen prolaz kroz moreuz, i u ratu i miru. Rusi su iste godine hteli da opet napadnu Turke, ali se tome usprotiviše skoro sve velike evropske sile, sprečavajući time Rusima prodor u Sredozemlje. Na Berlinskom Kongresu 1878. g. ugovor iz San Stefana je povučen.

U takvoj situaciji Sultan Abdul Hamid II je sve vidnije postajao tiranin a stanovništvo je sve više izlagao mreži potkazivača i špijuna. U svom Carstvu počeo je sa stravičnim progonom Jermena i Kurda počinivši dotad neviđeni genocid nad tim narodima. U svim tim zločinima arbanaske čete aktivno učestvuju čineći neviđena zverstva. Te u stvari bande Arbanasa sebe su još nazivale „Šćipetarska vojska“ koja se po ubijanju jermenskih civila naročito „proslavila“. Ove arbanaske bande su se po krvavo obavljenom poslu u carevini onda vraćale na prostore Stare Srbije i pod zaštitom Turskih vlasti činile razne zločine nad domaćim srpskim stanovništvom u nameri da ga sa tih prostora proteraju.

Suprotno velikim evropskim silama kao što su Velika Britanija, Francuska, Austro-Ugarska, koje su pokušavale da dokrajče Osmanlijsko Carstvo, Nemačka je pod carem Vilhelmom II pomagala Turcima da ojačaju svoje Carstvo i nanovo organizuju svoju, već jako oslabljenu vojsku, naročito u modernizaciji tehnike snabdevajući je modernijim naoružanjem. No i pored toga zbog opšteg nezadovoljstva prema sultanu, protivnici Abdul Hamida II 1908. g. stvaraju opozicionu partiju "Mladi Turci", čiji je vođa bio Enver Paša. Tako je u carevini došlo do sukoba sličnih građanskom ratu u kome se jedan od "Mladih Turaka", kome je armija bila odana, uputi na Istambul, i 24. avgusta 1908. godine Sultan je svrgnut sa vlasti. To je i zvanično potvrđeno 27. April 1909 godine. "Crveni sultan" ili krvavi sultan Abdul Hamid II umro je 1918. godine u zatvoru u Istambulu.


Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji od 1898. do 1899.

Krvava kosovska istorija

Podstaknuti gromoglasnim tvrdnjama nekih zagovornika, odnosno političara, analitičara, politikologa, da je kosmetski problem nastao tek pojavom Slobodana Miloševića na srpskoj istorijskoj sceni i pogubnom politikom koju je vodio, objavljujemo najzanimljivije delove diplomatske prepiske iz 1898. godine - nemom svedočanstvu o tadašnjem stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koji opovrgavaju takve konstatacije. Delo „Prepiska o arbanskim nasiljima u Staroj Srbiji od 1898. do 1899.” ugledalo je svetlost dana, pre stotinu godina. Beogradsko Izdavačko preduzeće „Nikola Pašić”, potrudilo se pre više od deceniju, reprintom izdanja, da nam ova knjiga ipak bude dostupna.

Pogovor je napisao 1998. godine dr Đorđe Borozan. „Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji od 1898. do 1899. godine“ stvorena je na osnovu međusobne razmene diplomatskih pisama i nota, kojima su tadašnji predsednik srpske kraljevske vlade dr Vladan Đorđević, poslanik Kraljevine Srbije u Carigradu Stojan Novaković i turski ministar inostranih dela (poslova), Tefik-paša, nastojali da obuzdaju, spreče brojna nasilja Arnauta, odnosno Albanaca nad hrišćanskim stanovništvom u ivičnim područjima srpsko-turske granice u ondašnjoj Staroj Srbiji.

Borozan ukazuje da je prepiska, na francuskim i srpskom jeziku, prilično uverljivo predstavila, odslikala, tada po srpsko življe - tragično stanje. Prikazan, opisan teror Arbanasa, zulumi, otmice, pogromi i beščašća na samom kraju 19 veka ukazuje na samo jedan segment žestoke i neobuzdane represije Arbanasa, koja je intenzivirana u vreme stvaranja Prve prizrenske lige 1878. godine.

Diplomatske note –krvava svedočanstva

Predsednik srpske kraljevske vlade dr Vladan Đorđević, poslanik Srbije u Carigradu Stojan Novaković i turski ministar inostranih poslova, Tefik-paša, nastojali su krajem 19 veka da spreče brojna nasilja Arnauta nad našim stanovništvom u graničnim područjima sa Turskom u Staroj Srbiji. U nameri da evropskoj javnosti predstavi tragične prilike Jovan Ristić, ministar inostranih dela (poslova) odlučio je da za rusku vladu što pre sačini „ iscrpni elaborat o arbanaskim zločinima nad Srbima u Staroj Srbiji.

Ovaj tekst je i svojevrsno upoznavanja svetskih sila sa teškim zlostavljanjima koje je u 19 veku trpeo srpski narod na Kosovu i Metohiji a koji se i danas ponavlja.
Prva „bela knjiga” o arnautskim nasiljima
– Okolnost da se pojavi ova svojevrsna - prva „ bela knjiga” o arnautskim nasiljima nad hrišćanskim stanovništvom u Staroj Srbiji vezuje se za nastanak nove takozvane Pećke lige posle irade (uredbe) sultana Abdul Hamida Drugog 1896. i grčko-turskog rata 1897. godine. Naime, poraz Grčke u ratu sa Turskom 1897. ohrabrio je ohole i dobro naoružane arbanske dobrovoljce. Oni su novonastalu situaciju u Kosovskom vilajetu nastojali da iskoriste kao dobru priliku da pojačaju teror i zulume prema pravoslavnom življu. Odmetničkom, kačačkom akcijom nastojali su da po svaku cenu prisile Srbe na iseljavanje i time demografski ojačaju svoje političke zahteve za autonomijom na čitavoj teritoriji „Arnautluka” kojeg su činili, prema konceptima lige u Prizrenu, kosovski, bitoljski, skadarski i janjinski vilajet. Suočena sa nevoljama svog stanovništva u susedstvu, Vlada Kraljevne Srbije je od prvog prodora srpske vojske do Gračanice na Kosovu, preko južnog Pomoravlja i topličkog kraja ( u januaru 1878.), nastojala diplomatskim putem da zaštiti svoje sunarodnike u još neoslobođenim južnim krajevima. Time se Vlada Kraljevine Srbije pripremala da prostore Kosova i Metohije i raške oblasti kao duhovno-političku, nacionalnu i istorijsku baštinu, povrati i priključi sopstvenoj državnoj teritoriji.

Kako su odlukom Berlinskog kongresa, kojim je Srbija stekla punu nezavisnost, pomenuti prostori ostali Turskoj u tzv. Kosovskom vilajetu, diplomatsko-politička akcija Kraljevine Srbije otpočela je upoznavanjem evropske javnosti sa pravim stanjem, teškoćama, i nevoljama hrišćana u ovom delu Turske. Tamo su doseljenici sa teritorija pripojenih Srbiji (naročito Topličkog i Vranjskog okruga) takozvani muhadžiri stvorili nesnosno stanje za Srbe na Kosovu i Metohiji i Raškoj oblasti – napisao je, između ostalog, u svom pogovoru dr Đorđe Borozan.

Pravoslavno stanovništvo vapi za zaštitom od nesnosnih albanskih zločina, samo za deceniju sa pomenutih prostora nestalo preko 60.000 Srba.
Istorija se, očigledno ponavlja, ili bolje reći, nastalja, jer scenario upoznavanja svetskih sila sa teškim prilikama i zlostavljanjima koje je u 19 veku trpeo srpski narod, i danas je - isti.
Za rusku vladu„ dokumenta o pogromu”
Kako ukazuje dr Borozan, u nameri da evropskoj javnosti predstavi tragične prilike na pomenutim teritorijama, Jovan Ristić, tadašnji ministar inostranih poslova Srbije, odlučio je da se za rusku vladu što pre sačini „iscrpni elaborat o teritoriji Stare Srbije” i na predlog Matije Bana, taj posao poverio je vrlo obrazovanom, ozbiljnom i odgovornom radniku Đorđu Popoviću-Daničaru. Popović je pedantnim odabirom građe iz arhiva tadašnjeg Ministarstva inostranih dela, uz mnogo istorijskih, geografskih, etnografskih, filoloških podataka i činjenica, napravio dragocenu zbirku saznanja čije je publikovanje u novinama „Stara Srbija” pokrenulo raspravu u „Srpskim novinama” i u velikoj meri, privuklo pažnju javnog mnjenja, naročito u okolnim državama. Na taj način Srbija je dokumentovano branila svoje pravo na Staru Srbiju, odnosno na teritoriju Kosovskog vilajeta, koji je tada predstavljao krajnju zapadnu granicu turskog carstva na balkanskim prostorima.

Glavni zadatak vlade- zaštita svog naroda
Od 1885. godine, kada srpska Kraljevska vlada počinje organizovanu nacionalno-političku akciju u tom delu Turske, na osnovu uputstava za održavanje uticaja srpske države na teritoriji Stare Srbije, postavila je Stojana Novakovića za poslanika Kraljevine Srbije u Carigradu 1886. U isto vreme vlada radi ozbiljno na otvaranju konzulata u Skoplju i Prištini. Zaštita ugroženog srpskog naroda predstavljala je prvorazredni zadatak koji su tada sa uspehom vodili Stojan Novaković, Đorđe Popović-Daničar, Petar Manojlović i Branislav Nušić. Dokumentacija, nema svedočanstva, izveštaji sadrže na stotine poruka, žalbi, molbi i vesti o tragičnim stradanjima, pogromu nad srpskim stanovništvom koje vapi za zaštitom od nesnosnih albanskih zločina. Na osnovu tih podataka srpska vlada raspolagala je mnoštvom činjenica o arbanaskim zločinima usled kojih je u periodu od 1889. do 1899. sa pomenutih prostora nestalo preko 60.000 Srba. Pokušaji srpske vlade da zainteresuju velike sile, nažalost, nisu nailazili na razumevanje diplomatskih i političkih krugova svetskih, evropskih moćnih država, čije aktivnosti nisu išle dalje od pragmatičnog ponavljanja potrebe da sultan reformama u duhu tanzimatskog zakonodavstva popravi položaj hrišćana u Turskoj.

Sultanova vlast - nasiljem pomagana

Zaslugom Portine političke akcije, koja je na svojoj teritoriji podstrekivala međusobna razračunavanja, stvarana je sračunato zla krv na Kosovu između srpskog stanovništva i albanskih plemena. Godine 1898. u sandžacima, Prištevskom, Novo-Pazarskom, Pećkom i Prizrenskom, bilo je više od 400 zločina --ubistava, požara, razbojništva, skrnavljenja pravoslavnih manastira

Kako je u reformama ondašnji feudalni politički sloj video promenu svog društvenog položaja i nastojao po svaku cenu da odbrani integritet osmanlijske imperije prihvatanjem ideologije panislamizma, Arbanasi su od vremena vladavine Abdul Hamida Drugog postali glavni pobornici odbrane turske vlasti u evropskom delu carstva.

