Osnove hrvatske pismenosti i književnosti...

Među mnogim srpskim pogreškama u prošlosti spada i sastanak Vuka Karadžića sa hrvatskim kljiževnicima (1850.) u Beču. Ovo pada u doba zakulisnog „Ilirizma“, o čijoj ćemo se otrovnoj misiji posebno pozabaviti. Hrvati su oberučke primili na tome sastanku Vukov, književni jezik za svoj. Na ovom su mestu Hrvati dobili vekovima vođenu bitku sa srpstvom i pravoslavljem. Da toga sastanka nije bilo, Srbi bi sebi prištedili „zadovoljstvo“ da docnije na materinjem jeziku čitaju i čuju istorijske i književne otimačine. Do ovoga doba, Hrvati su bili od Srba pravoslavnih i Srba katolika odvojeni kao ulje od vode, i životarili su u svojim uskim kajkavskim granicama onih triju županija oko Zagreba, gušeći se u latinštini, pošto je praktično neupotrebljivi hrvatski jezik bio neka vrsta privatne konfesije, usled čega se nije nalazio ni na listi nastavnih predmeta u srednjim školama po hrvatskoj. Da je njihov jezik i za vreme bečkog sastanka bio zaista neupotrebljiv i književno nezreo, vidi se iz ove hrvatske rodoljubive pesme od 1831. godine, koju je objavio „Dubrovnik" u svome 23. broju od 1937. godine:

Vre i svoj jezik zabit Horvati
hote ter drugi narod postati;
vnogi vre narod sam svoj zameće
sram ga jak stranjski: „Horvat“ reče.
Sam proti jel ne štuje
i svak slepec sam sebe truje.
Nek gaj rasteplen reći po svetu
kad je već istom znano detetu,
da se ne pozna već Horvatica,
Misleć rođena da je Nemica.
Nut vse vu stranjski se nije vre gine
za svu mater niš se ne brine.


Mogao bih bez straha dozvoliti da mi se jedno uvo odseče, ako i jedan Srbin katolik ili Srbin pravoslavne vere sa svima onim „stručnjacima“ za rešavanje hrvatskog pitanja u 1939. godini na čelu može znati, šta mu ova hrvatska pesma znači.

Eto, to je ta izrazita linija između vode i ulja, koja je delila „autohtone“ Hrvate od Srba pravoslavne i katoličke vere. Tek kad je srpski književni jezik tu liniju zatupio, počinje hrvatska haranga na sve ono srpsko istorijsko blago, koje do tada nije nikada bilo preporno. Tim momentom započinje i hrvatska hajka na mnoge srpske pesnike i književnike, koji su zbog prijema katolicizma označeni kao Hrvati i kao takvi u svima hrvatskim istorijskim raspravama smatrani. Nešto docnije javlja se nepremostivi atagonizam i prema ćirilici; istoj onoj ćirilici, koja je Hrvatima bila prvo narodno pismo i kojom je napisan prvi hrvatski katolički molitvenik. Ona je najzad proglašena neprijateljskim pismom Hrvatske!

Zađimo malo u hrvatsku prošlost da vidimo, koje je pismo nekada bilo najrasprostranjenije u Hrvatskoj, pa ćemo se već na prvom koraku susresti sa odgovorom splitskoga biskupa Sforce, kojim ovaj 28. juna 1627. odgovara rimskoj kongregaciji, da bi bilo bolje crkvene knjige štampati ćirilicom nego latinicom, pošto je ćirilica opštija i u Dalmaciji se većinom upotrebljava. (Ivić-Erdeljanović).

Opisujući stvaranje prvog katoličkog molitvenika na našem jeziku i ćirilicom, hrvatska „povijest“ i sama tvrdi, da je bosanski franjevac Matija Divković (1563. – 1631.) kao prvi hrvatski književnik u Bosni ovaj molitvenik štampao „bosanskom ćirilicom“. („Hrvatski List“ od 14. VI. 1939.) Da bi htvorili što veću smutnju među pojedinim srpskim zemljama, Hrvati su, doduše, izmislili i u svoju zvaničnu nauku uvrstili neku „bosančicu“, kao različito pismo od ćirilice. Ovo samo zato, da ne bi morali izgovarati reč ćirilice. Šta je ta umišljena „bosančica“ pustićemo da nam o tome nešto kaže dr. Vasa Glušac u njegovoj knjizi „Iz prošlosti Bosne i Hercegovine“ (str. 30).

