Doba otimanja
kao preteča hrvatske istorijske književnosti

Nisu više samo živi spomenici srpske prošlosti plen „suvremene hrvatske povijesti“. Pohlepa za onim što je u okviru bivše Austrougarske monarhije bilo srpsko, ne pošteđuje ni sure zidine, svedoke srpske snage i kulture, koju hrvatski crv uz pomoć katoličkog Rima stolećima nagriza. Tako hrvatska „povijest“ u delu štampanom 1939. godine donosi sliku grada Ružice iznad Slavonske Orahovice i označava ga kao središte, koje je odigralo važnu ulogu srednjeg veka u borbi hrvatskih velikaša sa ugarskim kraljevima. Čudni ljudi, a čudni im običaji. Čas tvrde jedno, a čas drugo. Sve se, međutim, svodi na jedno: falsifikovati i oteti, pa na tome zidati hrvatsko „istorijsko pravo“. Zar ugarski kraljevi nisu bili istovremeno i hrvatski? A kojem ugarskom kralju od 1102. godine pa do 1918. nije nataknuta Zvonimirova kruna?! U kakvom bi onda odnosu stajala tvrdnja da je grad Ružica poslužio hrvatskim velikašima za ratovanje protivu ugarskih, a time i sopstvenih kraljeva, kad se ne zna za takova ratovanja, još manje za neke hrvatske baze, a najmanje da bi to baš bio grad Ružica, kojega su razorili Turci prilikom ulaska u Slavoniju.

Ovakvih svojatanja nisu pošteđene ni „Rokovačke zidine“, koje i danas južno od Vinkovaca, na obali Bosuta, prkose vremenu. A takvih ima mnogo. Savremeni povjesničar kad govori o Ružici, izgleda da hotimično smeće sa uma, da se u neposrednoj blizini, samo sakriven dublje u šumu, nalazi stari srpski manastir Orahovica (u starije doba zvan Remeta), sagrađen negde u XII. veku. Raspolaže se sa dosta pismenih podataka o tome, kome je pripadao grad Ružica, Rokovačke zidine, kao i svi ostali slični spomenici rastureni širom srpskih zemalja pod Austrougarskom, ali nećemo zamarati time, nego bi imali zapitati savremene hrvatske „povijesničare“: Čime se objašnjava, da se analizom veznog materijala utvrđuje potpuna vremenska povezanost u građenju kako Ružice, tako i manastira Orahovice. Šta ima da primete na mnoge slične srpske građevine iz toga doba i žive li možda „suvremeni“ u uverenju da Srba pre dolaska Turaka, i pored tolikih njihovih kulturnih i crkvenih središta, u Slavoniji bilo nije. Ako žive u takvom uverenju, bilo bi dobro da pročitaju „Spomen-knjigu Matiji Reljkoviću“, koju su početkom ovoga veka izdala hrvatska društva i naročito je posvetila Slavoniji i zapadnom Sremu, gde je Reljković (Relkovich) rođen, gde je živeo i gde je umro. U toj eminentno hrvatskoj knjizi na strani 7 i 8 naći će da su Rokovačke zidine još pre dolaska Turaka bile ništa manje, već srpski pravoslavni manastir, o kome se doslovce kaže: „Manastir taj sagrađen je poslije rimske vladavine, a propao je kada su Turci ovu zemlju osvojili. Sudeći po slikarijama, bila je crkva hrišćanska i to isprva grko-istočnoga, a kasnije rimokatoličkog obreda". Ovde se, kako videsmo, neposredno priznaje da je ovaj srpskopravoslavni manastir, kao i mnogi drugi, silom pokatoličen. Kako je to pokatoličavanje vršeno, i preko koga, to nam je neposredno poznato iz hrvatske „povijesti“. Kako se srpski narod branio od toga pokatoličenja, koliko je uspeo i koliko je puta „prolongirao“ održavanje svoje verske i političke samostalnosti, videćemo iz poglavlja, gde se govori o mnogobrojnim zaključcima hrvatskog sabora kroz stotine godina, kojima su srpstvo stavljali izvan zakona i od bečkog dvora tražili monopol za obrazovanje hrvatske rimokatoličke egzekutive, koja će kvavim terorom srpstvo privesti katoličanstvu, ili ga istrebiti.