Sultan Abdul, naime, pomoću „albanskog feudalizma” ispunio je sopstvenu vladavinu svojevrsnim nasiljima, terorom, nezakonitošću. Upravo, uz njihovu pomoć odbrana teritorijalnog integriteta teokratske Turske zasnovala se na verskoj, a ne nacionalnoj koheziji. I dok su Srbi svoju prepoznatljivost nastojali da očuvaju u duhu ranije, stare kulturno-istorijsko-prosvetne tradicije, za razliku od njih, Arnauti-muslimani su putem političkih privilegija u vlasti, pod vidom očuvanja carstva, politikom nasilja, pritisaka biološki istiskivali hrišćansko srpsko stanovništvo i upravo na teritoriji Kosovskog vilajeta počinili brojna nasilja, kojima se, naravno u velikoj meri menjala demografska slika pomenutog prostora.
Snažni zid prema hrišćanskim državama
Prema konstataciji tadašnjih austrijskih konzula: „Zaslugom Portine političke akcije , koja je podstrekivala međusobna razračunavanja na svojoj teritoriji, stvarana je zla krv na Kosovu između srpskog stanovništva i albanskih plemena”.Suština arbanasog terora sastojala se u protivljenju bilo kakvom izjednačavanju društvenog položaja muslimana sa hrišćanima.

U tome je prednjačio pećki prvak Hadži Zeka koji se 1896. godine vratio iz Carigrada kao sultanov poverenik, obasut priznanjima, i kao moćan poverenik Porte sa svojim Arbanasima otpočeo propagandu za odbranu „Arnautluka” kao dela carstva koji se pretvarao u snažni zid islama prema hrišćanskim državama –Srbiji, Crnoj Gori, Grčkoj, Bugarskoj. Stvarajući iznova Ligu koja bi teritorijalno i etnički na nivou autonomije bila deo osmanlijskog carstva, Mula Zeka i brojni arbanaski uticajni ljudi toga vremena, u dogovoru sa Portom, ali i mimo nje, učinili su prostor Kosovskog vilajeta nepodnošljivim za život hrišćana.

Predsednik srpske kraljevske Vlade i ministar inostranih poslova dr Vladan Đorđević, polazeći od takvog stanja, obratio se 15. aprila 1898. godine pismom Stojanu Novakoviću, našem poslaniku u Carigradu, upozoravajući ga da je u poslednje vreme prosto zasut, citiramo: „množinom podataka o raznim nasiljima arbanaskim, čije posledice ozbiljno prete da dovedu do raseljavanja i uništenja našeg plemena u tim pokrajinama Turske”.

Ministar inostranih dela dr Đorđević, još napominje da se dobri odnosi Kraljevine Srbije sa Turskom u priličnoj meri narušavaju. Pogotovo zbog sukoba na granici što „uzrokuje potrebu da begunce treba pohvatati i u zločinstvima preduhitriti”.
Tefik-paša gluv za srpska stradanja
Prepiska dalje potvrđuje verodostojno da se poslanik Stojan Novaković obraćao zbog toga od 14. do 26. maja 1898. godine u više navrata Tefik-paši, ministru inostranih poslova Turske, notama u kojima su opisana brojna albanska nasilja i zverstva „upravljena isključivo protiv hrišćanskog stanovništva srpske narodnosti , i izgleda da im je svrha da naš narod istrebe iz tih krajeva”.

Novaković je takođe, naglašavao, signalizirao da „Kraljevska vlada ne sme i ne može biti ravnodušna” i smatrajući da joj je dužnost da se „izbegnu zapleti”, tražila je da se zajemči „svima podanicima Njegovog Carskog Veličanstva Sultana pravda i bezbednost”.

U predstavkama koje je uporno podnosio Novaković prikazuje se stanje uzrujanosti koje rezultira sukobima, žrtvama i na jednoj i na drugoj strani. On dalje, konstatuje da je tokom „prošloga leta i zime u sandžacima: Prištevskom, Novo-Pazarskom, Pećkom i Prizrenskom, bilo više od 400 zločina kao što su ubistva, paljevine, požari, razbojništva, skrnavljenja pravoslavnih hramova, crkava, silovanja, otmica, pljački, krađa” te stoga je predložio da se pod hitno oformi komisija koja bi izvršila uvid i počinioce, krivce predala pravosudnim organima.

Takođe je stavio do znanja da treba da se imenuju energični, pošteni činovnici, koji bi naterali Arbanase da se pokoravaju zakonima i poštuju živote i imovinu hrišćanskog srpskog stanovništva. Prema podacima Stojana Novakovića, turska vlada je izbegavala da sredi, normalizuje stanje u ovom vilajetu. A sve, navodno preduzete mere, ostajale su bez „ikakvog dejstva”. Zbog svega toga biće prilično zanimljiv sadržaj diplomatskih nota u kojima su izneti brojni podaci, dešavanja. Ali, i politički razlozi i potezi obeju strana.
Nesrećni splet okolnosti, ili nešto drugo?
Srpska vlada bila je uverena da okolnosti u tadašnjoj evropskoj diplomatsko-političkoj javnosti, pred sazivanje prve konferencije u Hagu o miru i razoružanju 1899. godine treba iskoristiti kao zgodnu priliku za prezentovanje albanskog nasilja koja čine neodrživim stanje na srpsko-turskoj i crnogorsko-turskoj granici. U toj nameri i sa tim zadatkom nastala je ova knjiga, dragocena prepiska, sa ciljem da predsednik srpske Kraljevske vlade predstavi na Osnivačkoj konferenciji u Hagu, gde je srpska delegacija, među 26 država bila jedna od učesnica.

Na sesijama održanim od maja do jula 1899. među tada usvojenim dokumentima svakako je najznačajniji onaj o ustanovljenju međunarodnog arbitražnog suda. U odsustvu tada bolesnog predsednika vlade dr Vladana Đorđevića, Kraljevinu Srbiju na pomenutoj konferenciji predstavljao je poslanik u Londonu i zastupnik u tom svojstvu za Holandiju Čedomilj Mijatović.

Prilika da se ova knjiga o službenoj prepisci sa Carigradom koja je obavljena u vremenskom razmaku od 1898. do 1899. predoči učesnicima Haške konferencije, na žalost, propuštena je, zbog zahteva kralja Aleksandra Obrenovića da se sačeka dok se dr Đorđević, predsednik vlade ne oporavi. Koje su okolnosti, pored pomenute, uticale da vredno delo, koje je priredilo i štampalo Ministarstvo inostranih dela, ne dođe u ruke evropske diplomatsko-političke javnosti može biti samo razlog naših nagađanja, ili eventualno, istorijskih istraživanja. Suština je, ipak, u tome da knjiga o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji ni tada, niti ikada kasnije, nije predstavljena. Time je, naravno, propuštena dragocena prilika da se u materijalima prve Haške konferencije nađe, do danas gotovo nepoznat, a izuzetno značajan akt o zločinima i teroru koji su predmet Haškog tribunala. Danas, više od stotinu godina kasnije, opet smo tu, u političkoj realnosti koja umnogome podseća na ondašnje prilike, uprkos drugačijoj međunarodnoj političkoj situaciji.

Ovekovečena zverstva arbanasa - današnjih Albanaca
U nastavku teksta upoznaćemo vas sa najinteresantnijim delovima iz, kako mnogi istoričari tvrde, „prve bele knjige” o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i zverstvima koja su u 19 veku činili Albanci. Da podsetimo, delo „Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji od 1898. do 1899” štampano je 1899. godine na francuskom i srpskom jeziku o trošku i na inicijativu tadašnjeg Ministarstva inostranih dela. Cilj je bio da se taj vredni dokument što pre nađe na stolu svetskih moćnika, a u nadi da se spasu Srbi.

Susrešćete se sa diplomatskim pismima, notama i odgovorima, koje su svojevremeno, štiteći interese ugnjetenog našeg stanovništva u ondašnjoj Staroj Srbiji od zločina Albanaca, potpomognutih licemernim „zatvaranjem očiju” carske Turske, upućivali dr Vladan Đorđević, predsednik Srpske Kraljevske vlade i Stojan Novaković, poslanik srpske kraljevine u Carigradu, turskim diplomatama, njihovom ministru spoljnih poslova Tefik-paši i Porti.

Opravdan strah predsednika Kraljevske vlade

Dr Vladan Đorđević 15 aprila 1898. iz Beograda piše Stojanu Novakoviću u Carigradu. „O nasiljima koje vrše Arbanasi muslimani nad stanovništvom naše vere i narodnosti u Kosovskom vilajetu ima u arhivi poverenog Vam Poslanstva isuviše izveštaja, kako iz ranijeg, tako i iz skorašnjeg vremena. Za ovih poslednjih nekoliko meseci novi izveštaji prosto me zasipaju množinom podataka o nasiljima arbanaskim, čije posledice prete da dovedu do raseljenja i uništenja našeg plemena u tim pokrajinama Turske. U prilogu Vam šaljem četiri takva izveštaja iz kojih možete najlakše steći uverenje o istinitosti.

Prema takvom stanju stvari ja ne mogu ravnodušan ostajati, a da vas ne umolim , da učinite korak ka Porti, a ako ustreba, i kod samog Sultana, i da tražite da se merama od stvarnog dejstva prekinu ovi zločinački izgredi jednog neobuzdanog plemena prema našim sunarodnicima, koji bez pogovora predstavljaju u pomenutim krajevima elemenat reda i mira”.

Poruka je koju je uputio dr Đorđević, uz napomenu da solidni odnosi Srbije u turske carevine nalažu da se skrene pažnja Visokoj Porti na loše stanje, koje je u prvom redu, štetno po samu Tursku i ujedno dovodi Srbiju i njenu vladu u mučan položaj zbog neprestanih nereda i sukoba na granici. Sve to, napominje Đorđević Srbiji nanosi ogromnu štetu zbog žrtava „utoliko što i obziri proste čovečnosti nalažu našim pograničnim vlastima, da begunce naše prihvate i na pomoći im budu”.

Kraljevina Srbija u zaštiti svojeg naroda

Srbija je činila gotovo sve što je bilo u njenoj moći da pomogne deo svog naroda koji još bio pod okupacijom Turske. Pored vrlo brojnog konzulata u Prištini Vlada Srbije se potrudila da u konzulat šalje svoje najbolje kadrove. Tako su u konzulatu u Prištini na raznim funkcijama radili naveći srpski intelektualci. U Prištini se na mestu vicekonzula tako našao i pesnik Vojislav Ilić, - lično zahtevajući od ministarstva spoljnih dela Srbije da bude prebačen u Prištinu kako bi na Kosmetu pomogao srpskom narodu. U Prištini su službovali i Milan Rakić (pesnik i pravnik – fakultet završio na Sorboni), kao i naš čuveni pisac i dramaturg Branislav Nušić.

