Prof.Dr.Vojislav Šešelj:Izabrana dela


Rimokatilička crkva i Hrvati

Predgovor
Pisati na temu, koja je od egzistencijalnog istorijskog značaja za srpski na-
rod i vekovima oblikovala našu kolektivnu sudbinu, zahteva ulaganje mnogo
napora da se autor oslobodi emocija i predrasuda, da piše trezveno, razložno,
stalozeno i argumentovano. Samo tako se može objektivno i nepristrasno ap-
solvirati definisani problem, a njegova uspešna obrada, pored saznajno-nauč-
nog aspekta, može imati svojevrsnu delatnu snagu i podsticaj na sasvim kon-
kretne oblike društvenog ponašanja. Pri tome kriterijum istinitosti uvek mora
dominirati nad načelima korisnosti, potiskivati pristrasnost i neprekidno insisti-
rati na upornom preispitivanju postignutog saznanja. Kad god neki Srbin piše
o hrvatstvu, ne može se osloboditi utiska stravičnih jasenovačkih klanica i kra-
ških jama kao masovnih grobnica. Međutim, i tu je potrebna velika doza hlad-
nokrvnosti i sumnjičavosti, jer su ti zločini pripisani jednom malom narodu ko-
ji je teško stradao kroz istoriju, koji je skoro potpuno uništen, a čiji su ostaci
već jedva prepoznatljivi u preostalim sićušnim čakavskim enklavama. Glavni
izvršioci zločina nad svojom pravoslavnom braćom mahom su Srbi katolici,
instrumentalizovani kao slepo oruđe u rukama tradicionalnih srpskih neprijate-
lja. Ta velika istina više od jednog veka prisutna je i prepoznatljiva svuda oko
nas, ali zapravo još nikad nije sistematski izložena. Dugo utamničenje u ha-
škom kazamatu za mene je predstavljalo veliki izazov da to pokušam uraditi,
a ujedno robijanje osmisliti i učiniti svrsishodnim. Predajući sudu javnosti re-
zultate četvorogodišnjeg rada, osećam potrebu da, nadam se, krajnje kritički
raspoloženom čitaocu, iznesem nekoliko uvodnih napomena.
1. Metodološki pristup u ovoj studiji zasniva se na činjenicama i premisa-
ma koje su već odavno utvrđene, višestruko proveravane i potvrđivane u isto-
riografiji i političkoj teoriji. Ogroman broj svetskih naučnika odavno je u svo-
jim naučnim radovima dokazao da je Rimokatolička crkva vekovima istrajno
delovala kao vodeća svetska zločinačka organizacija, lišena bilo kakvih moral-
nih skrupula i rukovođena najogoljenijim makijavelističkim principima. U
svojoj želji za univerzalnom svetskom dominacijom nije se nimalo ustručava-
la da na najsuroviji način likvidira pojedince, društvene grupe i uništi cele na-
rode, ako su joj stajali na putu i makar pasivno se suprotstavljali. To je prva pre-
misa metodološkog pristupa. Druga predstavlja činjenicu da je hrvatski narod
istorijski zaista postojao, da je pripadao slovenskom narodnom stablu i imao
sopstveni jezik, čakavski, izvorno blizak zapadnoslovenskoj jezičkoj grupi.
Treća je premisa da je taj narod turskim najezdama skoro potpuno uništen i da se njegovo istorijsko ime sačuvalo isključivo kao obeležje vrlo tankog sloja fe-
udalne vlastele, koju su ugarski vladari jednostavno preselili iz ugrožene i opu-
stošene čakavske u stranu, kajkavsku, sredinu. Feudalna vlastela je tako poste-
peno svoj etnički naziv nametala novostečenim kmetovima. Četvrta premisa
kazuje da su među današnjim “Hrvatima” veoma retki oni koji imaju bilo ka-
kvog genetskog dodira sa izvornim hrvatskim stanovništvom. Po svim istorij-
skim pokazateljima, njima je kao Srbima katolicima hrvatsko ime organizova-
nom akcijom Rimokatoličke crkve u masi nametnuto tek u drugoj polovini de-
vetnaestog veka. Petu premisu predstavlja činjenica da su stotinama godina
“Hrvati” predstavljali instrument Vatikana i raznih zapadnih sila u njihovoj an-
tisrpskoj najezdi.
