Kosovo u Srbiji-Srbija u Evropi

Proalbanska eristika kosovskog problema

Tamne strane erističke diplomatije
Danas u Srbiji većina ljudi razmišlja o Kosovu i svi su zabrinuti zbog Kosova. I mada izgleda kao da je sve bitno već promišljeno i rečeno poneko se odvaži da još ponešto napiše o Kosovu. Kosovo i Metohija (skraćeno KiM) je, dakle, stalna tema, i to ne obična politička nego opsesivna egzistencijalna tema ovdašnjeg dela evropskog sveta.
U ovom času se nameće snažan utisak diplomatske hitnje da se na Kosovu jednom za svagda okonča ono što prema procenama moćnika predugo traje i što bi, ukoliko potraje makar i na kratko, nepopravljivo pogoršalo ionako rđavo stanje. Izgleda kao da je raspoloživo vreme sporog i dubokog razmatranja kosmetskog problema izmaklo.
U ovom času, u prvim mesecima 2006. godine, dakle, sa raznih zainteresovanih strana se uporno nastoji na konačnom raspletu kosmetskog Gordijevog čvora koji je, podsećanja radi, haotično zaplitan u prethodnim decenijama i vekovima. Evropske zablude o Kosovu i Metohiji i Srbiji nisu samonikle iz nezainteresovanosti i neznanja, nego su dugo sejane iz pragmatičnih i koristoljubivih razloga. One, na žalost, i dan-danas isijavaju iz užarenog jezgra ozloglašenog balkanizma koji je na južnoslovenskom prostoru naglo oživeo u postkomunističkom razdoblju. Dogodilo se to na samom početku jugoslovenske secesione krize, zatim je trajalo tokom kombativnog tranzita kroz federalnu formu države i, naposletku ne prestaje da se događa tokom socioekonomske tranzicije na postjugoslovenskom srpskom prostoru. Otuda, kada je reč o Kosovu i Metohiji, upotreba pojma »zablude« može biti samo uslovno tačna, jer se zastupani stavovi ne iskazuju toliko kao zablude, koliko kao prepoznati i plasirani demopolitički, geoekonomski i geopolitički interesi. U korenu priče o »zabludama« su, dakle, interesi. Zato je potrebno otkloniti naivna očekivanja, jer manje-više svi zainteresovani znaju ono što je neophodno o KiM, pa neznanje istorije i previđanje činjenica savremenog doba ne bi više smelo da bude alibi za političku nemoć.
Već na početku može se postaviti pitanje koliko su predstave koje vladaju u mnjenju o Srbiji i Kosovu i Metohiji, plod omaški, nenamernih grešaka ili zabluda, a koliko svesno konstruisanih neistina? U odgovoru na to pitanje korisno je pribeći saznanjima erističke dijalektike koja potiče iz topičkog dela retorike. Najjednostavnije rečeno, eristika kao deo retorike je rasuđivanje i ubeđivanje putem silogizama čije su premise neodređene, dvosmislene, netačne, poluistinite ili čak lažne, a zaključci na prvi pogled formalno ispravni i sadržinski tačni. Zato je istraživanje već i prvih slojeva logičkih kontradikcija i govornih kontroverzija u stavovima diplomatije koja se služi erističkim zaključivanjem povodom kosovskog problema, od izuzetne saznajne i praktične važnosti.
Stavovi o Kosovu, ne ispoljavaju se toliko kao pogrešne predstave, predrasude ili zablude, koliko kao smišljeni trikovi zainteresovanih diplomata i pristrasne diplomatije koja se, u skladu sa primenom pravila erističke retorike, može nazvati eristička diplomatija. Tako se uz ping-pong diplomatiju, šatl diplomatiju, buldožer diplomatiju, »holbrukovanje« i sl., na osnovu presudnih osobina u pogledu smišljenih (ne)tačnosti i prikrivenih ubeđivačkih namera, može govoriti i o kosovskoj erističkoj diplomatiji.
Uspešnom primenom neistinitih premisa i zaključaka erističke diplomatije stvaraju se podesne okolnosti za neometano izdvajanje Kosova i Metohije iz državnog sastava Srbije. Mada je KiM posle vojne intervencije de facto izdvojeno iz Srbije, još uvek nije obesnažena međunarodnopravna norma da je de iure integralni deo Srbije. Zato se ucenjivačkim sredstvima teži stvaranju realnog prava osamostaljenja Albanaca na delu srpske državne teritorije. Podloga tog prava je u pravu naroda na samoodređenje i samoopredeljenje do otcepljenja. Upravo zbog te svrhe su vremenom oblikovani eristički silogizmi, sa zavaravajućim trik zaključcima kojima se nastoji na delegalizovanju i deligitimizovanju Srbije u odnosu na KiM.
Reč je diskursivnoj praksi razvlašćivanja Srbije na KiM i priznavanju prekogranične izmeštenosti Kosova iz Srbije. Narečena praksa sadrži opštu diskriminaciju srpske populacije u odnosu na albansku. U stvarnom životu KiM, ta diskriminacija označava uobličavanje sramotne vrste novoevropskog aparthejda na odvojenom delu Srbije, isključivo za Srbe i druge nealbance. Odatle, eristički diskurs o Kosovu - mada se, što je i razumljivo, takvim ne prikazuje - zapravo oličava nesimulovanu opasnost životne ugroženosti svih nealbanaca, a pre svih Srba, usred netolerantne mononacionalne težnje albanskih masa i političke elite.
Otuda je, zarad boljeg razumevanja najupadljivijih protivrečnosti i neistina (u stvari laži!) u kosovsko-metohijskom problemu, potrebno je podrobnije razmotriti tipove diskursa kojim se problem obuhvata, razmatra i, na ovaj ili onaj način, retorički razrešava. Tim više je neophodno ukazati na tamne strane erističkih silogizama i erističke diplomatije. Poneki od tih trikova pojavljuju se u obliku upadljivo protivrečenih stavova koji se izriču jedan za drugim ili istovremeno, u zavisnosti od retoričke potrebe i situacije. U logičkom pristupu problemima ti silogistički dubleti izazivaju posebnu zbunjenost na srpskoj strani. Smerovi albanske volje se pred srpskim pregovaračkim očima tobože, razgranavaju i prepliću, zastupaju oprečna mišljenja ... Ništa od toga nije tačno. Ali, da bi se uvidela neistinitost krajnih ciljeva i samog postupka pregovaračkog argumentisanja potrebna je izvesna antieristička pedagogija usmerena na što preciznije razlikovanje kosovskih privida od suštine. Narečena ukrštena višesmislenost erističke diplomatije može biti ilustrovana obiljem konkretnih primera, od kojih će tek nekoliko biti skicirani u tekstu. Proalbanski stavovi izneti u međunaslovima stavljeni su pod znakove navoda, jer izražavaju erističke premise i zaključke koje izričito zastupaju albanski i proalbanski lobisti. Pođimo zato redom.

»Potrebno je uvažiti kosovsku stvarnost ili stvarne prilike na terenu«
Počnimo od stvarnosti jer, bez obzira na sve, stvarnost na početku i kraju svega pobeđuje. U politici je realnost sve i svja. Ko ne uvažava realnost i u svojim političkim akcijama ne polazi od realnosti, omašuje i strada. Ali šta je kosovskometohijska realnost? Zna se da je teška, za Srbe i druge nealbance preteška, čak neizdržljiva, ali kakva je do utančine ne zna se dovoljno. Ko, uostalom, prepoznaje i ko određuje činjenice kosovske stvarnosti?
Ma koliko izgledalo razumljivo diplomatsko nastojanje na stvarnosnoj pragmatici nije lišeno protivrečnosti. Negativna kosovska zbilja se prikriva od očiju spoljašnjeg sveta, a onda od tamošnjih Srba traži usaglašavanje sa onim što ih je nekažnjenim albanskim nasiljem i nepravdama upropastilo i unesrećilo.Otuda nije toliko reč o političkom realizmu koliko o ciničnoj realpolitici. Ova pojmovna distinkcija je bitna; u pitanju je suštinska razlika dva tipa »realnosti«. Dok politički realizam označava ono političko stanje u kome se pragmatični oslonac traži u najverovatnijim, najpovoljnijim i najboljim mogućnostima, dotle realpolitika u osloncu na moć, silu i snagu, seže preko stvarnih mogućnosti fakticiteta. To prekomerno pružanje moći omogućuje sila praktikovana kao represija. Realpolitika u skladu sa vlastitim ciljevima i sa nadmoćnog stanovišta negira i pozitivira stanja u koje se svojevoljno uplela, ili koje je pre toga proizvela. Upravo to se događa sa Kosovom i Metohijom.
Od Srba se na KiM traži životno neprihvatljivo i moralno nemoguće, da se saglase sa realpolitikom koja ih poništava u jednoj u svemu neljudskoj situaciji. Erističko polazište je da Srbi nisu sposobni da uvide prave odnose u kosovskoj stvarnosti. Diplomatski manevar tog tipa opravdava se tobožnjim političkim realizmom koji bi Srbi na Kosovu trebali da usvoje kao sopstveni obrazac, edabi uopšte preživeli u realnoj istorijskoj situaciji. Kakva je onda ta stvarna situacija i taj realizam, ako srpska nesaglasnost sa njima nagoveštava potpuni ljudski krah i biološki nestanak? Evo šta o kosmetskoj stvarnosti navodi član srpskog pregovaračkog tima Sandra Rašković Ivić: »Danas na Kosovu i Metohiji živi 142.000 Srba i drugih nealbanaca u 112 enkalva, a broj Albanaca je nešto iznad 1,5 miliona. Iz pokrajine je proterano 230.000 Srba i drugih nealbanaca posle juna 1999, broj povratnika je manji od 12.000, a boj onih koji su napustili KiM u proteklih 6. godina iznosi 20.000. Srbi su u potpunosti očišćeni iz svih urbanih sredina sem iz severne Kosovske Mitrovice, jedinog multietničkog grada na KiM u kome Srbi čine većinsko stanovništvo. Prema katastarskim knjigama 60% zemljišta na Kim je srpsko.«
Da li navedene činjneice tvore »realnost« koju pognute glave valja prihvatiti, ili je pak, realnost koju je jedino moguće prihvatiti s one strane nasilničke i amoralne realpolitike? Za Srbe sa Kosova u Srbiji otpor činjenicama neljudskog stanja koje je proizvela realpolitika svakako nije okasnelo opredeljenje za naivu, romantizam ili utopizam, nego pre svega, razložno moralno stanovište ugroženog dela srpskog naroda koji ne pristaje na pokoravanje i nestanak.
Očigledno je da se ubeđivački silogizam »uvažavanja kosovske svarnosti« ne odnosi na uvažavanje onoga što je u toj stvarnosti iole dobro i kao koegzistentno prihvatljivo, nego na priznavanje neprihvatljive sile koja je uzrokovala poredak nepravde i nasilja. To je fundamentalna kontradikcija realpolitike i političkog realizma od koje, na žalost, polaze oni koji se zalažu za trijumfalnu nepravdu kao jedinu stvarnost Kosova izvan Srbije. Na prikazanoj erističkoj obmani srpskog »priznanja realnosti« ovekovečila bi se albanska šikana i zulumi, a onda bi iznuđeno priznanje takvog stanja dobilo neprikosnovene