I ako je u okolnostima raspadanja Otomanske imperije i stalnih napada Arbanasa na Srbe službovanje u Prištini bilo vrlo opasno naša intelektualna elita je sa zadovoljstvom odlazila na Kosmet pomagajući kosmetskim Srbima da tamo opstanu. Slično je bilo i sa ostalim delovima još uvek okupirane Stare Srbije (Raška oblast – Sandžak, južni delovi Srbije i Makedonija). Slični problemi srpsku mladu diplomatiju čekali su i u konzulatima u Skoplju i Bitolju jer su Turci ohrabrivali arabanaske bande da napadaju Srbe vršeći tako svojevrstan pritisak da se čitava sela iseljavaju ili poturče.

Tefik-pašina ćutnja
Nakon nepunih mesec dana stiže odgovor od Novakovića, dr Vladanu Đorđeviću.

„Juče je dovršena i Tefik-paši u ruke predana naša nota o arbanaskim nasiljima po Staroj Srbiji. Prepis te note, čiji Vam je tekst već poznat, šaljem Vam danas. U prilozima izložen je izvestan broj težih slučajeva, izabranih iz množine podataka koji su dostavljeni Kraljevskom Poslanstvu. Uneseno je u njih ono što je najznačajnije i najprotivnije redu jedne organizovane Države. Naš spisak nabraja ravno 91 slučaj takve prirode, od preko 400 nama prijavljenih nasilja. Tefik-paša je, po čitanju note, odgovorio našem dragomanu da ne može ništa kazati pre nego što se sporazume s nadležnim ministrima, kojima će žalbu i traženje naše odmah saopštiti”

Sledi i diplomatska nota koju je Stojan Novaković, poslanik Srbije u Carigradu 14. maja 1898. uputio Tefik-paši, ministru inostranih dela Turske.

„Gospodine Ministre, u toku poslednje četiri godine Kraljevska Vlada bila je više puta primorana skrenuti pažnju Carskoj Vladi na nerede, neverovatna i bezbrojna nasilja, koja neprestano čini nepokorno i nedisciplinovano arbanasko stanovništvo, kako na srpsko-turskoj granici, tako i u pograničnim sandžacima. Ovi zločini i napadi upravljeni su isključivo protiv hrišćanskog stanovništva srpske narodnosti, i izgleda da im je svrha da naš narod istrebe iz tih krajeva.
Neobuzdana mržnja i fanatizam
Nezgode koje su posledica ovog zlog stanja i teškoća – Carska Vlada zna za njih – s kojima se kraljevske vlasti bore, da bi očuvale red i mir na granici i u zemlji, tako su velike da Kraljeva Vlada ne može ostati ravnodušna i smatra da joj je prava dužnost da se postara da se izbegnu zapleti, koji moraju proizići, ako se ne pohita da se energičnim i istinskim ozbiljnim merama nađe brzog leka tome stanju”.

Napisao je izmeću ostalog Novaković, napominjući da Srbija priznaje dobru volju Turske da zajemči svim sultanovim podanicima pravdu i bezbednost. Međutim, on ukazuje da, iako je carska vlada formalno nalazila za potrebno da naredi da se preduzmu određene mere prema počiniocima, da se pronađu i kazne, ostale su bez ikakvog dejstva i nikad nisu izvršene: „Carski pogranični komesar pukovnik Alibej o tome se mogao i sam uveriti prošle jeseni u Prištini, gde je bio da pregleda i proveri šta je učinjeno po zahtevima Kraljevskih vlasti usled događaja na granici”.

Novaković, uviđajući svu težinu položaja srpskog življa u Kosovskom vilajetu i mogućnost da se situacija pogorša obrazlaže šta je sve u pozadini: „Otkako su se arbanaski dobrovoljci, po svršenom ratu sa Grčkom, vratili kućama, neredi, ubistva, paljevine i svakovrsna nasilja toliko su uzela maha, da je uzrujanost zahvatila svu okolinu, prešla našu granicu, na kojoj su se, vaše Prevashodstvo se dobro opominje – svakodnevni krvavi sukobi nizali jedni za drugim, jedan od drugog ozbiljniji, donoseći mnoge žrtve. Isledna komisija određena od obe vlade konstatovala je, što se vidi iz protokola sastavljenog u Vranju, avgusta 1897. godine, da su sukobi bili izazvani napadima Arbanasa, koji su prelazili na srpsko zemljište i mučki ubijali naše žandarme. Vlasti u Srbiji kaznili su po zasluzi vinovnike i odbile ih od granica naše Kraljevine”.

U ovoj diplomatskoj noti upućenoj ministru spoljnih poslova Turske stoji da albanski zločini ne jenjavaju, naprotiv, i da na njihovu adresu svakodnevno stižu izveštaji da srpsko stanovništvo u pograničnim sandžacima i dalje izloženo napadima i „nečuvenim svirepostima”. On to i argumentuje: „Arbanasi dobro naoružani i potpuno sigurni da neće biti kažnjeni dali su potpunu slobodu svojim svirepim nagonima, pošto njihovim fanatizmu i neobuzdanoj mržnji ništa ne stoji na putu. Zločini i pljačke dešavaju se svakodnevno, a krivci ne samo da nisu kažnjeni, već ih vlasti i ne gone. Broj prognanih Srba, koji prelaze našu granicu da bi živote spasili, ogroman je i raste iz dana u dan”.

Ubistva, pljačke, otmice...

„Smatramo da je neodložno preduzeti mere da se zaštiti hrišćansko stanovništvo od napada zakonima nepokornih Arbanasa , i primereno kazne vinovnici zločina ”- upozorava poslanik Novaković ministra Turske

U zvaničnom obraćanju Stojan Novaković, poslanik Srbije u Carigradu ministru inostranih poslova Turske Tefik-paši navodi podatke, argumente kojima potkrepljuje diplomatsku notu o velikoj zabrinutosti za položaj i sudbinu ugroženog srpskog stanovništva u Kosovskom vilajetu. Novaković, između ostalog, predočava da je srpska vlada detaljno upoznata sa ozbiljnim problemom u Staroj Srbiji.

„Po podacima koje ima Kraljevska Vlada, za vrlo kratko vreme, od samo nekoliko meseci, prošloga leta i zime, izvršeno je u sandžacima Prištevskom, Novo-Pazarskom, Pećkom i Pizrenskom, više od 400 zločina kao što su: ubistva, paljevine, razbojništva, skrnavljenja hramova i crkava, otmica, silovanja, pljačkanja, krađa čitavih stada… Ovaj broj predstavlja tek mali deo, najviše petinu, onoga što se u stvari dešava, pošto se za većinu zločina i ne saznaje, jer se žrtve ili njihove porodice ne smeju ni da žale”.

Novaković zatim opominje da ni jedan od krivaca, imenovanim u prilozima, nije bio optuživan, niti kažnjavan. Ukazuje da takvo stanje „ne omogućava opstanak srpskog življa“ u tim krajevima, da je neizdrživo i da može doprineti buđenju zlih duhova, vrlo opasnih i štetnih za dobre odnose između Turske i Srbije.

Istorijsko neznanje
„Šote mori šote“

Na proslavama, svadbama i ostalim zabavama igraju Srbi "Šote mori šote" neznajući za sumorne istorijske činjenice vezane za tu „narodnu igru“.
Čim spomenemo riječ "šota" odmah pomislimo na igru koja se, nažalost, igra na svakoj srpskoj svadbi. Porijeklo imena šota dolazi od imena Šota Galica, ženi srbomrsca "kačaka" (odmetnika) Azema Bejte iz sela Galice (1889.-1924.) koji je svojevremeno harao po Kosmetu i Metohiji.

Šota Galica je nakon muževljeve pogibije zulumćarila i predvodila odmetnike. U srpskom narodu sačuvano je sećanje na užasan događaj kada je Šota uhvatila šestoro srpske dece, čobančadi kod stada, na planini Mokri, povezala ih, naložila vatru i sve ih bacila u oganj.

Dok su deca gorjela Šota je sa "kačacima" igrala svoju igru oko vatre, orgijala i pjevala: "Šote mori šote, šote mašala, davno želim šote, mori, šote, da te igram ja!". Na mestu stradanja nevine dečice podignuta je spomen-ploča koja je stajala do kraja Drugog svetskog rata, kada su je komunisti uklonili kako bi sačuvali "bratstvo i jedinstvo", još jednom poturajući narodu lažne istorijske činjenice. Azem Bejt ili Bejta je idol i na današnjim šiptarskim forumima... Planina Mokra je na severozapadu Kosmeta, a pravo ime za Šotu Galicu (često i Šota Galjinica) je: Qerime Halili Galica – Šota, što bi se na srpsko čitalo kao Čerimi Haljilji Galica - Šota.

“Šota" nije nastala tako davno, da se ljudi ne bi sećali, odnosno znali kako je nastala. Stoga ovu komunističku istorijsku podvalu, da se radi o šiptarskoj narodnoj igri gde devojka izaziva momka.... moramo odbaciti i držati se proverenih istorijskih činjenica, ma koliko se one dijametralno razlikuju od dosadašnjih „istorijskih“ objašnjenja. Širi tekst o tome je napisan u listu "Svetosavsko zvonce", objavljen početkom 2007. Stoga je igrati šotu na raznim veseljima i prisećati se scene spaljivanja dece više nego morbidno. Pogotovu je to nedopustivo na srpskim svadbama i veseljima bar za one ljude koji imaju minimum časti i nacionalne odgovornosti prema svojoj naciji.

Cena naše inferiornosti i neznanja je suviše skupo plaćena da sebi JOŠ jednom u istoriji dozvolimo "bratstvo i jedinstvo" preko krvi i kostiju naših predaka, naše dece i našeg naroda.

Narod Kraljevine izrevoltiran i kivan
„Naši begunci koji traže spasenja i zaštite u Srbiji, sem toga što izlažu Kraljevinu velikim nezgodama i troškovima, pričaju o svojim patnjama i arbanaskom nasilju i o onima koji su u Carevini ostali da trpe zulum. Otuda potiče velika uzrujnost u zemaljskom javnom mnjenju, koja dovodi Vladu Njegovog Veličanstva Kralja u težak položaj, čija se ozbiljnost ne može predvideti”.

Novaković moli da se na to ukaže sultanu i Visokoj Porti koji bi mogli da se pozovu na sopstvena osećanja pravde, kao i na dobre namere prema Srbiji, kako bi se definitivno stalo na put neredima i nasiljima na Kosovu i Metohiji.
Potresna svedočanstva srpskih stradanja
„Srpska Vlada smatra da je neodložna potreba da se preduzmu stvarne mere da se u pomenutim krajevima zaštiti hrišćansko stanovništvo, uvek tako miroljubivo i verno Carstvu, od napada fanatičkog i zakonima nepokornog arbanaskog stanovništva i da se primereno kazne vinovnici mrskih zločina, čija je uspomena još živa u sećanju narodnom”.