Na osnovu tih pet premisa u sklopu primenjenog metodološkog pristupa
konstituisao sam osnovnu hipotezu, izraženu već kroz naslov studije. Današnji
“hrvatski narod” veštačka je kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišlje-
na kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se
srpski narod uništi unijačenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom li-
kvidacijom, kako više ne bi predstavljao prepreku daljem prozelitskom prodi-
ranju na istočnoevropske prostore. Projekat nije unapred dat kao gotov i zao-
kružen. On je postepeno sazrevao, imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj jugo-
slovensku opciju. Međutim, priroda rimokatoličkih zločina nad srpskim naro-
dom istovetna je. Suštinski se ona ne razlikuje tokom Prvog i Drugog svetskog
rata i građanskih ratova u Jugoslaviji tokom devedesetih godina.
Metodološki postupak je opredelila činjenica da postoji bogata naučna i
publicistička literatura koja iscrpno tretira pojedinačne aspekte problema. Zato
ova studija nije klasičnog istraživačkog karaktera. Autoru nisu bila potrebna is-
traživanja po arhivama i muzejima. Istraživao sam već objavljena dela i nasto-
jao da sistematski obradim njihove rezultate u sklopu unapred određene tema-
tike. Pritom sam proučavao četiri vrste dela: radove romantičarski nastrojenih
pisaca hrvatske pamfletske istoriografije, ozbiljna naučna dela sa izraženim
kritičkim pristupom, dnevnopolitičku publicistiku i javne nastupe istaknutih
ideologa, kao i publikacije memoarskog karaktera. Svaka analiza teksta je ta-
kođe morala biti kritički intonirana i nepristrasno elaborisana. U ovu studiju
sam ukomponovao opširne citate iz proučavanih dela. Zbog autentičnosti au-
torskih stavova činilo mi se da je primerenije precizno citiranje nego prepriča-
vanje. Kroz prepričavanje ne bih mogao da izbegnem sopstvenu subjektivnu
interpretaciju. Naravno, i sam izbor citata uvek mora biti subjektivan, ali se na-
dam da oni svojom upečatljivošću dovoljno potiskuju negativni upliv subjek-
tivnosti selekcije. Činjenice su morale da potiskuju emocije, ali i same da bu-
du preispitivane poređenjem njihove interpretacije od strane različitih autora.
Naravno, nisu mogla biti obuhvaćena sva raspoloživa dela, pa sam nastojao da
odaberem najkvalitetnija, najreprezentativnija i najrelevantnija. Koliko sam u
tome uspeo nije moje da prosuđujem, jer svaka selekcija neminovno nosi lični
pečat onog ko je provodi, motivisanog sasvim određenim ciljem. Računam na
bespoštednu i argumentovanu naučnu kritiku.
