Glas Rusije:putopis "Država koje nema"



Uopštavanja su opasna. Kosovo nije nova muslimanska država na teritorihji Evrope, niti zemlja koju su Srbi izgubili, a kamoli „mlada demokratska država” – ljudi koji to govore su, po pravilu, videli Kosmet u najboljem slučaju na karti ili na globusu SAD. Uostalom, priuštićemo sebi jedno svojevrsno uopštavanje. Kosovo je država koje nema. Nema ni de jure, ni, kao što nam se čini, de fakto.

Svaki rejon i opština ove pokrajine je priča za sebe, te je radi toga trebalo 6 dana uzastopce voziti se autom, noćiti u manjim motelima, kontaktirati sa rukovodiocima opština i običnim građanima, pažljivo posmatrati i truditi se oko izvođenja objektivnih zaključaka. Rezultati naših zapažanja su pred vama.

Epigraf: „Doneli smo odluku na osnovu koje će Kosovo stati u red slobodnih demokratskih država”. Premijer Kosova Hašim Tači na konferenciji za štampu posvećenoj potpisivanju Deklaracije o nezavisnosti srpske pokrajine.

Carinska kontrola na ulazu u autonomnu pokrajinu traje nekoliko minuta. Druga je stvar na izlazu, ali o tome u svoje vreme. Evo i nas na Kosmetu, pa bilo uzaludno očekivati da će se pejzaž oko našeg auta promeniti – iste kućice sa krovovima od crvenog crepa karakteristične za Srbiju.

Ulazimo u Kosovsku Mitrovicu, tačnije rečeno, u njen severni, srpski, deo. Iza mosta preko Ibra već je albanski deo, pa su prolaznici na mostu retka pojava. Noću se most osvetljava, što je, s obzirom na neredovno snabdevanje elektroenergijom, dosta neobično iako to, verovatno, ima neki simbolički značaj, kao i bodljikava žica koja podseća na sukobe 2004. godine.

Tada je povod za nerede dalo saopštenje da su u Kosovskoj Mitrovici srpski tinejdžeri zbacili u reku 3–cu albanskih dečaka. Zavanično ova informacija nije potvrđena. Međutim, Albanci su istovremeno u svim gradovima i naseljima pokrajine organizovano počeli napade na kosovske Srbe.

Danas je situacija u Kosovskoj Mitrovici mirna iako je to, u suštini, jedini srpski grad u opštini, tačnije rečeno, njegova četvrtina. Iznad trga vidi se veliki transparent „Rusija uz nas”, a u izlozima prodavnica tu i tamo se može videti portret Vladimira Putina. To izaziva dvojno osećanje. Sa jedne strane, to godi, ali sa druge strane, i nehotice primećuješ paradoks u samoj situaciji. Ruski lider se samo dosledno pridržavao principa međunarodnog prava. Nameće se naivno pitanje: da li je sve u redu na svetu kada je heroj čovek koji prosto pravedno postupa?

Kosovska Mitrovica je dosta siromašan, ali vrlo uredan grad i obilje omladine ga oživljava – ovde ima nekoliko školskih ustanova. Što se tiče kontrasta, može se, na primer, pored srpskog pravoslavnog hrama čuti glas albanskog hodže koji sa minareta poziva vernike na molitvu. Ali jedva da se to može smatrati simbolom multiveroispovesti – dovoljno je videti uredno albansko groblje u srpskom delu i razoreno, sa razbijenim nadgrobnim spomenicima, srpsko groblje na albanskoj teritoriji.

Severne opštine sa pretežno srpskim stanovništvom su pozadina Srbije i prva borbena linija Kosmeta. Govorimo to bez ikakve patetike – dalje su albanske teritorije sa retkim ostrvcima, srpskim naseljima.

Ali pre putovanja tamo,idemo u dve jake srpske opštine. Prva od njih je Zvečan. Jednu četvrtinu njenog stanovništva čine Srbi koje su Albanci posle dogadjaja 1999. i 2004. godine proterali sa rodnih ognjišta i koji su našli utočište na severu pokrajine. Predsednik opštine Dragiša Milović priča o ekonomskim problemima pokrajine, a u suštini, i celog Kosmeta: o nerazvijenoj infrastrukturi i nezaposlenosti.
Pre 1999. godine opština Zvečan, pa i čitava pokrajina, oslanjale su se na rad kombinata Trepča, u čijem su sastavu bili rudnici, flotacije, topionice olova i cinka, kao i termoelektrana. Ovaj kombinat je bio jedan od najvećih proizvodjača olova, srebra i zlata u Evropi. U njemu je bilo zaposleno oko 25 hiljada lica. Sada preduzeće ne radi. UNMIK ga je zatvorio 2000. godine pod izgovorom da zagađuje životnu sredinu.

Naravno da je dobro to što se UNMIK brine o ekologiji pokrajine. Uostalom, postoji sumnja: da se preduzeće našlo u rukama zapadnih investitora, žudnja za profitom bi nadjačala brigu o čistom vazduhu. A sada kombinat ne radi i ostavlja mučan utisak, kao i svaki zabačeni industrijski objekat. Uostalom, proizvodnja miruje širom Kosmeta i ako ovde ima izuzetno bogatih nalazišta olova, cinka, nikla, kobalta, boksita, magnezita i, što je važno, najveće u Evropi rezerve lignita koje se procenjuju na milijarde evra – kaže Dragiša Milović.

Postoji takva teorija: Amerikanci su okupirali Irak zbog rezervi nafte koje se tao nalaze. Ako razmislimo, energija u Evropi je sve skuplja i skuplja, mi to vidimo, a na Kosovu se stotine godina može koristiti jevtini izvor energije, lignit, može se koristiti jevtina radna snaga, ekološki problemi će iskrsavati u ovoj pokrajini, dok će čista energija ići u zapadne zemlje…

Krećemo se dalje. Iz Kosovske Mitrovice do Zubinog Potoka može se stići ili kraćim putem koji, medjutim, vodi kroz teritoriju veoma agresivno raspoloženih Albanaca, ili dužim koji je bivši šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju specijalno izgradio u planinama za svoje sunarodnike. Idemo ovim kraćim pošto je naš vozač zamenio beogradske registarske tablice crnim, na prvi pogled diplomatskim. Vožnja sa srpskim registarskim tablicama kroz gradove sa albanskim stanovništvom nije bezopasna: lokalna omladina koja u uslovima ogromne nezaposlenosti na Kosmetu nema čime da se bavi sa interesovanjem i izvesnom sumnjičavošću razgleda svako drumsko vozilo što ih mimoiđe. U početku ti je neugodno zbog ovih pogleda, ali zatim ti to pređe u naviku.

Tihi grad Zubin Potok vodi miran život. Kudikamo je nemirnija situacija u selima gde se opština graniči sa albanskim teritorijama. Inače, broj stanovnika Zubinog Potoka porastao je u poredjenju sa 1999. godinom, i to iz istih razloga što i u Zvečanu: preselili su se ovamo Srbi koje su Albanci proterali iz drugih rejona pokrajine. Potpredsednik opštine Srđan Đurović priča da se pritisak od strane albanskog stanovništva Kosmeta ne prekida ni na minut.