„Pravom učenom čovjeku, kojemu je dobro poznata naša prošlost i naša kultura, ovakve su tvrdnje smiješne. Baš što se tiče „bosančice“, spomenuću jednu anegdotu iz moga studentskog života. Došavši na univerzitet, donio sam sobom iz gimnazije (dr. Glušac je rodom Bosanac) i znanje o „bosančici“ kao posebnom pismu. Jednom u razgovoru sa mojim mnogouvaženim profesorom dr.-om Milanom Rešetarom spomenuo sam mu tu „bosančicu“, na šta se on nasmiješi, pa me zapita: „Kakvo je to pismo?“ Ja nastojah da mu odgovorim, ali me učeni profesor preteče i razjasni mi, da posebnog pisma „bosančice“ nema, već da ima stara ćirilica, koja je upotrebljavana na cijelom Balkanskom poluostrvu osim Grčke, od Crnoga do Jadranskog mora. Kasnije ulazeći u nauku, bilo mi je jasno razlaganje moga uvaženog profesora. Zavirio sam malo dublje u to pitanje i otkrio njegovu političku pozadinu.“

Uzalud je od krivca tražiti priznanje. Zvanična hrvatska politika, kakva je započeta u mnogim predstavkama austrougarskim vladarima da proširi hrvatski teritorijalni i duhovni prostor na štetu Srba, neće nikada priznati da nije bila u pravu kada je posezala za tuđim, pa tako ni okolnost da su sve svetlije stranice hrvatske „povijesti“ rezultat gusarenja po srpskoj istorijskoj prošlosti. Razlikujući se u osnovi od kulturnih naroda, koji istoriju posmatraju prizmom objektivnosti, hrvatski „povjesničari“ novoga doba izbegavaju da ma šta kažu što bi hrvatske mase moglo podsetiti na njihovo prvo narodno pismo ćirilicu, kojoj jedino mogu zahvaliti za još ono malo svoje „kulture".

Priznajem da ne znam kako izgleda Zvonimirova kruna, da li uopšte postoji i, je li šta na njoj zapisano i kakvim slovima, pa se nešto pitam – šta bi današnji Hrvati učinili sa tom svojom toliko izvikanom krunom, kada bi ona poput krune Svetoga Stjepana bila ispisana ćirilicom? Mađarima ništa ne smeta što je njihov čuveni kralj kršten u pravoslavnoj veri kao Vojko, kao što Srbima ne smeta što je Nemanja iz posebnog računa kršten u katoličkoj veri. Ne smeta Mađarima što su kruna i porfira Sv. Stjepana ispisani starom srpskom ćirilicom, niti im smeta što se na tzv. kesi Sv. Stjepana u Beču rese zlatom ispisane reči ćirilicom. („Narodni istočnici“, letopis za 1837. god. str. 36). Još manje im bode oči ćirilski natpis na grobu Sv. Stjepana, samo to smeta hrvatskim „povjesničarima“, koji, uzgred budi rečeno, sve od 1102. pa sve do 1918. godine vršiše podaničke dužnosti baš pod tako ćirilicom ispisanom krunom Sv. Stjepana.