»Srbi bi u svakom slučaju trebalo da budu zadovoljni demokratskim rešenjem kosovskog problema«
Demokratija je bitna jer pomoću nje se stiče opravdanje političke moći i stamenosti i snage vlasti. Ko u Srbiji ima išta protiv demokratije? Malo ko i malo šta! Pa zar se sve političke snage u Srbiji ne deklarišu kao demokratske? Oko toga u partijama, pokretima i među političkim liderima skoro da nema nedoumica, jer je opšti smer razvoja političkog pluralizma i parlamentarnog života u Srbiji prodemokratski. Svi problemi sa kojima se suočava savremena Srbija postavljeni su u demokratski kontekst ali se demokratija - što je takođe demokratski - različito razumeva i praktikuje. Dok ogromna većina u Srbiji smatra da je upravo demokratija razlog zbog koga bi KiM trebalo da ostane u sastavu Republike, malobrojna manjina misli drugačije.
Mnogi su u poslednjih petnaestak godina pokušavali da Srbiju i Srbe poduče umećima demokratizacije! Srbi su čitavu dekadu proveli slušajući o vrednostima i idealima evropske demokratije, kao da su beskrajno udaljeni od njih i kao da su jedini balkanski i evropski narod koji nikada nije iskusio čari demokratskog života. Srbe su na demokratiju potsećali i oni koji je nikada nisu istorijski upoznali, a među njima pre svih i posle svih Albanci. Zar je potrebno potsećati da je albansko demokratsko iskustvo ravno nuli. Albanija kao matična albanska zemlja nikada nije uspela da se konsoliduje kao demokratska država, nasuprot tome, od kako postoji bila je manipulativno vezana za velike sile, a iznutra neuredna laboratorija autroritarizma i despotije. Albanija nije uspela da se demokratizuje ni posle smrti poluvekovnog diktatora Envera Hodže.
Otkuda onda to da se na Srbima i Srbiji tako i toliko iživljavaju predstavnici onih naroda i država, čiji su glavni »doprinosi« evropskoj istoriji bili u domenu izazivanja regionalne nestabilnosti, socijalnog haosa, političkog autoritarizma, totalitarnih ispada i despotskih vladavina? Kako je uopšte bilo moguće da se dogodi istorijsko posunovraćenje da najzaostaliji u tokovima nacionalne i državne emancipacije »sole pamet« onim nacionalnim i političkim kolektivitetima koji su u nastojanjima socijalnog i političkog oslobođenja skoro bez ostatka uložili i potrošlili svoje istorijsko biće?
U vremenu rasrpsnuća Jugoslavije, svaka ona politička elita koja je stupila na stazu separacije u evrokratskim krugovima je proglašavana za regionalne »šampione demokratije«. Svi oni koji su na bilo koji način nastojali na celokupnosti jugoslovenske federacije omalovažavani su kao antidemokrati i totalitarni integralisti. Integralizam je simbolisao nedemokratiju, dok je separatizam maskiran borbom za demokratiju. U toj ideološkoj perverziji odnosa celine i dela, separatizam se pojavljivao kao prodemokratski put, a integralizam kao nedemokratski ćorsokak.
Tako je, na žalost i sada, jer se odvajanje Kosova od Srbije među proalbanskim lobistima predstavlja kao jedino demokratsko rešenje. Zašto je odvajanje Kosova od Srbije dokaz demokratije, a ostanak Kosova u Srbiji nedemokratski čin? Može li se na to pitanje uopše verodostojno odgovoriti?
Zašto tačnije ne bi bilo obrnuto, da je dezintegrisanje Srbije odvajanjem Kosova mimo volje većine naroda u Srbiji nedemokratsko, kao što ni pozivanje na volju albanske manjine sa KiM ne moće biti demokratsko. Kako se uopšte može opravdati izopačavanje manjinske volje Albanaca Srbiji u većinsku volju na KiM? Jedini mogući način je da se pre demokratskog rešenja nasilno, što znači izrazito nedemokratski pretpostavi već izvršeno izdvajanje Kosova iz Srbije, a onda mu se naknadnom prodemokratskom kozmetikom namakne demokratski imidž. Ali i takva presumpcija kosovske nezavisnosti je izrazito nedemokratska.
Očigledno je da se stavovi o demokratskim vizurama kosovskog pitanja, u zavisnosti od sučeljenih strana, pretpostavljenih tokova i sadržaja demokratizacije veoma razlikuju. Većinsko stanovište u Srbiji je da bi ostanak KiM u sastavu države bila snažna potvrda vrednosti srpske i evropske demokratije. Državno pitanje je usko povezano sa demokratijom kao oblikom političkog života. Odatle ni državno pitanje u Srbiji ne bi trebalo shvatiti kao suprotnost demokratiji. Demokratija i država nisu u odnosu isključivosti, o čemu svedoči raširena svest da se demokratija kao najopštiji koncept može upražnjavati samo u džavi a ne izvan nje.
Ali, i pored iznetog stava o odnosu ustrojstva države i demokratskog života ispoljavaju se i bitno drugačija mišljenja. I u Srbiji postoje, doduše znatno ređa, stanovišta da je upravo odricanje od Kosova neizbežna zaloga dalje srpske demokratizacije, jer svako nastojanje na tobožnjoj »srpskoj svojini nad Kosovom« osnažuje ovdašnje autoritarne impulse. U prikazanom erističkom silogizmu upadljiva je neobrazložena alternacija, u kojoj posle premise zadržanog srpskog suvereniteta na KiM, sledi druga premisa koja ukazuje na isključenje demokratije u vankosovskoj Srbiji, da bi se u erističkom zaključku istakla navodno demokratska nužnost odricanja Srbije od Kosova. U tom tipu argumentacije samo potpuno srpsko povlačenje sa Kosova moglo bi da dokaže snagu demokratske Srbije bez Kosova. Time što bi se trajno odrekli Kosova Srbi bi, navodno, pokazali da su se dozvali pameti i dokazali svoja evropska i demokratska ubeđenja. Isto tako, desrbizacija Kosova bila bi protumačena kao rezultat nezaustavljive demokratizacije, a ne sramnog albanskog aparthejda, terorizma i svakovrsnog nasilja nad Srbima.

»Potrebno je postići postavljene standarde pre ostvarenja bilo kakvog statusa«
Čitav tok jugoslovenske secesije bio je nestandardan, kao što je izvan svih međunarodnih standarda i pokušaj izdvajanja KiM iz Republike Srbije. I pored nestandardnosti koja je obeležavala jugoslovenske ratove, ispunjene egzistencijalni haosom, neprekidnim iznenađenjima i preokretima, u dosadašnjim istorijskim interpretacijama su ipak uočene neke od determinanti, i u izvesnoj meri objašnjena logika sukoba. »Standardi« o kojima se povodom Kosova toliko govori, deo su globalističkog trenda političke i ekonomske standardizacije, unošenja reda i predvidljivosti u okvirima tzv. kriznog menadžmenta. U globalnoj i regionalnoj politici akteri moći postavljaju uslove i pravila kojih se podređene strane moraju pridržavati. Superiorne aktivnosti »standardizatora« sežu u sve bitne domene života »standardizovanih«, ali se ipak najviše tiču politike. Odatle je standarde koji bi trebalo da budu dostignuti na Kosovu potrebno shvatiti kao deo napora evroameričke integracije regiona u vlastite civilizacijske i geopolitičke sklopove.
Evropska unija je takođe utvrdila vlastite standarde članstva i standarde kandidature, ali je uočljivo da postoji i treća vrsta bitno drugačijih standarda koji se uspostavljaju na fragmentovanim i konfliktnim područjima. Standardi koji se zahtevaju od KiM spadaju upravo u ovu treću vrstu najtežih i netipičnih standarda. Reč je o standardima smirivanja i uređenja stanja na jednom visoko neuralgičnom i tradicionalno konfliktnom području, na kome su, uzgred rečeno, suprotstavljene strane vekovima ispoljavale vlastite »standarde« koje drugi najčešće nisu prihvatali.
Odatle je razumljivo da standardi, ma kakvi bili, ne mogu biti postignuti pre određenja statusa, a da time budu brzo i lako zadovoljene obe strane. Ekonomski, socijalni, kulturni, religijski, politički i bezbednosni standardi življa na sadašnjem KiM su daleko od ostvarenosti, a neljudsko stanje veoma daleko od onoga kakvim bi trebalo da bude. Dok se Albanci tobože zadovoljavaju postojećim stanjem samo radi postizanja konačnog cilja, nealbanci, a pre svih Srbi, nalaze se u položaju izvan svih standarda, koji više nalikuje mračnom Srednjem veku nego postmodernom tehnotroničkom dobu. Šta su onda postavljeni standardi za Albance koji ulepšavaju ružnu situaciju, a šta za one koje neulepšano drže izvan i ispod svih standarda?
Retorička motorika »postizanja standarda« ima dve pregovoračke i diplomatske funkcije. Prva se odnosi na taktičko prolongiranje donošenja bitnih odluka, sa argumentom da posle monitoringa i supervizije postavljeni standardi još uvek nisu postignuti. Druga funkcija je neprestalno ukazivanje zainteresovanim stranama da je najvažnije postići poboljšanje na terenu i da je to jedini ispravan put kao rešenju kosovkog problema. Zahtev za ispunjenjem standarda bi, u stvari, trebalo da ukaže na volju međunarodnog činioca da se kosovsko stanje promeni do mere obostrane prihvatljivosti donošenja konačne odluke.
Iznetom ne bi mogao da bude stavljen nijedan prigovor, da ne deluje više ozbiljnih manjkavosti. Kakvo ispunjenje standarda može da maskira odlučnu težnju Albanaca da na očigled Balkana i Evrope naprave sopstvenu nestandardnu državu u Srbiji? I da li ispunjenje postavljenih standarda vodi ka albanskoj nezavisnosti, ili povratku pod jurisdikciju Srbije? Ako je prvo u pitanju, može li se pristati na ispunjenje standarda samo da bi Albanci napravili nezavisnu državu Kosovo! Svakako ne, i to odmah treba reći! Druga mana »standardizacije« kosovskog konflikta je još ozbiljnija. Početnim stavom je određen jasan i tačan redosled ciljeva: »standardi pre statusa«, da bi pre početka pregovora i u njihovom toku redosled prvo relativizovan, a onda volšebno izmenjen u obrnuto »status pre standarda«? Krivotvorenje redosleda ciljeva u potpunosti je neprihvatljivo!
U prikazanoj situaciji primetna je i asimetrija i neuravnoteženost srpsko/albanskog položaja u procenjivanju realnog stanja. Polazi se od prepoznavanja albanskog činioca kao presudnog aktera strategije »standardizacije«. Pri tom se ne ukazuje na potpunu nestandardnost njihovih krucijalnih težnji. Zanemaruje se osnovna pretpostavka za ispunjenje standarda, a to je da se Albanci manu svojih separatnih »standarda« koje su uspostavili prema ostalim stanovnicima KiM, Srbima i drugim nealbancima. Reč je, naravno, o politici separatizma, represije i aparthejda. Može li se očekivati takva albanska uviđavnost, može li se takav odustanak Albanaca od nezavisnosti Kosova uopšte dogoditi?
Međunarodni činioci su uspostavili sistem nadziranja i procedure provere ostvarenosti standarda, odredili ličnosti koje se time bave i povremeno podnose izveštaje nadležnim telima o primeni standarda. Čitav postupak je stvoren da bi se posle povrde da su standardi ispunjeni prešlo na sledeću fazu. Ukoliko se standardi ne postignu, odlaže se određenje konačnog statusa. Ili, usled nestrpljenja faktora moći, može biti primenjen i nikada usvojeni obrnuti redosled, brzog određenja statusa i kasnijeg dostizanja standarda? Na taj način bi se primenom realpolitike izvršila presudna eristička preinaka. Rasuđivanje teče ovako: imamo stanje onako kakvo je, poznato i priznato, pravno utvrđeno, ali je sada zarad bržeboljnog konačnog stanja ili statusa, potrebno zanemariti nepostignute standarde. Iako ljudski standardi ni izdaleka nisu postignuti, usred diskriminacije, segregacije i aparthejda nad Srbima, bez ikakvog obrazloženja i garancija tvrdi se da je moguće postići »završni status«. Premetnuti zaključci erističke diplomatije »status pre standarda« ili »status uz nepotpuno postignute standarde«, u potpunosti su neprihvatljivi.