Bio je, naravno, vrlo jasan poslanik Novković. Ono što je za svaku pohvalu, budući da ni u to vreme Srbija nije bila jaka, stabilna država i pomoć nije ni od koga očekivala, niti dobijala, kao što su u ovom slučaju Albanci od Turske i sultana, jeste njen jak, čvrst, nepokolebljiv stav da se Srbi zaštite. Za ovdašnje prilike, to je izuzetna hrabrost. Moćna Turska politički perfidno, uz prećutno odobravanje, dopuštala je zverstva. To se i sada dešava na Kosmetu, s tim što Šiptari sem Albanca, Amerike, Velike Britanije imaju podršku velikog dela EU i, za našu tragediju, nekih političara u ovoj državi.

Vlada Kraljevine predlaže puteve rešenja višegodišnje krize u Kosovskom vilajetu. Novaković sugeriše konkretne mere: „Put da se postigne željeni cilj i zajamči red i bezbednost vidimo u izašiljanju na lice mesta naročite komisije koja bi dala dovoljnog jemstva u svojoj nepristrasnosti i sposobnosti u kojoj bi se stavilo u zadatak da učini ozbiljan izviđaj, da krivce pronađe i sudovima preda i da preduzme sve mere Zatim, u imenovanju energičnih i poštenih činovnika, sposobnih da namoraju Arbanase da se pokoravaju zakonima i Carskim vlastima, da poštuju tuđ život i imanje”.
Zahtev bez odlaganja
Srpski poslanik u Carigradu diplomatsku notu završava neskrivenom željom da se održe dobri prijateljski odnosi Srbije i Turske.

„Vlada Njegovog Veličanstva Kralja naredila mi je da ovo, što prethodi, stavim do znanja Carskoj Otomanskoj Vladi, da obratim ozbiljnu pažnju i da je zamolim da izvoli bez odlaganja da preduzme potrebne mere da se otklone opasnosti, koje ova situacija sobom donosi. Kraljevska Vlada se nada da će Carska Vlada u svojoj želji da očuva mir i zajemči red na granicama carevine, hteti uzeti u ozbiljnu ocenu dostavu i molbu, koje sam izložio i u tom smislu, čast mi je zamoliti Vaše Prevashodstvo da me što skorije izvesti šta carska Vlada namerava dalje preduzimati po ovoj diplomatskoj noti”, završio je zvanično pismo srpski poslanik.

Nota upućena Tefik-paši, ministru spoljnih dela Turske carevine potkrepljena je svedočanstvima o brojnim ubistvima, uništavanjima srpskih kuća, požarima,silovanjima, skrnavljenjima pravoslavnih svetinja. Sve to sabrano je u posebnom prilogu. Apostrofirana su zverska ubistva. Deo iz pomenutog dokumenta sada je dostupan i našim čitaocima.

Na udaru sve što je pravoslavno
„Dva Arnauta, Ajdar Uskoković iz sela Busovata (Giljanska nahija) i Suljo, ubiše Srbina Gavrila Kušliovca i teško raniše njegovog brata Savu. Ovo se dogodilo u mesecu martu, blizu sela Boževca, gde stanovahu oba brata. Ubiše 19. aprila i seljaka Giku Denića, odvedoše, kako njegove volove, tako i svu stoku njegovih prijatelja Janka Tomića i Cana Stanimirovića iz sela Čaglavice. U mesecu januaru, Bajram, sin Ismaila Adže iz Novog Sela (Pećke nahije), ubi Vuču Jeremića iz Goraždevca, ispalivši pet revolverskih metaka na njega, u dućanu Filipa Brandića, u glavnoj ulici u varoši Peći. Arnauti iz Kabaša, poznati sa svojih zločina, Mustafa i Adem zaklaše Đorđa Katančevića iz sela Vitina”.

U dopisu je mnogo tragičnih slučajeva i stradanja nejači, devojaka i žena. Neke primere iz pisma citiramo. „U početku meseca maja Arnauti napadoše na kuću Vukosava Dragutinovića, čiju kćer htedoše oteti. Ali Vukosav sa svojim ljudima uspe da ih odbije. Ne mogavši odvesti njegovu kćer, zaklaše mu ženu. Posle nekog vremena,napadoše ponovo na dom Vukosavljev i ubiše i njega i sina mu Vukotu. Na sličan način stradaše Giga Stojiljković iz Gogolevca, Stanislav Stanojević iz Ugljara, Živko Simeonović iz Kijevca, Pero Radenković iz Vučitrna, Stanko Maksimović iz Končulja. Ubice zverski pogubiše Nisu Stanisavljevića i njegovog sina koji imadoše svega 8 godina, dok je čuvao stoku”.

Mnogo je svedočanstava o monstruoznim zločinima albanskih grupa, koje su harale vilajetom i masakrirale, kad god dobiju priliku za to. Jedan od njih je uneo veliki strah u prizrenskoj nahiji i brojne porodice prisilio na seobu.

„Vukašin Mitrović i njegov drug iz sela Jažinca kod Prizrena, prolazeći kroz Gatnjansku šumu spaziše izdaleka Arnaute kojima je starešina bio iz Sopotnice. Bojeći se da ih ovi razbojnici ne ubiju, nagnu bežati. Sustigoše Vukašina i svega ga iseku na komade, a drug Vukašinov uspe da pobegne. Od toga vremena niko miran ni spokojan nije u prizrenskoj nahiji”, piše u prilogu Novakovića.

Turske vlasti štite Arbanase - zlikovce
U prepisci namenjenoj Tefik-paši i samom sultanu dostavljeno je na stotine primera ubistava nedužnog srpskog življa u kosovskom vilajetu. Deo note poslanika u Carigradu Stojana Novakovića odnosi se i na skrnavljenje srpskih crkava i manastira.

„U mesecu oktobru više Arnauta srušiše crkvu Hočansku i odnesoše sve što u njoj nađoše. Razrušiše silni Arnauti takođe i staru srpsku crkvu u Končulju, „Prištinske kaze“, na drumu između Giljana i Bujanovca. U ovom trenutku Arbanasi od materijala naše crkve zidaju sebi kuće. Početkom aprila opljačkaše Raovačku crkvu, u prizrenskom sandžaku. Arnauti 20. decembra napadoše sveštenstvo i monaštvo i opljačkaše manastir Svete Trojice, u okolini Prizrena” - samo su neki od slučajeva koje je otomanskom carstvu predočio srpski poslanik.

Tragom ovog zvaničnog dokumenta susrećemo se sa brojnim primerima silovanja i otmica žena i devojaka, Srpkinja, zatim na stotine primera napada, pljački, razbojništva.

Silnici uništavaju srpske familije
„Nekoliko zlikovaca arnautskih, predvođeni izvesnim Jašarom iz Dobrotina, silom odvedoše u selu Tirincu (Giljanska nahija) dve snahe Stojana Kolara Krsjanu i Katu. Ove dve jadnice zadržaše kod svojih kuća dve noći i jedan dan i za to vreme nekoliko Arnauta izvršili su nad njima silovanje. Arnautin Ali Baša koji stanuje u Glavotinu, kosovske nahije, primorao je Srbe iz ovog sela da mu besplatno rade svake nedelje i za pravoslavne verske praznike. To mu nije bilo dosta: on siluje i njihove žene i kćeri. Nijedna žena ni devojka više od njega nije smela da ide na rad u polja. Sinovci Ali Bašini, Omer i Kamber, vrše svakodnevno ista zločinstva. Vlasti kojima su podnesene mnoge tužbe protuvu ovih zlikovaca, ostavljaju ih da i dalje to nesmetano rade”.

Zvanični akt, u velikoj meri, pokazuje koliko je bilo teško obespravljenom srpskom življu da osnuje i sačuva svoje porodice, pogotovo žensku nejač.

„Kada je bila svadba sinu Koste Putića iz Vitina, Arnautin Mustafa iz Kabaša tražio je od Koste jednu tursku liru, i par čarapa, ali mu to ovaj nije dao. No kako Kosta ne beše doveo svoju snahu Mustafi, da mu ova poljubi ruku, to je Mustafa iz osvete više puta pokušavao da otme snahu Kostinu, ili da ga ubije. Zbog ovoga je Kosta napustio sve svoje imanje i 8. juna 1897. godine pobegao je sa porodicom u Giljan, gde su se stalno nastanili. Iz istih razloga Arnauti opljačkaše i potpuno opustošiše četiri srpske kuće u Peći - Jovana Đaka, Petra Dimića, Spire Savića i Nikole Miladinovića” - pedantno je naveo srpski poslanik mnogo sličnih slučajeva albanskog zverskog nasilja.

Srpski dobrovoljci brane svoj narod od zulumćara
Trifun Trajković zvani Trifko komita sa svojim nerazdvojnim saborcem komitom Spasom Stojanovićem – livadskim, bio je jedan od najistaknutijih boraca za odbranu srpstva u Prinskom sandžaku. Oni su imali svoju komitsku četu koja je štitila Srbe od napada Arbanasa i kačaka ili im se žestoko svetila za učinjena zverstva nad srpskim stanovništvom. Ta grupa komita predvođena Trifkom imala je zadatak i da Srbe snabdeva oružjem kako bi se mogli braniti od napada arbaskih bandi. Pošto je granica između oslobođenog dela Srbije i Stare Srbije koja još bila pod Turcima bila na Prepolcu nedaleko od Podujeva (oko 50 km od Prištine) trebalo je tamo ići i iz Srbije prebacivati oružje u Prištinu.

Trifko komita je inače bio ugledan i bogat čovek, starosedeoc Prištine. Pored toga što je bio pismen po zanimanju je bio puškar - što bi danas odgovaralo zvanju preciznog mehaničara. Po pričama Đoke Pantića poznatog prištevačkog trgovca čuvena su junaštva ove grupe komita. Trifko je čak konjem ulazio u tadašnju glavnu kafanu „Evropa“ u samom centru Prištine. U crkvenim knjigama je zapisano da je ta grupa komita ubila četiri turska bega i dvadesetak vođa arbanaskih bandi koji su često zlostavljali Srbe, naročito seosko stanovništvo. Čuven je njihov obračun sa kačacima u Kačaničkoj klisuri gde su redovno pljačkali srpske trgovačke karavane koji su odlazili po robu u Solun. U tom boju ubijen o je petaestak kačaka i njihov ozloglašeni vođa Arslan Breznica. Ali komitskom pokretu i oslobađanju Stare Srbije od Otomanske vlasti govorićemo opširnije u drugim tekstovima.

Ono što je još vezano za Trifka komitu je i to da je jedan od njegovih unuka, čitav vek kasnije, sticajem okolnosti postao savetnik predsednika Srbije Slobodan Miloševića. Radi se o Zvonimiru Trajkoviću koji je u svojstvu savetnika upravo bio zadužen za problematiku Kosova i Metohije. Tako će unuk i Trifka komite gotovo sto godina kasnije vojevati neke druge bitke kako bi se Kosmet odbranio od Arbanasa. Ovo možda najbolje govori koliko se dugo vodi borba da se na Kosmetu uspostavi stabilna vlast Srbije. Stoga današnji problemi sa Šiptarima (Albancima) uopšte nisu novijeg datuma već vuku korene iz dugog ropstva Srbije pod Turcima. Oni su da bi potpuno ovladali ovim prostorima na Balkan doseljavali neka azijska plemena koja su sebe nazivali Albani odnosno Arbanasi, što se na karti Evrope iz 814 godine jasno vidi.