Velikim ljudima prošloga veka nije smetalo srpsko poreklo da u Evropi budu veliki. Zar bi Oto fon Bizmark (Otto von Bismarck) rado govorio da je potomak polapskih Srba i da još njegova baba nije skoro ni reči znala nemački, sem srpski, kad to ne bi tako bilo. Ili je nešto smetalo nemačkom kancelaru grofu Kopriniju (Coprini) srpsko poreklo, a još manje isticanje te istine od strane nemačke štampe pred kraj prošlog veka. („Srbi u davnini“ – Zagreb 1894., str. 180). Da li je ma i za malo umanjena vrednost najvećeg nemačkog naučnika Lajbnica (Leibnitz), što se 1713. godine obraća ruskom caru Petru Velikom kao Slaven na Slavena ovim rečima: „Naše je poreklo isto, oba smo Slaveni“. (Rački: „Povijest Slavena“ str. 84). Da li je predsednik srpske kraljevske akademije Dimitrije Nešić bio nepoznavalac stvari kad je 1893. godine pred skupom odličnika rekao o Lajbnicu ovo: „Ali, on je uistinu čedo onoga junačkog srpskog naroda, čija je jedna polovica pre XII. stoleća ostavila svoja pradedovska ognjišta i sišla u naše pitomije krajeve da tu sebi novu otadžbinu osnuje.“ („Javor“ broj 1 od 1893. god.)

Bizmarku, Kopriniju, Lajbnicu i mnogima drugim, dakle, ništa nije smetalo da sebe smatraju Srbima, mada njihov život i rad nije stavljen u službu srpskog naroda i srpske narodne stvari. Mi, doduše, nismo tražili od Nemaca da nam dadnu revers na ova tri svoja velika čoveka, ali ni oni nisu na nas digli graju, kad smo još prošloga veka iz sredine Zagreba podvukli poreklo ovih velikih Nemaca, što su i oni sami rado isticali. Kad smo, međutim, u kojoj prilici naglasili, da je Petar Preradović Srbin, ili da je Matija Reljković sam sebe i svoje pretke smatrao Srbima, našli bi se usred hrvatske galame pred slikom, koja odgovara napola golom čoveku što brani zadnju prnju na sebi. Zaista, Preradović i Reljković sa ostalim velikim Srbima koje hrvatska „povijest“ svojata, predstavljaju jedini prekrivač preko hrvatske književne golotinje. Doduše, za Preradovića hrvatska istorija („Hrv. List“ od 4. VII. 1939.) priznaje da se 1818. godine rodio u pravoslavnoj graničarskoj porodici u Grabovnici, ali smatra da se prelazom katoličanstvu za vreme vojničkih nauka u Beču pretopio u Hrvata.

Kao da se u Beču može postati Hrvatom. A biti katolik, ne znači i biti Hrvat. Da li je i Reljković bio Srbin ili Hrvat, pustićemo ga da nam on sam kaže.

Kao što je, naime, poznato, Reljković je kao austrougarski oficir služio u okolici svoga rodnog kraja oko Vinkovaca. Napisao je poznati „Satir“. Pišući „Satir“, Reljković je svoje pretke, pa samim tim i sebe smatrao Srbima, jer je na mnogim mestima o Srbima napisao: „Naši stari“. Kad je trebalo objaviti rukopis, duhovni Zagreb je već tada bilo zahvatilo jezuitsko slepilo. Zato je, pre nego je rukopis dat štampariji

(…)
Jer Slavonac ne da svoje dice,
da se idu učiti A, B, C,
nego ima običaj ovaki:
kad mu rekneš, odgovori svaki:
„Ni moj otac nije znao štiti,
al je mogo malo bolje piti;
naši stari nisu pisat znali,
al su bolje neg mi sastajali“.
O Slavonče! ti se vrlo varaš,
kojigod mi tako odgovaraš.
Naši stari jesu knjigu znali,
serbski štili, a serbski pisali;
al vi sada nikako nećete
neg za nemar svakoja mećete.

Jedno među mnogim mestima falsifikovanog rukopisa „Satir“ Matije Reljkovića,
gde je umesto „Vaši stari…“ pre njegove smrti stajalo „Naši stari…“
(Slika na pocetku je prenešena iz zagrebačkog Srbobrana za 1941. godinu.)

na njemu izvršeno falsifikovanje. O tome se može svako uveriti. „Satir“ je, naime, pisan ljubičastim polubledim mastilom, po svoj prilici rastvorom od mastiljave pisaljke, dok je njegovo falsifikovanje vršeno tamnim i evidentno je na prvi pogled, da je docnijeg datuma. Falsifikator i pored uloženog imitatorskog truda nije uspeo. Jedno od tako falsifikovanih mesta u „Satiru“ fotografisano je. Na tom mestu Reljković odgovara nekome, ko je kazao da Slavonci nisu bili pismeni pa kaže:

„Naši stari jesu knjigu znali,
Srpski štili, a srpski pisali."