»Pregovori bi trebalo da se završe određenjem konačnog statusa«
Sve što je počelo trebalo bi da se završi; sve što teče najčešće pronađe utoku. Samo bi ispunjenje standarda moglo da okonačeno, dok bi određenje statusa pre ispunjenih standarda bilo prolazno, dakle neokonačeno. Upravo zbog nepostignutih standarda, vanstandardno određeni status Kosova je krhk i privremen.
Budući status KiM ne mora da bude i konačni status, jer je konačni status već sadržan u nepromenjenom međunarodnopravnom statusu unutar Srbije. Otuda bezočno realpolitičko zastrašivanje tzv. konačnim statusom mnoge potseća na stravu »konačnog rešenja«. Da li je umesna analogija sadržaja kovanice iz aktuelnog diplomatskog žargona sa zloćudnim određenjem holokausta? Mogu li se te dve pojave porediti? Za mnoge Srbe, napaćene žrtve albanskih progona i aparthejda na Kosovu, mogu. O kakvom »konačnom statusu«, odnosno »rešenju« bi moglo biti reči? Da li je »finalni status« Kosova neko diplomatsko milovanje i pomilovanje, ili je, u stvari, završni udarac dezintegracije Srbije?
Zašto se tako grozničavo traga za konačnim statusom ili rešenjem, svejedno, i to baš sada, kada ono već odavno postoji u državnopravnom i ustavnom određenju Srbije i njenom priznatom međunarodnopravnom položaju. Potraga za »finalnim statusom« se odvija jer deluje frapantna nepodudarnost između međunarodnog prava i međunarodne politike, odnosno globalne i regionalne geopolitike! Upravo iz nesklada između pravnog tretmana Srbije (sa Crnom Gorom) kao suverene i teritorijalno integrisane države, i realpolitičke desuverenosti i dezintegrisanosti, izvire politika finalnog statusa. Ono što je nekada finalizovano u srpskoj državi definalizuje se i pretvara u otvoreno, privremeno i neizvesno pitanje. Stvara se mjenje kao da status Kosova i Metohije u Srbiji ne postoji i da nikada nije postojao. »Finalni status« KiM-a se ne prepoznaje i ne priznaje u Srbiji, nego se za njim traga posebno, eksteritorijalno za Kosovo izvan Srbije. Narečeno je moguće jer ni sama Srbija kao zemlja, u evroameričkim krugovima nije stekla »finalni status«, o čemu se manje raspravlja!
Ukoliko bi se analiza problema »finalnog statusa« usredsredila samo na međunarodno pravo, bila bi napravljena odsudna greška. Jer, diplomatska, realpolitička i geopolitička igra oko statusa je po svojoj prirodi izrazito metapravna, a ne, kako se možda očekuje i ističe, striktno pravna. Pravo je geopolitičkim igračima samo zgodan povod i korisna međunarodna forma, dok je cilj zapravo trajno fiksiranje postignutih geopolitičkih interesa u obaveznom pravnom obliku. Zato se negira postojeći ustavnopravni status Srbije, i kroz fikciju pravnog nepostojanja kosovskog statusa, na silu promenjena realnost podvodi pod anarhične i razdržavljene kosovske okolnosti bez »finalnog statusa«. Samim tim i Srbija u načetoj celini postaje razdržavljena polu-država, u čiji teritorijalni sastav i suverenu nadležnost ne potpada albanizovano Kosovo.
Srpsko/albanski pregovori u Beču imaju ocrtano polazište, tok i ishod u vidu kosovske »tačke omega« od koje se višestrano strepi. Namaknut je imidž kao da KiM nedostaje »konačni status« i da bi ga u pregovorima tek trebalo odrediti i ostvariti. Na predočenu pretpostavku, sa srpske strane se unapred ali uz izvesno nećkanje pristalo. Ni u jednom času se nije pregovaralo oko toga da li uopšte pregovarati o »konačnom statusu«, već se nevoljno pristalo na postupne pregovore o tome kako bi na kraju trebalo da izgleda »konačno rešenje« na Kosovu. Narodna skupština Republike Srbije je, uostalom, donela Rezoluciju o pregovorima u kojoj se ističe sledeće: »Narodna skupština Republike Srbije izražava razumevanje za činjenicu da može biti više modaliteta budućeg statusa Kosova i Metohije koji ne dovode u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet države.«
Albanci, međutim, u ishodu pregovora sa Srbima nasuprot srpskim »modalitetima« očekuju nešto sasvim drugo. Albanci očekuju priznanje realnog stanja albanske vlasti, dok Srbi teže priznanju pravnog stanja teritorijalnog integriteta i suverereniteta Srbije na KiM. Uočavaju se dva tipa očekivanja priznanja različitih strana realnosti; 1) jedne, albanske, koja se tiče prednormativne reapolitčke situacije »finalnog statusa«, i; 2) druge, srpske, koja se tiče normativne postpolitičke situacije, pravnih i moralnih okolnosti već postojećeg, dakle ustavnopravno utvrđenog državnopravnog »finalnog statusa«!
U širim gabaritima globalne politike, finalizacija statusa teritorijalno destabilizovanih područja mogla bi, recimo, da znači njhovu stabilizaciju kroz projekciju globalne i makroregionalne geopolitičke arhitekture. Otuda finali status, DZSCG, Srbije i KiM neće zavisiti samo izolovanog slučaja »finalnog satusa« KiM, nego i od »finalnog statusa« tzv. Zapadnog Balkana, o onda i od »finalnog (istorijskog) statusa« Evropske unije. Reč je o višestruko »finalizujućoj« međuzavisnosti svih prostora na kontinentu u interaktivnoj redizajnerskoj proceduri.
Odatle, osim relaističnih, pragmatičnih i kazusitičkih elemenata, diskurs centriran oko »finalnog statusa« KiM sa svojim utopičnim čvorištima konačnosti, spada pre u domen političke teologije, odnosno (para)državne eshatologije, nego u domen realistične politike. U politici se, doduše, rado ističu konačni ciljevi, ali se oni postižu teško, a ponekad se i ne mogu postići. Integralistički »konačni status« Srbije je sadržan u cilju nerazdvojive celine naroda i države. Separatistički »konačni status« Albanaca na KiM, sadržan je u suprotnom; deobi i odvajanju od Srbije. Očigledno je da se tako oblikovani »konačni statusi« ne mogu uklopiti u jedinstveno prihvaćeni »konačni status« Kosova, koji bi podjednako zadovoljio Srbe u čitavoj Srbiji i Albance na Kosovu.
Naposletku, malo je primećeno da - kada je reč o Kosovu, tačnije KiM-u - podjednako ideološki, doktrinarno i propagandno deluju i tzv. postizam (ili posleizma) i endizam (ili krajizam). Oba vida savremene globalne hronopolitike i ideologije istorije uključeni su u pregovore o kosovskom »finalnom statusu«. U oba slučaja reč je o srpskoj i kosovskoj istoriji; jedanput onoj koja se Srbiji događa posle jednog istorijskog toka koji je iscrpljen; a drugi put na kraju jedne mučne srpske istorije koja je, navodno, ishodila gubitkom Kosova.
Tako bi po tom tumačenju, posle svega i na kraju svega, »finalni status« Srbima i Srbiji označio finalni gubitak Kosova! S druge strane državoželjni Albanci bi posle svega i i na kraju svega, kao nesvesni ideološki korisnici postizma i endizma, u »finalnom stutusu« bili ti koji bi dobili svoju drugu državu na Balkanu. Za njih, pak, to ne bio bio samo kraj bilo kakve srpske istorije na Kosovu, nego i početak istorije jednonacionalnog Kosova! U takvom »konačnom statusu« jedina multinacionalnost koja bi mogla da bude ostvarena na Kosovu poticala bi od multinacionalnih redarstvenih trupa. Da li to Evropa želi, ili ne želi, videće se?

»O Kosovu će naposletku odlučiti 'kosovski narod'«
Geografija i demografija su čas bitne, čas nebitne, u skladu sa potrebama, pa čak i političkim hirovima. Narod odlučuje, da, ali zar to nije previše apstraktno? Koji narod, kada, kako i zašto? U zapadnom svetu demokratija je odavno apsolutni politički ideal. Tome ne može da se da ozbiljniji prigovor. Vlada mišljenje da bi o svemu trebalo da odlučuje narod. To je najbolje i tako bi trebalo da bude. Problem, međutim, nastaje pri određenju prostornog segmenta naroda? Koji deo naroda? Prostor Kosova se pre rasprave i mimo istorijskih, geografskih i pravnih činjenica definiše posebno i aprioristički izdvaja iz prostornog bića Srbije. A onda se, uprkos ciničnoj tezi da su važniji ljudi tj. narod od prostora i resursa, konačna odluka o sudbini unapred i nedemokratski izdvojene teritorije stavlja u nadležnost onoga dela naroda u Srbiji koji tu odsečenu teritopriju nastanjuje, a to su ogromnoj većini Albanci!
Silogizam je jednostavan: pošto je Kosovo problematično, a na Kosovu živi narod koji nosi kosovsko ime, onda će se problem razrešiti voljom tog »kosovskog naroda«. Reklo bi se sasvim razumljivo: Kosovo pripada narodu, zauzvrat narod pripada geografskom Kosovu, intimno i dirljivo dakle, jer bi o svemu trebalo da odlučuje »kosovski narod«. Reklo bi se, takođe, i ništa očekivanije. Reklo bi se, samo da eristički što znači i obmanjujući karakter predočenog zaključka, nije sadržan u skrivajućim premisama iz kojih se ne vidi sledeće: 1) da je Kosovo u ustavnopravnom i državnom sastavu Srbije i time i srpski a ne samo albanski problem; 2) da na Kosovu živi tek manji deo naroda koji živi u čitavoj Srbiji, a ne samo lokalni Albanci, i; 3) da bi problem Kosova trebalo da razreši narod Srbije u celini, u koji spada i »kosovski narod«, a ne samo »kosovski narod«, to jest tamošnji Albanci bez enklaviranog srpskog naroda! Naposletku, da li se u predočenom erističkom silgozmu srpski narod uopšte nešto pita? Odgovor je ne, jer se srpski narod u celini Srbije i u kosovskim demografskim fragmentima mimoilazi i ne pita o sudbini Kosova, u čemu je zapravo eristička zamka ili poenta, svejedno!
Kako je tako vulgarna i prozirna zamena srpske većine albanskom majinom uopšte bila moguća, ima više različitih odgovora. Jedan od njih je u načinu razumevanja etnosa, naroda i nacija i nacionalnih manjina na tlu prethodne Jugoslavije. U titoističkim vremenima, zahvaljujući Edvardu Kardelju, Albanci na Kosovu su ustavnopravno preobraženi u nacionalnost ili narodnost. Osim izraza nacionalna manjina u kolokvijalnoj i pravnoj upotrebi su i izrazi etnička ili nacionalna zajednica, manjinski kolektivitet, entitet, grupa, posebnost i sl. Zapravo, u striktnom semantičkom smislu mešaju se i brkaju konvencionalni etnološki izrazi: etnos, narod, nacija, u smislu naroda, građana, stanovnika, podanika i državljana.
Skorašnjim izdvajanjem iz Srbije Albanci su na KiM postali nacionalna zajednica, odnosno entitet i narod. Srbi su obratno, od naroda naglo degradirani u entitet, to jest nacionalnu zajednicu i enklavirane grupe. Secesionim seckanjem Srbije Srbi su razdvojeni od svojih sunarodnika i priključeni većini »kosovskog naroda«. Srpska većina u Srbiji je udarcem »milosrdnog anđela« pretvorena u manjinu na KiM. Srbi su na Kosovu postali izolovani slučaj nestajuće manjine u okviru »naroda Kosova« koji, dabome, čine Albanci kao narod.
»Kosovski narod« je, dakle, ideološka i diplomatska konstrukcija koja bi proceduralno trebalo da posluži osamostaljenju Albanaca na Kosovu i Metohiji od Srba i Srbije. Tako se »narodom Kosova«, u stvari, dezintegriše sprski narod, a izdvojenim Kosovom Srbija. Demopolitički konstrukt naroda u narodu i geopolitička konstrukcija države u državi oslanja se i opravdava poslednjom instancom, a to je demokratija kao vladavina naroda, odnosno vladavina većine nad manjinom. Da, ali koja većina i koja manjina? Da li većina naroda u Srbiji i manji deo tog naroda na KiM, ili se odnos većine i manjine uspostavlja silom izvan srpskog državnog okvira, samo i isključivo na Kosovu?
To što nikada do sada nije postojao neki poseban »narod Kosova« nikoga odviše ne brine. Tako će možda biti moguća i nova etnogenza pretvaranje nacionalnih Srba i etnonacionalnih Albanaca u Kosovare, baš kao što se dogodilo u geografskoj Bosni sa Muslimanima, Bosancima i Bošnjacima, ali i Srbima i Hrvatima. Kosovari se otuda mogu shvatiti kao slično entitetsko određenje, prema geografskom kriterijumu albanizovanog toponima Kosova umesto Kosovo i Metohija. Ali, i pored svega skoro je nemoguće prikriti da je, u stvari, reč o Albancima kamufliranim u Kosovare, i da je reč o albanizaciji pod imenom kosovarizacije ili kosovizacije.
Iz predočene eristike se nazire da je demokratsko obećanje presudne i poslednje volje naroda zasnivano na nerazgovetnoj premisi, zapravo ideološkoj konstrukciji »naroda Kosova«. U temelju predočenog erističkog silogizma o »poslednjem odlučiocu« stoji zamena kolektivnog subjekta odlučivanja. Iako premise silogizma upućuju na »narod Kosova« kao agens sudbinskog odlučivanja, u realpolitičkim odnosima odluku će verovatno doneti oni koji već uveliko dizajniraju prostor mimo volje naroda i država u regionu. O Kosovu stoga, kako stvari stoje, već sada ne odlučuje »kosovski narod«, »narod Kosova« ili »Kosovari«, nego, kao i mnogo puta pre, velike sile favorizujući Albance.

