Antisrpstvo "kulturne" Evrope


Francuski istoričar Andre Bar o evropskoj politici u Bosni i Hercegovini krajem devetnaestog stoleća

Francuski istoričar s razmeđe devetnaestog i dvadesetog stoleća Andre Bar istraživao je politiku velikih evropskih sila i Turske na Balkanu i mora mu se priznati da je shvatio njenu suštinu. Da to nije tako, ne bi u podnaslovu svoga dela naveo da je na delu: Verska agresija Austrije i Rimske crkve na pravoslavne u Bosni i Hercegovini od 1878. do 1903. godine
Od tada sve isto antisrpstvo Evrope na prvom mestu
Ova odrednica odiše savremenošću više nego bilo koji naučni zaključak današnjih analitičara geopolitike velikih sila na Balkanu, posebno istraživača razbijanja bivše Jugoslavije i prilika u postdejtonskoj Bosni i Hercegovini. Koliko je Andre Bar, po svojim zapažanjima pre jednog stoleća, naš savremenik, vidi se i po njegovom zaključku šta će se desiti s najmnogobrojnijim. balkanskim narodom ako evropska antisrpska politika (preko Austrije) bude dala rezultate u Bosni i Hercegovini. On jednostavno navodi:

Kada u Bosni i Hercegovini izumre pravoslavlje, tada će biti i kraj srpske ideje.

A da je misija Austrije u Bosni i Hercegovini pretpostavljala nestanak pravoslavlja, Andre Bar dokumentuje i nagoveštava da će se to postići nesmetanim (od Evrope) nasrtanjem Austrije i Rimokatoličke crkve na korene srpstva. U prvom redu, na njegovu duhovnu i kulturnu tradiciju. Taj pakleni plan je ovako sažeo:

Doista, katolički misionari postupaju u zemlji s onom spokojnom surovošću koja nastaje iz uverenja da neće biti kažnjena.

Prvi korak razbijanje srpskog tkiva po verskim šavovima

Andre Bar je znalac prilika u srpskim zemljama. Kad je ovo delo štampano u Beogradu 1906. godine, svetlost dana je videla i njegova knjiga: „Majska revolucija u Srbiji“. Zato, s potpunim poverenjem, treba da prihvatimo njegova stručna svedočanstva o austrijskoj upravi u Bosni i Hercegovini, bez obzira što su ona (svedočanstva) istovetna mišljenjima koja se danas pripisuju srpskim mitomanima ili srpskim pobornicima nepostojeće zavere protiv srpskog naroda. Činjenica da je u pitanju francuski istoričar, pomoći će mnogima da naše današnje neprilike posmatraju i sa istorijske tačke gledišta, a ne da se tog postupka klone pod utiskom često ponavljane sugestije (ovih godina) da se treba okrenuti budućnosti, a ne prošlosti. Francuski istoričar zaslužuje pažnju i zbog toga što je njegova domovina (Francuska), od 16. stoleća, podržavala tursko gospodstvo na Balkanu i, kasnije u devetnaestom stoleću, širenje germanskih država na istok i jugoistok Evrope. U prvom slučaju, Francuskoj je odgovaralo da Turska ometa Austriju (stalnim ratovanjem na njenim granicama) i da Austriji ponestane snage za osvajanja prekomorskih kolonija, a u drugom slučaju da moćnu mladu Nemačku i staru silu Austriju uputi protiv slovenskih zemalja čime bi se Francuska i Engleska spasile od najavljenog germanskog ekspanzionizma u dvadesetom stoleću. Andre Bar postupa časno. Ne podržava ovu strategiju Francuske i kritikuje je da je, s ostalim evropskim silama, omogućila necivilizacijsko obrušavanje Austrije na narod Bosne i Hercegovine, s ciljem da mu izbriše iz kolektivne svesti iskonski srpski identitet.