Teško onom ko je hrišćanin!
U završnom delu prve predstavke Novaković upozorava da se Srbi pod pritiskom i stalnim alabanskom terorom godinama iseljavaju. Tako su brojna sela nekada većinski srpska, tada ostala skoro bez naših sunarodnika. O tome najuverljivije govori - bežanje, spasavanje hrišćanskih familija iz Donjeg Dola.

„U nekada velikom srpskom selu Donjem Dolu, Pećke nahije, ima sada samo 7 pravoslavnih kuća, od kojih su dve Mihaila Savića i Maksima Hristića. Arnauti zauzeše zemlje i ove dvojice i dovedoše ih do najveće nevolje. Među donjoluškim kućama najčuvenija je kuća Staniše Bogićevića, čije zemlje Arnauti takođe, žele da prisvoje, u protivnom, prete mu da ga ubiju. Kuću mu upališe i sav njegov nameštaj, stvari, izgoreše zajedno sa svom njegovom stokom. Ova ugledna, čestita porodica, koja se sastojala od 20 lica, nedavno najbogatija u okolini, dovedena je do krajnje sirotinje i više ni za hleb nemaju”.

Za sam kraj obraćanja turskim vlastima srpski poslanik u Carigradu ukazuje na novu pojavu koja zastrašuje srpsko stanovništvo.

„Jedna vrlo čudnovata navika vlada od nedavno u varoši Peći. Kada telal objavljuje kakav zvaničan glas narodu, on uvek završava rečima – Teško onome ko je hrišćanin”.

Stojan Novaković je diplomatsku notu Turskoj uputio 14. maja 1898. godine, a već 17. juna iz Carigrada izveštava dr Vladana Đorđevića, ministra inostranih dela o tome šta je preduzela otomanska vlada.

Otomani zaziru od Arbanasa
„Bio sam u Porti da pitam šta je urađeno po našoj predstavci, odnosno nasilja arbanaskih po Staroj Srbiji. Zatekavši pašu u Ministarstvu, ušao sam s njim odmah u razgovor o tome. Na moje pitanje šta je urađeno paša se izgovarao, da se još nije moglo, ali da je učinjen korak do Velikog Vezira, što znači, da mu je prevod naše note saopšten. Vezao sam predmet sa najnovijim napadima na granici našoj, kazao sam da je značajno to što su ti napadi izvršeni istovremeno sa sukobima u Beranima i da sve to dolazi od nejednakog i odviše blagog postupanja turskih vlasti spram Arbanasa. Otvoreno sam im rekao kako se turske vlasti upravo boje Arbanasa. Saopštio sam paši iz našeg iskustva, kako se arbanasko junaštvo topi kao sneg, čim se prava sila pokaže” - deo je iz pisma upućenom srpskom ministru spoljnih poslova.
Kraljevina traži podršku Evrope
Novaković očigledno prozre neiskrenost turskih zvaničnika i njihovu pokazanu želju da u kosovski vilajet pošalju veću fizičku silu, koja bi navodno, zaštitila ugroženi srpski živalj.

„Odgovorio sam da sile ima dovoljno, ali da je očevidno, kako turske vlasti imaju otvoren ili tajan nalog, da se njome ne služe, i kako ista vojska turska, koja granicu prema nama čuva, obično pomaže Arbanasima i mesto da ih sprečava, ona zajedno sa njima radi. Kazao sa mu još da je uznemirenost i razdraženost našeg naroda u Turskom Carstvu svagda širi među narod u Kraljevini i da iz Srbije taj glas ide dalje u Evropu. Pomenuću vam gospodine Ministre još nešto značajno, što sam neki dan čuo, kako se misli da se organizuje naročiti kor vojske pod nazivom Hamidovska škipetarska vojska, nalik na poznate kurdske kavaljeriske odrede. Kad se Turci razgovaraju sa Srbima, oni govore da se to sprema protiv Bugara, kada pričaju sa Bugarima, njima kazuju da se to priprema protiv Srba. Tefik-paša je to slušao sa velikom pažnjom i nije ništa poricao. Razgovor je zaključen pašinim obećanjem da će rešenje požuriti, ali je to kazao običnim apatičnim tonom i više je nego sigurno da on izbegava ulaženje u problem” - upozorio je Novaković srpskog ministra spoljnih poslova.
Perfidne igre otomanske politike

„Što je ponajgore, to je zlokobna nemoć koju osvedočavaju turske vlasti, ostavljajući nekažnjena najveća zla dela arnautska, koja se vrše pred njihovim očima” - upozorava Novaković Tefik-pašu u Carigradu
Prema diplomatskoj razmeni pisama između dr Vladana Đorđevića, ministra inostranih poslova Kraljevine Srbije i Stojana Novakovića poslanika u Carigradu, s jedne strane, predstavki i nota koje je u toku samo jedne godine uputio naš poslanik Tefik-paši, ministru spoljnih poslova otomanskog carstva, ukazujući mu na vrlo težak položaj pravoslavnog življa u Kosovskom vilajetu, očigledno je da srpske diplomate nisu gubile vreme, da su prilično ozbiljno, studiozno i preduzimljivo zastupali interese svojih sunarodnika.

Za svaku pohvalu je i činjenica što su vredno prikupljali sve podatke o stradanju pravoslavnog življa na području Kosova i Metohije, odmah to dostavljali predstavnicima otomanskog carstva i pripremali strategiju upoznavanja stranih sila sa srpskom tragedijom. U diplomatskim notama Novaković vrlo otvoreno opominje turskog ministra da će Kraljevina biti prisiljena da se za pomoć obrati evropskim državama i Rusiji, jer Turska , sultan i Velika Porta „ne haju” mnogo za pogibiju njihovih podanika u Staroj Srbiji.

„Prošle subote sam nastavio sa novim spiskom o arbanaskim nasiljima u kome se nabraja 51 novi slučaj, predao Porti i drugu notu. Pored formulisanih zahteva usmeno sam još izložio Tefik-paši naš izričit zahtev da u komisiju za izviđanje arbanaskih nasilja uđe i jedan izaslanik Srbije. Uz to, ukazao sam da bi tek time srpska Vlada bila potpunce zadovoljna, jer bi u susedne Carske Vlade videla istinitu dobru volju, da se ovo pitanje povoljno i s dobrim rezultatima raspravi. Izgledi za izašiljanje komisije prilično su povoljni, uzet je već u kombinaciju Sadedin-paša, koji sada sa delegatom crnogorskim u Beranama raspravlja vasojevićko-arbanski sukob” - nova je poruka koju je Novaković uputio Đorđeviću.

Sledi i najzanimljiviji deo iz diplomatske note koja je ponovo upućena Tefik-paši.
Turske vlasti hrabre Arnaute
„Biće veoma lako Vašem prevashodstvu da se uveri o pravilnosti ovakvog smatranja, ako baci ma i letimičan pogled na priloge ove moje note, gde smo, u kratkom razmaku, od nekoliko nedelja imali da zabeležimo dvadesetak slučajeva ubistva, isto toliko silovanja i otmica i duplo veći broj razbojništva, ne računajući druga zla dela, kao što su nasilja, mučenja, krađe, kuluci, kojima su Srbi svakodnevno izloženi i koja ih primoravaju da napuste svoja ognjišta, da se preseljavaju u Srbiju, nemajući više sigurnosti ni za svoja imanja, ni za živote, ni za čast svoju. Ali, što je još ponajgore, to je zlokobna nemoć koju osvedočavaju oblasne vlasti, ostavljajući nekažnjena najveća zla dela, koja se vrše, tako reći pred njihovim očima. Ova nemoć vlasti ostavlja Arnautima ne samo slobodno polje za dalja zlostavljanja i mučenja, već ih hrabri na ovome putu”.

Novaković upozorava turskog pašu da je krajnje vreme da se bez ikakvog daljeg odlaganja preduzmu najoštrije mere, te da se jednom stane na put velikom zlu, koje je postalo nepodnošljivo, i koje će se, na kraju „izmetnuti u nesagledivu nesreću i bedu, pa i nemire”.

U dokumentu Novaković prilaže podatke i činjenice o novim ubistvima, silovanjima, otmicama, napadima na srpsko stanovništvo.

Ovo pismo Tefik-paši prosleđeno je i u Beograd, u julu, a mesec dana kasnije Novaković izveštava srpskog ministra Đorđevića o novim momentima, naredbi Porte za komisiju koja će proveravati albanska nasilja u Staroj Srbiji.
Ometanje istrage u Kosovskom vilajetu
„Na moje pitanje da li je donesena odluka o našim molbama protiv arbanaskih nasilja, Tefik-paša mi odgovori da je izašla carska irada, kojom se Sadedin–paša određuje da učini uviđaj, kako po unutrašnjosti, tako i na granici. Još ništa nije učinjeno za učešće naših delegata”, ali već posle sedam dana Novaković šalje novu informaciju da će Sadedin-paša početi istragu u Kosmetskom vilajetu, tek pošto završi posao u Beranima, ali „čujem da je Tefik-paša u međuvremenu dobio, ipak nekakvu drugu misiju u Tetovu, za koju do sad nisam uspeo da što bliže razaberem” - poručuje Stojan Novaković.

Međutim, nakon upornog insistiranja Novakovića usledila je ubrzo carska naredba Velikog Vezira, po kojoj se divizijskom generalu Sadedin-paši naređuje da obavi uviđaj u Kosovskom vilajetu. S tim, u vezi, da bi se posao kvalitetno, valjano, obavio i predupredila licemerna politika Turske, na adresu poslanika srpske Kraljevine stiže pismo Ivana Ivanića delovođe konzulata Srbije u Prištini.
Pretnje srpskom življu
„Apsolutno je potrebno da u komisiji za uviđaj zuluma bude određen jedan hrišćanin, srpski ili ruski izaslanik, jer bez njih neće biti nikakvih rezultata, niti će naš narod imati kuraži da komisiji koja je od samih Turaka, predstavi pravo stanje. Da im turske vlast zabranjuju pravljenje i podnošenje žalbi, pokazuje i slučaj, kada je Mutesarif 15. aprila pred seljacima sela Prilužja, Glavotina, Sibovca i Jenine Vode, koji su došli na žalbu, izgrdio svoga arzovaldžiju Turčina i uhapsio ga što se usudio da raji piše žalbe. Još gore je što turske vlasti, bojeći se komisije, počeli su primoravati Srbe da oporiču svoje žalbe. Tako je Mitar Lazić iz Gogolevca, uz pretnju, oporekao svoju žalbu da mu je Arbanas Šaćir Kopran mučio i tukao sina, oteo dve lire, dukate i kravu s teletom. Tražili su da se u poricanju Lazića udari pečat, što su zaplašeni i učinili. Inače, sada na svakom koraku zaplašuju naše seljake, da ne smeju govoriti istinu pred komisijom, koja se šalje „po želji Srbije i čak prete ubistvima ljudi koji govore da će se žaliti na zulume”.