2. Unapred problem po sebi predstavlja hrvatska pamfletistička istoriogra-
fija, aktuelna politička publicistika i memoarska građa. Sve je to maksimalno
ideologizovano u funkciji osnovne rimokatoličke doktrine. Njima ide na ruku
i današnji pogled na svet kreatora globalizma koji su Srbe žigosali kao svetski
problem, a svrstali se na stranu tradicionalnih srpskih neprijatelja predstavlja-
jući ih kao olišenje pravde i pravičnosti. Pri svakom pokušaju preispitivanja na-
metnutih ideoloških obrazaca i kvazietičkih vrednosti možemo sagledati koli-
ko se volja za moć preoblikovala u kontrolu ljudskog uma i uspela da svoju to-
talitarnu prirodu predstavi kao najviše demokratsko dostignuće. Postoji pro-
blem veštačkog oblikovanja ljudske misli i načina razumevanja stvarnosti kroz
funkcionisanje zapadnih demokratskih sistema, kako bi se što lakše održala na
vlasti postojeća svetska finansijska i politička elita, a pri tome sačuvala i proši-
rila sve svoje privilegije. To sistematsko oblikovanje se vrši kontrolom glavnih
medija i usavršenim sredstvima manipulacije, u okviru globalnog medijskog
poretka kojim dominiraju najjače industrijske sile i njihove mastodontske kor-
poracije. Odsustvo svake kontrole nad njihovim manipulativnim tehnikama i
propagandnim projektima pravda se načelom slobode štampe. Javni i zakulisni
centri moći ne trpe nikakvu alternativu niti diversifikaciju pristupa medijima,
izvorima informisanja, proveravanje činjenica itd. Mediji su jednostavno sfera
u kojoj nema nikakve demokratizacije, a svaki zahtev da se ona kao proces i
na tom polju pokrene najogorčenije se na nož dočekuje od američkih centara
političke i finansijske moći, kao dominantnih u današnjem svetu.
Idealizovana slika zapadne demokratije medije predstavlja kao pouzdane
i sveprisutne, prkosne i tvrdoglave, do zajedljivosti kritički raspoložene i ne-
potkupljive, aktere političkog procesa koji požrtvovano čuvaju slobodu govo-
ra i obezbeđuju pravo građana da budu o svemu obavešteni. Ali kad se dirne u
okoštale ideološke stereotipe i doktrinarne predrasude, nepoćudnog gomila od-
mah frenetično optužuje za “govor mržnje” i zamenom teza on postaje izvor
netrpeljivosti. Mediji na Zapadu nikada nisu bili neslobodniji i politički instru-
mentalizovaniji. Vladari sveta i njihove polukonspirativne centrale ubeđeni su
da je kriza demokratije prouzrokovana njenim neumerenostima. Da bi se de-
mokratija sačuvala ljudi se moraju svesti na idiotizam prosečnosti, mora im se
nametnuti apatija i poslušnost, a pažnja zaokupiti perifernim zbivanjima, sen-
zacijama i spletkama. Ogromna većina građana ugrožava demokratiju tako što
se suprotstavlja njenoj instrumentalizaciji i krajnjoj formalizaciji od strane po-
litičke elite, privrednih korporacija i najsnažnijih finansijskih institucija. Uosta-
lom, demokratija je uvek bila poštapalica “za kod kuće”. Na međunarodnoj
sceni, u odnosima između velikih i malih država, nikada se nije pokušavao
stvoriti ni privid demokratičnosti. Samo pretnje, ucene – jezik ultimatuma.
Zapadnjački mediji su, po direktnim američkim i vatikanskim instrukcija-
ma, maksimalno instrumentalizovani da horski deklamuju antisrpske laži i kle-
vete, čiji je osnovni cilj da u očima svetskog javnog mnjenja zločinci i žrtve
međusobno zamene svoje istorijske uloge. U toj izvitoperenoj svesti stvarne žr-
tve genocida postaju njegovi zločinački akteri. “Jadni” Hrvati i bosanski mu- slimani su miljenici novog svetskog poretka, a Srbi stalna meta za odstrel. Ako
neko želi da se preko noći proslavi, najjednostavniji je način da, putem štam-
pe, televizije ili publicistike, plasira što grozniju i besmisleniju izmišljotinu, ko-
jom se se celi srpski narod dodatno prikovati za stub srama. U tom smislu su
verne sluge pronašli i u svim srpskim zemljama. Prozapadne političke partije,
mediji i takozvane nevladine organizacije za novac služe neprijateljima sop-
stvenog naroda i bore se protiv njegovih egzistencijalnih interesa. I za njih la-
žna, iluzorna svest, hrvatska ili muslimanska “samosvest”, predstavljaju uzor
istinitosti i plemenitosti, a tragedija sopstvenog naroda predmet prezira i nipo-
daštavanja. Na javnoj sceni strani plaćenici su toliko bučni, da uspevaju u dru-
gi plan potisnuti trezveno i razložno rasuđivanje srpskih intelektualaca, koji se
ne prodaju za šaku dolara; koji nisu spremni da ličnu savest i akademski mo-
ral žrtvuju za ljubav solidne materijalne situiranosti na osnovu isplata na šalte-
rima zapadnih ambasada ili preko računa sumnjivih fondacija.