Da bismo shvatili ovu Barovu poruku o austrijskom nasrtaju na srpstvo, mora da se oslobodimo današnjih zabluda o tome da u Bosni i Hercegovini žive tri naroda (Srbi, Hrvati i Bošnjaci). U Barovo vreme, nauka je priznavala da je to jedan srpski narod. S tim saznanjem je Austrija uvela svoju upravu u ovoj srpskoj pokrajini i preduzela sve da srpski narod razbije na tri dela po verskim šavovima. To je podrazumevalo i potonju međusrpsku (paklenu) zavadu. Andre Bar nas upoznaje da su se obrisi tog đavoljeg posla (međusrpske podele) nazirali 1878. godine prilikom ulaska austrijskih trupa u Bosnu i Hercegovinu. To znači da je Austrija, već na početku svog gospodstva u Bosni i Hercegovini, ubirala plodove svog ranijeg delovanja među Srbima, uglavnom preko jezuitskih i franjevačkih katoličkih redova. To delovanje je dalo rezultate, jer Srbi katolici nisu učestvovali u borbama protiv okupatorske austrijske vojske, dok su Otadžbinu branili Srbi muslimani masovno i Srbi pravoslavni delimično. Andre Bar ovako opisuje taj rani austrijski zagrljaj Srba katolika da bi se odvojili od svojih saplemenika islamske i pravoslavne vere:

„Austrija, katolička sila, pod visokom duhovnom i crkvenom upravom jezuita, nije imala nimalo da se plaši od srpskog stanovništva katoličke vere, koga je, uostalom, bilo malo, i što se ona naročito spremala da ga obaspe raznim privilegijama“.

Posle ovog prvog (uspešnog) zasecanja srpskog tkiva - po katoličkom šavu u Bosni i Hercegovini, Austrija će zaseći i po islamskom, odvajajući muslimane i katolike od pravoslavnih saplemenika i pripremajući od prve dve grupe neprijatelje trećoj pravoslavnoj. Rezultate tog paklenog plana, videćemo u Drugom svetskom ratu kad su muslimani i katolici izvikivali svoju pripadnost nekim drugim nacijama, a ne srpskoj i kad su saplemenike pravoslavne vere osudili na biološko istrebljenje. Andre Bar nas upoznaje da je Austrija to nacionalno otuđenje Srba muslimana sprovodila malo teže od onog kod Srba katolika, ali je i ovo svoje kolonijalno pregnuće, kako smo videli u dvadesetom stoleću, stavila na čvrste temelje. On će to ovako objasniti:

Ni Srbi muslimani nisu joj izgledali suviše opasni. Njihovo neznanje i njihov običaj da sve, što se dogodi, pripisuju sudbini, doprineli su da su oni bili pogodniji element za robovanje. Austrija je, takođe, znala da bi, s jedne strane, laskajući njihovu ponosu, a s druge, poštujući njihovu veru, mogla uvek oduzeti drugom rukom, ono što bi prvom morala (im) dati.

Francuski istoričar pronicljivo zaključuje da će se Austrija suočiti jedino s otporom Srba pravoslavne vere u Bosni i Hercegovini. Ovako je napisao proročke redove o tome, ističući da je Austrija potcenila pravoslavnu versku zajednicu bosanskohercegovačkih Srba:

Ostaju još pravoslavni Srbi. Oni su bili strašni iz dva razloga, prvo zbog svoje vere, koja je suparnica katoličkoj, zatim, zbog svoga nacionalnog duha, koji je bio prožet težnjom za nezavisnosšću, i koji je, uostalom, postao dosta osetljiv zbog toga što su se jasno uočile stvarne austrijske namere o Bosni i Hercegovini. S njima se nije mogla igrati dvolična uloga
Andre Bar, pre sto godina, shvata strategiju razbijanja Srba po religioznim šavovima mnogo bolje nego današnji srpski analitičari istorijskih zbivanja u poslednja dva stoleća. Po njemu, ta austrijska strategija pretpostavlja necivilizovan postupak prema predstavnicima sve tri verske zajednice Srba u Bosni i Hercegovini i nije uperena samo protiv pravoslavnog stanovništva, kako bi se to moglo (površnim posmatranjem) zaključiti. Jer, dovesti u neprijateljstvo tri grupe istog naroda, spremnih na međusobni rat do istrebljenja, ne omogućava zaštitu nijednoj. Andre Bar to izvrsno shvata i ovako objašnjava:

Uspeh joj je (Austriji) moglo osigurati samo jedno sredstvo: sistematsko gonjenje starosedelaca. Austrija se, nijednoga trenutka, nije ustezala. Njena uprava postade prava metoda divljaštva, globljenja i terora, a njena politika stalno prkošenje civilizaciji; njen način postupanja glad i ubijanje. I, doista, moralna i materijalna propast, uništavanje srpskog življa na ovom kraju Balkanskog poluostrva, to je stvarno delo - kojem je Austrija posvetila svu svoju energiju, to su blagodeti civilizacije, pomoću kojih će ona Bosnu i Hercegovinu germanizovati....

Otvoreno protiv pravoslavnih Srba
Otvoreni teror nad Srbima pravoslavne vere, Austrija je sprovodila uz pretvaranje da se to čini i za dobrobit muslimanske i katoličke verske zajednice. Uočivši da su Srbi prisno vezani uz Srpsku pravoslavnu crkvu, prve mere su uperene protiv nje. Austrija je to đavolsko antisrpsko kolo počela tako što je uvela obavezu da car lično postavlja srpske episkope i mitropolite. Usput su bili ucenjeni i uslovljeni državnim odlukama u pogledu prihoda i trošenja crkvenog novca. Takvim episkopima, narod nije verovao. Nastao je duboki jaz između crkvenog vrha i vernika. Srbi, zbog toga, nisu ulazili u crkvu kad je u njoj bio episkop. Andre Bar beleži takve slučajeve u Mostaru, Sarajevu i drugim gradovima. Mitropolita u Sarajevu Nikolu Mandića su vernici prezirali. Ispisivali su mu poruge na kući i nisu primali pričešće iz njegovih ruku. Ovakav odnos prema verskim velikodostojnicima je posledica činjenice da su i oni i mnogi sveštenici bili podmićeni ili prisiljeni od austrijske vlasti da rade protiv srpskih nacionalnih interesa. Andre Bar navodi primere kažnjavanja sveštenika koji su se časno odnosili prema verskim i narodnim poslovima. Suprotno tome, nagrađivani su oni koji su prihvatali moderan život (danas bi se reklo evropski) …pohađa rđava mesta, ide na koncerte i zabave, upada sve više i više u razvrat. Da ne bismo prepričavali zapažanja Andre Bara o austrijskom blaćenju ustanova Srpske pravoslavne crkve, pogledajmo njegov zaključak o tome:

“Austrija se trudi da odlično sveštenstvo zameni sveštenstvom bez karaktera, bez obrazovanja i bez morala. Zaglupljujući pastira, ona se nada da će time odvratiti verne od vere, koju ona treba da uguši, smatrajući da je njoj, kao katoličkoj sili, dužnost to učiniti, te da tim načinom odvoji veru od njihovih snova o Srpstvu, jer joj sopstveni interesi nalažu da ona iskoreni, za svagda, te ideale“.

Mitropoliti i episkopi su u Turskoj imali veće nadležnosti, nego u Austriji. Austrijske vlasti su se mešale u sve poslove velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve. One su odobravale i rukopoloženje svakog sveštenika to nije bilo u isključivoj nadležnosti episkopa i mitropolita. Episkopi i mitropoliti nisu mogli ni kazniti svoje podređene sveštenike. I o takvim merama je donosila odluku austrijska vlast.