Od 1999., već evo 9 godina, dolazi do stalnih napada na kuće gde stanuju srpske porodice, stalnih pretnji i pristiska na njih. Često ranjavaju ljude, podmeću protivtenkovske mine na puteve kojima se krećemo, kradu nam stoku i imovinu, i sve to u prisutnosti UNMIK–a od kojem, na žalost, nemamo nikakve podrške.

Na novoj zastavi Kosova smišljenoj u Briselu ima 6 zvezdica – po broju naroda koji žive u pokrajini. Himna Kosova je bez reči, što takodje treba tumačiti kao obeležje multietničkog sastava lokalnog stanovništva. I pored svih ovih formalnih manifestacija tolerantnosti, Srdjan Djurović je ubedjen da je krajnji cilj kosovskih Albanaca da, uz pomoć EULEKS–a, realizuju plan „Kosovo bez ne–Albanaca”. A zvezdice na zastavi će ostati samo zvezdice. Od 1999. godine praktički nijedno krivično delo vezano za napade Albanaca na pripadnike drugih narodnosti i njihovu imovinu u opštini nije privedeno kraju. A da se i ne govori o zamašnim ekonomskim mahinacijama: na jezeru Gazivoda stoji hidroelektrana koja ostvaruje prihode od preko 5 miliona evra godišnje…

1999. godine grupa Albanaca predstavila se rukovodstvu UNMIK–a u Prištini kao tim delovođa ove hidroelektrane i sada dobija sve prihode od njenog rada. Snabdevamo čitav Kosmet elektroenergijom, industrijskom i pitkom vodom i ne dobijamo od toga ni centa. To je još jedan primer pritiska koji se na nas vrši sa ciljem da se učini nemogućim za Srbe normalni život u pokrajini.

Pogovor: „Oduševljeni smo time što je vlada Kosova u blagom obliku potvrdila svoju dobru volju da zaštiti prava srpske manjine na Kosovu” – predsedik SAD Džordž Buš.
Nesumnjivo je da američki lider ima povoda za oduševljenje.


Epigraf: „Nezavisnost je jedini efikasni način da se izgradi politički stabilno i ekonomski rentabilno Kosovo“. Iz referata posrednika na pregovorima između Beograda i Prištine, dobitnika Nobelove nagrade za mir Martija Ahtisarija.

Stižemo u opštinu Istok – ovde je 2005. od sredstava ruskog glavnog grada bila izgrađena 71 kuća za srpske izbeglice, koje su rešile da se vrate u rodni kraj. Na periferiji grada Istok razgovaramo sa postarijim čovekom Rakom Perićem, koji živi u takvoj kući skoro godinu dana. Gospodin Perić ima 83 godine, ali on priznaje da bi mogao još da radi, ali gde da nađe posao kada ni za mlade, nezavisno od nacionalnosti, mesta nema…
Naš sagovornik je u svome veku mnogo prošao i sklon je filozofiranju – čitav moj život protiče u nadi, smatram da svako ima pravo na život, jer sve nas je stvorila priroda, govori Perić i seća se Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata, kada je njegova porodica sa Kosova bila internirana u Albaniju, a zatim se vratila u rodni kraj, koji je 90-ih godina čekalo još jedno iskušenje…

"Ovaj rati bo je najmračniji – samo crno, bez belog. Nikada nisam bio član nekakvih partija, one su samo svađale narode i danas ih svađaju. Imam komšije Albance. U ovom ratu i oni su morali da se spasavaju bežeći. Kada se na frontu bore muškarci, to je normalno, a u ovom ratu su ginule žene, deca, starci… Da mi je neko rekao da ću u životu morati da preživim toliko ratova i odricanja, odgovorio bih da ne mogu to da izdržim…"

U velikim gradovima broj žitelja nealbanskih nacionalnosti najčešće nije veći od tri do pet ljudi. Većinom su to stariji ljudi, oni normalno razgovaraju sa komšijama i postoji vervatnoća da ih više neće dirati. Kosovske vlasti imaju odličnu mogućnost da pokažu da se u republici gradi društvo zasnovano na principima ravnopravnosti – eto, navodno, mi mirno koegzistiramo.

U opštini Istok ima 5 srpskih sela. Naš put vodi kroz selo Osojane. U jednom trenutku pored našeg putničkog automobila prolazi nekoliko oklopnih transportera KFOR-a – takvo susedstvo ostavlja izvestan osećaj nelagodnosti na srcu, ali u celini za Kosovo to je uobičajna slika, čak miran pejzaž.

Stariji kosovski Srbi govore uz čašu vina – daj Bože zdravlja i slobode. Veoma nam je teško da shvatimo šta je to odsustvo slobode kretanja. U Severnoj Koreji, da biste putovali iz svoje oblasti u drugu, morate da dobijete posebno odobrenje vlasti. Ali Severna Koreja je zatvorena zemlja, nju ozbiljno kritikuje međunarodna zajednica upravo zbog ljudskih prava, uz to – ta zemlja ne pretenduje na evropsku integraciju. Na Kosovu, koje će moguće za par godina intenzivno početi da vuku u EU, naravno, nije potrebno da tražite specijalnu dozvolu da pređete iz jedne opštine u drugu.


Ali zato možete da dobijete kamenicom u staklo autobusa, u kojem se vozite preko albanske teritorije. Zbog toga su međugradski autobusi kojima se voze Srbi opremljeni prozorima od pleksiglasa – oni se ne mogu probiti. Nešto kasnije, u opštini Štrpce, u našim kolima zaštićenih tobože diplomatskih tablicama, pojaviće se još jedan putnik – Srbin po imenu Slaviša. On nam se pridružio da bismo posetili manastir Sveti arhanđeli i pogledali stari grad Prizren. Radi se o tome što je put u te krajeve, praktično u potpunosti naseljene Albancima, opasan za Srbe i dostup spomenicima sopstvene kulture i drevne istorije je otežan, tačnije skoro nemoguć. To je kao kada Rus ne bi mogao da dođe u Moskovski Kremlj ili Englez na Trafalgarski skver.U selu Osojane razgovaramo sa učiteljem istorije Draganom Radunovićem. Pored je škola, fudbalski teren na kojem se igraju deca, neki se stidljivo smeškaju u objektiv fotoaparata. Učitelj govori da trenutno škola ima oko 70 đaka – zgrada je bila srušena za vreme vojnih dejstava 1999. ali sada su već stvoreni svi uslovi za učenike. Sredstva su izdvojile, naravno, vlasti Srbije. Gospodin Radunović odlično govori ruski, govoreći o nevoljama kosovskih Srba on se seća čuvenog citata iz „Ane Karenjine“ Lava Tolstoja: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna je nesrećna na svoj način“ — problema je mnogo, nastavlja on, ali ljudi ne gube nadu, a deca su deca – ona se raduju, rastu i žude za saznanjima.