»Narod Kosova je poseban i različit od naroda u Srbiji jer Srbi na Kosovu nisu isto što i Srbi u Srbiji i na drugim etničkim prostorima«
Opet se, po ko zna koji put, za Srbi koji žive na jednom od delova srpskog etničkog, religijskog i kulturnog prostora kaže da ne spadaju u srpski narod, nego su nešto ili ništa drugo? Ovoga puta se osporavaju Srbi sa Kosova i Metohije iz sakralnog jezgra srpske državnosti i to od zastupnika albanske mononacionalne ideje. Iako ne spadaju u istu grupu naroda Srbi Južni Sloveni se »guraju« u potpuno različiti albanizovani »narod Kosova«.
Na Kosovu i Metohiji žive delovi različitih naroda od koji su u istorijskom pogledu i brojčano najizrazitiji Srbi i Albanci. Do sada se mislilo da na KiM u sastavu Srbije obitavaju delovi onih naroda koji već imaju svoje države u okolini. Od nedavno se, kako je rečeno, sve više govori o naročitom »narodu Kosova« ili »kosovskom narodu«, što je verovatno isto. O čemu je reč? Ko sačinjava »narod Kosova«, da li je to neki novi ili novodoseljeni narod, ili se radi o dosadašnjem narodu koji je samo preimenovan i od sada treba da živi pod drugim skupnim imenom?
Reč je o istim a raznolikim narodima koji su se novim podvigom kolonijalne semantike obreli pred nalogom saživljavanja sa promenjenim imenom. Semantičari na novoosvojenim područjima nastoje da uvedu u upotrebu poželjne etničke nazive pomoću sredstava naizgled neutralne geografije. Tako u osloncu na već pogrešan naziv »Kosovo« (albanski Kosova) nastaje bezlična odrednica »narod Kosova«. Kao da više nisu dovoljna određenja poput: stanovnici, obitavaoci, žitelji ili jednostavno građani Kosova. Očigledno da je adminstratorima potrebno nešto više, a to je upravo novoproizvedeni »narod Kosova«. Ta sintagma je, međutim, sporna jer sadrži neodreknutu etnonacionalnu aromu. U diplomatski žargon se, naime, uvodi geografska etnogeneza, sve do stava da su delovi različitih naroda koji žive na Kosovu zajedno jedan i jedinstven, od svih različiti narod. Time se, verovatno, želi postići olakšanje usred nesavladanih etnonacionalnih suprotnosti i nepremostive etničke distance, pre svega između dva sveta - Srba i Albanaca. Tako su netrpeljivi i posvađani Srbi i Albanci zgurani u simulakrum »naroda Kosova«, da bi tobože relaksirali međusobne odnose u semantičkoj fikciji zajednice.
Potrebno je, međtuim, reći da jedinstveni »narod Kosova«, jednostavno ne postoji, osim u proalbanskim zamislima budućeg statusa tog dela Srbije. Ono što svakako postoji jeste niz različitih i podeljenih etnosa i nacija na Kosovu. Nijedan maltretirani pripadnik getoizovanog i enklaviranog srpskog naroda sa KiM, ne prepoznaje se, niti će se ikada prepoznati kao pripadnik jedinstvenog »naroda Kosova«. Pogotovu što je u nametnutom »jedinstvu« laka identifikacija nepodnošljivo militantne albanske većine. Namera semantičkih alhemičara je da se stvaranjem »naroda Kosova«, pod kojim se zapravo podrazumevaju Albanci, legitimizuje buduće biračko telo za donošenje konačne odluke o izdvajanju Kosova iz Srbije. Numerička baza glasačke mašine bila bi predočena etnogenetička simulacija »naroda Kosova« u koji bi, naravno, spadali i Srbi koji inače ne žele vlastitu denacionalizaciju.
Žele li to Albanci? Žele li Albanci da zarad sticanja nezavisnosti postanu oficijelni, politički »narod Kosova«? Niko nikada nije osporavao da su Albanci zaista poseban narod, to bi bilo suludo. Albanci sa KiM svakako nisu etnonacionalni Srbi. Ali, zar time što bi se preobrazili u većinsko jezgro »naroda Kosova«, ujedno ne bi postali postali različiti i od Albanaca izvan KiM? Verovatno je da bi postali, možda privremeno, a možda i na duži rok? Ipak, budući da su presudna većina, Albanci gaje realističnu nadu da su upravo oni u celini taj »narod Kosova«, te da je u opticaju samo semantička ljuštura koja bi - posle jednokratne upotrene na plebiscitu o samostalnosti - mogla lako da se odbaci. Albanci su, naime, uvereni da su samo oni taj celoviti reprezent »naroda Kosova«. Samo oni i niko drugi.
Srbi, pak, nisu toliko uvereni da su originalni pripadnici bezličnog »naroda Kosova« i da time što su iznenada postali »Kosovari« više nisu Srbi. Delovi srpskog naroda koji živi na KiM, hteli bi da ostanu Srbi, i da ih kibernetski etnogenetičari i etnoinženjeri nasilno ne prisjedinjuju albanskom »narodu Kosova«. Jer, šta bi tražila i šta bi mogla da pronađe sve manja srpska manjina u albanskom »narodu Kosova«? Pronašla bi sve veću većinu vladajućih Albanaca u koju bi bila prinuđavana da se pretopi.
Naposletku, zar Srbi nisu postali postjugoslovenske žrtve semantičkog terora? Ukoliko bi pristali na zloćudne semantičke igrarije Srbi bi, pregrađeni veštačkim granicama, postali lakomisleni saizvršioci plana desrbizacije i (ne)svesni saučesnci vlastite propasti. Srbi iz kosovskih enklava bi kao atomizovani delovi »naroda Kosova« raskinuli svaku vezu sa svojim sunarodnicima u Srbiji izvan Kosova i time se prepustili etnonacionalnom utrnuću i nestanku. Srbi sa KiM i u čitavoj Srbiji ne žele da priznaju takav diskriminatorski etnoinženjering!

