Noć i dan nikada neće moći stanovati zajedno

Poodovano smo zašli u nedane koji danu nikako ne daju da bude dan. Naš jedini šar nikada valjda nije bio ugroženiji o obeznađeniji no kao što to danas izgleda. Badava beše Niniva, Sodoma i Gomora.

Belzebub nikada nije bio toliko i tako nezajažljiv u proizvodnji globalnog zla i svega što uz to ide, kao što je to zapamćeno u poslednjih dvadesetak desetleća. Na svakom koraku ništaci i nišči duhom, uz ništenje svih ljudskih svetlih i svetih tragova u čovekovom dugovekom dvopapkarskom batrganju kroz razistoriju. Tamo gde behu Semiramidini viseći vrtovi i gde su se pisali prvi ljudski zakoni, poput onih Hamurabijevih i tamo gde je Šeherezada u Hiljadu i jednoj noći uspela sa svojim pričama da umilostivi krvnika, tamo danas besni neobjašnjiv zločin, uz stotine hiljada žrtvi.

Za današnjeg neukog i polupismenog krvnika ne postoje Šeherezadine priče, jer mu one ništa ne znače. On Danas razume samo šuštanje zelenih novčanica koje donosi nafta ili opijum, kao što je zveckanje srebrnjaka Juče za Judu iz Skariota to bila najumilnija muzika. Na stvari oko nas, ali i u nama, treba gledati procesualno. Nije li na vreme mudri i beskompromisni čitač nečitljivih i slabo vidljivih nadolazećih historijskih cunamija, kakav je bio Oskar Špengler, gotovo proročanski upozorio u svom čuvenom udžbeniku dijagnostike "Propast Zapada" - "Amerika je Kartagina savremenog doba". Ko je mogao tada, pre stotinjak godina, čak i natruniti ili naslutiti u kakvu će se nezajažljivu alu prometnuti tek izleglo zmijče sa Potomka. Ono će, pre svega, uz nepojmljive ekološke probleme, našem jedinom šaru doneti vise od 150 ratova i vojnih intervencija i to samo u poslednjih šezdesetak godina. Međutim, celo to ljudsko zlo što je prekrilo našu planetu, u samom zametku primećeno je i znatno ranije.

Ima tome stotinupedeset i neku godinu kako je gorostas ljudskosti i umnosti, sopstvenik spoznanja o svevremenosti ljudskog usuda, kakav je bio Poglavica Sijetl (1786-1866), održao svoj istorijski govor-odgovor, upućen Velikom belom poglavici u Vašington i proročanski ukazao šta će se desiti sa ljudskim rodom ako nastavi putem najogoljelije destruktivnosti i samoživlja, ne poštujući zakone prirode.

- "Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, onda bi i čovek umro od velike usamljenosti duha. Što god se desi životinjama, uskoro će se desiti i čoveku.
Sve stvari su povezane."
Poglavici indijanskih plemena Sukuamiš i Duamiš došao je omaleni (za stopu niži od Sijetla) i sitnoglavi guverner Isak Stivens sa "predlogom" Velikog belog poglavice iz Vašingtona, da Poglavica Sijetl proda svoju zemlju hraniteljku. Maloglavi Stivens, inače od Vašingtona zadužen za "indijanska pitanja" i tipičan predstavnik nezajažljivih vašingtonsko-viktorijanskih apetita, bio je prilično kratak u svom "objašnjenju" šta je Veliki beli poglavica hteo sa svojom "ponudom" da kaže. Mi Srbi smo takve ponude-diktate doživeli čak u dva navrata - 27. marta 1941. i svirepi "Kumanovski sporazum" iz 1999. zajedno sa jednom drugom nepodnošljivom lakoćom svireposti koja još uvek traje, poznatom i zločuvenom u narodu kao - Dosmanlijski Peti Oktobar (Peti Brimer Luja Bonaparte, ako me memorija pamćena ne vara).

Poglavica Sijetl, gorostas u fizičkom smislu (kako su zapisali savremenici), ali otmenog i plemenitog izgleda, ogrnut indijanskim ćebetom, izgledao je nestvarno poput starih rimskih plemenitaša i patricija.

- "Mi ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. To neće biti lako.
Svako parče ove zemlje je sveto za moj narod. Kako možeš kupiti ili prodati nebo ili
toplotu zemlje? Mi nismo vlasnici svežine vazduha i blistanja vode."
U svom istorijskom govoru Poglavica Sijetl se sećao bliže prošlosti kada je njegovog naroda bilo kao talasa na uzburkanom moru, a sada ih je preostalo vrlo malo. No, ljudi dolaze i odlaze, baš kao morski talasi, kazao je on. Znao je, da, ako ne prihvati "predlog" Velikog belog poglavice iz Vašingtona, da će bledoliki doći sa puškama i topovima (kao što je i bilo). On vidi da je njih sada kao trave u preriji, ali da dan i noć neće moći nikada stanovati zajedno. On se sa svojih nebeskih visina neopoganjene ljudske čistote ponadao da se neprijateljstva između crvene i bledolike braće neće više vratiti, jer u tom slučaju - "Mi bi mogli izgubiti sve i dobiti ništa".