"Deca uče u školama srpski, engleski i ruski. I solidno govore ruski, časove imaju redovno, imali smo visokokvalifikovanog predavača koji im je dao osnovu, a ko hoće može da nastavi dalje. Ruski deca imaju dva puta nedeljno tokom tri godine. Može li im to u životu zatrebati? Zavisi kako će se razvijati politička situacija, ali moram da priznam da se u poslednje vreme mnogo nade polaže u Rusiju, u njenog predsednika Medvedeva, u zemlje Latinske Amerike. Mislim da više nikada neće biti takve dominacije SAD u svetu. Uskoro će se formirati i jačati drugi blok, koji će poštovati međunarodno pravo i nepovredivost granica…"

Na Kosovu postoji svojevrsno računanje vremena: do 1999. godine i posle, tačnije posle bombardovanja i dolaska međunarodnih snaga. I u tom vremenu „posle“ u opštini je izvršeno mnogo zločina. Osamdesetogodišnjeg Srbina čobanina prebili su namrtvo palicama. Mirnog muslimana-bošnjaka koji ni za šta nije bio kriv ugušili su, sudiju iste nacionalnosti i veroispovesti, koji je po mišljenju kosovskih Albanaca doneo nepravilnu presudu, bacili su u jamu sa krečnjakom. I paralelno sa tim na Kosovu se na svakom koraku grade džamije. Zanimljivo, kako se prema tome odnose sponzori Kosova, islamske države koje su među prvima priznale njegovu nezavisnost?

Sada je u opštini relativno bezbedno. Podvlačimo– relativno. Zamenik predsednika opštine Vukomir Đurić razmišlja: zatvorenici u ćeliji ipak imaju slobodu, mada i u granicama 4 zida, a šta je sa Srbima i drugim predstavnicima nealbanskih nacionalnosti u selima unutar albanskih terotorija?

"Svako veče osećam da će neko da dođe. Neko će da napadne kuću, nešto da ukrade. Takav teror kakav je bio 17. marta 2004. mislim da se više neće ponoviti – Albanci će u tom slučaju mnogo izgubiti, pokvariti svoj imidž u svetu. I oni nas pritiskaju na druge načine: skoro polovinu traktora koje smo dobili oni su ukrali, kradu kola… Ukrali su mi čak rezervoar za vodu! Moja ćerka je prala zube i kaže: „Tata, nema vode!“, ja sam otišao u dvorište – video sam tragove zločina, ali lopovi su se već sakrili u tami. Rekao sam sebi – ne mogu da čuvam taj rezervoar svako veče: oni će ukrasti, ja ću kupiti još jedan, oni će opet ukrasti… I tada ću shvatiti da meni tu nema života, povešću ženu i troje dece i otići… Šta ovde čekam, da mi još i dete ukradu?"

Kraća istorijska napomena. Iz referata organizacije Hjumans Rajt Voč o događajima 17. marta 2004: za 48 sati pogroma bilo je spaljeno najmanje 550 kuća i 27 pravoslavnih crkava i manastira, iz naseljenih mesta bilo je proterano oko 4000 Srba i predstavnika drugih nealbanskih manjina. Nekoliko meseci posle događaja ostalo je još oko 2000 raseljenih lica koji su morali da budu smešteni u skučenim i antisanitarnim uslovima – u nedovršenim stanovima bez grejanja, prepunjenim školama, šatorima u bazama KFOR-a, pa čak u metalnim kontejnerima. Da dodamo da je tih užasnih dana poginulo 19 predstavnika nealbanskih nacionalnosti.

Videosnimci pogroma obleteli su čitav Internet. Možete ih lako naći na popularnom videoservisu Jutub, ako jednotavno ukucate datum. Na primer, junaštvo Albanca simljeno najverovatnije mobilnim telefonom, koji se popeo na pravoslavnu crkvu i skakao na krstu u nadi da će ga slomiti i skinuti. Ali u Beloj kući i vladama većine zemalja EU očigledno nema Interneta – šta će im, tek je 21. vek.

Putujemo dalje. 12. avgusta 2003. na reci blizu srpskog sela Goraždevac odmarala su se srpska deca. Dvoje nepoznatih napadača otvorilo je na njih vatru iz automata. Četvoro dece je bilo teško ranjeno, dvoje ubijeno. Istraga je završena bez rezultata. A ranjenima je tada bila pružena „kvalifikovana“ pomoć u albanskoj bolnici: 13-godišnjoj devojčici Dragani Srbljak koja je bila ranjena u desnu nogu, albanski lekari su stavili gips direktno na ranu – o tome svedoči poznati ruski Internet-portal „Kosovo-pole.ru“.


U knjizi ruskog fotografa Natalije Batraeve „Raspeto Kosovo“ postoje fotografije koje su zabeležile sahranu dece i lica roditelja ubijenih tugom, ali ti snimci, - sigurnismo, — nikada neće dospeti u zapadne monografije tipa „Važni događaji 20. veka“, kao što su dospele fotografije na kojima su snimljeni Albanci, postradali na demonstracijama protiv ukidanja autonomije Kosova krajem 80-ih.

Nije toliko strašno umreti, koliko je strašno biti živ sahranjen – glasi natpis na spomeniku srpskim dečacima, kao i žrtvama događaja 1999. godine. Goraždevac je jedno od najtragičnijih mesta Kosova – slepo crevo dugo 3 - 3,5 kilometra u samom centru opštine naseljene Albancima. Dolazi autobus iz Kosovske Mitrovice – jedino što povezuje selo sa ostatkom sveta. Mlada, umorna žena mu pritrčava, i vidimo kako radosno dočekuje svoju decu. „Kod nas čim sedneš, - pomoliš se da normalno stigneš, i na put“, kažu nam kasnije stanovnici jednog srpskog sela. Kod zgrade lokalne ambulante vode se tihi razgovori, ali su ulice uglavnom puste – ovde ima nešto preko 1200 stanovnika.

Razgovaramo sa lekarom Vericom Drigant. Ona je rodom iz ovih krajeva, dugo je živela u Ukrajini, ali se vratila u Goraždevac 2000. godine – zato što je htela da pomaže ljudima. Problema sa lekovima nema, kaže Verica, mada ponekada ima zadržavanja na takozvanoj kosovskoj carini. Zato je ovde deficit lekara, pa i najbliža bolnica se nalazi sto kilometara odavde.

"Svi moji pacijenti imaju problema sa psihikom, imaju visok pritisak, svi piju sredstva za smirenje. Nervi su popustili i deci. Nemamo slobudu: mnogi stanovnici Goraždevca za 8 godina nikuda nisu odlazili iz sela i ne smeju to da učine – plaše se. Ja lično ne mogu da shvatim ko je kriv za sve što se dešava, nastavlja Verica. Mnogi Albanci nas žale, višam se sa njima i oni kažu da i oni teško žive. A nama je tim pre teže".

Danas je ovde nemoguće živeti, glasi neutešni zaključak gospođe Drigant. Ona kao medicinski radnik često mora da ide u grad i često kao Srpkinja mora da sluša na ulici poruge na račun svoj naroda od mladih Albanaca. Omladina je raspoložena agresivno i predstavnici drugih nacionalnosti nemaju nikakvu mogućnost da se vrate u veće gradove, smatra ona.