»Kosovo ne sme biti podeljeno niti povezano sa drugim državama«
Jugoslavija je mogla da bude podeljena; Srbija je mogla da bude podeljena, ali albanizovano Kosovo nipošto ne sme da bude podeljeno« Ono što je međunarodni činilac učinio puštajući Jugoslaviju 90' »niz mutnu vodu«, u slučaju Kosova, navodno, nipokoju cenu ne bi smelo da bude učinjeno. Iako je čitav ratni tranzit kroz federalnu Jugoslaviju protekao u znaku secesije, sada bi Kosovo upotrebom svih sredstava moralo da ostane celo. Dok se Jugoslavija spolja i iznutra nemilosrdno prekrajala, imperijalni i kolonijalni prinicipi deobe malo kome su smetali. Ali, u ovom času se kanda strepi da albanizovano Kosovo izgubi svoj integralni oblik, ili se realno vrati u sastav Srbije.
To što se Srbija i dalje cepa ne smeta, ali bi smetalo ako bi se pocepalo Kosovo. To što se Srbija dezintegriše ne smeta, ali smeta ako se dezintegriše Kosovo. Unutrašnja podela Srbije i Srba ne smeta, ali smeta ako se iznutra podeli Kosovo i Albanci. Ističe se da je teritorijalni integritet Kosova, koje nije priznati međunarodni subjekt, nepovrediv, čime se pretpostavlja da je teritorija međunarodno priznate države Srbije podelom već dovedena u pitanje. Jer, kako je mnogo puta ponovljano, Kosovo se erističkom diplomatijom ocrtava kao samobitan entitet čije preživljavanje izvan Srbije zahteva celovitost, koja je pre toga beskurpulozno osporena Srbiji.
U naslovu je naveden tipičan eristički polu-silogizam »nedeljivosti« i »nepripojivosti« Kosova, čijim učestalim ponavljanjem moderatori srpsko/albanskog dijaloga, sa stanovišta implicitnih taktičkih ciljeva, postižu najefikasnije efekte. Predočeni eristički polu-silogizam u premisama sadrži dvostruku negaciju bez afirmacije. Ovaj silogizam najrađe koriste diplomate tzv. treće strane, jer sadrži najveći potencijal relaksantne neodređenosti i pruža potrebnu vremensku rezervu za usmeravanje pregovora.
Polu-silogizam je na prvi pogled jednostavan jer ističe ono što se, navodno, ne želi. Određuju se dve tobože razumne i utešene mogućnosti, uz izostanak zaključka koji je, budi rečeno, i bez navođenja sasvim očigledan. Očigledni izostanak očiglednog zaključka trebalo bi da omogući pregovore, jer se pregovori shvataju kao postupno i uviđavno kretanje ka zaključku. Ono što se mimo pregovračake uviđavnosti, međutim, previđa ogleda se u činjenici da se već i samim prihvatanjem »istinitosti« postavljenih premisa određuje »istinitost« zaključka koji sadrži ono »treće« koje se ne pominje, ali koje se logički i realpolitički podrazumeva. A to je ... a šta drugo do nezavisnost Kosova!?
Uz to, upadljiva je još jedna neobrazloženost. Zašto su i na osnovu čega dve nemogućnosti istaknute u premisama obavezne? Odnosno, ko je i kada od onoga što je u premisama, i što kako se podvlači, nikako ne sme da se učini, načinio bespogovorno pravilo? Nema obrazloženja o prethodnom konsenzusu o dvostrukoj nedozvoljivosti podele i prisjedinjenja Kosova, jer pre toga među pregovaračima konsenzus o tome nije postignut. Odatle je lako vidljiva superiornost treće strane čiji dizajn pravila, procedura, okvira i ciljeva pregovora o sudbini Kosova ishodi iz realpolitike. Nije neko posebno otkriće da politička moć na početku i na kraju pregovora o Kosovu određuje šta se sme a šta ne sme, ali je zanimljivo in vivo prepoznati moduse kada, kako i zašto ona to čini.
Tek pažljivije promatranje premisa otkriva erističke zamke u diplomatskoj propoziciji kosovskog razrešenja:
1) U prvoj premisi se tobože visoko principijelno zalaže za odbacivanje deobe Kosova, kao da se istovremeno ne deli Srbija; kao da, zapravo, Kosovo već nije de facto, iako ne i de iure, izdvojeno iz Srbije. Prećutkuje se, jer to nije zamišljeno kao cilj, da kosovski integritet može da znači i već znači dezintegraciju Srbije. O tome se ne govori, jer se aksiom teritorijalne nedeljivosti u prvoj premisi ne odnosi na opštu nedeljivost Kosova tj. KiM od Srbije, nego na posebnu unutrašnju nedeljivost albanizovanog Kosova;
2) U drugoj premisi se tobože odbacuje povezivanje »sačuvanog« tj. integralnog i integralizovanog Kosova sa drugim državama, pri čemu se ne misli samo na Albaniju - na koju prvo pomišlja srpska strana - nego i na Srbiju. Polazište i eristička poenta ovog silogizma do sada nije dovoljno uočena i ispitana. Polazna pretpostavka je integralno tj. inegrisano Kosovo a ne integralna tj. inetgrisana Srbija, pa time primarna deoba Srbije postaje nevidljiva spram ideala nedeljivosti Kosova. Kosovska integralnost se, naime, namiruje iz integriteta Srbije. Tako odeljeno a nepodeljeno Kosovo, u erističkom sledu gubi valenciju pripajanja nekom neodređenom i nepoznatom »drugom«. Ali, kome? Nije teško odgovoriti da su samo dva državna subjekta u realnoj istorijskoj situaciji tog tipa odnosa. Kosovo u ovoj erističkoj premisi ne bi smelo da se poveže ne samo sa Albanijom nego - gle čuda! - ni sa Srbijom. Pri ovoj prevarnoj pretpostavci izgleda kao da Kosovo nije nikada bilo u državnom sastavu Srbije, pa ni sada, takođe, ne bi smelo da joj se »pripoji« jer bi to kosovski Albanci doživeli kao nepravednu aneksiju?
Srbija, dakle, gubi pravo na »povezanost« sa Kosovom jer, kako je rečeno, i Kosovo gubi tobožnje pravo na povezanost sa Albanijom. U lažnoj simetrizaciji srpskih i albanskih »prava na Kosovo« gubi se iz vida notorna činjenica da je Kosovo u pravnom smislu još uvek državnom sastavu Srbije, i da država Albanija, baš kao ni kosovski Albanci, nemaju nikakva prava na teritoriju države Srbije.
Srbija za Kosovo nije niti ikada može biti zemlja izvan zemlje, druga zemlja i aneksionista, i obrnuto, Kosovo za Srbiju nije neka druga zemlja koja ujedno nije i Srbija, neka nazovi ne-Srbija. Činjenica pripadnosti Kosova Srbiji, po svemu sudeći, ne uzima se obzir, jer je moć stvorila erističku opsenu nastojeći da privid nesrpskog karaktera Kosova učini samorazumljivim. Pri tom, upadljivo izostaje isto ono što upadljivo želi da se skrije, a to je da je jedina moguća opcija na osnovu prikazanih erističkih premisa - neka od mogućih vrsta nezavisnosti Kosova.
Predočene premise polu-silogizima »nedeljivosti i nepripojivosti Kosova« trebalo bi proalbanskoj strani korisno da posluže ne bili se tokom pregovora omekanio i učinio prihvatljivijim nagovešteni tvrdi secesioni rezultat. Plasirane premise dobiće operativnu obaveznost tek pri kraju Bečkih pregovora kada, za sada, neodređeni i neizrečeni zaključak bude određen i gromoglasno izrečen. Tada će potsećanje pregovarača na razmotrene premise poslužiti kao dokaz ispravnosti zaključka ma kakav on bio. Na osnovu predočenih premisa, međutim, već sada se može predvideti kakav uopšte može da bude zaključak u ishodu pregovora. Zato je potrebno imati u vidu eristički karakter i spornost samih premisa »nedeljivosti« i »nepripojivosti« koje su u logičkoj funkciji krajnjeg zaključka.

»Cilj naroda Kosova je samo nezavisnost a ne i ujedinjene sa Albanijom«
U gornje navode bi tek trebalo da se poveruje jer se inače ne veruje, niti će se ikada verovati. U to da Albanci ne žele da žive zajedno u jednoj povelikoj državi na Balkanu zaista više niko ne veruje: ni Albanci sa Kosova, ni Srbi u Srbiji i na Kosovu, ni međunarodna zajednica u Beču, Briselu, Berlinu, Londonu, Vašingtonu ... U to da Albanci žele da žive u dve male a ne u jednoj velikoj albanskoj državi posebno nisu uvereni srpski naučnici, kosovolozi i albanolozi.
Ipak, povremeno albansko odricanje od unionizma i iredente se ističe, najpre stoga što se spajanje starih i novih država iz raznih razloga proskribuje, jer više ne bi smelo da bude partikularnih ujedinjavanja izvan koncepta evropskog jedinstva. Evropskoj alijansi odgovora samo koncept vlastite integracije i ono što se u nju uklapa. Albanci takve stavove Evrope Unije znaju i pristaju na diplomatsku igru odricanja od svealbanske zajednice. Tako postaje najvažnije samo nezavisno Kosovo, dok se druga mesta albanskog demografskog, religijskog i političkog majorata u Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj ostavljaju po strani. Ishodi kao da Albancima nisu potrebni ne samo Srbi nego ni sabraća u Albaniji i okolnim zemljama. Uzgleda kao da umereno umireni Albanci ne žele uspostavljanje zajedničke države Albanije i Kosova – Albakosa!?
»Odmerenim« obećanjem singulariteta države na albanizovanom Kosovu erisitički se udovoljava potrebi da se region relakisra naizgled neopasnim albanskim htenjem, jer su se Albanci »svi i svugde«, tobože, usaglasili da Kosovo može biti nezavisno samo ako odustane od ujedinjena sa Albanijom. Kosovo eventualno može postati nezavisna republika, ali ne i pokrajina u Albaniji ili kakvoj drugoj uvećanoj albanskoj državi. Tako, otpirilke, izgledaju premise erističkog trika čijim ostvarenjem bi se zadovoljili Albanci i utešili Srbi koji bi, izgleda, potom trebalo da budu oduševljeni što je Kosovo postalo nezavisno ali se, eto, još nije ujedinilo sa Albanijom.
Kakva je, međutim, stvarnost u podlozi prikazanog erističkog trika? Nerešeno albansko pitanje se danas kao i juče, iskazuje kao centrifugalna težnja etničkih Albanaca da se ujedine u jednu veliku albansku državu. Ako se kao merilo geopolitičke ravnoteže uvaži postojanje niza balkanskih država, onda se takvi napori svealbanskog pokreta mogu sagledati kroz dve osnovne optike: 1) separatizma, tj. separacije od postojećih država u kome delovi albanskog naroda obitavaju u statusu nacionalnih manjina i; 2) iredentizma kao skupne težnje objedinjavanja i ujedinjenja u jednu daleko veću političku tvorevinu. Ništa od toga nije neproblematično, nasuprot. Iako je sa stanovišta separatizma i iredentizma nesporno, albansko državno ukrupnjavanje je svakako neprihvatljivo sa tačke gledišta više ugroženih država na Balkanu.