3. Naravno da sam svestan ograničene verodostojnosti svakog ličnog sve-
dočenja i krajnje subjektivnosti memoarske građe. Pisac autobiografskog spi-
sa sopstvena životna iskustva i viđenje istorijskih zbivanja kojima je prisustvo-
vao ili čiji je važan akter bio, ne može a da ne usmeri prema određenom cilju.
Tako se teleološki pristup najčešće svodi na potrebu da se sopstvena uloga pri-
kaže u što lepšem svetlu, da se naknadno opravdaju određeni postupci ili kon-
struiše varijanta racionalizacije ukupnog sopstvenog ponašanja. Tako svako ra-
nije stečeno iskustvo poprima aktuelni smisao, a rekonstrukcija istorijskog do-
gađaja praktičnu, odnosno upotrebnu političku vrednost. Pri tom se naknadno
nastoji logički povezati i ono što je izbijalo potpuno spontano, iskrsavalo sa-
svim neočekivano i, po prvobitnoj recepciji, remetilo normalni tok određenog
procesa.
Ono što je ranije bilo potpuno nepredvidivo sad se tretira kao jedino mo-
gući i prirodan ishod. Sad kad se napokon ishod zna, odjednom su svima jasni
i smisao i svrha događaja, kao i njihovo uzročno-posledično situiranje u dru-
štvenu i istorijsku celinu. Svaki realizovani autobiografski projekat više je akt
sadašnjeg političkog delovanja nego sastavna komponenta prethodnih i opisi-
vanih. Uz to je rezultat preispitivanja sopstvene uloge u želji da se ona ulepša,
opravda ili odbrani. I uvek se to čini na vrednosnim postulatima sadašnjice ko-
ji opredeljuju naknadni koncepcijski okvir koji memoarista sledi. Nema tu ni-
kakve spontane autentičnosti, koju mogu pružiti dnevničke beleške, ali se zato
može pružiti jedinstvenost i celovitost pogleda, koherentnost izlaganja i logič-
na konzistentnost sopstvenog stava. Preglednost celine se postiže i na račun
otvorenosti, neposrednosti i objektivnosti.
Pisac memoara uvek nešto prikriva jer je njemu apologija sopstvene lično-
sti po prirodi stvari važnija od istine. Mnogi su blagovremeno krali dokumen-
tarnu građu, autentična svedočanstva o stvarnim događajima, da bi im naknad-
nim ekskluzivnim tumačenjem ulili lični pečat. Zato je uvek važnije ono što au-
tor memoarskog spisa prećutkuje od onoga što na sva zvona razglašava. Izno-
se oni u javnost manji ili veći deo istine, ali nikada i celu istinu. Za celovitu isti-nu uvek je važnije ono prećutano od izrečenog. Ali svakom autobiografijom
čovek nepogrešivo svedoči o sebi i svojoj ličnosti, a kritičkim analiziranjem na-
pisanog lakše se prodire do sakrivenog. Novi kvalitet vrednosti donosi upored-
no memoarsko svedočenje više aktera istog političkog istorijskog zbivanja, po-
gotovo kad su oni pripadali suprotstavljenim stranama. Tamo gde su im fakto-
grafski iskazi i analize podudarni, postignut je vrlo visok stepen istinitosti, dok
u slučaju krajnjeg razilaženja stavova i tumačenja, opet imamo na raspolaga-
nju dragocenu podlogu za nepristrasno kritičko proučavanje.