Uostalom, ma koliko na prvi pogled žalosno izgledala slika, stanovnici Goraždevca su posebni ljudi, sa njima ne može tek tako da se izađe na kraj. Nezgodni, kako za njih govore svoji. O čemu se radi? Kada su započeli neredi 1999. godine, pričali su nam ljudi, stanovnici opštine su se prvo spremili da beže – previše je gusto albansko okruženje u tim krajevima. Čak su rasklopili na daske drvenu crkvu koja je mesnom groblju stajala najmanje 6 vekova . Sve su pažljivo utovarili u kamion zajedno sa decom i kućnom starudijom i …. predomislili se. Takvi su neverovatni ljudi ti „Goraždevčani“. A crkvu su sklopili, i sad ponovo stoji na svom mestu.

Epilog. Došlo je vreme da se Kosovo zajedno sa čitavim Balkanom iz 90-ih godina uvede u 21. vek putem priznavanja nezavisnosti Kosova. Džon Mekejn, predsednički kandidat SAD.

Veoma svežu misao je izrekao američki političar…
Treći deo našeg putopisa, nazvanog „Država koje nema“ ima smisla početi citatom iz januarskog broja beogradske „Politike“: Na Kosovu žive beli medvedi, električne ribe, haringe i japanski crvendaći, u šumama rastu američki jasen i kanadska topola, a turista kome ove čari „Albanskih Alpa” nisu dovoljne može da uživa u „vizantijsko-kosovarskim” građevinama ili „eklektičkim crkvama rimsko-vizantijsko-gotsko-albanskog stila” koje dokazuju da „ovi uticaji nisu oslabili karakter i odlike materijalne i duhovne kulture autohtonog iliro-albanskog stanovništva”.


Ove nadasve zanimljive podatke naše beogradske kolege otkrile su na sajtu www.visitkosovo.org koji pripada Departmanu za turizam Ministarstva trgovine i industrije nepriznate države Kosovo. A mi smo obratili na njega pažnju pošto se na početnoj strani, direktno u centru nalazi fotografija sledeće tačke našeg putovanja – srpskog manastira Visoki Dečani.


Otresajući sa svoje svesti svu ovu istorijsko-kulturološku mutljavinu, koju je, uzgred, 2005. tadašnje kosovsko Ministarstvo kulture pokušalo da plasira čak i u sedištu UNESKA u Parizu, ispričaćemo ukratko istoriju nastanka ovog, jednog od najvačih spomenika srpske duhovnosti i kulture. Dakle, manastir Visoki Dečani nalazi se u zapadnom delu južne srpske pokrajine poznate pod imenom Metohija. Što se sa grčkog prevodi kao „manastirska zemlja“. Sagradio ga je Sveti kralj Stefan Dečanski između 1327 i 1335 godine i posvetio Vaznesenju Gospoda Isusa Hrista. Poznat je kao najveći i najbolje očuvani srednjovekovni srpski manastir. Bez obzira na tursku, albansku, italijansku — u razno vreme – okupaciju, uspeo je da sačuva svoje freske od neprocenjive vrednosti, datirane 14 vekom. Zaista, Božijom voljom!


Uostalom, ni danas se bez Božije pomoći ne može, — sam manastir nalazi se pod stražom italijanskog kontingenta KFOR-a, okružen sa svih strana neprijateljski nastrojenim Albancima, sav obmotan bodljikavom žicom. O ovim i drugim problemima ovog uporišta srpskog pravoslavlja razgovarali u Visokim Dečanima smo sa jeromonahom Ilarionom. I za početak, naravno, o svim tim istorijskim insinuacijama, prema kojima su srpske crkve podignute na temelju ranijih ilirskih svetilišta i „paleohrišćanskih objekata”.

Zvanično institucije i evropske i svetske naravno su svesne kakvo mesto ima srpska kultura u opšteevropskoj i svetskoj kulturi i to mesto niko ne osporava. Za ozbiljne ljude, posebno stručnjake takve priče malo znače. To je jedna vrsta propagande koja pre svega ima efekta kod lokalnog albanskog stanovništva, koja treba da pobudi neku vrstu gneva, jer onda ispada da su Srbi neki uzurpatori koji su tu došli u jednom istorijskom trenutku, a Albanci su tu bili odvajkada. Naravno tu ima dosta politizacije, dosta diletantizma u interpretaciji istorije. To je naravno ipod svakog ljudskog dostojanstva i dostojanstva naučnika koji to govore. A nažalost i mnogi ljudi iz crkve albanske govore da su Dečani zapravo ilirski manastir, koji su zidali njihovi preci i koji su preuzeli Srbi. Oni govore navodno o nekim dokumentima, koja navodno imaju, a ne mogu da pokažu. To su nedorečene i neozbiljne priče od kojih možemo Srbija i mi da imamo štete ako se ne suprotstavimo na adekvatan način. S druge stane postoji jedna vrsta prećutnog odobravanja, možda i od strane međunarodne zajednice da se toleriše tendenciozno izbegavanje imena „srpsko“ u tim prospektima turističkim. Jednostavno, ne postoji neko jasno reagovanje.


Uostalom, bez obzira na veoma sumljivu ulogu takozvane međunarodne zajednice u novijoj istoriji Kosmeta, na sajtu manastira Visoki Dečani možete pored ostalog pročitati i sledeću rečenicu: „Manastir uspeva da se održi naročito zahvaljujući vojnoj zaštiti italijanskih snaga koje su blokirale svaki neovlašćen pristup manastiru“.

Zaista, na ulazu su nas dočekali nasmejani, prepalnuli i puni života italijanski vojnici, a unutar same crkve zatekli smo jednog od oficira kako sa istinskim zadovoljstvom poznavaoca prepričava istoriju manastira nekim gostima u civilu na svom melodičnom jeziku.

Za razliku od manastira Sveti Arhanđeli, koji navodno čuvaju Nemci, — detaljnije o tome pričaćemo u jednom od sledećih delova ovog putopisa, — u Visokim Dečanima nema osećaja prisutstva okupacionih snaga. I ne radi se samo o tome da Italijani, potekli iz centra rimske i kasnije renesansne kulture umeju da poštuju i srpske spomenike. Doalze oni u manastir i da se pomole. Da, verni katolici u pravoslavni manastir. Takva je njegova čudesna snaga.
Nekadašnji komandant KFOR-a, general Skiaker, koji je obišao manastir 2001. Godine, dao je pored ostalog sledeću izjavu: „Visoki Dečani su jedan od naistaknutijih kulturnih spomenika na Kosovu. To je važno duhovno središte za Srbe, ali isto tako i deo nasleđa Kosova koje svi treba da poštuju. U toku borbi 1999. Godine monasi Visokih Dečana spasavali su kosovske Albance od progona srpskih snaga. Manastir vidim kao simbol humanosti i otpora protiv nasilja“.
Dakle, spasavali su sve. A šta je sa zahvalnošću kosovskih Albanaca. O bezbednosnoj situaciji, pogotovo kada je u pitanju pravoslavno sveštenstvo, takođe smo razgovarali sa ocem Ilarionom.