»Dopuštena je mogućnost postojanja više albanskih država na Bakanu«
Ovo je silogizam koji nije suprotan prethodnom, mada se od njega ponešto eristički razlikuje, ali u bitnom ipak oslanja na njega. U erističkim premisama koje prethode zaključku ističe se mogućnost sapostojanja više albanskih nacionalnih država; pre svega one dve za koje Albanci tvrde da već postoje - Albanije i Kosova - ali i svih ostalih koje bi u ovom ili onom vremenu, na ovaj ili onaj način, tek nastale. Silogizam upućuje na balkansku i evropsku prihvatljivost jednonacionalne albanske multidržavnosti.
Mapiranje albanskih tvorevina je jednostavno, dovoljno je pogledati etničku kartu Balkana i prepoznati sva ona mesta gde je invazivni albanski etnos postigao brojčanu dominaciju. Po mišljenju albanskih stratega balkanske propasti, na svim tim mestima trebalo bi kao pečurke posle geopolitičke kiše da koegzistiraju albanske države. Budući da izvesne Albanide već postoje kao »države u državi«, »paralelne države« i kao separatoidna okolina matičnih nealbanskih država, pogodno određenje za takvo političko međustanje državnog prirastanja je albansko pridržavlje.
Pridržavlje se može razumeti kroz metaforu separatističkih priraslina koje, budući da su blizu spoljašnjih granica državnog organizma, u svom (pri)rastu sve više tanje vezu sa organizmima od kojih žele da se odvoje. Kada u jednom času nastupi prekid tih unutardržavnih veza, događa se otpadanje od država na kojima, u kojima su, ili iz kojih su pre toga prirasline izrasle. Možda ova slika preuzeta iz medicinske patologije i nije najtačnija, ali je svakako inspirativna za razumevanje maligne logike separatizma.
Balkan je opterećen prirastom Abanida! Albanci su toliko zaljubljeni u nezavisnost da bi rado pristali da žive čak i u desetak (ne)zavisnih državica – albanolikih pridržava! Ništa zato što već postoji nezavisna Albanija, to igleda ni izdaleka nije dovoljno. Jer, frašerijevski i enveristički san je da svugde gde na Balkanu žive Albanci niknu nezavisne albanske države. Nije protivrečno da čak i u samo jednoj Evropi bude više Albanija?! Albancima se čini da im je pogodan trenutak da naprave koliko god hoće Albanija, pa koja uspe, koja na uspe, nešto će naposletku uspeti!
Suprotno prethodnoj sofisteriji u kojoj Albanci providno odriču svoj iredentizam, u ovom erističkom silogizmu se dokazuje da je postojanje više albanskih država na Balkanu evolutivno očekivana i prihvatljiva pojava. Tako bi, hipotetički gledano, moglo da nastane nekoliko albanskih država, ali i nekoliko državolikih albanskih tvorevina sa manjim ili većim stepenom (ne)zavisnosti. Pored 1) »prave« države Albanije, prema očekivanjima Albanaca moglo bi da sapostoji: 2) nezavisno ili polu-ne-zavisno Kosovo u nekoj od mogućih veza sa Srbijom i Crnom Gorom; 3) autonomna ili »decentralizovana« albanska oblast u istočnoj Crnoj Gori; 4) jaka albanska autonomija u zapadnoj Makedoniji, tzv. Ilirida; 5) neki od mutnih entitetskih oblika za Albance u Čemeriji na severu Grčke.
Kada se osmotri položaj i veličina pomenutih prostora na karti poluostrva, upada u oči da se radi o povezanim prostorima koji imaju jedinstvenu spoljašnju teritorijalnu siluetu čija unutrašnja veličina doseže skoro 100.000. km. kv. Ukoliko bi nastala, takva konfiguracija albanskih političkih tvorevina označila bi stanje radikalnog redizajna balkanskog regiona. Pojavila bi se, naime, nova albanska koegzistentna forma u gabaritu evropske države srednje veličine, dok bi na Balkanu spadala u najveće, ako ne bi bila i najveća državolika aglomeracija.
Albanski državoliki paralelizam očitovao bi se na geografskom prostoru Balkanskog poluostrva, najverovatnije unutar političkog i ekonomskog koncepta Zapadnog Balkana. Tetrarhijska koegzistencija Albanaca na pomenutim mestima izazvala bi dve vrste problema: 1) odnosa albanskih (geo)političkih oblika prema mesnim državama unutar kojih su izrasli i prerasli ustavne koncepte teritorijalnih integriteta i suvereniteta tih država, i; 2) međusobnog odnosa tih državolikih oblika u sapetosti između provizornog stanja raznolikih stepena autonomije i decentralizacije i finalnih stanja nezavisnosti i ujedinjenja.
Predočeno, međutim, sadrži transbalkanski što znači i znatno širi evropski značaj, jer se albanske težnje u svakom segmentu dotiču algoritma evrointegracija i evrodezintegracija. Silogizam glasi ovako: Evropa želi da se ujedini u celini, svi Albanci žele da se ujedine, ergo, zašto se Albanci ne bi međusobno ujedinili u ujedinjenoj Evropi? Ali, to je već ispitivana formula prava na etnonacionalno samoodređenje tj. samoopredeljenje do otcepljenja i ujedinjenja, koja nije sadržana u predočenom erističkom silogizmu. Ovaj eristički silogizam je nešto drugačiji jer se dopušta umnožavanje albanskih nezavisnosti, ali ne i ujedinjenje u jednu državu.
Naposletku, potrebno je reći da većina Balkanaca smatra da bi nekontrolisano umnožavanje Albanida označilo nacionalne i državne dezintegracije njihovih nacija i država. Da li bi Evropa posle decenijskog balkanskog košmara bila rada da gleda i hvata razmilele »bele miševe« albanske kvazidržavnosti? Umnožavanje Albanija »drugog talasa« na teritorijama četiri balkanske države označili bi njihovo umnožavanje u osam država jer bi svaka od pomenutih država dobila albanolikog »sijamskog blizanca«. Pomenuto razrastanje Albanije bi označilo povratak nemira i neravnoteže kroz provaljena vrata balkanizacije. Većini balkanskih naroda i država ne odgovara postojanje čak četiri Albanije, kada im je više nego dovoljna i samo jedna!

»Priznanje sadašnjeg stanja ili eventualno uspostavljenog stanja nezavisnosti Kosova ne bi smelo da bude označeno kao okupacija«
Sve, sve može, ali ne i da se kaže »okupacija«, jer, Albanci misle da je Kosovo najzad oslobođeno i to je za njih istorijski svršena stvar. Srbi nasuprot, u ogromnoj većini smatraju da im je Kosovo nasilno oduzeto i ponovo okupirano. Mišljenja dve strane nisu samo različita nego posve suprotna, jer su Albanci ubeđeni da su se jednom za svagda oslobodili od Srba, dok Srbi uopšte a posebno Srbi na Kosovu sve više uviđaju da se pojavio novi okupator u dobro znanom liku. Sada su Albanci ti koji su okupirali drevnu srpsku zemlju, u čemu ih podržavaju zainteresovani delovi međunarodne zajednice. Zajednica međunarodnih interesa podržava Albance u uspostavljanju vlasti nad Kosovom i takav odnos može se označiti kao kooperacija iz koje su Srbi, nužnošću prikazane logike interesa, isključeni.
Ono što se kao tamni oblak nadnelo nad Srbe na Kosovu nije nešto njihovo nego nakostrešeno tuđe, koje želi da ih podredi i upodobi njima nesvojstvenim ciljevima. Pogled ne treba da luta predaleko, dovoljno je samo da se preko zidova, barijera i žica osmotre albanske komšije. Situacija je u svemu nenormalna. Na »oslobođenom Kosovu« Srbi su dopali teškog i sramnog ropstva kakvo savremena Evropa ne poznaje ni na jednom delu svog prostora. Ko porobljava, ko je porobljivač? Prepoznati lik savremenog albanskog okupatora sameren je sa istorijskim iskustvom u kome su se predstavnici istog etnosa pojavljivi kao miljenici, saradnici, kooperanti i kolaborateri Turaka, Nemaca, Italijana i svih drugih okupacionih snaga na istom prostoru u proteklih dva veka. U ovom času, dakle, ekstremni Albanci se ne ukazuju u nekom nepoznatom i drugačjem liku od onoga na koji je srpski kosovski živalj navikao u prethodnim generacijama, pa većeg iznenađenja u tom pogledu nema.
Oko sadržaja i smisla albanskog i međunarodnog zaposedanja Kosova mišljenja se, međutim, razlikuju. Radi boljeg uvida, potrebno je razmotriti stanovišta obe strane. Zvanično srpsko stanovište je jasno, odlučno i poznato. U tačci 3. Rezolucije Narodne skupštine Srbije od 21. novembra 2005., koja se odnosi na mandat pregovarača, decidirano stoji: »S obzirom na navedene pravne razloge, Narodna skupština Republike Srbije bi svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije proglasila nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim.« Republika Srbija, dakle, niukom slučaju neće priznati nezavinost Kosova ukoliko ta nezavisnost bude nametnuta mimo volje većine građana Srbije. Srpski pregovarači nemaju mandat da se saglase i potpišu ništa što je izvan volje stvorene i izražene u srpskom parlamentu.
S druge strane, Albanci smatraju da je nova istorijska situacija plod njihove iscrpljujuće oslobodilačke borbe, i da su se u trenucima srpskog poraza konačno domogli realne mogućnosti da postanu nezavisni na Kosovu, sa Kosovom bez Srbije. Najbolja ilustracija albanskog stanovišta je izvod uvodnog dela Rezolucije Skupštine Kosova iz novembra 2005. »Shodno povelji organizacije Ujedinjenih nacija na pravo naroda na samoopredeljenje i drugih međunarodnih ugovora; Uzimajući u obzir aspiracije naroda Kosova da žive u slobodi i miru sa drugim nacijama; Uzimajući u obzir istorijski, pravni i ustavni razvoj Kosova, naročito Konferenciju iz Bujana (1943-1944), Ustavnu deklaraciju od 2. juna 1990, Rezoluciju o nezavisnosti 1991. i volju naroda Kosova za nezavisnu i suverenu državu izraženu na referendumu 1991. godine; Utemeljeno na dugoj borbi naroda Kosova za slobodu i nezavisnost, (podvukao M.K.); Utemeljeno na sveopštem otporu protiv okupacije (podvukao M.K.) i oružanih borbi Oslobodilačke Vojske Kosova (...); Visoko ceneći NATO intervenciju da zaustavi genocid i etničko čišćenje na Kosovu od Srbije ...«
Legitimnost zahteva za nezavisnost, po albanskom mišljenju, utemeljuju žrtve koje su tokom iscrpljujuće borbe podneli na »oltar slobode«. U albanskoj istoriji koja se konstruiše u obrnutoj perspektivi u odnosu na srpsku istoriju, Srbi su predstavljeni kao bezosećajni vladari i tlačitelji na »albanskoj zemlji«. Albanci su, dakle, borci za slobodu, a Srbi doskorašnji mrski okupatori. Sasvim suprotno, Srbi novu situaciju doživljavaju kao izgubljenu slobodu i dopadanje u novo ropstvo koje je usledilo posle razbijanja i raspadanja druge i treće Jugoslavije. Albanci se uglavnom doživljavaju kao marionete u tuđim urkama koje bez pomoći sa strane nikada ne bi mogli da se domognu Kosova i uspostave nezavisnu državu u Srbiji. Nikakvih iluzija u pogledu albanskog ponašanja u trenucima koji su bili preteški za Srbiju, među razložnijim Srbima nije bilo. Zato se albansko separatističko ponašanje tretira kao očekivano i predvidljivo.
Sloboda i ropstvo su odatle psihološke realnosti koje razdvajaju Srbe i Albance u percepciji savremene kosovske stvarnosti. Psihički doživljaji ispunjeni su različitim stremljenjima. Reč je o saznajnoj i emotivnoj inverziji političke i moralne vrednosti slobode. Dok Srbi opravdano žele da prevladaju diskriminaciju, segregaciju i beli aparthejd u koji su kao žrtve zapali, Albanci takvo stanje smatraju uobičajnim i nastoje da ga kao svoju slobodu nad Srbima ovekoveče u nezavisnoj državi. S druge strane, sloboda kojoj streme Srbi ispoljava se u konkretnoj težnji oslobađanja od ponižavajućeg života u getima i enklavama. Oslobađanje od zatočenja je ujedno i oslobađanje od onih koji Srbe drže u zatočenju, a to su niko drugi do Albanci. Srbi sa Kosova znači žele da se oslobode od albanskih stega. Za Srbe je to elementarni standard slobode koji na Kosovu u ovom času ne postoji ni u obrisima.
Albanci, pak, obrnuto, opsadu nad opkoljenim Srbima na Kosovu smatraju opravdanom i zakonitom sve dok postoji politička potreba njihovog prostornog otsecanja, tj. teritorijalne minorizacije i marginalizacije. Istovremeno, Albanci uz pomoć protektorskih snaga, onemogućuju veze i saobraćaj Srba sa kosovske Srbije sa Srbima u izvankosovskoj Srbiji. Odvajanjem dela srpskog naroda od većinske matice Albanci žele da podstaknu iseljavanje koje ionako predugo traje i time teritoriju učine potpuno etnički čistom. Ovaki akti nasilnog menjanja etničke strukture stanovništva u uslovima međunarodnog protektorata (tj. okupacije) zabranjeni su normama mađunarodnog prava i imaju značenje etničkog čišćenja Srba. Pa ipak, albansko etničko čišćenje Srba na Kosovu ne nailazi na osudu međunarodne zajednice.
Da li se, s obzirom na savremene poromene pojma suverenosti i teritorijalnog integriteta pojam okupacije promenio? Ako se uzme u obzir albanska represija nad Srbima, po svemu sudeći nije, jer su preostali Srbi u kosovskim enklavama zaista okupirani od Albanaca. Posmatrajući jad i bedu životarenja u opkoljenim područjima izgleda kao da Srbima nije oduzet samo suverenitet i teritorijalni integritet nego i svaka ravnopravnost humanog života. Srbi se, dabome, ne mire sa neizdržljivim položajem u kome su se obreli. Sa otimanjem prostora i ljudi se ne mire ni Srbi u Srbiji i na ostalim srpskim prostorima. Osećaj albanske okupacije Srba na Kosovu je skoro fizički vidljiv i teško ga je medijski i »teorijski« prevideti. Jedina nedoumica je oko određenja vremena okupacije; dok jedni misle da okupacija na Kosovu traje već sedam godina, drugi smatraju da bi tek proglašenje nezavisnosti Kosova uslovilo proglašenje okupacije na delu teritorije Srbije.
Eristički smisao proalbanske preporuke da se čak i u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova, u orknjenoj Srbiji ne proglasi opkupacija, zasniva se na premisama da je gubitak Kosova za Srbiju legalan i legitiman plod albanske oslobodilačke borbe. Nezavisnost Kosova, kao nagrada za Albance i kazna za Srbe, trebala bi i od samih Srba da bude primljena bez otpora kao i svaka druga tekuća stvar, mirno i uz punu saglasnost. To, otprilike, zagovaraju albanski i proalbanski protivnici srpskog proglašenja okupacije u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova.
Na šta se svodi predočeni eristički zaključak? U odnosu na albanski ili »međunarodni« proglas o nezavisnosti Kosova ne dozvoljava se mogućnost protivproglasa okupacije Kosova, misleći unapred da bi deklaracija nezavisnosti Kosova bila bespogovorna i da bi joj se samo trebalo povinovati. Suština takvog stava sadržana je u uverenju da je Kosovo već izgubljeno i nezavisno, te da neuviđanje te činjenice samo šteti Srbima koji, ukoliko se stanje kosovske nezavinosti i formalno obznani, ne bi smeli da mu se protive. Dodatni »argument« za ovo mišljenje zasniva se na stavu da bi proglašenje okupacije obnovilo srpsku ratobornost, poziv na reviziju granica, revanš za pretrpljene nepravde i rat za povratak izgubljenih teritorija i resursa, a sve to, kaže se, predstavlja koliko opasne toliko iluzorne ciljeve.
Predočene erističke premise oslanjaju se na prepoznatljivu tradiciju srpskog političkog mazohizma koji se u svakoj konfliktnoj istorijskoj situaciji rado zalagao za odricanje od vitalnih nacionalnih i državnih interesa, zarad ustupaka starim i novim revizionistima, revanšistima i revandikatorima. Svi koji nešto hoće, samo trebaju da dođu, posegnu i to što žele uzmu, a uglavnom žele da uzmu teritorije i resurse jer se ne jagme za preuzimajje dugova. Preporučuje se da ih u tom posezanju, zarad mira u regionu, ne treba ometati. Sarkastično ili ne, ali svakako realno i itekako prepoznatljivo u svakodnevnom diskursu na srpskoj, albanskoj i proalbanskoj političkoj sceni.
Surovo rečeno, Srbija se umovima regionalnih dizajnera ukazuje kao državna olupina i podatna izmiriteljica svačijih neutoljenih teritorijalnih i resursnih potreba!? I okupator, može se reći; Srbija donedavni okupator nad svim i svakim, svakad i svugde, naročito tamo gde svakojaki separatistički pokreti teže otcepljenju a ona, Srbija teži ocelovljenju ili bar očuvanju celine. Ishodi da su integralisti, kada je reč o jugoslovenskoj i unutarsrpskoj secesiji, uvek okupatori. Tako su i Srbi od Albanaca prokazivani kao okupatori, čak i kada su ih oslobađali od stvarnih okupatora, sa kojima su ovi, onako »oslobodilački«, uzgred rečeno, najčešće sarađivali. Ko je onda stvarni okupator na Kosovu, Srbi ili Albanci? I ko ne bi smeo da pristane na okupaciju; oni koji nezavisnost i slobodu nad Srbima smatraju vlastitim oslobođenjem, ili oni koji pate u režimu jedinog aparthejda u Evropi i očekuju da ih Evropa izbavi iz ponižavajućeg položaja? Zar ima ikakve sumnje u to ko je stvarno okupiran i zbog čega?
Sledeći erističke preporuke o nemogućnosti proglašenja okupacije, Srbija bi naposletku trebalo da bude toliko kooperativna u usaglašavanju sa voljom svojih protivnika, da ne bi mogla da reaguje čak ni na najočitije nepravde, rušenja, srknavljenja, pljačke i ubistva svojih građana. U izboru između nelojalnih protivnika sopstvenog integriteta i suvereniteta, i sebi lojalnih građana, Srbiji se sugeriše izbor nelojalnih destruktora. Srbiji se preporučuje napuštanje svojih sugrađana i sunarodnika na Kosovu zarad stvaranja druge albanske države. Kaže se da kao slaba država Srbija ne bi smela da reaguje na narušavanja vlastitog političkog subjektiviteta. Srpska vlada, predsednik i parlament, stranke, lideri, niko dakle, ne bi smeo da reaguje na oduzimanje Kosova od Srbije?
Naposleku, šta bi mogao da bude smisao prikazanog erističkog silogizima? Okupacija, dakle nije samo pravni pojam koji označava stanje uspostavljeno u ratu ili miru na nekom zaposednutom prostoru. Očigledno je da okupacija može biti i psihološki reflektovana u svesti o neslobodi i porobljenosti. Ovim silogizmom se srpska strana navodi da odustane i od pomisli da oduzimanje Kosova proglasi okupacijom. Sve što sledeći »mudre« preporuke proalbanskih lobista, srpska strana treba da uradi jeste da se saglasi sa onim što je suprotno njenim životnim, nacionalnim i državnim interesima? Srpskoj strani se takav pristanak čini neobrazloženim, pristrasnim i nerazumnim, pa u ovom času na njega ne pristaje.