Velikoj Porti naravno, ni u kom slučaju nije odgovaralo da u komisiji koja bi se na licu mesta uverila u teške arbanaske zločine bude uticajan Srbin i nastojala je na sve moguće načine da eliminiše prisustvo našeg izaslanika. Pravom diplomatskom akrobacijom Srbija je morala da se koristi i bude uvek na oprezu, jer sa Turcima nikad nisu čisti računi.
Delovanje iza kulisa
Zbog toga, Novaković šalje hitno depešu u Beograd ministru Đorđeviću da će se najverovatnije prištinski konzul Stanković, koji odlično poznaje turski i arbanaski jezik, poslati kao član komisije, ali da su mu neki tajni izvori preneli informaciju da se spremaju i zakulisne otomanske prljave rabote, kako bi se Stankovićev dolazak osujetio. Tu je i telegram u kojem Novaković našeg ministra inostranih poslova obaveštava da je Sadadin-paša dobio zadatak da otkaže Stankovićevo učešće. Nova Novakovićeva depeša iz Carigrada onespokojila je srpsku vladu.

„Sadedin–paša počeo uviđaj u Kosovskom vilajetu bez Stankovića, kome je na osnovu Vaše depeše naređeno da ostane u Prištini. Molim, hitno delujte da se Stanković što pre pozove u Komisiju”. Potom i još jedan telegram iz čije se sadržine jasno vidi sva perfidnost turske vlasti. Đorđeviću je javio Stojanu Novakoviću sledeće: „Tefik–paša udario natrag u Carigrad zbog komisije. Juče, na moje zaprepašćenje, ne htede primiti notu kojom se javlja da je Stanković određen za našeg izaslanika, izgovarajući se da će je primiti tek pošto se predlog odobri iradom, i tek kad nas o tome bude izvestio”.

Kraljevina Srbija traži pomoć Rusije

„Ambasador Zinovjev kaza kako žalbe ugnjetenih sunarodnika smatra potpuno pravednom, da ruska vlada na to obraća naročitu pažnju, i da stanje najozbiljnije treba izvideti, kako bi Srbi izbegli još veće zlo” - poručio je Beogradu Novaković

Ono što se moglo i naslutiti, turska vlast je posredstvom svojih činovnika i emisara de fakto osujetila pokušaj Kraljevine Srbije da pomogne svojim sunarodnicima u Kosovskom vilajetu. U prilog ovoj tvrdnji govori pismo koje je početkom septembra 1898. Todor Stanković, konzul Srbije u Prištini, poslao u Beograd Vladanu Đorđeviću, ministru spoljnih poslova.

„Sadedin-paša krajem avgusta otputovao je u Prizren u očiglednoj nameri da omete izašiljanje komisije, kao što je to učinio u Giljanju i Prištini. Paša je boravio u Prištini svega tri dana, isuviše kratko da se izvrši isleđenje mnogobrojnih nasilja u tri kaze: prištinskoj, vučitrnskoj i mitrovačkoj. Za ta tri dana Sadedin-paša nije isleđivao nasilja, prizvao je nekoliko seljaka, kojima nikakvo zlo nije učinjeno. Zaplašeni od samih zulumćara, potpisivali su da nema nikakvih razloga za žalbe. Prave žalioce je isterivao napolje. Paša je učinio sve samo da bi u Carigradu mogao predstaviti kako je komisija izlišna. Ustanovio je isljahate-sudove za mirenje krvi među Arbanasima preko novčanih odšteta, a za predsednika tog suda postavio je poznatog zulumćara u Prištini Sulejman-agu, u Vučitrnu isto zloglasnog čoveka. U sudovima nema ni jednog Srbina”, upozorava Stanković.

Svedok srpskog stradanja
Konzul Jastrebov u Prizrenu

Ruski diplomata i naučnik Ivan Stepanovič Jastrebov (1839-1984) mnogo je zadužio napaćeni srpski narod pod turskom vlašću.

Činio je to u oba svojstva, i kao diplomata i kao čovek knjige. Službovao je po raznim mestima od Soluna do Skadra, a za Srbe najviše je učino za vreme svog službovanja u Prizrenu, gde je bio u dva maha (1870-1876. i 1879-1886).. Smisao svog rada u uslovima krajnje bede sam je odredio: „Moj položaj je krajnje nezavidan, jer mi dolazi da se odreknem mnogo čega da bih pomogao nesrećnima.“ Okolnosti u okruženju bile su takve da mu se često puta ukazivala prilika da učini preko onoga što bi se moglo očekivati.

Dobro je poznavao teren gde je radio, jer ga je više puta prošao uzduž i popreko. Znao je ljude i uslove njihovog života. Uviđao je da priče o tobožnjem junaštvu Šiptara predstavljaju mit. „Moj glas je, uostalom, nejak da bi opovrgao tu lažnu predstavu koja kruži o hrabrosti i neustrašivosti Arbanasa. Oni su uvek plašljivi kad se sretnu sa regularnom vojskom i uvek se daju u bekstvo.“ Skoro pred njegovim očima odvijao se proces nestajanja srpskog nacionalnog bića kroz primanje islama ili latinstva i dobro osetio dramatiku tih tokova koji se graniče sa tragedijom ličnom i porodičnom. Dugo da se čuva uspomena na praznike i obred pričešća, kao i - primetio je da žene duže odolevaju ostajući u staroj veri i bolje čuvaju i veru i jezik.

Svedok srpskog stradanja

Niko nije bolje i izvornije predstavio značaj sopstvene crkve i episkopa za opstanak naroda od Jastrebova: „Deca su njihova mnoge godine ostajala nekrštena, sami oni nisu slušali službu Božju u selu, jer nijedan pop nije hteo k njima dolaziti, ali su slavu držali, lomili kolač, i pri urvinama crkve pričešćivali se ovim kolačem zalivajući ga vinom... Dok je Janićije (mitropolit prizrenski, Srbin) bio živ, nije se moglo kazati da se hrišćanstvo ugasilo, ali smrću Janićija nestade i među Brođanima hrišćanstva;oni se isturče, a neki se presele u Prizren.“

Prolazio je tamo kuda Srbin nije mogao da prođe i napisao o onome što je on poslednji video, jer je mnogo od toga nestalo. Dug je spisak nesreća koje snalaze Srbe, a Jastrebov o tome svedoči. Često je u pokušaju da pomogne lično intervenisao i izlagao se opasnosti. Spasavao je otete devojke, branio Prizrensku bogosloviju sa revolverom u rukama i njenu biblioteku zaštitio ceduljom na kojoj je pisalo: „U ime ruskog cara zabranjujem ulazak“. Ličnim zalaganjem spasao je život i poznatom profesoru Bogoslovije Petru Kostiću: „Uzevši pod pokroviteljstvo od rulje muslimana učitelja Kostića o kome sam vas obavestio i tako spasao neminovne smrti... Ali pod pritiskom ovdašnjih komunara, koji su pretili da će pre ili posle ubiti Kostića, mutaserif je onda rešio da ga odavde udalji u Bitolj... Rulja je pokušavala silom da prodre u konzulat; samo zahvaljujući neustrašivosti mojih kavaza i njihovoj opreznosti pod mojom ličnom prismotrom i komandom stvar je prošla bez krvavog obračuna ispred ulaza u konzlat i u njemu“. Nažalost, njegovi izveštaji suviše mnogo liče na sadašnje vreme: „Reda nema nikakvog, a o bezbednosti se ne može ni govoriti. Predveče, tojest. pred zalazak sunca svi se hrišćani skrivaju u svojim pribežištima; još se plaše terora koji je ovde carovao pune tri godine. Razuzdavši jednom Arnaute, ona (vlada) ne ume da ih stavi pod svoju ruku i kad bi to htela...“

„Meni su se obraćali hrišćani grada Đakovice za pomoć, jer ne mogu da izdrže zatvorenički život i da očekuju svakog momenta smrt.

Nered u kraju i dalje se nastavlja kao i pre. Nema dana da se ne desi ubistvo ili otimanje hrišćanskih kuća. Rat je pogoršao položaj ovdašnjih hrišćana. Turci i Arnauti počeli su više nego pre gledati u svakome učitelju ili popu uzrok svih svojih prošlih ili budućih nevolja.“

Naročito je Jastrebov vezan za Prizren. „Pod Prizrenom ja razumem uopšte svu staru Srbiju. Kao da nad njom lebdi Božje prokletstvo“. Svesni su i žitelji značaja takve ličnosti kao što je Jastrebov. „No budući da među nama nema našega omiljenoga Ivana Stepanoviča (Jastrebova) koji nas oko sebe okuplja i uliva među nama duh odvažnosti i samopregora, pored sviju naših želja da budemo korisni koliko bi mogli ovdašnjem narodu, ne bi mogli opstati.“ Iz Prizrena Jastrebov razmišlja o sudbini cele oblasti: „Na Kosovu su Srbi izgubili carstvo, na Kosovu će odlučna bitka rešiti budućnost Balkanskog poluostrva i budućnost srpskog naroda“.

Laže hrišćanska raja !!
Naš konzul u Prištini, signalizira da Vezirovi isljahati prisiljavaju zlostavljane Srbe i njihove porodice da daju lažne izjave, da im Arbanasi nikad nisu nanosili zlo i da je sve obična izmišljotina. Počeli su, ukazuje Stanković, redom da ih pozivaju.

„Naš kukavni narod, ipak, na sve strane sprema žalbe, i gotov je da se žali komisiji, čiji dolazak željno iščekuje. Deputacije iz raznih krajeva idu neprestano, danima, ruskom konzulu i mole ga da i ruski izaslanik uđe u komisiju”.

„Obećanja Velike Porte lažno su davana, a zaplašena raja pod pritiskom odustajala je od optužbi”

Stojan Novaković, videvši da je licemerna turska diplomatija, besprizorno prevršila svaku meru, to javlja dr Vladanu Đorđeviću.

„Tefik-paša nije ni mislio ništa ozbiljno preduzeti, obećanja su lažno davana. Tekst Portine note koji vam šaljem rečito govori o njenim raspoloženjima i pravim namerama”.

Novaković je priložio Tefik-pašino pismo, navodeći tursko karikiranje srpske tragedije.