Bezbednosni problemi su različiti u odnosu na oblast u kojoj se nalazi. Naime ima oblasti gde postoji malo veća sloboda kretanja, a ima oblasti Kosova i Metohije gde je ta sloboda mnogo manja. Ovaj kraj gde se sada nalazimo nije preporučljiv za slobodno kretanje, posebno za pravoslavno sveštenstvo koje se lako prepoznaje. Tako da mi još uvek izbegavamo da idemo bez pratnje ili KFOR-a ili policije. Naravno postoje slučajevi kada se izuzetno zbog nekih poslova manastirskih sa manjim merama predostorožnosti putuje, ali uglavnom se putuje sa oružanom pratnjom. Isto je tako i u Drenici, da kažem specifična situacija, gde je manastir Devič, ali postoje oblasti gde bratija već putuje bez oružane pratnje, gde postoje mešovite srpsko-albanske enklave i gde nikome nije u interesu da se situacija zateže.

I tu se pojavila nada, — možda još nije sve izgubljeno, možda ima još mesta gde Srbi i Albanci nalaze zajednički jezik? Kratko je trajala, — tek toliko, koliko je ocu Ilarionu bilo potrebno da pojasni svoju misao:

Jer sutradan i Albanci treba da prođu teritorijom gde je većinsko srpsko stanovništvo. Uglavnom u takvim oblastima nema toliko incidenata, koliko ima u ovim krajevima koje sam naveo.
Da, zaista, i mi smo videli takvo mesto, nedaleko od Prištine. U pitanju je manastir Gračanica. Tamo se srapko stanovništvo dosta srećno rasporedilo duž veoma značajnog za Albance puta. Kažu da ga gračanički Srbi prekriju čim negede na Kosmetu iskrsnu neredi. Na enklavu Gračanica još ćemo se vratiti, ali treba istaći da smo u njoj primetili daleko više optimizma nego u nekim drugim manje uspešno razmešetenim srpkim mestima.

A šta je sa multinacionalnom, demokratskom državom, kako Kosovo predstavljaju na Zapadu? I na tu temu razgovarali smo sa jeromonahom Ilarionom.

Čak se želelo da se stvori jedna vrsta novog identiteta, ideja da se baziramo na nekom kosovskom identitetu. Pa sad postoje Kosovari-Srbi, Kosovari-Albanci koji treba da zaborave na svoju istoriju pređašnju, i zarad neke opšte bolje budućnosti da zaborave sukobe. Što je i pogrešno, i naivno, i nemoguće da se čovek odrodi od svoje tradicije. A pokazatelj toga je što svi nose albanske, odnosno srpske zastave. Zastavu Kosova čak ni Albanci ne poštuju koliko poštuju onu svoju čuvenu crvenu zastavu.

A par dana nakon naše posete, jeromonah Ilarion uputio se, — verovatno u pratnji do zuba naoružanih vojnika KFOR-a, — u Beograd, gde je u Ministarstvu za dijasporu Republike Srbije razmatrao zajednički projekat špod nazivom „Metar zida za Visoke Dečane“. Cilj ove akcije je prikupljanje sredstava za izgradnju ili opravku, tamo gde može, zida oko manastira. Do 17. oktobra bilo je prikupljeno 240 670 evra, što je dovoljno za izgradnju 660 metara, od planiranih 2400.

Zanimljivo, a da li je Ministarstvo trgovine i industrije Kosova, tako zabrinuto za očuvanje "ilirskih svetilišta i paleohrišćanskih objekata" već dalo svoj doprinos?

Kao najbolji postskriptum mogla bi poslužiti karta svih onih srednjevekovnih manastira, kulturnih i verskih objekata koje su uništili albanski ekstremisti. Nažalost, na sajtu www.visitkosovo.org tako nešto nismo pronašli.
Epigraf: "Oduševljeni smo napretkom postignutim na Kosovu" – ambasador SAD u UN Zalmaj Halilzad.
Srpska oaza Gračanica sa oko 15 hiljada stanovnika udaljena je 8 kilometara od Prištine sa pola miliona gradjana. Razgovaramo sa direktorom Centra za socijalni rad Slobodanom Milićevićem. U socijalnoj sferi Gračanica ima čime da se pohvali – ovde se ostvaruje program pomoći starijim osobama, deca–siročad nalaze nove porodice, a omladina ima gde da stekne obrazovanje. Štaviše, ovde radi muzička škola.
Ali ima i ozbiljnih problema – lokalne ne-Albance zastrašuju i kradu im imovinu. Zato je malo onih koji rizikuju da drže stoku, iako je poljoprivreda glavna grana u ovom kraju. Izraz "jedan k'o nijedan" na Kosmetu se može bukvalno tumačiti. Prema rečima gna Milićevića, na njivu se ni u kom slučaju ne sme ići pojedinačno, već samo u grupama – što više ljudi, to je manja verovatnoća neke provokacije. Situaciju sa bezbednošću pogoršava još jedan faktor.