- "Nema smrti. Samo promena svetova... Uzmi samo sećanja, ostavi samo tragove svojih stopala..."
Sa nama se desilo i dešava upravo tako. Jedina naša poputnina bila su naša sećanja, kada su nas isterali iz naših stanova, kuća, pa čak i grobalja. Počev od Karavanki i Triglava, potom su došle Plitvice, pa Pakrac i na kraju cela Republika Srpska Krajina. Jedna od podrepnih muva Belzebubovog NATO ata, inače tekući predsednik tekuće NDH je, uz gotovo literarni sarkazam, velikodušno ponudio da prognani Srbi osim sećanja mogu još poneti sa sobom i blato na opancima. Ubrzo se Belzebubova pljačkaška i zlotvorska dinamika spustila na Ćopicevu “Petrovačku cestu”. Kolone obogaljenih srpskih izbeglica nisu se ni prekidale. Da je đavo definitivno došao po svoje i po ono što mu je “neko” obećao moglo se lako pročitati već 17. februara 1992. godine i “onoga” što će posle da sledi do ovogodišnjeg i ostalih 17. februara. U sred srede sarajevskog karakazana Alija Izetbegović, bivši esesovac i pripadnik zloglasne 13. SS “Handžar” divizije kao novo neizabrani (na izborima je zapravo pobedio Fikret Abdic Babo) predsednik Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine i jedan od čelnika islamskog ekstremizma u Evropi prihvata inicijativu mlađanog saksofoniste i guvernera države Arkanzas V. J. Klintona o uspostavljanju bliske saradnje ovih dveju država u oblasti kulture, obrazovanja, privrede, nauke i drugih oblika saradnje. U tom smislu Izetbegovićeva vlada rečenog 17. februara 1992. godine donosi i odluku o prihvatanju rečene inicijative, dok se februar proglašava “Mjesecom Bosne i Hercegovine i Arkanzasa”. Prvi pripadnici Al Kaide, hamasa, Hezbolaha,… već su bili u Sarajevu i to sa propisnim BH drzavljanstvom (!).

U ovom mesecu Arkanzasa i već uveliko alkaidisane Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine nakon 16 godina na isti dan došlo je do overavanja te i takve saradnje i na prastarom kosovsko-metohijskom srpskom jugu. Jedna ulica u Prištini je čak ponela i ime pomenutog saksofoniste Belzebub višedecenijske najsurovije masovne arnautske zločine nad srpskim narodom, uz brojne najbezočnije inscenacije , overava sa državnim insignijama. Pre su se koristili Vidovdanima, kada su činili masovne zločine nad Srbima i kada su hteli ujesti Srbe za dušu, a sada više nisu važni ni takvi “detalji”. Dovoljan je sada i 17. februar.

Uzmi samo svoja secanja, ostavi samo tragove svojih stopala.
Desetogodišnju Zoricu Milatović Arnauti su isterali sa roditeljima 1999. godine iz njihovog stana u Prištini, tek da se zna da je Belzebubov NATO stigao. Smestili su se u napuštenu veterinarsku stanicu u Čaglavici , koja je za stoku postala neuslovna. Došli su sa samo sa jednom kesom u rukama, a sada nemaju ni za kesu, kaže njena baka Gordana. Posle 17. februara kada je Belzebub oživotvorio svoje najnovije nato-nošće po noći dolazi raspomamljeni arnautluk i ispaljuje rafale preko krova njihovog novog doma, alakajući – “Urime pavresija” (Srećna nezavisnost). Mala Zorica sanja kako ide sama ulicama Prištine i pita se da li će više ikada šetati ulicama njenog slobodnog rodnog grada. Ne sme da izađe pred kuću jer se plaši da je Arnauti ne ukradu i prodaju u roblje.

U Novom Sadu su sahranjeni zemni ostaci Zorana Vujovica (21).
Ovaj uzorni student i sportista i izbegli kosmetski Srbin pošao je sa bratom u Beograd da protestuje protiv najnovijeg i najbesprimernijeg međunarodnog zločina koji je počinio Belzebub 17. februara 2008. godine posle Isusa Hrista. Belzebubove dosmanlije su stigle da opogane i ovaj dostojanstveni krik vapijućeg u pustinji. Izgoreli ostaci Zoranovog tela su nađeni u ulaznom delu američke Ambasade, koji je bio oštećen požarom. Uzrok Zoranove smrti nije utvrđen kao što nisu utvrđena ni imena počinioca paljevine američke ambasade. Zoran je sada gore sa svojom bakom koji su 1999. Arnauti zaklali u kadi u njihovom stanu u Prištini.
Nema smrti. Samo promena svetova.
Uzmi samo svoja secanja, ostavi samo tragove svojih stopala.

Marko Rucnov