Navedene mere Austrije su bile samo uvod u opsežniju denacionalizaciju pravoslavnih Srba u Bosni i Hercegovini. Država je planirala da primora Srbe da zaborave Svetog Savu, da prestanu da obeležavaju porodične svece krsne slave, da ne koriste gusle i da ne podižu nove pravoslavne hramove. Tako je zabranjena himna Svetom Savi, svetosavske crkvene svečanosti i svi skupovi posvećeni ovom srpskom svetitelju. Zapanjuje navod Andre Bara da je vlast zabranjivala Srbima da prave rakiju i u predelima gde je šljiva bilo u izobilju. Cilj je bio da se rakija što manje koristi u vreme krsnih slava. Da ne bi druge zemlje saznale za ovakve postupke u Austriji, pismene naredbe o zabrani proizvodnje rakije su čitane pred Srbima i vraćane načelniku.
Austrija se najistrajnije obrušila na srpske gusle. Zabranila je njihovu upotrebu, jer je guslar uz njih pevao o srpskom otporu protiv svih okupatora. Andre Bar svedoči da je policija u Sarajevu oduzela gusle u svim kafanama. U unutrašnjosti, pravoslavni Srbi nisu smeli da pokazuju gusle ni pred putnicima namernicima. Ako je neki znatiželjni stranac ili etnolog želeo da vidi ovaj stari muzički instrument, mogao je to samo u policijskom magacinu, jer su dosledno oduzimani i po selima.

Protiv gradnje pravoslavnih crkava u Bosni i Hercegovini, Austrijanci su primenili zabranu skupljanja novčanih priloga u Srbiji, Crnoj Gori i Rusiji. Osiromašeno stanovništvo nije moglo da to čini svojim sredstvima, a austrijske vlasti nisu davale ni forintu iz državnog budžeta.

Pravoslavni Srbi su pokušali da protiv ovih mera dignu glas i zatraže zaštitu austrijskog cara. Uputili su veliku delegaciju u Beč, ali se sve završilo na tome da ih niko u prestonici nije hteo ozbiljno ni saslušati. Na njih se nije obraćala pažnja, iako su predali memoar: „Ugnjetavanje Srba u Bosni i Hercegovini“.

Austrija podiže katoličke bogomolje

Nadajući se da će bar denacionalizovati Srbe katolike, kad sa pravoslavnima to nije postigla, Austrija im podiže crkve širom Bosne i Hercegovine. Ne znamo da li možemo verovati Andre Baru da je u vreme Berlinskog kongresa (1978) u Bosni i Hercegovini „bila samo jedna crkva, jedna škola i jedna parohijalna kuća“. Do kraja 19. stoleća, piše Andre Bar, podignute su katoličke crkve u svim krajevima Bosne i Hercegovine. Čak i tamo gde nema ni jedne katoličke porodice. Kao u: Gackom, Goraždu i Modriču. Nekoliko porodica je živelo na Ilidži, ali je tamo podignuta velika katolička crkva i Austrijanci su je pokazivali strancima, uveravajući ih da je to kraj naseljen katolicima. U tako kratkom vremenu, podignuto je 179 katoličkih crkava i Andre Bar primećuje da: „Svaka od ovih crkava čeka trenutak, kad će prigrliti narod koji ljuto gone crne grupe misionara“.

Da je ovo prisiljavanje pravoslavnih Srba na prelazak u katoličku veru činjeno, Andre Bar nas uverava s nekoliko navedenih primera:
1) Katolici su oteli i silom preveli u katoličanstvo kćer Riste Semiza, pravoslavnog iz Gnojnice,
2) Kćer Nike Jovanovića, pravoslavnog iz Belog Sela, bila je iste sudbine,
3) Đorđu Crnogorcu, pravoslavnom iz Samuše, oteta je starija kćer pod istim okolnostima; da bi sačuvao mlađu kćer, koju su misionari gonili, on je morao prebeći na crnogorsko zemljište,
4) Jezuiti su u Sarajevu kupili od jedne sirote udovice dva deteta za 24 forinti, i zatvorili su ih u katoličku bogosloviju za decu,
5) U Pukovskom su oteli jednu devojku pravoslavne vere i venčali je, pomoću vojničke sile, s jedim katolikom u žandarmerijskoj kasarni,
6) U Čapljinu otmicom su uzeli zakonitu ženu Elezovića, pravoslavne vere, i venčali je u katoličkoj crkvi s jednim katolikom, tako da danas na ovu ženu polažu podjednaka prava dva muža.