"Kod nas nema svoje policije, postoji Kosovska policijska služba. Na žalost, srpski policajci koji su tamo ranije služili opozvani su prema sporazumu sa tadašnjom vladom u Beogradu, tako da su ostali samo Albanci. Ponašaju se korektno… ali mnogo i kažnjavaju novčanom kaznom. Kako se gradjani odnose prema njima? Naravno da ima izvesne napetosti – kada je takva situacija u pokrajini. Sada ministar za Kosovo i Metohiju vodi dijalog sa predstavnicima UN da Srbi ponovo rade u kosovskoj policiji. Naši policajci pristaju na to, ali samo pod komandom UN,a ne Kosovske policijske službe. Bilo bi bolje za narod da sastav bude mešovit – više poverenja, nekako sigurnije".
Ruski novinari koji su svraćali u Gračanicu čuli su lokalne priče da kosovski policajac može, zaustavivši auto, da posavetuje Srbinu da se "čisti iz naše države". Lako je pogoditi na čiju će stranu stati policajac–Albanac u slučaju izbijanja nekog konflikta.
Pored Gračanice postoji jedno improvizovano naselje, — umesto kućica sa crvenim krovovima stoje gvozdeni kontejneri u kojima žive Srbi proterani sa rodnih ognjišta. Rusija je predala ove kontejnere kao neodložnu pomoć još 2004. godine. Vreme prolazi, a privremeni stanovi postali su stalni. Izmedju kontejnera na konopcima visi rublje. Napolju se nalazi i jedna jedina slavina – situacija sa vodom i strujom je grozna. Takav je ovdašnji život. Radovan Perić je ranije živeo u Gnjilanama, ali od srpskih kuća tamo su ostali samo zidovi. Povratak nije moguć: opet će napasti – kaže on. Srbi koji ovde žive ne polažu nikakve pŽivimo ovde užasno – priča Radovan Perić – nema nikakvih uslova. Uskoro ćemo poludeti, ali niko ne obraća pažnju na naše probleme. Mi smo živa bruka za Albance. Sramota je govoriti o statusu Kosova, ako ljudi ovako žive. Oni kupuju zemlju, grade kuće da bi proterali Srbe. Nikakvi kosovski ministri, nikakav premijer Hašim Tači nisu nam dolazili da vide kako narod živi u "demokratskoj" republici. A živimo kao prosjaci, dovoze nam hleb i supu, i to takvu da je ni pas ne bi jeo.
Prema rečima Radovana Perića, zaboravili su ih svi – i srpske vlasti, i Medjunarodni crveni krst. Živeli smo u Jugoslaviji kao dobri prijatelji – seća se on i upućuje kosovskom premijeru pitanje: – gde su Srbi koji su se vratili u svoje kuće?osebne nade u budućnost – jasno je da ih je rukovodstvo već otpisalo. Nastavljamo naše putovanje. 9. oktobra Makedonija i Crna Gora priznale su nezavisnost Kosova. Te noći je u opštini Lipljan spaljena srpska kuća. Prvi put je gorela 2004. kada su širom pokrajine vršeni pogromi. Srećom, ovog puta niko nije poginuo – kuća je bila prazna. Ujutro smo stigli u opštinu da se sretnemo sa njenim predsednikom, uzgred rečeno, jedinom na Kosmetu pripadnicom lepšeg pola na tako odgovornom položaju, Suzanom Stanković. Lipljan je bio prvo naselje na našem putu gde čovek, skrenuvši iz jedne ulice u drugu, može preći iz srpskog u albanski deo i obrnuto. Pre svega minut pored naših kola promicala su lica albanskih djaka, a sada seoskim puteljkom idemo prema privatnoj kući koja je sedište opštinske administracije.
"1999. godine u selu Staro Gradsko bilo je ubijeno 11 srpskih žetelaca. Sada na ovom mestu Albanci pokušavaju da podignu kuće za veterane terorističke Oslobodilačke vojske Kosova – priča nam gdja Stanković. – Bukvalno pre mesec dana oskvrnavili su srpsko groblje, otkinuli slova sa nadgrobnih spomenika. Pri tome, prvo je kružila informacija da su to, navodno, učinili Srbi da prodaju metal i tek zatim je privedena grupa Albanaca".
Albanci su, možda, paljevinom srpske kuće proslavili priznanje nezavisnosti Kosova od strane još 2 države – pretpostavili smo mi. Ispostavilo se da do takvih incidenata ne dolazi samo u "svečanim prilikama". To je već redovna pojava.
Jedna od popularnih metoda kosovskih Albanaca su mahinacije sa zemljom. U opštini Lipljan lokalno albansko rukovodstvo daje svojim sunarodnicima pod zakup na 99 godina zadružnu zemlju koja, prema dokumentima, pripada Srbima. Položaj ovih parcela vrlo je podesan – izmedju nealbanskih sela, pa se mogu fizički podeliti tako da ostanu manja ostrvca u velikom albanskom moru.
Pomoćnik predsednika opštine Saša Morača pokazuje nam fotografije na mobilnom telefonu – srušena zgrada srpske škole podignuta još u 19. veku. Ova škola je bila simbol – objašnjava on – jer u Lipljanu nije bilo nijednog čoveka bar nekako ne vezanog za nju. Zgrada je srušena ne zato što je zastarela, već radi uništenja svakog srpskog traga, sigurni su naši sagovornici. – Srbi se ovde nisu učili. Ma kakvi, Srbi ovde uopšte nikada nisu bili.
"U opštini mnogi, medju kojima i porodice sa više dece, žive samo od socijalne pomoći – nema posla. – Šteta što niste došli u sredu kada je kod nas prijemni dan i ljudi dolaze sa svojim problemima. Videli biste pun hodnik dece" – kaže Suzana Stanković i čita nam jednu od molbi donetih u kancelariju.

"Molim da mi izadjeće u susret. Udovica sam, Albanci su ubili muža na putu u opštinu Štrpce. Ja sam samohrana majka, imam troje male dece, mi smo bez sredstava za život." To je žena jednog od poginulih Srba. Kada se sve to desilo, upravo je čekala treću prinovu – objašnjava predsednik opštine. – Tako da njen poslednji mališan nikada nije video oca. Ona ne radi i, uz to, mora da plaća stanarinu…"
Idemo prema spaljenoj kući, prolazimo kroz sobe. U jednoj od njih vidimo sliku deteta sa nagorelim krajevima i knjige. Do udžbenika "Srpski jezik i kultura izražavanja" koji takodje leži ovde vatra nije stigla, što je, možda, simbolično. Isto ovde, na podu, stoji flaša sa rastvaračem koji je, po svoj prilici, i iskorišćen za paljevinu kuće. Kroz prozor vidimo 2–cu albanskih vatrogasaca koji zainteresovano prate kretanje osoba sa foto–aparatom. Treba reći da su se danas vatrogasci pojavili odmah, što je i logično: vatrogasna stanica nalazi se na nekoliko desetina metara odavde. A u noći kada je izbio požar došli su da ga gase tek pošto je cilj bio postignut – kuća je izgorela, lokalni Srbi su zastrašeni.
Naravno da snage Kfora moraju nešto suprotstaviti agresivnim dejstvima kosovskih Albanaca. Jer, njihov zadatak je upravo održavanje reda. Uzgred rečeno, pripadnici Kfora izgledaju, po pravilu, vrlo impozantno – ovi stasiti muškarci bi mogli biti junaci nekog akcionog filma. Istina, njihovo držanje nije baš uvek adekvatno spoljašnosti. Potpredsednik opštine Lipljan Slavko Janićijević priča kako se jednom u lipljanskoj školi koju su pohadjala srpska deca desio incident: decu je obišao Albanac sa automatom, i to kada su pripadnici Kfora bili u blizini…

"Albanac pred njihovim očima vadi automat, okreće se i puca. Pripadnici Kfora trče u svoj oklopni transporter. Kada su se ukrcavali u vozilo, čak im je oružje ispadalo. Da, da, ispala su 2 automata i 2 pištolja. Zatvorili su se u vozilu i čekali dok se situacija ne umiri, pa su mu dali vreme da ode. On je ispucao jedan šaržer i hteo da ga zameni punim koji se, medjutim, zaglavio. Onda je Albanac stavio automat u gepek, ukrcao se u kola i otišao".

Iz Lipljana idemo u opštinu Novo Brdo. Svojevremeno, Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju podigao je ovde savremenu administrativnu zgradu. Posle proglašenja nezavisnosti Albanci su je prisvojili. Sada se iznad zgrade vijori nova kosovska zastava, a pored nje stoji grupa Albanaca koje je jedan od naših saputnika upitao gde se, zapravo, nalazi srpski deo sela i administracija. Pratili smo dijalog iz automobila. Pošto nismo čuli reči, činilo nam se da je razgovor miran, pa čak i konstruktivan. Kako smo kasnije saznali, ovaj 3-minutni razgovor bio je vrlo opasan: Albanci su nas vrlo sumnjičavo posmatrali i nisu mogli da shvate đta ovde traže ljudi iz Beograda, šta će im srpske vlasti i o kakvim se srpskim vlastima uopšte radi kada je ovo nezavisna država Kosovo.
Naš saputnik se sa poslednjom tačkom nije složio, pa je podsetio da je Kosovo i Metohija po zakonu srpska pokrajina, uljudno se oprostio i ukrcao u kola. Krenuli smo u srpski deo sela, gde smo iz hodnika administrativne zgrade kroz oštećeni krov mogli da vidimo nebo bez ijednog oblačka – takvi su uslovi u kojima lokalne srpske vlasti moraju da rade. U 13. veku selo Novo Brdo bilo je veće od Londona, ovde su se nalazili čuveni rudnici i saski rudari su dolazili ovamo da se uče zanat, dok su žitelji ovog sela išli u Italiju i Španiju da prenose svoja znanja. Sada srpski deo Novog Brda ima nešto više od hiljadu i po stanovnika i, kao što kaže predsednik opštine Stojan Stanišvić, Srbi često napuštaju ovaj kraj.