„Saopšavam vam rezultat izviđaja, izvršenog od strane generala Sadedin-paše u nekoliko slučajeva koji ste priložili u vašim notama. Đoka Stanković, za koga se tvrdi da ga je Balija Mustafić ranio, ispitan je. Stanković je zdrav i čitav. Izjavio je da nije ranjen. Jovan Jorg iz Raniluga, kome su, kako ste tvrdili, Arnauti batinama desnu ruku osakatili, rekao je da je to izmišljeno. Bajram Gaverija iz vaše note ima 60 leta, njegove godine mu ne dopuštaju da radi silovanja, nasilja nad Srpkinjama, a Neda, žena Trajka Hristića, je napuštala muža, ali nije odbegla Bajramu, nego svome ocu. Oni sami su sastavili zapisnik. Jakov Vuković, šeta se čitav po prištinskoj čaršiji i nisu ga tukli policijski činovnici, nego on njih, za šta je osuđen mesec dana zatvora. Sam je to izjavio” - turska je „istina” o hrišćanskom stradanju koju je uredno i čistog obraza potpisao tadašnji otomanski velikodostojnik, dodajući da laže hrišćanska raja.

Kraljevina više da se ne meša !
Završavajući pismo potkrepljeno lažima, Tefik-paša obrazlaže da se zapravo to Srbije i ne treba da tiče.

„Ovi slučajevi tiču se samo unutrašnje administracije naše carevine, ipak sam smatrao za neku dužnost dostaviti vam polu-službeno izveštaje, da bih dokazao koliko su neosnovane vaše optužbe protiv Arnauta i muslimanskog stanovništva pograničnih sandžaka. Uveren sam da ćete razborito priznati da su srpski Kralj i Vlada u ovoj prilici obmanuti od strane ljudi kojima je stalo da poremete odnose prijateljstva i dobrog susedstva, koji tako srećno postoje između naše dve zemlje” - „ lucidni” su zaključci predstavnika turske carevine.

Novaković obaveštava ministra Vladana Đorđevića da se u postojećim okolnostima mora energičnije postupiti i Porti pokazati da će se, i pored izveštaja, Kraljevina itekako založiti za ugrožene sunarodnike u Kosovskom vilajetu.
Podrška ambasadora Zinovjeva

„Pre neki dan sam se sreo sa ruskim ambasadorom gospodinom Zinovjevim. Upoznao sam ga da smo na poslednju Portinu notu odgovorili i opet pokrenuli pitanje o arbanaskim nasiljima. Ambasador Zinovjev mi kaza da stvar naših ugnjetenih sunarodnika u Staroj Srbiji smatra potpuno pravednom, ispravnom i da Rusija na to obraća naročitu pažnju. Uz to izložio je da stanje u Staroj Srbiji treba najozbiljnije izvideti, iskazao zabrinutost, da bi Srbi izbegli još kakvo veće zlo, i u krajnjem ishodu, opasnost po mir na Balkanskim poluostrvu” - poručio je Novaković Beogradu.

Krajem oktobra Novaković, nakon dogovora sa srpskom vladom, šalje oštru notu ministru inostranih poslova Turske Tefik-paši.

Ubistvo konzula Ščerbine

bog slovenskog porekla i pravoslavne vere, Srbima je bilo najteže od svih okolnih naroda u vremenu otkako su izgubili svoju staru državu. Ipak, najteže im je bilo na Kosovu, jer Šiptari su od Turaka dobili povlašćeni status u odnosu prema Srbima zbog stalnih pokušaja Srba da se oslobode. Stanje na razmeđu devetnaestog i dvadesetog veka postaje nepodnošljivo. Diplomatija srpske države pokušava da bar donekle ublaži nevolje svojih sunarodnika, ali to ostaje bez efekta. Predstavnici Rusije mogli su na tom planu da učine više, jer iza njih stoji autoritet moćne države.

U poslednje vreme i bečka vlada se našla u ulozi zaštitnika šiptarskih silnika. Strah od uticaja srpske države na njihove podanike čini da se austrijski i turski interesi donekle podudaraju. Ipak, tolika umešanost Austrije na Kosovu ne ostavlja Turke ravnodušnim. Mešetarenja Beča po Kosovu poznata su i sultanu, koji „nije odricao da u tome prst ima i jedna strana sila koja preko svojih tajnih agenata to radi“.

Dolazak konzula
Za stanje na Kosovu donekle je zainteresovana i ruska diplomatija. Pored konzulata u Skoplju i Prizrenu, odlučeno je da se otvori i konzulat u Mitrovici. Zvanično to je učinjeno sedmog maja 1902. godine. Za konzula je imenovan Grigorije Stepanovič Ščerbina. On je uživao ugled stručnjaka za balkanska pitanja, a iskustvo je stekao radom u Carigradu, Cetinju i Skadru. Već tokom rada u Skadru istakao se svojom zaštitom Srba od šiptarskog nasilja. Još pre stupanja na svoju dužnost u Mitrovici izjavljivao je da će „svim silama nastojati da zaštiti srpski živalj u dodeljenom mu delokrugu, da će pri tome međutim, morati biti veoma obazriv, naročito u prvo vreme, dokle unekoliko utvrdi svoj autoritet“.

Prema Mitrovici Ščerbina kreće preko Rima, Petrograda i Carigrada. Turcima i Arbanasima stalo je da se dolazak novog konzula što više oduži. Sa Srbima je potpuno drugačije. Pritisnuti nasiljem, sa dolaskom Ščerbine očekuju olakšice. Zato srpski izaslanik u Carigradu nastoji da on što pre krene, jer „njegovo skorije prisustvo tamo narod srpski očekuje kao ozebao Sunce“. Da bi se to rešilo, trebalo je da prođe nekoliko meseci. Ščerbina za Mitrovicu iz Skoplja kreće 26. januara 1903. g. Zbog rovitog stanja u okolini Porta je predložila ruskom izaslaniku da Ščerbinu i za izvesno vreme pozove u Carigrad. Tako je Zinovjev već postao zabrinut i za život svog konzula:“Siromah Ščerbina, položaj mu je zaista nezavidan, ali kao dobar vojnik mora da izdrži tamo kao na mrtvoj straži... Ako Ščerbina pogine, Srbi treba da ga pričisle u svoje svece“.

Konzulat je otvoren tek početkom marta. Brojne delegacije Srba posećuju Ščerbinu i savetuju mu da se „pričuva i svojim šetnjama po varoši ne izlaže opasnosti“. Od njega se čuo i ovakav odgovor: „Niste vi Srbi srećni da ja poginem. Moja smrt donela bi vama slobodu“. Čim je došao kao iskusan čovek, odmah se prihvatio posla i počeo da šalje izveštaje. Na licu mesta mogao se konzul uveriti šta Srbi doživljavaju. Bez nasilja ne mogu da prođu ni pogrebne povorke. Opasnost je visila u vazduhu. Pripreme Šiptara za napad na grad bile su očigledne. Prvi talas besa se sručio na Vučitrn, a onda dolazi red na Mitrovicu. Ščerbina je stigao da javi o arbanaškoj opsadi Mitrovice. Stanje Srba je bilo očajno: „Govorilo se da vojska nema naredbu da puca i da će Arbanase propustiti u varoš, gde bi ih jedva dočekali mitrovački Turci, spremni da napadnu i izvrše pokolj Srba i proterivanje ruskog konzula. Zbog toga su se Srbi, čiji su domovi slabi, sklonili po tvrđe zidanim kućama da bi se tako udruženi mogli bolje braniti“. Mitrovica je napadnuta 30. marta popodne. Došlo je do sukoba sa turskom vojskom. Tokom okršaja Ščerbina je na položaju i prati tok borbe „prezirući sve opasnosti i ne vodeći računa o tome...“. Zna se kako je Ščerbina proveo sledeću noć: „Pokojni Ščerbina je celu noć proveo na nogama. Išao je od kuće do kuće i tešio Srbe da se ne plaše. Sve što je bilo zaplašeno i što nije mogao zadržati od bekstva, smešteno beše u ruski Konzulat, a decu je i sam nosio na rukama, pa ih je sklanjao u svoje odaje da se ne plaše“.

Sledećeg dana šire se vesti o ponovnom napadu na grad i konzul sa pratnjom kreće u obilazak položaja. Pri povratku, u blizini Železničke stanice, biva ranjen od kaplara turske vojske hicem u leđa, što dovoljno govori o mentalitetu napadača. Atentator svoj postupak u početku pravda željom za osvetom, jer je prethodnog dana tobož poginuo jedan njegov rođak. Kasnijim ispitivanjem došlo se do saznanja da je to urađeno po nagovoru.

Ranjeni Ščerbina je prenet u konzulat i ubrzo je pao u groznicu. Turci sve čine da ublaže stanje. Poslati lekar dugo putuje do Mitrovice. Iz Srbije je, po naredbi kralja Akleksandra, upućen u Mitrovicu dr Vojislav Subotić. Dok se Turci i Šiptari plaše posledica atentata, bečki agenti i dalje podstiču na sukob: „Ako umre Ščerbina, to nije ništa. Car će platiti odštetu 8.000 lira. Rusija neće da ratuje zbog smrti jednog konzula, jer za rat i nije spremna“.

Srpske novine su pratile zdravstveno stanje Ščerbine. Ima u tim izveštajima i vedrine, više kao proizvod želje, nego stvarnog stanja. Atentat je bio povod da se razgovara sa vrhunskim stručnjakom za pitanja Balkana, Jovanom Cvijićem koji je Ščerbinu znao od ranije. O njegovom znanju srpskoga jezika kaže: „Srpski lepo govori sa nešto ruskog naglaska“, a zatim dodaje: „Ščerbina neobično voli Srbe. Više puta sam mislio gde se ta i takva ljubav začela u njega. Čini mi se da će to biti u Skadru. Oni Srbi tamo su krasni, narod starog tipa i karaktera, gotovo zaboravljeni i valjda u prvom redu toplo slovensko sažaljenje je ovoga čestitoga Rusa učinilo da zavoli Srbe“.

Posle deset dana agonije, Ščerbina umire. Srpski izaslanik u Carigradu Sava Grujić tim povodom seća se onog šta je prethodilo ovom događaju: „Ščerbina je morao na naše navaljivanje da se krene na svoju opasnu dužnost, jer je očajno stanje našeg naroda u Staroj Srbiji njegovo prisustvo neophodno zahtevalo. Gospodin Zinovjev, upućujući Ščerbinu u Mitrovicu, tada će mi kao u šali reći... da on ide kao žrtva za našu narodnu stvar i da Srbi treba da ga upišu u svoje svece, ako bi ga Arnauti ubili. Nažalost, ovo se predskazanje brzo ispunilo i Ščerbina će doista u spomenu srpskog naroda stati u red ostalih njegovih kosovskih junaka“. Posle smrti govorilo se da su njegovom krvlju preliveni grobovi kosovskih junaka Obilića Miloša, Kosančić Ivana i Toplice Milana.
Sedadin-pašina „istina”
„Dobio sam naredbu od Srpske Vlade da Vam uputim notu i izvestim Veliku Portu da put Sadedin-paše po Kosovskom vilajetu ne može imati u očima Kraljevske Vlade drugi značaj sem specijalne inspekcije i to više tajne i nikako valjane, a da, pri tom, predstavke Srpske Vlade nisu dobile zadovoljenja ni u jednoj tački. Što se tiče tobožne istrage, koju je pomenuti paša vodio, dopustite da primetim da je izvršena sasvim površno. Namerno su izabrana manje važna nedela, ispitani su samo svedoci optuženih, a ne žrtve i njihovi svedoci. Mesto Đorđa Jovanovića iz Raniluga, koga je teško ranio Ramiz Sadik, podmetnuli su sasvim drugo lice, Jovana Đorđevića iz sela Dobročana, koji je, razume se, na sve odgovarao negativno, što je bilo dovoljno đeneralu da zaključi da je optužba protiv tog Arnautina bila lažna. Podrobno proveravamo svaki pojedinačni slučaj. Tako je za majku Stevana Tomića iz Vučitrna, teško ranjenu u obe ruke, Sedadin-paša napisao da je ta žena umrla pre 20 godina, a da pri tom nije izvršio uviđaj, čak nije ni bio u Vučitrnu. Marija je živa, osakaćena. Stanuje sa sinovljevom porodicom. Toliko o pašinoj „istini” - napominje se, između ostalog, u diplomatskoj noti.