Satanska ruka, kojoj je sve srpsko mrsko, izbrisala je napola ono početno slovo „N“ i mesto njega stavila „V", pa je, razume se, u štampanom „Satiru" izvrnut smisao i stih štampan:

„Vaši stari jesu knjigu znali,
Srpski štili, a srpski pisali."

Falsifikat je čak na trećoj reprodukciji jasan i vidi se nedovršeno rediranje slova „N", preko koga je napisano „V".

„Nije moguće vjerovati da ne bi bili u Bosni, Zahumlju, Diokleciji itd. već davna prije Kulina bana počeli pisati ćirilicom, a narodnim jezikom srpskijem“, kaže V. Jagić u „Historiji književnosti“ na strani 142. Kad bi ovu rečenicu dali da nam prevede Zagreb, ispalo bi umesto onoga „srpskijem“ – „hrvatskijem“. Takav jedan „prevod“ između mnogih drugih nailazimo u „suvremenoj“ hrvatskoj „povijesti“ gde se kaže: „ U 17. i 18. vijeku javljaju se u Bosni i neki pjesnici muslimani, koji pjevaju hrvatskim jezikom, služeći se arapskim (turskim) pismom“. („Hrvatski List“ od 14. VI. 1939.). Ovo je zaista izrečano na način, koji je samo Hrvatima svojstven. Zaista se u 17. i 18. veku pojavljuju bosanski muslimani kao književnici, ali svoj jezik ne nazivaju hrvatskim, već srpskim. Pesnik i književnik Muhamed Hevaji Uskjufi, ostavio je početkom 17. veka iza sebe, između ostaloga, i ciklus pobožnih pesama zaista pisanih arapskim pismom, ali srpskim, a ne hrvatskim jezikom, jer pisac tim pesmama daje sam naslov „Ilahije na srpskom jeziku" i „Poziv na vjeru na srpskom jeziku" („Ilahi be zebani srb" i „Beran daveti iman be zebani srb") (Povelje Matije Ninoslava strana 69).

Nemajući svoga „osnovnog kapitala“, istorija hrvatske književnosti i „jezikoslovlja“ morala se „promuvati“ kroz komšiluk da ga sakupi. Zatim je odmah iza akta sporazuma Cvetković-Maček (1939.) objavila preko hrvatske zvanične štampe zahtev: „Da se iz hrvatskih ureda izbace tuđinski izrazi i da se napokon prestane rabiti ćirilica! I zato, imaju izostati izrazi, koji nijesu nikad bili hrvatski niti je hrvatski narod za njih znao!" Tako je Beograd skoro dve godine pre sudbonosnog 6. aprila 1941. imao prilike da se upozna sa pravim smislom ponižavajućeg akta, na koji je stavljen potpis najnegativnijeg Srbina.

Sa onim što je otkinula od srpskog književnog bogatstva, hrvatska književnost i „jezikoslovlje“, jedva da su mogli proživeti dve-tri godine, pa su opet morali zavući ruku u srpski komšiluk. Nemajući kuda, službena ustaška „prosvjetna“ politika morala je početkom 1943. godine preko zagrebačkog „krugovala“ (radija) prirediti niz predavanja iz hrvatskog jezika, za koja bi se pre moglo reći, da su predavanja iz srpskog, nego iz hrvatskog jezika, pošto se u njima obrazlaže „dopuštenje“, da se i pojedini izrazi u „ekavštini“ mogu upotrebiti u hrvatskom jeziku. Razume se, da ovo nije učinjeno zbog pravoslavnih Srba koji su istrebljeni, već zbog izmirenja sa srpskom stvarnošću, gde još živi većina srpskog jezičkog i običajnog obeležja, mada je silom prilika morala primiti katoličanstvo, ali koje će ga i formalno napustiti i vratiti se veri svojih predaka onda, kada mač ne bude sredstvo za terorisanje čovekove duše.

Veliša Rajičević