"Kod nas su 3 ili 4 porodice već otišle u inostranstvo. Još 2 porodice koji su se spremale za odlazak u Švajcarsku ili Norvešku ipak nisu mogle da odu. Platile su 2,5 hiljade evra, ali sa papirima nešto nije bilo u redu, pa su morale da ostanu. A omladina često odlazi u Srbiju da nadje posao. Bez posla, bez nekih konkretnih koraka Ministarstva za Kosovo i Metohiju i naših organa vlasti biće nam teško da ostanemo ovde…"
U pokrajini radi nekoliko nevladinih organizacija koje "pomažu" Srbima da se presele. U ovim programima odlaska sa nestabilnog Kosova u inostranstvo, u bogate evropske zemlje, uvidjamo neku podvalu. Na prvi pogled, to je realna pomoć ljudima koji nemaju posla, niti sredstava za život. Sa druge strane, ove organizacije podstiču Srbe na napuštanje svoje zemlje. Nameće se pitanje: da li se to čini iz humanosti ili u interesu kosovskih Albanaca?
Uostalom, znamo da neki stvarno to čine iz plemenitih pobuda. Nekada je poznati ruski istoričar i društveni radnik Natalja Naročnicka predlagala da se kosovskim Srbima pruži pomoć u preseljavanju u našu zemlju, u slabo naseljene rejone sa velikim ekonomskim potencijalom. Najbolji odgovor na ovu inicijativu dala je tadašnji otpravnik poslova Srbije u Rusiji, a danas ambasador Jelica Kurjak koja se zahvalila gdji Naročnickoj i rekla da narod treba da živi u svojoj zemlji. Dakle, zadatak države je da mu to omogući.
Pogovor. "Mogu sa sigurnošću reći da moja vlada neće dopustiti nikakvu diskriminaciju u pogledu kosovskih Srba. Naprotiv, potrudićemo se da sačuvamo pozitivnu atmosferu tolerantnosti i saradnje." Iz članka premijera Kosova Hašima Tačija u listu "The Wall Street Journal".
Kao što se kod nas u Rusiji kaže, "laže i ne crveni".
"Mi inisistiramo na nezavisnosti Kosova i postići ćemo to ovim ili onim putem "– državni sekretar SAD Kondoliza Rajs.

Nalazimo se u malom kafeu pored puta u opštini Vitina. Za susednim stolom sede Srbi, razgovaraju, piju pivo, pored njih isto to rade Albanci. Oni s vremena na vreme prisluškuju naš razgovor i smeškaju se našim šalama – srpski odlično razumeju. Pada na pamet misao da seoski rad miri ljude. I zaista, atmosfera se čini vrlo mirnom. Posebno ako ne znamo da su pre rata Srbi živeli u 20 od 43 sela opštine,a posle 1999. godine ostalo ih je u svega 6, i mnoga seoska dobra i šume uzurpirali su Albanci. Čekamo predsednika skupštine Dejana Moskviča, kojeg smo bukvalno odvojili od rada na polju. On nam govori o jednom od glavnih problema opštine – švercu.

"Mi smo u pograničnoj zoni sa Makedonijom, koja je više puta bila žarište nestabilnosti. Ova zona je vrlo pogodna za švercere, jer granicu skoro niko ne čuva. KFOR je jedno vreme radio kako treba, ali to kako treba pod navodnicima. Sada se niko time ne bavi – nema graničara, vojnika. A tamo cveta šverc, to znam tačno, raspravljali smo o tome na sastancima. Pre proglašenja nezavisnosti Kosova stalno smo održavali sastanke sa predstavnicima KFOR-a, sa Kosovskom policijskom službom. Znali smo situaciju, mogli smo nešto da preduzmemo, sada, posle 17. februara to je nemoguće".


O tome da je Kosovo raj za švercere pišu odavno. Na primer, ističe popularni ruski list "Komsomoljskaja pravda", jedan teretnjak sa bananama poslat sa Kosova u Makedoniju može da donese do 10 000 evra dobiti, a u istoj toj Prištini u prodavnicama mogu da se kupe raskošna Armanijeva odela za 70 evra.


Jasno je da kada je reč o jednoj od glavnih stavki kosovskog budžeta, švercu narkotika, sume su na desetine puta veće. Samo teško da bismo uspeli da sretnemo Albanca koji bi se pristao da govori na tu temu.
Krećemo u opštinu Štrpce, u kojoj ćemo provesti završna dva dana putovanja. Ali o tome sledeći put. Za sada vijugavim planinskim putem dolazimo u manastir Sveti Arhanđeli koji čuva nemački kontigent KFOR-a. Fotografisati vojne objekte na Kosovu je zabranjeno. Naši saputnici upozoravaju: sa Nemcima je u tom pogledu đavo odneo šalu. Ako nešto primete, brišu informacije sa fleš-karte. Visoki mišićavi plavušan, vojnik sa urednom bradicom uzima naša dokumenta, vraća se, pušta nas, ponovo dajemo pasoše, dobijamo propusnice, i konačno ulazimo na teritoriju manastira, tačnije onog što je od njega ostalo posle napada Albanaca 2004. godine, kada su manastir takođe čuvali tako pedantni u pogledu dokumenata nemački vojnici KFOR-a.
Manastirski kompleks je gradila značajna ličnost srpske istorije, car Stefan Dušan u 14. veku. Vek kasnije Turci su razorili manastir i on je počeo da se preporađa tek 1995. godine. Ono što se desilo posle 9 godina ne sme se nazvati drugačije nego organizovana najezda varvara. U pratnji brata Stanka idemo teritorijom manastira, on nam pokazuje grob Cara Dušana, koji je pokušala da otvori besna gomila, i govori nam o onome što se desilo tada, 17. marta 2004.
"Gomila Albanaca je krenula iz Prizrena, ne znam koliko ih je bilo. Sve je bilo vrlo dobro organizovano, nemože se zamisliti da su to uradili stihijski. Sa planina, sa strane puta, sa svih strana počeli su da naviru Albanci. Nemci su bili na istom mestu gde i sada – oni su evakuisali bratiju, a sve ostalo su ostavili Ablancima – molim… Albanci su ušli, zapalili crkvu, zapalili sve što su mogli kako bi naneli što veću štetu… Nemci su stajali i gledali sa strane – takvo su naređenje imali. Oni su sa Albancima pregovarali 10-15 minuta, i to je vreme iskorišteno da se izvede bratija, da i njih ne spale zajedno da manastirom, zatim su Albanci ušli i započeo je pir…"
Sada monasi žive u malom konaku, ovde ih je svega osam ljudi. Odnosi sa nemačkim kontigentom su dobri, govori Stanko, neki dolaze kod nas da piju kafu, zanimaju se za naše služenje. Pokazuju nam ikonu svetog novomučenika Haritona, sabrata manastira Sveti arhanđeli…