Kad su po narudžbi pritajenog ustaštva novi hrvatski istoričari počeli da naduvavaju hrvatsku „povijest“ našli su se pred nestašicom materijala. Ta ih je oskudica navela na zločin da posegnu u srpsku istorijsku prošlost, jer im se ona radi mnogih okolnosti i njihove bezobzirnosti nalazila na domaku. Ni jedan narod bez prošlosti nije lakše došao do istorijske građe kao što je to slučaj sa Hrvatima. Iz tih razloga, ni jedna svetlija tačka srpske istorijske mnogostrukosti pod Austrougarskom nije ostala pošteđena hrvatske otimačine. Tako se u lekciji hrvatske „povijesti“ objavljene 3. VI. 1939. govori o bitci za Sisak 1593. kao isključivom hrvatskom ratnom uspehu.

Ako se, međutim, pročita stenografski zapisnik hrvatskog sabora za godinu 1861., naići će se na strani 807 na govor hrvatskog poslanika Lončarevića, u kome ovaj pred saborom veliča zasluge Srba za održanje hrvatske sigurnosti od Turaka i tvrdi, da je zaslugom Srba tvrđava u Sisku obranjena.

Govoreći o ratovima koje je Ferdinand II. vodio protivu švedskog kralja Gustava Adolfa, hrvatska „povijest“ od 12. VI. 1939. odnekuda pronalazi, da su se 10.000 Hrvata pod vođstvom generala Izolanija u bitci kod Nirnberga tako junački poneli, da su baš oni doprineli Ferdinandovoj pobedi. Na isti način, da su se Hrvati junački borili u bitci kod Lucena (18. XI. 1632.), u kojoj je švedski kralj poginuo. Da su „suvremeni“ hrvatski istoričari slučajno zavirili u stenografske beleške hrvatskog sabora iz 1861. godine, odrekli bi se možda ovih „sjajnih“ hrvatskih podviga na hartiji, jer bi na strani 808 našli da ih je poslanik Lončarević već pre 80 godina unapred demantovao rekavši, da su se u tim ratovima borili Srbi, a me Hrvati. Evo šta je Lončarević rekao: „Prije nego što su se oni Srbi sa Čarnojevićem naselili u donje krajeve Ugarske, ratovali su Srbi varaždinskog i karlovačkog generalata kod Desave pod Valenštajnom 1626. kod Rienfelda i Volfenbitla pod Pikolominijem, zatim kod Brgesara 1632. pod Izolanijem, gde su švedskog generala Vanera i Berharta Vajmarskog 1636. godine žive pohvatali i najzad švedskog generala Horna zarobili. Ova su i mnoga druga junačka djela u privilegijama sa zlatnim slovima od cezara i kraljeva Ugarskih Rudolfa, Ferdinanda II., Marije Terezije, Leopolda i Matije posvjedočena i čuvaju se pod tri ključa, od kojih proto severinski jednog imade“.