»Ukoliko želi da postane istinski demokratska i evropska za Srbiju je dalekosežno bolje da se odrekne Kosova nego da se bori za Kosovo«
»Srbi, okanite se Kosova, ono pripada albanskoj većini!« U iznetom stavu navedena je najčešća varijacija neodoljive prodemokratske eristike. Njom se dokazuje da bi Srbi morali da pristanu na amputaciju Kosova zarad demokratskih ideala, i stoga što se izdvajanjem Kosova prevazilazi vulgarna geopolitička dimenzija zarad sofistikovane demokratizacije celokupnog života u Srbiji, bez Kosova. Demokratizacija se ispostavlja kao opšti uslov opstanka Srbije kao države, a toliko nužna demokratizacija je tobože nemoguća ukoliko Srbija i formalno pravno ne odstupi sa Kosova.
U ovom erističkom silogizmu sadržana je alternativa: ili demokratija u Srbiji bez Kosova izvan Srbije, ili autoritarna Srbija sa Kosovom zadržanim u svom sastavu? Silogizam je sličan onom iz nekadašnje jugoslovenske situacije, samo što je proces dejugoslavizovanja zamenjen dekosovizovanjem, a izdvojene republike izdvajanjem pokrajine. Eristička pretpostavka ispoljava se u stavu se Srbija može konačno demokratizovati tek kada sasvim napusti ideju teritorijalnog integriteta i državnosti na tom delu svog prostora, i odrekne se delova svog naroda i prostora na kojima deluju separatističke snage. Odricanje, odbacivanje, odustajanje, povlačenje, odstupanje, povlačenje ... sve te radnje samovoljne separacije bi, navodno, bile čvrst dokaz srpske spremnosti na saradnju i rastuće demokratičnosti, a ono suprotno bi ukazivalo na nepopravljivi srpski autoritarizam tj. nedemokratiju.
Polazište ovog erističkog silogizma je diplomatski »aksiom« zapravo diferencija da su Albanci sa Kosova demokratski orijentisani, a Srbi nepopravljive nedemokrate. Odatle ishodi da je srpsko/albanska relacija na Kosovu u svakom slučaju autoritarna kada je Kosovo u Srbiji, a da bi tek izdvajanjem Kosova iz Srbije bili omogućeni dobrosusedski odnosi i prekogranični procvat demokratije, i kod jednih kod drugih. Separatizam se, naime, tretira kao oslobodilačka borba i demokratija, ukoliko je upodobljen interesima nadmočnih geopolitičkih činilaca, a ukoliko nije predstavlja se kao terorizam.
Reč je, takođe, o ubeđivanjima da je za Srbiju po sistemu »izgubljeno - nađeno« bolje da konačno izgubi Kosovo da bi najzad pronašla demokratiju. Bolje je, kaže se, za Srbe bez Kosova nego sa njim, dok se odbacuje mogućnost da bi razdvajanje možda donelo još veće autoritarne teškoće i represiju. Možda bi, i to samo trenutno, izdvajanje zadovoljilo Albance sa Kosova, ali ko bi u akvim okolnostima mogao garantovati opstanak, pa čak i goli život nealbanaca, pogotovu Srba!?
Do sada se ispunjavanje »uslova demokratije« u Srbiji iskazivalo kroz savladavanje više raznovrsnih teškoća. One su evolutivno i neravnomerno savladavane. Postignuta demokratija je, uostalom, i najvažniji uslov i merilo evrointegracije. U čemu je onda smisao srpsko/albanskih tj. kosovskih teškoća sa demokratijom? Prva teškoća je više nego očigledna i odnosi se na stav ogromne većine građana Srbije da je pokrajina KiM deo državne teritorije, a izdvajanje iz njenog sastava akt nasilja i nepravde. Zašto bi demokratski uobličen stav većine građana Srbije predstavljao bilo kakvu prepreku i teškoću daljoj demokratizaciji Srbije? Odgovor je jasan: zato što se, kada je reč o sudbini KiM, volja većine građana Srbije ne uvažava. Suština demokratije se opovrgava time što se većinska volja u Srbiji čini irelevantnom. Državni i nacionalni ciljevi Srbije se čine irelevantnim. Više nije važna volja građana većinskog naroda, nego volja građana nacionalne manjine koja je početnim činom secesije pretvorena u poseban narod.
Odatle se nalaže i propisuje stvaranje »demokratske većine« unutar nekadašnje albanske nacionalne manjine. Nasilnim činom separacije nasilno je separisana i volja većinskog stanovništva Republike. Većinski narod je na jednom delu teritorije pretvoren u manjinski i obreo se u nezaštićenom statusu nacionalne manjine. Takvim aktima se povređuje i građanski princip, jer se pravo predstavljanja teritorijalzuje na nasilno stvorenom isečku državne teritorije Srbije. U pitanju je presedan simulovane separatoidne demokratiziacije koji bi eventulanom primenom u evropskoj budućnosti mogao da izazove haos refeudalizacije i ugrozi unionističku zamisao jedinstva Starog kontinenta.
Demokratsko rešenje u Srbiji, dakle, ne bi smelo da bude utemeljeno na ignorisanju stava većine građana Srbije, pod jedinim verodostojnim uslovom - da se kao većina u Srbiji uvažavaju građani na čitavom republičkom prostoru, a ne samo na njegovom izdvojenom kosovskom delu. Ukoliko se čini ovo drugo, a čini se, na delu je secesiona politika moći, znači represivni i autoritarni a ne demokratski postupak prethodnog izdvajanja kome je naknadno potrebna formalnopravna potvrda. Naknadna pravna potvrda ima smisao usklađivanja sa prethodno ignorisanim i prekršenim demokratskim norama, procedurama i idealima. Da li se ta retroaktivna naknadnost demokratske »presvlake« separatizma na Kosovu može uvažiti kao izvorna kosovska demokratija? Teško, ako ne i nemoguće!
U kom političkom monentu je onda uopšte ostvarena demokratija na Kosovu? U činu prethodnog ratnog izdavajnja Kosova iz Srbije i pravljenja separatnog okvira albanizovane plebiscitarne volje, svakako nije. Nije ni u potonjem eventualnom odlučivanju na osnovu apsolutnog albanskog majorata koji bi trenutno priznala međunarodna zajednica. Gde je i u čemu je onda bitan momenat demokratizacije? Jedini uočljivi topos kosovske demokratije može biti u odlučivanju naroda (demosa) u celoj Srbiji. Ukoliko bi se o Kosovu odlučilo na izdvojenom kosovskom prostoru i u razdvojenom demosu, to ne bi bila demokratija nego separatokratija – vladavina većine separatista na separisanom, zapravo otetom delu državne teritorije Srbije, sa opkoljenim srpskim narodom zarobljenim u kosovskim enklavama.
Nedemokratski čin razaranja državnog integriteta i deseverenizovanja Srbije ne može da da bude demokratski opravdan. Postojeće stanje ukazuje da je ostvarenje demokratije pri postojećoj diskriminaciji nad nealbancima na izdvojenom Kosovu skoro nemoguća misija. Socijalni haos, segregacija Srba u sistemu »belog aparthejda« i logoršakog života u enklavama, ekonomska beda, strukturni kriminal, antihrišćanski i antislovenski tj. antisrpski fundamentalizam, i sl. ukazuju da je savremeno Kosovo veoma daleko od svake primisli evropske demokratije. Nošena vlastitim interesima i ideološkim iluzijama Evropa Unije svesno previđa autoritarnu divergenciju političkog života u pokrajini. Albanizovano Kosovo sa apsolutnim majoratom nad nealbancima ne garantuje nijedan od demokratskih ideala koje je Evropa stvorila u svom vekovnom razvoju. Otuda je evropsko poravnanje razdvojenih Srbije i Kosova u zagušljivoj čekaonici evrointegracija, takođe, iluzija o stabilišućoj funkciji nasilno redizajniranog regiona.
Naposletku potrebno je reći da eristički silogizam ultimativno demokratskog tipa »ili demokratija ili Kosovo«, polazi od niza pogrešnih premisa da: 1) Srbi ne znaju šta je demokratija, pa je potrebno da ih neko pouči i ocrta im njihove (a)nacionalne i (ne)državne ciljeve; 2) da Srbe o tome šta je demokratija treba da pouče Albanci sa Kosova i iz Albanije, i; 3) da Srbe na demokratizaciju treba svim sredstvima da primora međunarodna zajednica, »demokratski« odvajajući Kosovo od Srbije. Ništa od toga, naravno, ni najmanje ne zadovoljava merila demokratizacije i demokratije, nasuprot.