"1999. godine Albanci su ga oteli u Prizrenu i posle izvesnog vremena njegovo telo je bilo pronađeno… neću da vam govorim u kakvom stanju. U najstrašnijem koje možete da zamislite. Njegova glava nije ni pronađena. Obezglavljeno telo, unakaženo… Identifikovali su ga po brojanici i pasošu koji su mu ležali u džepu. Posle bombardovanja, kada su došli mirotvorci da nas čuvaju, on nije želeo da napusti Prizren… "
"U manastir često dolaze novinari, govori nam Stanko. Samo što mnoge od njih brinu čudne stvari. Na primer, iguman Svetih arhanđela ima specijalnu satelitsku vezu – kako bi svi srpski manastiri na Kosovu mogli da budu međusobno u kontaktu. Ovaj detalj je iz nekog razloga bio mal te ne glavni za jednu nemačku novinarku, koja je pisala reportažu o manastiru. Možda je ona tražila potvrdu hipoteze da je srpsko sveštenstvo u vezi sa organima Državne bezbednosti? I zaista, ljudi su uglavnom sa nekoliko fakulteta, tehnički potkovani, poliglote…"


Sledeći put sa bratom Stankom ćemo se sresti u selu Velika Hoča, gde smo zajedno stigli na praznik završetka leta, tačnije Miholjdan. Prema našim subjektivnim ocenama, to je još i dan radosti, sunca i vina. Ovde, u vinari Cara Dušana, ono se pravi od 14. veka, govori Marko, koji se sa šeretskim osmehom predstavio nama, ruskim novinarima, kao „demokratski orijentisani pop“.
U selu Velika Hoča je 12 crkava, a stanovnika oko 750. Muškarci na trgu prodaju svoje mlado vino, rado nude one koji hoće da probaju, ovde je i vašar, a u domu kulture koncert na koji već hita grupa mladih u narodnim nošnjama. Bez obzira na rizik, iz svih krajeva Kosova ovde su se sjatili Srbi.
U traganju za egzotikom došlo je i mnoštvo stranaca. Srpsko Kosovo živi, u to nije bilo sumnje od prvog dana, i kao što vidimo, ume da se veseli i praznuje. Ali stalni saputnik praznika su poneka kola međunarodne policije – kako bi „bezbedno“ moglo da se raduje.
Selo Orahovac je sledeća tačka našeg puta. Ovde su 1999. godine lokalni Albanci protestvovali protiv uvođenja ruskog kontigenta KFOR-a. "NATO – da, Rusi – ne!" - skandirali su tada demonstranti i pravili barikade… 17. marta 2004. godine (kao što znamo, to je još jedan značajan datum za uspostavljanje kosovske državnosti), kada je talas nasilja protutnjao čitavom pokrajinom, Albanci su u Orahovcu žestoko pretukli srpsku porodicu, zapalili i srušili nekoliko kuća.
U selu je danas pusto. Mnogi su otišli u Veliku Hoču na praznik – možda je zato ljudi tako malo? A šta će na ulicama je nezamenjivi element kosovskog pejzaža – bodljikava žica? Orahovac je, ako možemo da dopustimo takvu formulaciju, „muzej Srba“, jedna i po srpska ulica.
Kako nam je pričao bivši koordinator opštine Marjan Šarić, u Velikoj Hoči i Orahovcu srpsko stanovništvo se posle 1999. smanjilo pet puta. Ali bezbednosna situacija se, po njegovim rečima, osetno poboljšala – od 2006. nije se desio ni jedan incident. Mirno je već nekoliko godina, potvrđuje bivši učitelj lokalne škole, ali ko zna šta će biti dalje? I šta je cena tog mira, pa to što sada u srpskoj školi ima dva učenika u razredu, a ukupno je 45 đaka, zato je i učitelj „bivši“. Teško je bez ljudi, kaže on i priča o odnosima sa Albancima…


"Neko ko je ranije imao dobre prijatelje među Albancima, sačuvao je odnose, a oni koji se nisu podnosili, i sada se ne podnose. Ne idemo u njihov deo, oni kod nas dolaze, prodaju ovde nešto, mada i nemaju više kome da prodaju, od toga i žive. A što se tiče budućnosti ovog mesta, ne znam šta da mislim – svka porodica je nešto kupila u Srbiji – plac, kuću. Ovde Srbi sve prodaju – kuće, njive, stanove… "


Prolazimo nekoliko - da tako kažemo — kordona bodljikave žice koji u slučaju agresije Albanaca mogu lako da se razmotaju i zatvore ulicu. Stariji Albanac prodaje u srpskoj ulici grožđe. "Kako se vaši prijatelji Albanci odnose prema tome što kontaktirate sa Srbima?" — pitamo mi. "Neki poriču, neki ne, ljudi su razlčiti", kaže on. Od starijeg žitelja Orahovca saznajemo da ovde on živi već 45 godina i sve je prilično mirno, bez konflikata. Bilo je naravno malo, ali tu se ništa ne može, prostodušno govori on i izražava uverenje da će se odnosi poboljšati.


"Naravno, iz dana u dan, drugog izlaska nema. Narod treba da živi, jede. Ovo je naravno kriza, ali ona će se razrešiti. Sa većinom u okolini ja se družim".


Ako je tako, šta će ovde bodljikava žica, postavili smo logično pitanje. O tome stariji Albanac govori sa očiglednim ogorčenjem:


"Svašta se dešava, ne možeš svakog da naučiš kako da se ponaša. Svako ima svoje mišljenje. Ja se za sebe ne bojim. Nikada se nisam bojao. I za vreme rata ovde sam dolazio i niko me nije dirao".

Uostalom, bodljikava žica ne stoji ovde da štiti Albance od Srba, naprotiv.
Došli smo u Orahovac na dan sahrane kurira lokalne škole – 1998. godine njega su oteli i ubili albanski ekstremisti. Posle deset godina, zahvaljujući analizi DNK, utvrđen je njegov identitet. Na groblju razgovaramo sa grobarima, koji su uprkos profesiji raspoloženi optimistički. "Živimo normalno. Išao sam u Srbiju, ali sam se vratio", govori Ciganin sa ruskim imenom i srpskim prezimenom Sergej Stolić. "Ovde sam se rodio i ostaću ovde zauvek, samo ako svi odu, onda i ja", govori oni dodaje da u albanski deo ide i uopšte se ne plaši. U diskusiju stupaju njegove kolege:

"Svi tamo idu, normalno, ali idu zajedno, a sami samo na sopstveni rizik, govori drugi grobar. Ma ne, niko nas sad ne dira, umešao se treći. Mislim da će ovde sve biti dobro, i dalje će Srbi i Albanci živeti ovde zajedno".
Konačno grobar Sergej Stolić kaže „Sve je OK! i mi krećemo u Štrpce.


Pogovor.
"Nek su prokleti kolonisti…
Ignorišite patronažu,
Skinite im poveze sa očiju
Naterajte ih da progledaju… "
Iz kompozicije islandske pevačice Bjork „Proglasili nezavisnost!“ koju je ona posvetila Kosovu


Izaziva poštovanje politička pismenost umetnice – istu pesmu ona je uputila stanovnicima Farskih ostrva, Grenlanda, kao i Baskije.



www.ruvr.ru
glas rusije