Austrijska vlast i katolički sveštenici su postupali na isti (ili sličan) način i sa Srpkinjama muslimankama. Andre Bar nam je ostavio svedočanstvo o sudbini Fate Omerović iz Bijelog Polja. Oteta je, odvedena u katoličku crkvu i, silom, venčana s jednim katolikom. Usput se otimala i plakala, ali ništa nije pomagalo. Drugi slučaj je još teži. Autor navodi da je reč o izvsenoj ženi Saliki i ne navodi njeno mesto stanovanja. Ostala je udovica s troje sitne dece i nije imala prihode za njihovo izdržavanje. Počeo je da je posećuje katolički sveštenik i donosio joj je milostinju. Za uzvrat, tražio je da ona pređe u katoličku veru, što je Salika odbijala. Prečasni, posle ovakve Salikine odluke, namesti da joj pošalje mladog i lepog žandarma. Po nagovoru popa, žandarm ponudi brak siromašnoj Saliki i obeća joj da će preći u muslimansku veru. Ova pristade i složi se da pričeka s venčanjem „dok žandarmu to ne odobri vlast“. U međuvremenu, Salika ostane u drugom stanju. Da bi izbegla sramotu i prezir u muslimanskoj sredini, venča se u katoličkoj crkvi i prevede sve troje dece u katoličanstvo. Andre Bar kaže da su katolički sveštenici i austrijske vlasti, na ovakav način, katoličili muslimane i pravoslavne u svim krajevima Bosne i Hercegovine. Tako se (ne računajući priraštaj starih katolika) broj katoličkih vernika, kaže Andre Bar, povećao u Bosni i Hercegovini (od 1878. do 1900) za 100.000. Svedoči da je u Sarajevu broj katolika 32.000, a 1878. ih je bilo samo 300!

Još jedno necivilizacijsko ponašanje austrijske vlasti prema pravoslavnim Srbima, opisuje Andre Bar. Nažalost, o njemu nikad ništa nismo mogli da pročitamo u svojoj literaturi, posebno ne u školskoj i univerzitetskoj. Znajući dobro da pravoslavni Srbi obožavaju svoje hramove, Austrijanci su u njih slali omrznute i nekarakterne pravoslavne sveštenike, ili ih dovodili u vezu s katoličkim misionarima, pa su ih vernici smatrali oskrnavljenim. Više nisu ulazili u njih, niti su se takvim sveštenicima obraćali za krštavanja, slave i sahranjivanja.

Da je austrijski teror nad pravoslavnim stanovništvom u Bosni i Hercegovini bio teži, nego što danas možemo pretpostaviti, Andre Bar je to ilustrovao citatom iz „Berlinger tagblata“, broj 95, od 21. februara 1899:

„Katolička propaganda, kaže on, koja se službeno izvodi u Bosni i Hercegovini, uzrok je mnogim neredima u narodu i jednoga dana može dovesti do katastrofe; prema službenim izveštajima, u Bosni i Hercegovini je sve kao što treba, samo što ti izveštaji nemaju nikakve stvarne vrednosti“.

Šta reći posle ovog prikaza austrijske vlasti u Bosni i Hercegovini u devetnaestom stoleću?

Na prvom mestu, ne treba zaboraviti to ponašanje Austrije, ni činjenicu da je ona uvela svoju upravu u Bosni i Hercegovini po odluci zapadnoevropskih sila, Rusije i Turske. Ne treba smetnuti s uma da je tada austrijski car Franjo Josif (Andre Bar ne označava ni na jednom mestu da je reč o Austrougarskoj) obećao stanovništvu Bosne i Hercegovine sve blagodeti civilizacije prisutne u kulturnoj Evropi (istovetno obećanjima Evropske unije, danas). Pogledajmo kakva je obećanja dao stanovnicima Bosne i Hercegovine (1878) austrijski maršal-baron Filipović, citirana u knjizi Andre Bara:

Car i Kralj naređuje da svi sinovi ove zemlje uživaju podjednaka prava pred zakonom, da svi dobiju zaštitu svoga života, svoje vere i svoga imanja. Vaši zakoni i vaše ustanove neće se menjati samovoljno; vaši će se običaji poštovati...

Slobodan Jarčević