»Budućnost Kosova je u Evropi jer kosovska budućnost nije srpska nego evropska«
Sudeći prema gornjem stavu albanizovano Kosovo, dakle, pripada više Evropi nego Srbiji? Pogrešno, jer zašto bi kosovski Albanci bili prilježniji Evropljani od Srba? I gde je Srbija? U Evropi ili Aziji? Postavljajući se između Evrope Evropske unije i izvankosovske Srbije, kosovski Albanci odriču Evropu Srbiji, kao da Srbija može biti deo Evrope samo ako Kosovo ne bude deo Srbije. Zanimljivo uslovljavanje, takoreći ucena! Ranije su Srbima Evropu nastojali da posreduju južnoslovesnki severozapadnjaci, sada to čine Albanci sa juga.
S druge strane, u razrovašenom političkom kontekstu savremene Srbije kosovski problem se vezuje za Evropu koja se Srbiji i Srbima ispoljava kao nediskutabilni i neproblematični predmet žudnje. Približavanje Evropi, prijem u Evropu, ulazak u Evropu, članstvo u Evropskoj uniji, ulazak u evroatlantske integracije, uključivanje u zapadni svet, Srbija na Zapadu ... sve to se u raznim varijacijama povezuje sa mogućim rešenjem kosovskog problema. Opšta orijentacija kao da nije sporna, mada sve dileme oko prostornih i vremenskih detalja još uvek nisu otlonjene. Krhki srpski čun podrhtava između evroameričke Scile i kosovske Haribde.
U krugovima arbitrerne moći ukazuje se da su Evropa Evropske unije i Kosovo dva korenito različita ali ipak povezana fenomena. Ukazuje se da Srbija ne može da postigne i jedno i drugo, da mora da napusti iluzije brzog prijema u Evropu i istovremenog zadržavanja Kosova po svaku cenu. Iz tog evropskog podvajanja sledi imperativno nametanje tobože istorijskog i civilizacijskog opredeljenja između mogućeg ulaska Srbije u Evropsku uniju i konačnog izlaska Srbije sa Kosova i Metohije. Odatle potiče sve češće izricani slogan: »Kosovo ili Evropa!«
Evropskom, tj. evroatlantskom preorijentacijom je u Srbiji promovisan proces približavanja i priključivanja Evropi, proces kome nije pružena nijedna verodostojna alternativa. »Približavanje« je postalo magični glagol pokretanja navodno nepokretne i zaostale Srbije, ka nečemu što je udaljeno kao jedina (vero)dostojna perspektiva. Lako je, međutim, uočiti razlike između ideala srpskog dolaska na mesto na kome Srbija hoće da se skrasi i socioekonomskih, nacionalnih i državnih teškoća koje iskrsavaju na putu dospeća ka postavljenom cilju. Srbija se, naime, ne približava Evropskoj uniji onom, brzinom i tempom koji je uobražen u proevropskoj euforiji oktobarskog preokreta 2000. godine. Kada je reč o približavanju Srbije Evropskoj uniji i »pregovorima o pridruživanju« uočljiviji je galop puža nego sprint leoparda. Brzina, na žalost, ne zavisi samo od motorčičkog aparata i kondicije proevropske Srbije, nego i od sve brojnijih merila, uslova i ultimatuma samih Evropljana.
Pokazalo se da je za Srbiju put ka Evropi, strmina sa nadodajućim preprekama i teško savladivim ultimativnim liticama. Barijere na putu Srbije ka Evropi iskazuju se kroz sve brojnija upozorenja, pretnje, uslove, iznudice, naređenja, rokove ... Odatle ishodi da je srpsko približavanje Evropskoj uniji u petogodišnjme periodu, u stvari, zastoj, ako ne i udaljavanje, po načelu: korak napred dva koraka nazad. Ponavlja se: Srbija ne ispunjava uslove, Srbija nedovoljno sarađuje, Srbija je neposlušna, Srbija je sve dalje od Evrope ... Kako se, onda, ispoljava famozno političko kretanje u vidu »približavanja« Srbije Evropskoj uniji? Čemu se Srbija zaista približava, a od čega se udaljava, i da li približavanje Evropi znači isti oblik kretanja, kada je reč o Srbima i Albancima na Kosovu i povodom Kosova?
Reklo bi se da ipak postoje značajne razlike u »približavanju«, koje neprekidno valja imati u vidu. Dve su, zapravo, vrste približavanja kao oblika kretanja: 1) ono politički asocijativno kretanje koje bi evrožudnu Srbiju moglo da primakne bliže Evropi Unije, i; 2) ono politički disocijativno kretanje koje Albance na Kosovu uz pomoć Zapada već približava nezavisnosti. Ta dva oprečna približavanja su diplomatski stavljena u erističku međuzavisnost. Stvorena je formula odvojenog srpskog i albanskog približavanja Evropi. Kretanje, bolje rečeno srpsko stremljenje ka Evropi u određenim okolnostima može da znači i udaljavanje Kosova od Srbije i Srbije od Evrope.
Eristički se dokazuje da ukoliko se ne odmakne na bezbedno rastojanje od Kosova i ne dozvoli neometano udaljavanje Kosova od Srbije, da će Srbija biti sve dalje od Evrope Evropske unije. U suprotnom a za proalbansku stranu prihvatljivom, svesno povećanje rastojanja Srbije od Kosova smanjuje rastojanje Srbije od Evrope Unije. Srbiji se poručuje: »Što dalje od Kosova – to bliže EvropiI« Tako, zapravo, glasi često ponavljani eristički silogizam istovremenog srpsko/evropskog i srpsko/kosovskog (čitaj albanskog) približavanja i udaljavanja.
Evropljani hoće da Srbi shvate sebe onako kako se iz Zapadne Evrope shvata Srbija. To je imagološki paradoks. Tačnije rečeno, to je nemoguće. No, i pored svega, Evropljani savetuju srpske političare da što pre napuste iluziju o Kosovu, edabi Srbija za dvadesetak godina (2026., recimo?) na koncu ušla u Evropu Evropske unije! Ali, zar decenije nisu dugo vreme u životu jednog čoveka? Šta sve može u Srbiji i sa Srbijom da se dogodi ili ne dogodi dok se beketovski strpjivo čeka prijem u EU? Zar i predugo čekanje nije već nekakva godoovska iluzija nedolazećeg i nepostižnog? Evo novog uobraženja, evroiluzorne preporuke, reklo bi se: odmah, znači trenutno treba napustiti Kosovo, da bi se potom ko zna koliko, neizvesno i neznano dugo čekao ulazak u Evropu Evropske unije!?
S druge strane razmazane erističke duge, ono što navodno nedostaje Srbiji već poseduje albanizovano Kosovo, a to je tobože jasna i pravolinijska evropska perspektiva. Albanci su tobože evropskiji i demokratskiji od Srbije koja ih usporava u njihovim plemenitim proevropskim pregnućima. Sasvim ironično, albanizovanom Kosovu se žuri da što pre potvrdi svoj hinjeni evropski identitet, koji toliko nedostaje omračenoj azijatskoj Srbiji. Albanski separatisti smatraju da je Kosovo opterećeno Srbijom koja ne razume Evropu, i žele da rastrećenjem od Srbije samostalno grade vlastitu evropsku budućnost. Albanci očekuju da Evropa Evropske unije ležerno prizna evropski karakter albanizovanog Kosova, istovremeno odbacujući neevropski karakter Srbije, pa da se sve napokon uglobi na pravom i nezavisnom istorijskom mestu.
U podlozi predočenog silogizma je uverenje da Srbija nikako ne može sa bremenom Kosova u Evropu Unije, a svakako može bez njega. Tako glasi najčešća alternativa u formi »očinskih« preporuka Albanaca, albanskih lobista Evropi i Americi i ovdašnjih kosovopucatelnih odricatelja Kosova. Evropska integracija i ulazak Srbije u evroatlantske integracije dovodi se, dakle, u vezu sa konačnim odricanjem Srbije od Kosova. Savremena, što znači moderna evrožudnja se samerava sa tobože arhaičnom kosovskom nostalgijom Srba. Odatle ishodi da je ulazak u evroatlantske integracije daleko veća potreba i vrednost nego zadržavanje Kosova.
Srbija se gura u vulgaran i neprirodan izbor, donošenja odluke o tome šta više želi: da starim pričama zadrži Kosovo ili da se modernim pričama stekne u Evropi Unije? Po predočenom erističkom silogizmu, ulazak u vojnu alijansu NATO i integracija u EU bili bi dobitnička nagrada Srbiji za konačno napuštanje gubitak Kosova!? Eristički smisao predočenog silogizma je u dokazivanju samorazumljivosti neprirodne i nelogične alternative: »Kosovo ili Evropa?« Logičnije i bolje, a suprotno tome »I Kosovo i Evropa!« se ne razmatra, a trebalo bi! Za srpsku stranu prikazano udvajanje i razdvajanje evropskog i kosovskog ne može da bude prihvatljivo rešenje. Još manje je razrešenje u pravljenju jake evropko kosovske alternacije. Kada je reč o Evropi i Kosovu povodom Srbije, rešenje bi, po svemu sudeći, pre bilo u »i i«, a ne u »ili ili« odnosu! Stoga formula glasi: »Kosovo u Srbiji – Srbija u Evropi – Evropa u Srbiji! ... pa stoga i na Kosovu!«


Miloš Knežević