Kad bi neko zapitao: Kakve veze imaju ovi Ferdinandovi ratovi sa srpstvom?, mi bi mu odgovorili: Zato, da bi se odbranili od katolicizma i hrvatizma, Srbi su bili primorani da za račun Austrougarske čine čuda od junaštva, samo da bi se istakli iznad Hrvata i time stekli veću naklonost bečkih dvorova za odbranu svoga srpskog obeležja od Hrvata. Jedna od takvih usluga u krvi je i učešće Srba u austro-francuskom ratu, kada je Franjo II. radi francuskog „konventa“ o smaknuću Ljudevita XVI. podigao vojsku na Francusku. Da se ovde ne radi o hrvatskom zakulisju, ne bi se ovog slučaja doticao, jer on na prvi pogled nema ničega zajedničkog sa srpskim narodnim zbivanjem, niti to učešće srpski narod može zabeležiti u svetlije stranice svoje istorije iz razloga tradicionalnog prijateljstva sa Francuskom. Hrvatska „povijest“, naime, („Hrv. List“ od 27. VI. 1939.) o ovome ratu piše ovako: „I Hrvati su slali ogromne čete. Sama krajina dala je 100.000 vojnika. U toku 1794. i 1795. godine proljevala se hrvatska krv u Francuskoj, Belgiji i Njemačkoj.“ Ovo hrvatska „povijest“ kontira u svoj račun sa naročitom tendencijom, kako bi svoju prošlost okitila tuđim herojstvom, a s druge strane kako bi onih 100.000 Srba iz Krajine označili kao Hrvate samo zato, da se tolika srpska vojnička snaga u tobožnjem „hrvatskom prostoru" ne bi našla nigde zapisana. Rekoh, ovo austro-francusko ratovanje ne bi mogli ubeležiti u svetlije stranice srpske istorije, ali ono ipak ima izvesnog značaja za srpsko samoodržanje u Austrougarskoj, koje su Hrvati neprestano ugrožavali. Pa ipak, kad je to činjenica koja se više ne da izmeniti, mi se ne odričemo te stvarnosti ali utvrđujemo, da je hrvatska tvrdnja o tobožnjih 100.000 Hrvata u ovome ratu laž, pošto Vojničku Krajinu nisu sačinjavali autohtoni Hrvati, nego većim delom Srbi pravoslavni i manjim delom oni Srbi katolici, koje senjski biskup Brajković deli od Hrvata. Da li su to bili Hrvati ili Srbi, pustićemo da nam o tome nešto kažu austrijski ratni izveštaji toga vremena. Izveštaj od 29. maja 1793. godine glasi :

„Iz glavne tirolske varoši Insbruka (Innsbruck) 29. maja pišu: da je ovo jutro jedna kompanija burmskog „frajkora" onamo stigla i uputila se preko Brajzkaua (Breiskau) dalje. Ovi su ljudi svi na turskoj granici mobilisani i zovu se Srbijanci."

Jedan drugi izveštaj od 9. avgusta 1793. iz Beča javlja među ostalim o prolasku srpskog odreda kroz Beč:

„Prošle nedelje prošao je jedan odred konjice i pešaka takozvanog austrijsko-bečkog frajkora. Svi su bili po izboru momci Graničari, najviše Srbi iz Slavonije i po koji Mađar. Oni su svi na turski način obučeni, a egzerciraju na srpskom jeziku, jer su skoro sami Srbi.

Posle prolaza uručen je od strane sremsko-karlovačkog arhiepiskopa i mitropolita natkapetanu Aksentiju Miloviću krst sa crvenom pantljikom za zasluge, a i zato da bi u inostranstvu imao sve počasti, koje mu spadaju."

Ratni izveštaj od 17. avgusta 1793. godine, međutim, najbolje svedoči, ko su bili oni borci iz Vojničke Krajine – Hrvati ili Srbi. Ovaj izveštaj glasi:

„Dana 17. avgusta bilo je povereno obersteru Mihailoviću sa jednom divizijom Srba iz frajkora Mihailovića i Odolenija, da udare na neprijateljske zaklone i van šume oko Egenada. Srpska je divizija poslana napred. Kapetan Aleksandar Petrović i oberlajtnant Kosta Jovanović vodili su desno, a unterlajtnant Fabarović levo krilo. Sledećeg dana pre zore, svi su stajali pripravni pred šumam. Oficiri su sa krilima upravljali tako mudro i hitro, da ih neprijatelj ni na 20 koraka nije mogao da primeti. A kad ih je primetio, povukao se panično u svoje zakope. Srbi su ih u stopu sledovali i tako ih muževno pregazili, da su se u drugi red šanaca morali povući, gde su imali bateriju. Srbi se osokolnše i slepo udariše sa sabljama i puškama na neprijatelja, koji ne mogavši sili odoleti, bi prisiljen odstupiti, pa se jedva mogao sa topovima povlačiti. Ova očevidna hrabrost i muževstvo Srba, tako je feldmaršalu knezu Koburgu bila ugodna, da im je osobitim javnim pohvaljenjem svoje zadovoljstvo pokazao, tražeći imena viših i nižih oficira u cilju podele odlikovanja. Jer, celi ovaj srećni ishod rata na onom delu, ima se samo Srbima zahvaliti."

Ovi ratni izveštaji (koji su štampani u novosadskom „Javoru“ Jove Jovanovića-Zmaja 1875. godine), najbolji su odgovor hrvatskim izvrtanjima onoga, što je Slavoniju i Krajinu kako onda, tako i docnije činilo srpskom. Da li će hrvatski „povjesničari“ i posle ovih argumenata pronaći, da su počinili čuda od junaštva u ovim ratovima, iako se za njih u njima nije ni znalo?

Kao što je god slučaj sa ovakvim izvrtanjem činjenica, tako najnoviji istorijski falsifikatori iz Zagreba kroz čitavu „suvremenu povijest“ izbegavaju da ma šta kažu o Srbima i trude se, da što više zapostave njihovu stvarnost, kako bi svetu prikazali, da je sve što se na jugu Austrougarske herojskog dešavalo, rezultat isključivo hrvatske vitalnosti. Da je to, međutim, istorijska obmana, vidi se i po tome što je Marija Terezija i za vreme najvećih srpskih progona ipak morala svoje najbolje vojskovođe pronaći među Slavonskim i Krajiškim Srbima. Mi se tim Srbima nemamo razloga hvaliti, ali kada se vidi tendencija da se zataška ili prisvoje sve srpske vrline i njihova istorija, moramo naglasiti da su Srbi samo u razmaku od 1744. do 1810. godine Austrougarskoj dali 15 znamenitih feldmaršala i generala i to:

1) generala Mihaila barona Mikašinovića fon Šlagenfelda (von Schlagenfeld),
2) generala Jeftu Ljubibratića konte de Trebinje (conte de Trebinie),
3) generala Samuila Zdelarovića,
4) generala Pavla barona Papilu,
5) generala Arsenija barona Sečujca fon Heldenfelda (von Heldenfeld),
6) generala Pavla barona Davidovića,
7) generala Avrama Putnika,
8) generala Savu Prodanovića de Užička Kamenica,
9) feldmaršala barona Duku,
10) generala Maksima Radičevića,
11) feldmaršala Stevana Mihailovića,
12) generala Đorđa Duku,
13) feldmaršala Andriju Stoičevića,
14) feldmaršala barona Radivojevića i
15) generala Jovana Brankovića.

Da li su Hrvati iz svoje „vitalnosti" mogli izdvojiti ma i jeanog od ovakvih ljudi, sem što su im lešinarskom navikom prišivali hrvatske firme ako bi koji od njih prešao katoličanstvu najmanje zbog Hrvata, već zbog toga što je austrougarski zakon o ustrojstvu vojske često puta uslovljavao veća vojnička dostojanstva rimokatoličkom pripadnošću. Da su, međutim, Hrvati bili u stanju da odgoje ovakove ljude, bila bi to još veća nesreća za srpski narod između Drine, Drave i Jadranskoga mora, pošto bi time još ranije uspeli kod bečkog dvora, da ovaj ukine srpske prnvilegije, te da se hrvatskom jezuitizmu pruži duža vremenska mogućnost za lešinarenje po srpskom narodnom prostoru u bivšoj Austrougarskoj.