Razjaren turski diplomata
U pismu se, takođe, ističe da Kraljevska Vlada predlaže da u istražnu komisiju obavezno bude imenovan i srpski delegat. Novaković je uredno priložio još 120 novih slučajeva ubistava, svireposti, otmica, silovanja, prisilnog „turčenja” srpskog naroda, novih razbojništava, - uz konstataciju da su maltretiranja hrišćana sve učestalija. Turski ministar spoljnih poslova je i ovaj put odgovorio u perfidnom maniru. Bio je razjaren što mu je notom Novaković ukazao na bezočno uništavanje pravoslavnh crkava i manastira.

„Izlišno je opovrgavati vaše tvrdnje da je u Srbiji bilo više opljačkanih i porušenih džamija, jer i sami znate da je u Srbiji zajamčena sloboda veroispovesti, pa i više od toga, jer je naš Kralj, starajući se o verskim potrebama muslimana, o svom trošku izdržava hodže svih džamija u zemlji. Kralj Milan je o svom trošku dao da se sazida još jedna džamija, a Kralj i vlada su nedavno opravili veliku tekiju džamije u Beogradu” - spremno odgovara naš diplomata, tražeći da se zaštite srpske svetinje od arbanaskog zverstva i njihove „izopačene mržnje”.

Zverstva pripisuju žrtvama

„Ovog proleća Arnauti su poubijali veliki broj Srba, da bi im zemlje pootimali i nagnali ih na rasejanje. Poslednjih meseci prebeglo je više stotina srpskih porodica” javlja dr Vladan Đorđević poslaniku u Carigrad

Polovinom januara 1899., mesec dana nakon oštre note, koju je srpski poslanik u Carigradu Stojan Novaković uputio Tefik-paši, ministru inostranih dela Turske, postalo je očigledno da je vlast otomanskog carstva shvatila da Kraljevska vlada ni po koju cenu neće odustati od zaštite svojih sunarodnika u Kosovskom vilajetu, niti će ubuduće sedeti skrštenih ruku.

U prilog ovoj tvrdnji je i pismo koje je 17. januara Novaković poslao dr Vladanu Đorđeviću. Izveštava ga da je Velika Porta, ipak morala da se suoči sa istinom, i da stotine stravičnih slučajeva ubistava, otmica, silovanja, uništavanja srpskih crkvi i manastira, nije nikakva zlonamerna izmišljotina hrišćanske raje iz Kosovskog vilajeta koja bi da poremeti „srećne odnose Turske Carevina i Kraljevine Srbije”, nego istina o tragičnom stradanju nedužnog pravoslavnog življa .Novaković ukazuje da je Portin odgovor konačno stigao i da njihova administracija namerno odugovlači.

Kontraverznost turske diplomatije
„Visoka Porta ne mareći ni za savete velikih sila, u prvom redu, Rusije, ni za kritiku štampe, niti za naše nastojanje čitavim zbornikom nota, odgovor na prvu notu tek prekjuče sam dobio i to na osnovu izveštaja Kosovskog valije. Na onu koju sam im uputio maja prošle godine. Ma koliko su pristrasni i netačni izviđaji, koje turske vlasti vrše po Kosovskom vilajetu po naredbi Visoke Porte, ipak rezultat tih izviđaja u našu je korist. Prilozi Portine note, a stigla su dva koja ću Vam proslediti, pogotovu odgovor na onaj naš oštriji od 21. decembra , dokazuju na se nad našim narodom u Staroj Srbiji vrše nasilja u velikoj meri i da su turske vlasti isuviše nehatne. Dok turski ministar inostranih dela u svojim notama brani, naravno svoju vlast, pobijajući istinitost naših navoda, dotle prilozi koje dostavlja uz svoje note, govore sasvim protivno”, napisao je, između ostalog, Stojan Novaković iz Carigrada dr Vladanu Đorđeviću, predsedniku srpske Vlade i ministru inostranih poslova Kraljevine.

On ukazuje da su turske vlasti morale da ustuknu, priznaju više od polovine zločina, koje im je navela srpska diplomatija.
Otomanska predstavka – svim ambasadama
„I današnjom notom Porta tvrdi da su neki naši navodi, ili neistiniti, ili preuveličani, i brani svoje vlasti u Kosovskom vilajetu. Njen prilog sa rezultatima izviđaja, ma koliko pristrasan bio, ipak je u našu korist i potire Tefik-pašinu tvrdnju. Same vlasti priznaju da je izvršeno 15 ubistava iz podnetih slučajeva, i ne samo da to priznaju, već su prinuđeni da priznaju da ubice Srba nisu pronašle. Tako, u tački prvoj, priznaju da je neki Gavrilo ubijen, a brat mu Savo opasno ranjen, pa umesto da kažu šta je učinjeno sa ubicama, oni vele da su ubijeni „po nagovoru” Gavrilove žene. Niz zločina nad srpskim življem nisu hteli da priznaju jer je, kako tvrde pogrešno napisano ime ubijenih, ili ubice, ili nije tačno navedeno selo gde se zločin desio. Turske vlasti su isto tako priznale da su izvršena sva navedena razbojništva i silovanja. Portin odgovor na naše note dokazuju da od njih ne možemo ništa dobro očekivati i da ona neće da stane na put arbanaskim nasiljima. Naredio sam da se ova Portina nota, koja je na našu korist, u više egzemplara (primeraka ) prepiše i da se izdvoje najgori slučajevi, čiju istinitost same turske vlasti priznaju. To ću predati svim ovdašnjim ambasadama u Turskoj, sa kojima sam neprestano u vezi, zbog teškog pogroma naših sunarodnika u Kosovskom vilajetu”, završio je ovu prepisku Novaković.

Raja ne beži od nasilja, već od svog „zuluma”
Međutim, i pored turskog priznanja da su tragična dešavanja u vilajetu u većini slučajeva potvrđena, Tefik-paša upućuje na Novakovićevu adresu novo pismo u kojem napominje da su brojni navedeni slučajevi preterani, ili izmišljeni.

„Carske su vlasti požurile preduzeti potrebne mere za pronalazak i primerno kažnjavanje krivaca. One ne prestaju revnosno goniti krivce, koji su pobegli. A što vlasti nisu za vremena upotrebile prave mere, to dolazi otud što su se žrtve ili familije sami htele da osvete, pa su se uzdržavali od tužbi. Valja primetiti da su ova nedela, obične vrste, vršena bez razlike i od strane muslimana i hrišćana, događaju se svugde u svetu i stoga nemaju nikakvog političkog karaktera. Oni nemaju onu važnost koju biste im hteli pripisati, kad se uzme na um broj istih za ove četiri poslednje godine. Ako neki hrišćani, čiji broj, uostalom nije onoliki kako se tvrdi, napuštaju carsko zemljište, to ne biva zato što hoće da se spasu nasilja od strane muslimana i Arbanasa, već da bi izbegli plaćanje dužnih poreza, ili suđenje zbog njihovih zločina, ili prestupa”, odgovor je otomanskog velikodostojnika.

Sa koliko neiskrenosti i licemerja postupa Porta prema srpskom življu govori njihov stav prema ubistvima koja se dešavaju na graničnim područjima .

Žrtve odmah da se kazne!!
„Oni slučajevi koji su se zbili na granici, nisu uopšte izazvati od strane Arnauta, kao što ste rekli u noti, već od strane srpskih krijumčara , pandura i Crnogorca , nameštenih u pograničnoj liniji. Žaliti je što u Beogradu Kralj i Vlada nisu ništa preduzeli da primene protiv takvih mere. Nastojte kod Kralja da što pre naredi izvršenje mera i kazni te Srbe, kako bi se red i bezbednost na granici osigurala”, zahtev je Porte.

Talasi novih nasilja marta 1899. potresali su Kosovski vilajet. Potpuno nezaštićeno hrišćansko stanovništvo krenulo je ka Srbiji, ostavljajući svoja ognjište da sačuva gole živote. Dr Vladan Đorđević, o tome šalje dopis Novakoviću u Carigrad.

„Iz doline Ibra prebeglo je u Srbiju od grdnih zuluma pre 10 dana preko 200 duša. Ovo nasilno raseljavanje našeg naroda iz Stare Srbije puno je opasnosti za mir na granici prema Turskoj. Učinite odmah predstavku Porti sa zahtevom da naši sunarodnici budu jednom zaštićeni od arbanaskih zuluma”.

Novaković je hitno reagovao, poslavši novu notu i kompletan spisak porodica koje su se iselile. Početkom maja dr Đorđević ponovo reaguje.

„ Kako otomanske vlasti i uopše muslimani, postupaju sa hrišćanima u Kosovskom vilajetu, najbolje se vidi iz toga što je od 1880. do sada prebeglo u Kraljevinu preko 60 hiljada Srba, koji su napustili domovinu, svekoliko imanje samo da život spasu. Ovog proleća Arbanasi su poubijali veliki broj Srba, da bi im zemlje pootimali i nagnali ih na rasejanje, u čemu su dosta i uspeli, jer je poslednjih meseci prebeglo više stotina srpskih porodica” javlja dr Vladan Đorđević i šalje podugačak spisak novih albanskih zločina.

Vredno svedočanstvo užasnog stradanja naših sunarodnika u 19 veku na području Kosova i Metohije – reprint dela „Prepiska o arbanskim nasiljima u Staroj Srbiji od 1898. do 1899.” završavamo autentično. Kraj knjige obiluje podacima o novim ubistvima Srba koje je poslao dr Vladan Đorđević našem poslaniku u Carigradu.

”Vasilije Čkonjović ubijen je 13. maja na najsvirepiji način, blizu Sjenice, pred očima mnogo sveta koji je išao u grad na pazar. Vasilije je bio najugledniji čovek u Štitkovu. Ubice su ga iznmrcvarili, presekli mu lobanju na dvoje, odsekli i sa sobom poneli desno uvo, da ga predadu kao dokaz onome Arnautinu, koji ih je poslao da Vasilija ubiju”.


www.srpskapolitika.com