Upravo u tom svetlu treba posmatrati autobiografske spise hrvatskih naci-
onalnih ideologa, posebno Stjepana Radića, Ante Pavelića i Franje Tuđmana.
Nije nimalo slučajno što je u okviru svog glavnog dela, po uzoru na Adolfa Hi-
tlera, Tuđman komponovao autobiografsku prozu i ideološku studiju, stavlja-
jući tako sebe u epicentar istorijskih zbivanja i predstavljajući se kao njihov vr-
hunski kreator.
U pravoj galeriji ljudskih nakaza i moralnih mizerija, kojima obiluje hrvat-
ska istorija u poslednja dva veka, Franjo Tuđman je bio najuspešniji i kao teo-
retičar i kao politički praktičar. Bez sumnje, istorijske okolnosti su mu maksi-
malno išle na ruku, ali se njegov lični upliv svakako ne može zanemariti. Tuđ-
man se jednostavno dokazao kao sintetička reinkarnacija Ante Starčevića i An-
te Pavelića, koja je do krajnjih konsekvenci izvela njihovu ideologiju, politič-
ki program i metode delovanja. Povrh toga, on je uspeo da kolosalnu hrvatsku
istoriografsku laž uklopi u vrednosna opredeljenja globalizma kao usavršene
planetarne varijante totalitarizma. Uz svesrdnu pomoć Vatikana, Tuđman je po-
stigao da se u ulozi nastavljača jasenovačkog genocida i pokretača velikog srp-
skog krajiškog egzodusa pojave Amerikanci i zapadni Evropljani. Ono što ni-
su uspeli Franc Jozef I i Adolf Hitler, realizovali su Jovan Pavle Drugi, Helmut
Kol i Bil Klinton. Kreirali su monstruoznu državnu tvorevinu, čije temelje odr-
žavaju isključivo antisrpska mržnja i netrpeljivost. Ali, uveren sam da ni ta tvo-
revina ne može biti večita, kao i ništa drugo što je na zlu sazdano.
4. Ovu studiju sam pisao kroz pune četiri godine haškog zatočeništva. Sve
citirane knjige i mnoge iz kojih citate nisam vadio, donosila mi je u Hag moja
supruga Jadranka [ Pored dela iz moje lične biblioteke, koja sam deceni-
jama tematski prikupljao, Ljiljana Mihajlović i Filip Stojanović savesno i pe-
dantno su mi pronalazili i fotokopirali brojna stara izdanja, do kojih je prilično
teško doći. Na rukopisu završavam rad danas, kad ulazim u novu fazu moje ha-
ške borbe, potencijalno sudbonosnu. Više od hiljadu strana rukom pisanog tek-
sta ostavio sam na čuvanje u centrali Srpske radikalne stranke u Beogradu.
Žao mi je ako su se prilikom prekucavanja potkrale greške u imenima po-
jedinih istorijskih ličnosti ili datumima određenih zbivanja. Mogućnosti za is-
pravke i konačnu redakciju jednostavno nisam imao. Odlaganje štampanja do
izlaska iz zatvora takođe nije dolazilo u obzir jer sam svestan da se iz haške
tamnice retko koji Srbin živ vraća. Ne brine me to mnogo. Navikao sam već
na činjenicu da mi je robija svojevrsna životna sudbina. Zato me neprekidno
okupira misao da i nju treba iskoristiti u političkoj borbi. Stradanje čoveka po-jedinca nije toliko bitno. Nacija je ugrožena i zbog tog razloga nijedna žrtva za
njen spas nije preskupa. Zato me nadahnjuje istorijski primer Đakona Avaku-
ma i Starog Vujadina. Mogu me vezati, ali me ne mogu sprečiti da prkosim,
uvek i gde god se nađem. Održava me prkos, a snagu uliva beskrajna vera u
Boga, Srpstvo i Rusiju.

U Hagu, 10. novembra 2006. godine Vojislav Šešelj


nastaviće se...